Nemas pojma koliko si me zajeb'o  Grow up.

Kružila jednom jedna urbana legenda oko hrčka i Ričarda Gira... pa je nastala jedna fenomenalna epizoda u South Parku.. pa je... paaa... ma zajebi... ko razume shvatiće...  



 

Šala Osma.  
Nikakvu korist.
Osim: http://cuteoverload.com/

Nadam se da neće zameriti administracija na reklami. 

Možeš da ih skuvaš i pojedeš  Ili ispohuješ sa malo maslinovog ulja, limuna i prženog volovog oka 

Cakani mali miševi  ... Nažalost, malo ljudi voli glodare a kamoli nešto egzotičnije 

@goa

Lemiwings, ili kako beše  Kraljevska epizoda 

emo zec

Aha 


Ja kad sam bio klinac hteo sam da kupim tarantulu... a mama mi nije dala... kaže to ujeda, grize... lomi... tuče... to divlje bre!  




 

Goa, sajt je genijalan! 

Znao sam da će ti se svideti. 

Eh, ja dugo nisam htela da imam kućnog ljubimca, pod izgovorom da, kad on ugine, uginuću i ja sa njim.
Znam sopstvene mehanizme vezivanja za ljude, ali i za životinjice, pa i za stvari, te sam se tako ''branila'' od te silne tuge što će moj ljubimac verovatno umreti pre mene, pa sam i odbijala svaku ideju da imam nekog malog, čupavog cimera.

I onda sam jednog lepog novembarskog dana, kad je Hladno Pivo gostovalo u Beogradu, sasvim nenadano na poklon dobila hrčka. To je, ljudi moji, takvo stvorenje koje zavoliš na prvi prvcati pogled.

Malog, lepog, čupkastog, bebu-hrčka. U početku sam bila totalno nespretna i zbunjena, kad priđem njegovom kavezu, ne zna se ko je zbunjeniji i uplašeniji - on ili ja.

Ali, vremenom smo se zgotivili, sada se igramo, jede mi iz ruke, mada nema baš dobro pamćenje, pa se upoznajemo na svakih nedelju dana. 

Sticajem okolnosti, kad sam bila na ekskurziji, ostavih ga kod momka koji je vodio računa o njemu (a koji ga je u međuvremenu zavoleo podjednako kao i ja, i stalno mu pravi neke kerefeke za kevez i igra se sa njim maltene satima  ). Kad sam se vrnula u NS, nisam odmah dovela hrčka kući, već je ostao kod B. još 2 dana. E tada sam tek shvatila koliko mi to malo stvorenje nedostaje, koliko mi ulepšava život, kako nikad nisam sama (inače živim sama) kad je on tu, i kako obožavam kad u mukoj tišini čujem njega kako nešto prčka po kavezu, obrće kolut, budi me noću...

I onda mi je tek postalo jasno koliko jedna i tako sitna životnijica budi ono najlepše u čoveku: ljubav, humanost, privrženost... I kako je ovaj moj mali hrčkonja od mene napravio bolju osobu, jer nije moja guzica više jedina stvar oko koje moram da brinem.

Više i ne razmišljam o tome šta ću i kako ću kad ga ne bude bilo jednog dana (a ova vrsta - Roborovski - žive oko godinu i po, dve  ), već ću biti srećna što sam imala takvo jedno divno i slatko stvorenje u svom životu.

Što se tiče pasa, mačaka i ostalih ''krupnijih'' životinja - o psu maštam već neko vreme, ali moj stan je prilično mali, i ta kuca bi tu sigurno bila nesrećna. Zato jedva čekam da počnem da zgrćem silne pare  pa da mogu da imam ljubimca slona ako hoću. 

Voleo bih da imam devojku s istom osobinom. 


Jaoo koje si mu ono beše ime dala... 

Ivan mu je dao ime Zdeslav, i to mu je kršteno ime, a ja ga zovem Zdele, Zdeki, Njuškica, Miško, Mišković.