Иво Андрић (Долац 9. октобар 1892-Београд 13.  март 1975) био је српски и југословенски књижевник и дипломата Краљевине Југославије.  Добио је Нобелову награду за књижевност 10.  децембра 1961.  године.
                                                     Живот
Рођен је у Долцу крај Травника.  Отац му је био Антун Андрић, школски послужитељ, а мајка Катарина Андрић(рођена Пејић).  Детињство је провео у Вишеграду, а 1903.  уписује сарајевску Велику гимназију, а словенску књижевност студирао је на Филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу.  Своју докторску дисертацију под називом ''Развој духовног живота у Босни под турском владавином'' одбранио је 1924.  на Универзитету у Грацу.  Био је припадник Младе Босне, и слободних зидара (масона).  
                                                      Књижевни рад
''У сумрак''-1911.
''Блага и добра месечина''-1911.
''Лањска песма'', ''Тама'', ''Строфе у ноћи'', ''Потонуло'', ''Јадни немир'' и ''Ноћ црвених звијезда''-1914.
''Ex Ponto''-1918.
''Аникина времена''-1931.
''На Дрини ћуприја''-1945.
''Травничка хроника''-1945.
''Госпођица''-1945.
''Прича о везировом слону''-1948.
''Проклета авлија''-1954.
''Јелена, жена које нема''-1963.
''Знакови поред пута''-1976.  (постхумно)
''Омер паша Латас''-недовршени роман