Zašto ne postoje slobodni mediji i novinari? :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Zašto ne postoje slobodni mediji i novinari? Model propagande Noama Čomskog.

Mnogi od nas su, nakon demokratskih promena, izgubili poverenje u slobodne novinare i medije. Mislilo se da će kada dođe demokratija biti mnogo. Međutim, desilo se nešto sasvim suprotno. Mediji ne informišu ljude već ih, blago rečeno, zaglupljuju nebitnim informacijama, a i kada se desi nešto bitno, oni prenesu nešto sasvim drugačije od istine. I to ne važi samo za naše medije, već za medije svuda u svetu. Zašto je to tako?

Najpoznatije delo koje se bavi ovom tematikom, a koje je steklo veliku popularnost u naučnim krugovima, je delo Noam Čomskog i Edvarda Hermana, “Proizvodnja pristanka – politička ekonomija masovnih medija”, objavljeno 1988. godine. U tom delu oni su napravili, sada već široko poznati Model propagande, koji se već uveliko izučava na mnogim univerzitetima u svetu. Taj model objašnjava zašto se mediji ponašaju onako kako se ponašaju.

Pre nego što krenemo u objašnjavanje Modela propagande, napomenućemo da je Noam Čomski jedan od najcitiranijih intelektualaca današnjice. Počasni je profesor Univerziteta u Masačusetsu, osvojio je mnogobrojne nagrade i priznanja za svoj rad, bio proglašavan za najuticajnijeg živog intelektualca i još mnogo toga.

Dakle, u navedenoj knjizi, Čomski i Herman se bave primerima američkih medija i njihovim prikrivanjem istine na primeru intervencije SAD u zemljama Latinske Amerike. Oni su svojom detaljnom i dubokoumnom analizom, došli do zaključka, da svaka vest koja se objavi u medijima, mora da prođe kroz pet filtera. Od tih pet, najbitnija su prva tri filtera.

Ti filteri su:

1) Koncentracija vlasništva

Većina medija je u privatnom vlasništvu, pa agenda ili stav koji ti mediji zastupaju, zavisi i od toga ko je vlasnik. Pošto je bogatstvo često koncentrisano, vlasnik ili vlasnici imaju, pored tog medija i još nekoliko drugih biznisa, pa im nekada ne odgovara da se određene informacije plasiraju u javnost. Na primer, zamislite da je vlasnik neke medijske kompanije investicioni fond. Njima sigurno neće odgovarati da se u javnost plasiraju informacije, koje dižu finansijsku paniku kod stanovništva i uljuljavaju poverenje u finansijski sistem, jer bi to moglo da ugrozi poslovanje kompanije na drugom frontu. Sasvim je i logično da kompanija ne želi da jedan njen biznis ugrožava onaj drugi. Mnogi mediji u svetu su u vlasništvu ne grupe kompanija, već pojedinaca, medijskih magnata, što čini da mediji zavise od volje pojedinca.

2) Izvori finansiranja

Svi mediji moraju da ostvaruju profit u oštroj tržišnoj utakmici. I oni moraju od nečega da žive, a ko ne uspe da zaradi dovoljno, leti sa tržišta, a drugi zauzimaju njegovo mesto. Najveći izvor prihoda za sve medije su reklame. Zato mediji moraju svim silama da se trude da privuku što više firmi i kompanija koji će se kod njih reklamirati. Zato su medijima njihovi čitaoci i slušaoci istovremeno i publika, ali i proizvod. Mediji, direktno rečeno, prodaju svoje čitaoce ili slušaoce reklamnim kompanijama. Zato neki stručnjaci smatraju da je pružanje informacija, samo marginalna funkcija medija, a da je glavna funkcija privlačenje prihoda od reklama. Zbog svega toga, mediji ne žele da se zameraju kompanijama, koje se reklamiraju kod njih, pa uvek stavljaju samo onaj sadržaj koji odgovara kompanijama, a to je sadržaj koji ljude tera da kupuju što više nepotrebnih stvari, koji plasira sistem vrednosti koncentrisan na potrošnju i konzumerizam. Zbog toga diskusija o ozbiljnim društvenim problemima ne postoji u medijima, jer profitno orijentisanim kompanijama takvi ljudi nisu potrebni.

3) Izvori informacija

U svojim analizama širenja i prosleđivanja vesti, na primeru intervencije SAD u Latinskoj Americi, Čomski i Herman su shvatili da vesti često dolazi iz samo jednog izvora, ali se posle raširi po svim medijima. Većina medija samo kopira vesti jedni od drugih, a retko ko ima nekog na licu mesta ili može da proveri koliko je ta vest tačna. Neke vesti ni ne mogu da se provere, kao što su vesti iz ratom ugroženih područja, pa se svi oslanjaju samo na jedan izvor, iako je taj izvor možda podmetnut, ili je vest izmišljena. Čomski kaže da čak ni velike medijske kuće, kao što je BBC, ne mogu da priušte da uvek imaju svog reportera na licu mesta. Zato su primorani da se ponekada oslanjaju samo na ono što govore zvanični predstavnici za štampu kompanija, organizacija i vlada, a znamo da je tim predstavnicima u samom opisu posla, da onog koga predstavljaju predstave u najboljem mogućem svetlu. Isto tako Čomski govori i lokalnim američkim medijima, koji o svetskim temama, samo prenose informacije iz većih medijskih kompanija. Zato se može desiti da jedna agencija u SAD-u objavi vest, a da nju posle prenesu stotine drugih medijskih kuća u zemlji i inostranstvu. Zbog te sveprisutnosti se stiče utisak da je vest nedvosmisleno tačna, jer svi pričaju o njoj, a ona može da bude potpuno izrežirana.

4) Plaćeni kritičari medija

Mediji su često podložni jakim kritikama, i to od strane dobro organizovanih i finansiranih institucija. Grupa kompanija može da se udruži i da strogo kritikuje i vrši kampanju protiv medija. Mediji, koji i sami jedva kubure sa novcem, ne mogu da se odbrane. Čomski za ovu pojavu navodi primer organizacije Global Climate Coalition, koju su organizovale kompanije kao što su Exxon, Texaco i Ford, i koje zagađuju životnu sredinu svojim radom. Ta organizacija redovno i planski radi protiv svih medija i novinara, koji se bore za to da istina o zagađivanju životne sredine izađe na videlo.

Pošto su ovi napadi jaki i često uspešni, mediji ponekad ne žele ni da se upuštaju u borbu. Više im se isplati da ne talasaju i ne dižu prašinu.

5) Neprijatelji društva i strah

Pošto je knjiga “Proizvodnja pristanka – politička ekonomija masovnih medija” pisana pre dvadeset pet godina, Čomski je peti filter prvo nazvao religija antikomunizma, jer je tada američka javnost bila opterećena baukom komunista i strahom da se ta pojava ne raširi kod njih. Taj strah je namerno bio plasiran i podržavan od strane zvaničnika, kako bi se lakše obračunavali sa neistomišljenicima. Kasnije je Čomski ovaj peti filter preimenovao u Rat protiv terorizma, jer je to sada glavna tema američkih medija, i odličan izgovor SAD-a da napada druge zemlje. A gledano uopšteno, van granice određene zemlje, ovaj peti filter bi se mogao nazvati namerno napravljeni neprijatelji društva, kojima se kod građana izaziva strah. A kada su građani u strahu, onda se njima lako može manipulisati.

Sve u svemu, preporučujemo da pročitate ovu knjigu (ne znamo da li postoji prevod kod nas). Engleski naziv knjige je Manufacturing Consent: The Political Economy of the Mass Media. A takođe preporučujemo i da pročitate, mnoge druge intervjue poznatog Noam Čomskog, koji se nalaze svuda po internetu. Dobar sajt sa njegovim citatima možete naći ovde ili ovde.

http://www.daliznate.com/2014/05/25/zasto-ne-postoje-slobodni-mediji-novinari-niti-ce-postojati/