Илустратор и дизајнер прича о учењу уз књигу о Тарзану, цртаћима, емотивним цртежима, музици и Ђорђу Балашевићу, интернету као слободи, посебном вредновању људи...



Илустратор Добросав Боб Живковић припрема једанаесту књигу вицева која ће у издању „Креативног центра” бити у продаји од октобра, на Сајму књигу.

Рођенје 7. маја 1962. у Пироту. Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду. Стални је илустратор„Политикиног забавника” и „Креативног центра”.

Опремио је едиције „Кентаур”, „Монолит”, часописе „Тик-так”,  „Јуниор” и више од 200 књига. Једна од њих је „Секс за почетнике” која је освојила Европљане. Живисам у Београду.

Ко вас је увео у свет уметности?

Први је један Горан који ме је малтретирао, па сам бежао од њега и од друге деце. А кад сте сами, цртање је једино што можете да радите. Други је Едгар Рајс Бароуз и његове књига о Тарзану. Имао сам две од десет. Провео сам детињство смишљајући остатак приче о Тарзану и покушавао то да илуструјем. Ипак, пресудни смо били моји родитељи и ја. Са тугом смо констатовали да нисам ни за шта – сем за цртање!

И остали сте сами?

Уметност је комуникација. Цртеж ми служи за разговор са аутором текста. Кад се слажемо, онда је цртање сусрет пријатеља. Текст почиње причу, а цртеж је завршава. Али, понекад је илустрација свађа. Текст каже једно, а цртеж друго. Ипак, такве књиге су често занимљивије, него оне у којима писац и ја причамо исту причу.

За кога радите?

Увек за себе. Цртам док се мени не свиди то што сам урадио. Између дечје приче и фантастике, између бајке и свемирских путовања не постоје разлике. Цртам причу све док ме не изненади и не насмеје.

Шта не волите?

Књиге које се баве озбиљним темама не умем да илуструјем. Као ни драме, трагедије и животне дилеме. Њих боље илуструје ТВ Дневник.

Да ли сте ви и дете у човеку?

Сви смо ми деца, ја сам само имао среће да ме пазе и мазе, па нисам морао да се уозбиљим и одрастем. Посао ми је да се играм и смејем.

Колико сте емотивни?

Књиге и часописе које сам урадио резултат су мојих емоција. Цртежи су мој одговор на текст. Идеја о томе шта цртам је спонтана и јавља ми се док читам причу. Цртам оно шта осећам.

Чему тежите кроз цртеже?

Трудим се да сваки има јасан став и да се увек види шта мислим о тексту и о теми. У томе сам отворен и јасан. Далеко сам од најбољег цртача на свету. Ипак, људи воле моје цртеже, не зато што су најбољи и савршени, него због онога шта „говоре” и шта се види у њима.

Какви сте у дружењу?

Када неко има „300 кила” као ја, и кад му је глас као „буре пуно камења које се котрља” тешко је да будем уздржан и обазрив. Отворен сам и бучан као сеоска свадба. Имам непримерена питања, прекидам људе док говоре. Не умем да возим кола, не пратим спорт, не памтим живот. Никад се не бих дружио са собом да не морам. Моји пријатељи су много бољи људи од мене.

Шта је још ваша љубав?

Филм. Као код књига тако је и код филмова – мој избор је фантастика. Кад идем у биоскоп не тражим да ми редитељ открије неку тајну коју нисам схватио за ових 50 година. Желим да се забавим, да доживим неку авантуру: чуднију, већу, шаренију, бучнију и срећнију од мог живота. Нећу да одвојим два сата за ауторски филм да бих гледао како човек дубокоумно гледа у зид зато што га је оставила девојка.

Какви су „цртаћи”?

Цртани филмови више нису јурњава мачке и миша који једно друго трескају маљем у главу, већ осмишљене приче. „Хепи фит” је филм о малом пингвину. Заплет је: како да га прихвате родитељи и заједница? И кад се разумеју то је – срећан крај. „Кунг-фу панда” је филм о детету које не жели да испуни очеве амбиције већ – своје.

А где вам је музика?

Немам осећај за ритам. Немам слух. У ресторану седим док не почне музика. Ни у компјутеру ни у телефону немам музику. Једино кад се сетим нечег тужног, пронађем на „Јутјубу” Ђорђа Балашевића, па заједно кукамо...

Шта вам је најважније?

Одушевљен сам интернетом. Он је слобода и правда. Од када постоји тешко је да неко задржи информације и монопол над културом. У галеријама, на интернету, милиони посетилаца гледају цртеже младих људи, који немају ни везе, ни новац. Интернет игнорише систем у коме владају корупција и негативна селекција. Брига га за везе које су потребне да би се објавила књига или направила изложба. Интернет има своје писце, уметнике, звезде...

Колико цените лепоту?

Лепота је субјективна категорија. Кошуља коју ви волите мени је, може бити, ружна. Не верујем у универзалне естетске критеријуме. Посебан проблем је питање физичке лепоте. Сјајно је ако је неко леп, али, за живот, мора да буде и забаван, паметан, вредан...

По чему вреднујете људе...

По људима око њих. То је мој мали трик. Када се „сретнемо” на „Фејсбуку” прво погледам ко су вам пријатељи. Кад се видимо у граду посматрам људе који вас окружују, колико вас воле, како се дружите. Ценим људе и по љубавима. Желим да сретнем људе који воле некога или нешто. Људе који имају хоби, који су посвећени нечему. Ценим их и по постигнућима.

Шта сте научили у „Сексу за почетнике”?

Кренуло је тако што сам желео да направимо књигу вицева о сексу, пародију на опсесију сексом. Али, Јасминка Петровић и Љиља Маринковић су ме убедиле да је секс озбиљна тема с којом нема шале.Од моје идеје о секси вицевима њих две су направиле паметну и најчитанију књигу за децу у Европи.

Како су реаговали купци?

Књига „Секс за почетнике” је једина моја цензурисана књига. Синдикат француских проститутки је био бесан зато што сам курву у књизи представио као прасе у халтерима. И да не бих кварио своје односе са синдикатом француских курви – тај цртеж је замењен!

-----------------------------------------------------------

Уредница тражи „Секс” у суботу

Чега се посебно сећате?

У току рада на књизи „Секс за почетнике” догађало се да многи буду збуњени мојим разговорима са уредницом о влажним сновима, ерогеним зонама... Још чујем крик и речи моје уреднице: „Тишина тамо! А ти, Бобе, ’Секс’ у суботу!”

Славко Трошељ

објављено: 14.07.2013

Политика