Zašto poslednjih godina sve više vojnika diže ruku na sebe

Pre se odlučuju na samoubistvo nego da se požale ili zaplaču

Nedavno samoubistvo vodnika Tomice Stankovića u vranjskoj kasarni samo je jedan od 52 tragična slučaja koji su se u prethodnih nekoliko godina dogodili u vojsci.

Studija Vojnomedicinske akademije, koja je rađena od 1998. godine, pokušala je da odgonetne zbog čega se događaju samoubistva u vojsci i kakvi su profili ličnosti onih koji su podigli ruku na sebe.

U ovoj studiji takvi vojnici opisuju se kao ljudi većinom prosečne ili natprosečne inteligencije, bez sopstvenog uvida u destruktivnost čina na koji su se rešili. Ne postoji, međutim, tehnika, kako kaže načelnik Klinike za psihijatriju na VMA dr Miroslav Radovanović, kojom bi bilo koji psiholog ili starešina mogao unapred da odredi ko je od vojnika ili starešina spreman da izvrši samoubistvo.

- Ti vojnici nisu pripadali rizičnoj kategoriji vojnika. Nisu duševni bolesnici, uviđavni su prema okolini, kontrolišu se, ali agresiju usmeravaju ka sebi. Ne žale se ni na šta, niti ulaze u sukobe. Ne čine ništa da isprazne bes i agresiju iz sebe. Oni će, međutim, pre da se odluče na samoubistvo nego da zaplaču pred drugima ili se požale. I malo je simptoma koji ukazuju na to da se s njima nešto događa - kaže Radovanović.

On podseća da su u udžbenicima psihijatrije navedeni simptomi koji ukazaju na samoubilačke namere, ali da su oni u praksi retko izrazito vidljivi.

- Na samoubistvo se odlučuju osobe koje su dugo trpele, bile pod nekim unutrašnjim pritiskom i sagorevale u sebi, a za okolinu su ostali neprimetni - kaže Radovanović.

Međutim, profesor Bora Kuzmanović sa Katedre za socijalnu psihologiju na beogradskom Filozofskom fakultetu smatra da dobar stručnjak uvek može da prepozna znake suicida.

- Svakako je reč o propustu vojske ukoliko na početku nisu uočeni neki signali ili ukoliko kasnije u jedinici promena ponašanja vojnika nije dobro praćena. Dovoljno je da se neko odjednom ućuti, promeni ponašanje, da bi psiholog reagovao i pozvao vojnika na razgovor - kaže dr Kuzmanović.

Većina vojnih analitičara smatra da su ove tragedije odraz lošeg stanja u obuci i organizaciji rada u vojsci, slabe motivacije starešina, odnosa društva prema vojsci, ali i posledica ratne i političke zloupotrebe vojske.

Analize VMA govore da su vojnici koji su izvršili samoubistvo izvršavali svoje zadatke besprekorno, da nisu bili psihijatrijski slučajevi, da su na selekciji bili odlični. Na testovima pri regrutaciji zabeležen je njihov visok koeficijent inteligencije, visok nivo ambicija i očekivanja. Bili su često rangirani u boljoj kategoriji.

Na samoubistvo se odlučuju najčešće mladići od 20 do 25 godina, i taj problem, objašnjava Radovanović, spada pod globalno pitanje suicida adolescencije.

Na pitanje šta čine trupni psiholozi i starešine, dr Radovanović odgovara:

- Svaki starešina i psiholog plaši se samoubistva vojnika do fobije. Svaka jedinica ima jednog starešinu i psihologa i svaku promenu registruje. Ukoliko psiholog konstatuje da je reč o ozbiljnijim promenama, vojnik se upućuje na ispitivanje - kaže Radovanović, dodajući da ne postoji model koji bi ukazao na to ko je od njih potencijalni ubica i da je to jednostavno crna kutija i za psihijatriju.



Izvor: Blic \ T. Nikolić-Đaković

                 - Pokušaću kao neko ko uniformu nosi od 1991 godine,(inače imam 34 godine)   da odgovorim na to pitanje,ako na trenutak pokušamo da zaboravimo  loše materijalno stanje u našoj zemlji,mislim da je problem u tome što su  mladi ljudi u ovoj zemlji opterećeni događanjima i razočarenjima u proteklih petnaestak godina i jednostavno suviše "emotivno"shvataju stvari koje nikako nemogu da promene,ili još  bolje da utiču na njih.
                  -Mlad čovek(mislim na lica od 18-20 godina) u srbiji danas prvo veliko razočaranje u životu doživi,baš onda kada bi treabalo da kreiraju  svoje planove za budućnost,  npr:završi srednju školu,ima par prijatelja,recimo da pronađe i "trenutnu"ljubav svoga života i tada umesto napred kod nas  postoji samo jedno veliko STOP,nema napred,pored sebe vidi oca i majku koji se ubiše od posla(za 250 evropljana) ,a takođe nemaju nikakve šanse da idu napred i pred njima je "stop",dođe leto treba ići na more"opet "stop",dođe zima treba ići na zimovanje i opet "stop",o "stopovima" koje svi doživimo pred maturu ili neki drugi dofađaj koji se dešava samo jednom u životu,besmisleno je i pričati,svuda samo beda,pustoš,suze,oko tebe šibaju neki likovi u besnim autima,zidaju kućice sa bazenom( naravno nebih hteo da me neko pogrešni shvati ja govorim o ljudima u srbiji,o "nezaposlenim" ljudima u srbiji koji imaju luksuz,koji ni zaposleni na zapadu nemaju),devojčice ma koliko poštene bile,naročito one zgodne pre ili kasnije "pokleknu" i "prodajuse",ili po naški postanu "sponzoruše",muškarci to jako teško prihvataju,mi momci ostajemo  velika deca i kada imamo 18-20 godina,i vrlo teško nam pada kada svoju omiljenu "barbiku"nemožemo da kao "akšnmenovi"izvedemo ni na piće,a vidimo da ih  šetaju tamo neki DR.X ili likovi poput Badže iz popaja, pa ipak poželimoi da im ponudimo nešto više,npr:vikend u nekom motelu,provod na moru,zimovanje brrrrrrrrr,blam nas da tražimo od keve i ćaleta kintu,a znamo da i oni nemaju,vrlo brzo se razočaramo u sve idole koje smo kao klinci imali,polako počinje da nas ubija okruženje i onda ajde ti meni lepo u vojsku, ILI još gore ako mlad momak pokuša da nađe neki posao u svojoj sredini pa ga neneađe,pa se pod  silom prilika odluči za profesionalno služenje vojske ili odlazak u policiju,mislivši da ga tamo čeka neki organizovani,pravedni sistem,nešto što će mu omogućiti da bar na trenutak  pomisli da može da promeni svet oko sebe i onda opet"STOP",mislim da netreba biti nešto naručito pametan pa primetiti kakvo je stanje u našoj vojci i policiji.
                      -taj mladi čovek kada prođe sve zdravstvene preglede koji su inače vrlo "rigorozni" u službu se inače  "neprimaju" samo oni koji nisu uspeli da za 18 godina života bar jednom pošteno "prdnu",i tada počinje "očaj" vidiš da si okružen  mediokritetima  koji sve što znaju o poimanji života svode na  na "ćuti,puši i pravi se da uživaš",nažalost mnogi utonu u tu kolotečinu,ali velika većina onih emotivnijih jednostavno pukne,imali  su već previše "pušenja i ćutanja" za svojih 18-20 godina života,a u tim trenucima očaja jedini prijatelj koji im je u blizini postaje njihov "službeni pištolj" i onda nema više STOPOVA samo    BUM!,kraj očaja,kraj krajeva.............