Znajuci kako kod nas funkcionise 'zakon',to je najmanje zabrinjavajuce.Daleko je gora stvar kada obican svet pocne da to posmatra kao nesto sasvim uobicajeno.

To nije morbidno, vec bolesno, i takvu osobu treba ili izmlatiti ili poslati kod psihjatra. Zavisi da li je samo dokona pa joj gluposti padaju na pamet, ili je zaista bolesna.
Jer, da bi nesto bilo kulturno prihvatljivo, to podrazumava da osoba raste u jednoj kulturi, i da usvoji njene znacajke.
Naprasan prelazak na drugi nivo funkcionisanja, a bez stvarne promene okoline, plus ako su novousvojeni obicaji bizarni, i te kako spada u devijantno ponasanje.

Socijalni kameleoni Prihvataju sve sto im odgovara u svakoj kulturi 

To je nesto sto postoji samo u teoriji.

Jeste li primetili da morbidne scene više pogađaju starije gledaoce. Mi mlađi mnogo lakše gledamo takve stvari. Šta više filmovi poput hostela, testere i dr. mnogo dobro danas prolaze kod mlađih generacija. Mislim da nismo manijaci, već smo zbog sve veće prisutnosti toga navikli. Sad šta nas tera da nastavimo gledati takve stvari? Verovatno uzbuđenje, adrenalin. Čitao sam da dobar horor može biti jak afrodizijak. Sad ???

Tačno da mladi često lakše gledaju morbidne scene nego stariji, ali ne zato što ih češće vide nego zato što ih nisu videli uživo. Za nekog ko može da se emotivno distancira jer je sve samo film scena ko scena. Više ga zanima od čega je šminka i kakva je to silikonska guma, koliko se puta pri eksploziji prevrne auto. A onaj ko je video stvarne povređene ljude, ko je disao smrt više puta ne može da se distancira od sopstvenih iskustava i asocijacija.

Cike psihoanaliticari (ali i ostala fela   ) kazu da ljudi vole da gledaju agresivne scene jer se na taj nacin oslobadjaju sopstvene neispoljene agresivnosti. Taj je termin poznat kao katarza.
Drugi, pak, vele da agresivnost na sceni izaziva i agresivnost kod gledalaca...  

I davno su iznete ove pretpostavke, a ni dan danas se ne zna ko je u pravu.  

Ja bih pre rekla da su ovi prvi malo vise u pravu, sto se odraslih tice; ali je kod dece presudniji ovaj drugi momenat, jer deca i inace kopiraju i imitiraju tudje ponasanje (ucenje po modelu).

Sim, toga se nisam setio. Verovatno je to jedan od razloga. Nedavno sam gledao neki ratni film sa veoma realnim scenama i baš sam tako razmišljao. Sad ću malo da istražujem na sebi.  Spremio sam testeru 5. Pišem utiske kasnije.

Evo odgledao sam. Bilo je užasnih scena, ali skoro da me nisu dotakle, osim zadnje. Čovek se nalazi u sobi gde se zidovi spajaju i biva zdrobljen. Vidi se kako mu kosti pucaju i jedan otvoreni prelom ruke. Baš se naježih. Dok na primer scena, kad neki lik leži na stolu a oštrica ga polako seče, nije me potresla. Jednostavno nisam osećao ništa, niti strah, ni gađenje, niti nekakvo uzbuđenje. Nedavno sam gledao neku egzekuciju na netu sa mnogo manje krvi. Mnogo me je više potresla.  Osetio sam  gađenje i nekakvu slabost. Slično kao kad sam gledao klanje teleta, nešto mi se prevrnulo u stomaku. Sigurno svesnost da je to samo film, dosta utiče na čoveka. Dok je ralnost nešto drugo. Za ono na kraju, kad se naježih, valjda sam se uživeo. Sam film je zanimljiv iz drugog razloga, naime pokazuje na šta su ljudi sve spremni da bi preživeli. Solidni efekti, radnja tu i tamo.