Zašto starimo i umiremo? :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Ни здрав није обавезно - здрав

Више чинилаца може да утиче на слабљење производње митохондријске енергије у току процеса старења, чак и код особа које су у детињству имале здраве митохондријске гене из ћелијског једра. Један фактор је свакако дуготрајно излагање извесним токсинима, а други би могла да буде дуготрајна акумулација соматских мутација митохондријске ДНК.
Митохондријска теорија старења указује да митохондрије, синтезом аденозинтрифосфата током живота, производе слободне радикале кисеоника који незаустављиво нападају митохондрије и изазивају мутације митохондријске ДНК. Случајна акумулација соматских мутација митохондријске ДНК, код особа које су започеле живот са здравим митохондријским генима, може, на крају, да смањи производњу енергије у једном или више ткива испод неопходних нивоа а да, упркос томе, те особе доживе пристојну старост. Уколико се то догоди, соматске мутације и митохондријска инхибиција могу да се манифестују општим знацима природног старења као што су губитак памћења, слуха, вида и пад опште отпорности организма.
Код особа код којих је производња енергије већ ослабљена (било због митохондријских или једарних мутација, токсина или неких других фактора) симптоми могу да се раније испоље и напредују до потпуног развитка обољења, за разлику од особа код којих није у почетку постојао дефицит производње енергије.
На овом месту је неопходно нагласити да то што Todoxin-ова терапија ради на нивоу митохондрија представља само један сегмент у широком спектру њеног деловања. Енергија у митохондријама под Todoxin-овом терапијом је веома значајна, будући да делује и на њен квалитет а то је, шире гледано, оно што се наслеђује – база животне радости, стваралаштва, интуиције, креативности. У њој, истина, није садржано све ово, али, поменута енергија је основа за надоградњу ових елемената.
Нажалост, постоји веома мало изгледа да се делује ретроактивно. Када се мутација једном створи, стабилизује, на крају постане и наследна особина, враћање уназад, из перспективе савремене науке, изгледа – неизводљиво.
Генска технологија је готово немогућа, уколико се има у виду да је ово нов проблем који се не јавља у нуклеусу већ у протоплазми (мутација у митохондријама), тим пре што је често праћена и мутацијом у другим органелама ћелије – рибозомима. Укратко, јединке се понашају као да су здраве, пуновредне, и на дегенерацију готово ништа не указује. Дегенерација је "појава са шансом" – измењено, дегенерисано, изумире, нестаје, а у случају и да да потомство, оно је даљом дегенерацијом осуђено на пропаст. Зато не би требало да чуди уколико се приликом ишчитавања бескрајног ланца предака једног европског детета (што је, иначе, лако изводљиво) открије предак који је, рецимо, Јапанац!

Непријатељ у крви

Иначе, ДНК у канцерогеним ћелијама је другачија од оне у здравим (ДНК у канцерогенмим ћелијама је углавном ткиво GC, а у здравим типа AT) и уколико је тачно да је канцерозна ћелија постала од здраве, онда би и ДНК такође требало да буде типа АТ. По свему судећи, ипак није, а омогућено јој је да се множи. Зашто? Велика већина људи носи у себи (и) канцерозне ћелије које се, попут осталих, такође множе али и изумиру. Као што се, дакле, ни јетра неће неколико пута увећати услед размножавања њених ћелија већ заувек остаје иста, по истом принципу егзистирају и канцерогене ћелије као вечита претња организму.
У организму се све ствара од "материјала" који се у њему налази (да због ограничења простора не улазимо у дискусију о вечито "контроверзним" вирусима већ пажњу посветимо бацилима и лакше уочљивом "материјалу"), јер, на пример, колера не настаје сама по себи већ је активира одређени "окидач". Е, сад, неки организми имају способност да спрече појаву ове опаке болести, док други нису за то способни или уз много више напора то успевају. На бактерију се, међутим, може лако и ефикасно деловати. Зашто не и на вирус? Зашто на њега не делују антибиотици? Зато што је омотач вируса састављен без оног шећера који антибиотици могу да разложе! То је, отприлике, као кад би се сложен жив организам прелио врелом водом и ошурио: са оштећеном кожом не би могао да дише и његов живот би био окончан.
Упркос реченом, тенденција савремене медицине је да сваку вирусну болест која се не може лечити антибиотицима третира првенствено антибиотицима, јер, кад вируси нападну организам долази до развоја и секундарних болести. Као последица тога, долази до пада имуног система а бактеријама и другим микроорганизмима се отвара широк простор за бујање и деловање. Како би се рекло да нешто раде, један део савремених медицинара се опредељује за антибиотике у циљу сузбијања евентуалних пропратних болести а организму једино преостаје да се сам носи са вирусима. А будући да се антибиотицима оштећује и готово уништава имунитет (организам нема разлога да се бори, одбрамбени механизам и његове снаге услед "нерада" се деформишу, смањују, успављују, испадају из функције попут неупотребљиваних зуба, организам очекује да га антибиотик спасе преузимајући његову улогу), вирус је једино могуће савладати Todoxin-овим оспособљавањем организма, то јест активирањем и поспешивањем рада целокупног имунобиоолошког потенцијала.
Канцерогене ћелије су, у извесну руку, попут монголоидних организама тј. особа: ни на који начин се не могу изменити будући да су, у суштини, нешто друго – у сваком свом детаљу имају смањен или повећан број хромозома, односно другачију структуру ћелија. Слично овом, и канцерогене ћелије су једноставно другачије од организма иако то не подразумева да нису у њему и настале. Уколико од два здрава родитеља може да се роди монголоидно дете, зашто милијарде ћелија у организму не би могле да створе једну, или известан проценат, малигних ћелија које ће бити активиране у тренутку кад им се за то створе услови, односно, кад измакну контроли.
Проналажењем начина за селективно стимулисање уништавања таквих ћелија, најчешћи облици канцера би се могли лечити и на најделикатнијим органима стимулисањем агресивности одбрамбених ћелија организма око самог тумора или тела канцера. Решење овога не лежи у супстанци која ће директно да делује на тумор и, сходно томе, не треба говорити о хемијској и вирусној теорији већ о хемијској и вирусној индукцији канцерогених ћелија при тражењу лека. Треба, наиме, имати у виду да једна упала плућа ослабљује имунитет организма за 30 до 40 процената, а није редак случај да се код оболелог појаве две до три упале плућа "плус" – канцер"! Код становника Африке је то посебно изражено и у то сам имао прилику да се лично уверим.
Генетика митохондрија костију, зуба и сл, може да се прати за разлику од генетике њихових нуклеуса у случају идентификације минимално очуваних посмртних остатака. Намерна промена митохондријалног система у неком живом организму, а камоли давање квалитета наследне особине таквој промени, још увек спада у домен научне фантастике.

Где лежи тајна?

Налази испитивања обављених на глодарима поврђују становиште да убрзано стварање митохондријалних мутација ДНК може да убрза старење. Животиње одгајане на дијети су здравије и дуговечније од својих парњака храњених без ограничења. Животиње са дужим веком одгајане ограниченом дијетом са мање слободних радикала, акумулирају мање оштећења ДНК од животиња из контролне групе.
Уколико оштећење слободним радикалима доводи до акумулације мутација митохондријалне ДНК и сходно томе поспешује старење, третман за блокаду митрохондријалне производње поменутих радикала потенцијално би могао да успори старење и одложи појаву обољења изазваних старењем. Има мишљења да би такви приступи можда могли да се састоје у дугорочном третману антиоксидансима (нпр. коензимом Q или витаминима Ц и Е), мада мислим да то није потребно, чак може да буде и веома штетно уношењем хемијски синтетизованих витамина, ензима и коензима, јер редовна употреба интегралних намирница нуди сасвим довољно, и то у природном облику, све оно што нуди хемијска индустрија.
Наиме, акутни стрес доводи до поремећаја оксидационо-редукционих процеса, стварају се слободни радикали, повећава количина азотмоноксида унутар ћелија (NO), сумпорводоник (SH) прелази у SS (бисулфид), бујају или се одвајају анаеробне клице које користе N (азот) за разлику од аерогених које троше кисеоник (O). Управо због овога ваља избегавати црвена меса: нитрати и нитрити стварају азотну унутарћелијску средину, тј. прекомерно се повећава ниво NO (у малим концентрацијама, иначе, неопходног) у самој ћелији.
Друга стратегија успоравања старења могла би да се базира на ограничење повећања мутираних митохондријалних ДНК у мишићима и другим ткивима. У том циљу, научници су покушали да разјасне молекуларне интеракције помоћу којих једра ћелија детектују локалне дефиците енергије и стимулишу производњу абератних (лутајућих) митохондрија у својој околини.
Истини за вољу, да бу се све ово одложило није довољан само живот који се обично објашњава као "здрав". Доста је оних који се строго придржавају савета стручњака али, без запаженијег успеха. Чак није реч ни о "природи" појединца која лакше подноси стрес, већ посебна, специфична могућност (сви је имају, али, неко више а неко мање) одређених организама да успоставе равнотежу или правовремено и на одговарајућ начин реагују на упозорење појаве нежељених процеса, односно обољења. Слично компјутерском антивирус програму: без њега је, у случају појаве вируса у програму, свака друга радња унапред осуђена на неуспех; уколико је уграђен, на сваку опасност ће реаговати правовремено, брзо и ефикасно, дакле, док је вирус још увек могуће обуздати.
Сличан "антивирус програм", у мањој или већој мери, постоји у сваком организму и треба га неговати и стимулисати. Добро здравље, дакле, не подразумева само правилну исхрану, миран живот, чист ваздух итд, нити је довољан услов за одлагање или успоравање процеса старења, већ је неопходан услов управо постојање квалитетног човековог "антивирус програма" а поента да се та способност организма чува у добром стању!
Не садржи, рекох, сваки имунолошки систем висококвалитетан "антивирус програм", и баш зато је тај и такав програм човекова будућност. У њему је садржана нада савременог човека да ће превазићи све оно што му се данас дешава али и подмеће односећи велики број живота. Развој "антивирус програма" (ендогених и егзогених патоагенаса) у самом организму који ће се генетским путем појачавати, носи спас животу Планете. У томе лежи тајна бесмртности! Сви облици аеро и хидрозагађења ће се у доброј мери превазићи захваљујући тајни коју крије имуни систем.
Савремена испитивања митохондријалних мутација ДНК указују на нове могућности у приступу лечењу насталих обољења и превенције њиховог напредовања. Уколико се размишља о улози мутација митохондријалне ДНК у старењу и обољењима која су у вези са старењем покажу исправним, даља испитивања митохондријалне биологије могла би да представљају огроман потенцијал за смањење људских патњи у будућности. Самим тим би и на почетку поменута Његошева мисао добила другу димензију и чак снагу пророчанске визије!