Oni sto nisu za povecanje saradnje sa rusijim su dakle nepragmaticni ljudi zatvorenog duha a nadasve nisu patriote

"Ален Моро - Скривена историја неких ослободилаца

Le Monde, субота, 5. јун 2004.

Превео с француског: Драгољуб С. Игњатовић

Легитимним сликама одушевљена маса поздравља своје америчке ослободиоце, а једна радосна и разиграна иконографија Слободе чврсто се утиснула у колективно памћење Француза.

Уз обилну литературу хероизма и уз томе одговарајуће филмове, какви су "Најдужи дан" или "Треба спасити војника Рајана", са репортажама егзалтираним до тада невиђеним јунаштвом, свечаности у част 60-годишњице искрцавања у Нормандији, настоје да сачувају идеализовану слику војника-ослободиаца, које је највећа демократија послала на Стари Континент - да га ослободи апсолутног зла.

Ево представе превише лепе, превише савршене, да би могла бити саобразна стварности.

Ујутру, 9. јануара 1945, на путу за Шонвил, југозападно од Лерувила, градића на Мези, на једном тркалишту, подижу вешала. Џона Дејвида Купера, 23 године, родом из Џорџије, погубљују вешањем због силовања три младе девојке.

Фебруара друго, на истом месту и у исто време, понавља се иста сцена. И. П. Вилсон, Куперов саучесник у силовању три младе Францускиње, бива обешен у присуству 72 сведока.
Његово погубљење је каснило, јер је успео да побегне из своје ћелије после хапшења.

Ова два вешања нису била и прва.
Августа месеца 1944.г, један амерички војник већ је био погубљен у Француској, због силовања почињеног само недељу дана после искрцавања, 6. јуна 1944.

У Уједињеном Краљевству (Велика Британија), 1942.г, мада су америчке трупе ту дошле да се припреме за искрцавање на тле Европе, већина америчких војника, ухапшених због силовања, била је, већ тада, обешена.
Осим ових погубљења, у двема земљама, војно правосуђе изрекло је против многобројних ухапшених војника тешке казне затвора због сексуалних злочина.

Најновије отварање многобројних судских архива у САД, у Енглеској, у Француској и у Немачкој, дозвољава, данас, да уистину схватимо сву ширину размера једне појаве чије је спомињање значило - табу: 17.000 силовања које су у Европи, 1944. и 1945.г. починили амерички војници.

То нам, пре свих, казују Џ. Роберт Лајли, професор социологије и криминологије на Northen Kentucky University, у Сједињеним Државама, а такође и Дархам, из Велике Британије, који се сматрао обавезним да на ово питање одговори једним одлучним остварењем, "Скривено лице америчке солдатеске" (у издању Пајоа).
Ова књига је данас онемогућена у Сједињеним Државама због рата у Ираку, док је у Италији објављена. Сам аутор ми је то рекао средином месеца.

Џ. Роберт Лајли установио је да су у Енглеској, Француској и Н мачкој 17.080 жена и деце били жртве сексуалног насиља које су починили амерички војници:
11.040 у Немачкој, 3.620 у Француској, 2.420 у Енглеској.
На тај начин, ослобођење Европе није поништило варварска правила, по којима су жене систематски и обавезно сексуалне жртве, трупа било инвазионих, било окупационих.

У Француској, по Џ. Роберту Лајлију, мада су се амерички војници кретали по савезничкој земљи, "учесталост и суровост били су неупоредиво жешћи него у Великој Британији".
Аутор прецизира да је "разумно закључити да су амерички војници силовали 2.500 Францускиња".

У Немачкој, прва тужба за силовања која је подигнута на процесу пред ратним судом, подигнута само месец дана пошто су Ајзенхауерове армије прешле у офанзиву у Арденској бици, у јануару 1945.г.
Силоватељ, војник Вердел В. Вилсон, припадник 777. артиљеријског батаљона.
Његов бруталан чин отворио је дугу листу сексуалних насртаја и напада, чије су жртве биле немачке жене.

Од јануара до септембра 1945.г, ратни судови су ухапсили због силовања 187 војника.
Најмлађа жртва имала је 3 године.
На основу изричитог наређења генерала Ајзенхауера, ниједан амерички војник није био погубљен.
Јер, тачка гледиђта војног правосуђа, америчког, допуштала је да сваки онај који је сматран силоватељем у Енглеској ил Француској, у Немачкој буде, иако силоватељ, сматрам само ухваћеним "у недопуштеном сексуалном односу са једном неудатом женом".

У једној покајничкој афери пред ратним судом, војници Вард и Шарер, који су силовали једну младу 19-годишњу девојку, били су осуђени само на једну годину тешкога рада и отпуштени из војске.
 Њих је теретила повреда 96. Ратног параграфа, који забрањује сексуални однос са "неудатом женом".

Један официр, силоватељ удовице војника, иначе припадника СС дивизије, био је, по кратком поступку, удаљен из војске, уз образложење да је био изазван да жени "подигне сукњу (...) такво понашање показује да је он пао испод личног нивоа нужне пристојности официрског витештва".

Сексуални злочини у рату, дуго прихватани као баналне и уобичајене невоље, суђене побеђенима, нису били својствени само америчким ослободиоцима.
По тврђењу Џ. Роберта Лајлија, на хиљаде Италијанки силовали су француски војници, за време ратних операција у Италији.
У Немачкој, градске власти Штутгарта ограничавају своје процене на 1.198 силовања.

Што се тиче Црвене армије, њени припадници починили су више стотина хиљада сексуалних злочина. Те злочине, објашњено је, изазвала је, испровоцирала, немачка популација.

Ко је рекао да историја не пона-вља своја неваљалства и своје глупости?
Да бисмо се уверили у супротно, ваља нам смоћи снаге и отићи, данас, на једну другу позорницу ратних операција. "Ослободиоци" на њој исписују једно ново поглавље једне поновљене "историје сачињене од крви, сперме и суза".

(предговор Фабриса Виржилија књизи Џ. Роберта Лајлија)".

Teorija zavere u praksi – nevladine organizacije



SAD pomažu osnivanje nevladinih organizacija širom sveta, ali je manje poznato da je na njihovoj teritoriji zakonom iz 1938. godine zabranjeno osnivanje ovakvih udruženja i da su još tada NVO označene kao “strane agenture”

Ako prelistate, kojim slučajem, Povelju Ujedinjenih nacija, uverićete se da ona ni na jednom mestu ne predviđa i ne reguliše rad nevladinih organizacija (NVO).
Međutim, to čine punomoćja Ekonomskog i socijalnog saveta OUN u članu 71, predviđajući da NVO deluju na nacionalnom, subregionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou. Jednom rečju, svuda i na svakom mestu. Savet OUN je, 1950. godine, upotrebio termin nevladine, podrazumevajući „bilo kakvu organizaciju koju nije formirala vlada neke zemlje“.
Međunarodno pravo, s druge strane, razdvaja ovaj tip društvenog organizovanja na NVO, osnovane kapitalom neke zemlje (kvazi nevladine organizacije) i, udruženja zavisna od sponzora i donatora (sistem, veži konja gde ti gazda kaže). Drugim rečima, u međunarodnom pravu ne postoje organizacije onako kako su definisane u pomenutim savetima OUN.
To nevladinom sektoru daje krila i neslućene mogućnosti neograničenog delovanja, na svim meridijanima i paralelama ove naše ekocidne planete.

Kao pečurke posle kiše

NVO, kao deo nevladinog sektora, preplavio je Srbiju nakon oktobarskih promena 2000. godine, kada su ulaganja u njega premašivala sume od stotinak miliona dolara.
Zabrinut za budućnost Srbije, Zapad se utrkivao u davanju pomoći svakome ko je bar jednom rekao da je nepopravljivi zagovornik zapadnih vrednosti, društveno- političkog organizovanja i zapadne masmedijalne kulture. Ovde, prema analizama iz aprila 2015.g. (jer do egzaktnih podataka gotovo je nemoguće doći), radi šezdesetak NVO koje su iz inostranstva primile prošle godine oko 2,3 miliona dolara, od toga polovinu preko stranih ambasada. Da bi opravdale primljena sredstva NVO su, u Srbiji, sprovele stotinak programa u oblasti obrazovanja, kulture i informisanja, sve u cilju propagiranja tzv. zapadnog obrasca demokratije i formiranja liderskog građanskog sloja radi podržavanja jedinstvene politike EU i SAD.
 Posebno je ovde zanimljiv slučaj SAD – podstičući i finansirajući NVO širom sveta same, na vlastitoj teritoriji, zakonom iz 1938. godine, zabranjuju osnivanje istih, strpavši sve u jedan koš, označavajući ih kao strane agenture. A zna se kako prolaze strani agenti u Novom svetu.

U osnovi, sve prozapadne NVO, kako u Srbiji tako i u ostalim nezavisnim zemljama, sprovode taktiku, naizgled paradoksalnu, oslonjenu na principe neučestvovanja u projektima usmerenim na snaženje državotvornosti, uslovljavajući dodelu finansijske i druge pomoći svrstavanjem u protiv- vladine blokove.
 Kako se, u principu, formira NVO?
Na prvom mestu je obuka vodećih članova sprovedena, kao po pravilu, u stranoj zemlji (studijska putovanja), potom sledi registracija; obično je budući rad NVO centrale formulisan kao nezavisni analitičarski centar, zadužen ne samo za proučavanje društvenih procesa nego i primenu socijalnih tehnologija (čitaj manipulacija), ostvarujući projekte kojima se, u biti, jača društveno- politički uticaj osnivača NVO.
U njen domen rada spada i priprema opozicionih organizacija za osporavanje rezultata izbora masovnim protestima ukoliko, post- izborna situacija, ne odgovara osnivaču, pritajenom u dubokoj anonimnosti.

Država je, pogotovo u naša vremena, još uvek važan subjekt na međunarodnoj sceni ali, istovremeno, raste i uticaj drugih.
Među njima su, kao nikada pre, NVO. One su, u zemljama bivšeg Varšavskog pakta i eks Jugoslavije, počele da niču, kao gljive posle kiše, padom Berlinskog zida, praćene pozitivnim halo- efektima.
Njihov procvat nezaustavljivo kreće od 1995.g. kada ih je registrovano preko 160000. 2001.g. pravno su regulisane, na pritisak SAD, kao učesnici i važan faktor međunarodne politike. Uobičajeno, povezuju se s ulogom branitelja građanskog društvenog sloja i njegovom srednjom klasom.
Ipak, vreme je pokazalo da NVO koriste građansko, civilno i otvoreno društvo kao masku za prikrivene delatnosti u vlastitom interesu, u službi već definisanih ciljeva njihovog osnivača.
Navodno, po definiciji, trebale bi da deluju „slobodne od bilo čijeg suvereniteta“ ali, ipak, one formirane posle pada Berlinskog zida, uglavnom rade u interesu SAD, EU, transnacionalnih korporacija i novoformiranih tajkunskih grupacija.

Strategija i taktika

Da je tome tako svedoči činjenica da je, u zemljama nastalim raspadom Varšavskog pakta i SFRJ, sektor NVO učestvovao u formiranju opozicionih partija sa ogromnim novčanim sredstvima.
Strategija i taktika tako stvorenih opozicionih partija, nasuprot partija formiranih raspadom ili ukidanjem komunističkih, sledi pravila nametanja vlastite igre: opozicija se ujedinjuje u jedan izborni blok a programi, ideje i metode borbe, postaju jedinstveni, uz nastojanje da se sve uzdigne na emotivni, neracionalni nivo parola i delovanja uz minimalan rizik. Ukoliko vlast primeni represiju (a obično tako biva), opoziciona struktura se rasipa na ćelije i autonomni režim rada – sprovođenje kampanja baziranih na diskreditaciji i delegitimizaciji rukovodstva države, sa ciljem učvršćivanja negativne slike državnih organa u javnom mnenju.

Ukoliko je onemogućen u ostvarivanju svojih ciljeva, NVO sektor pokreće ideju kako, tobože, strani centri moći direktno utiču na rukovodstvo države i, dok je tako, svake dobrodošle društvene promene nisu moguće.
Dalje, rukovodstvo NVO traži nove puteve za komunikaciju sa stanovništvom putem korumpiranja medija i Interneta gde, tzv. trolovi i blogeri zagovaraju, uvijeno u oblande, ostvarenje vlastitih ciljeva.
U taktiku svakako spada adaptacija ćelija NVO na nove okolnosti delovanja i njihovu pripremu za rad u uslovima permanentno izazivane krize, pri čemu opozicija sebe konstruiše kao „vladu u senci“ ili tajnu vladu.
Kao kuriozum zvuči činjenica da se najuticajnije NVO finansiraju i iz budžeta države u kojoj deluju.
Princip je jednostavan: kada određena vlada zatraži zajam od MMF-a, Svetske banke ili neke druge bliske organizacije, po pravilu, u aneksu ugovora piše da je obaveza države da iz budžeta finansira, na osnovu dostavljenog spiska, najvažnije prozapadne NVO.

Uz pomoć i logistiku iz NVO, poslednjih decenija, organizovana je serija tzv. obojenih revolucija u Srbiji, na Bliskom Istoku, Africi i Ukrajini. Jedna od najstarijih i najuticajnijih NVO u svetu je Centar za nenasilnu strategiju i taktiku, formiran u Srbiji nakon građanskog rata u SFRJ. Ovaj centar podržavaju, štite i finansiraju Nacionalni fond za demokratiju SAD, Ministarstvo spoljnih poslova SAD, Agencija za međunarodni razvoj i organizacija Fridom haus, proverena evropska agentura CIA.
Na seminarima Centra, pripremani su kadrovi za rušenje Slobodana Miloševića kao i za slične akcije u Ukrajini, Gruziji, Kirgiziji i Moldaviji. Aktivisti ove NVO učestvovali su i u pokušaju prevrata u Belorusiji, Venecueli i Iranu.

Treba uočiti da NVO iz SAD i EU, po pravilu, nastupaju kao opozicija režimu, bez obzira na to da li je on izabran na demokratski način ili ne, vodeći računa samo o tome da li dotična vlada vodi politiku uz saglasnost Brisela i Vašingtona ili ne.
 Ako to nije slučaj, NVO će, uz savete i podršku eksperata SAD, nasuprot lokalnom zakonodavstvu ili koristeći rupe u zakonu, uz pomoć medija i informacionih tehnologija, duboko iz pozadine uticati na emocionalnu i psihičku sferu ljudi kako bi, uprkos svemu, usvojili ideale zapadne demokratije, masovne kulture i moralnih načela.
Tu je i problematični ideal tržišne, neoliberalno- kapitalističke ekonomije i tajkunske privatizacije.

Rat informacionim tehnologijama

Konačni cilj je da se takva država, ili društvo, stavi pod spoljnu kontrolu glavnih sponzora NVO i da se time što više podriva nacionalna državotvornost uz derogiranje kulturnih i idejnih vrednosti osobenih za pojednine narode. Uostalom, jedan od proklamovanih ciljeva Novog svetskog poretka (NSP) je dokidanje postojanja nacionalnih država, brisanje granica i pravljenje poželjnog melting pota naroda u službi ciljeva transnacionalnog kapitala.
 Na sve ljude ovoga sveta NSP gleda kao na radnu snagu u službi ostvarivanja vlastitih interesa, ne zanima ga ništa izvan ili iznad toga.

Sve što NVO sektor radi, kad- tad dobija odlike i karakter informativnog rata, borbe u virtuelnom prostoru ne bi li, na kraju, došlo do promene vlasti i ideologije. Jasno je da suština informativnog rata ima dvojaku prirodu te da protivnici ovakve unisone politike mogu, ne samo da pruže žestok otpor u odbrani vlastitih i tradicionalnih vrednosti, nego i da se odbrane i – pobede.
 Upečatljivo, tome u prilog, svedoči Rusija, bačena na kolena, a sada nanovo uzdignuta, kao i zemlje u njenoj orbiti: Kirgizija i Belorusija.
Indikativan je primer Islanda.
Tamo su, da ne bi pali u dužničku krizu kao Grčka, bez obzira na larmanje niza NVO, jednostavno oterali bankare iz SAD i EU.

Deviza i ponašanje nevladinog sektora može se opisati na način kako je to uradio istraživač sa službom u Pentagonu, Ralf Peters 1997.g.
 On veli:
 „Okupacija stranih država u režiji NVO, po pravilu, mora početi u stilu holivudskih filmova, sa obaveznim prikazom Koka- kole i Mekdonaldsa, posle čega dolaze krstareće i druge rakete sa osiromašenim uranijumom ne bi li se, posle svega, nad tom zemljom zavijorila američka zastava“.

To znači da NVO teže da se nađu na svim poljima i na svim frontovima, da ih interesuje realizacija vlastitih interesa u svim društvenim aspektima.
Vašington je, stvaranjem i osmišljavanjem projekta nevladinih organizacija, pod parolom borbe za ljudska prava i demokratiju, suštinski uvek iznova težio realizaciji sopstvenih interesa, pri čemu je uspešno pronalazio nezadovoljne grupe u nekom društvu i huškao ih na proteste protiv vlade kako bi ona bila smenjena i na njeno mesto dovedena proamerička garnitura. Slučajevi Iraka, Libije, Maroka, Egipta i Sirije su najvidniji dokaz takve politike.

Ili, kako kaže Stefan Drezner, jedan od direktora RANDA (Resource Management Program), američke agencije iz Vašingtona za upravljanje resursima:
„Vlada SAD, preko nevladinog sektora, mora da obuči buduće reformatore, stvarajući naviku pravljenja političkih partija i društvenih pokreta koji bi, potom, sprovodili društvene reforme. SAD su u obavezi da tim reformatorima pomognu uz pomoć savremenih informacionih tehnologija, da upute američke kompanije neka investiraju u novodemokratizovanim zemljama odnosno, da u njima razviju infrastrukturu i nove tehnologije.
Takođe, američke kompanije moraju doprineti da sajtovi reformatora, dok ne dođu na vlast, stalno budu u funkciji i da ih zaštite od napada vlade i njenih eksponenata“.

Kada se konačno neka NVO potpuno institucionalizuje i njen uticaj postane primetan, zahvaljujući čestim objavama u medijima, stanje je zrelo da se krene u sledeću fazu – potragu za domaćim izvorima finansiranja i sprovođenje ciljanih kampanja iz socijalne sfere bez javnog političkog konteksta (bolje reći skrivenog) s ciljem sticanja simpatija iz različitih društvenih slojeva.
Zahvaljujući masovnoj medijskoj podršci, dolazi do realizacije kontakata sa članovima vlade i predstavnicima različitih društvenih struktura, od lokalnog do najvišeg nivoa, i lobiranja u cilju realizacije vlastitih ciljeva.

Kada na tv- ekranu, u raznim emisijama koje se bave društveno- političkom tematikom, vidite predstavnike NVO kako ćaskaju sa predstavnicima vlasti znajte da je ta NVO ispunila svoje ciljeve.

Sledeće što ćete videti jesu predstavnici NVO u organima vlasti na svim nivoima.
 Već viđeno, zar ne?

Miodrag Milanović





"Vec vidjeno" , zar ne ...?

 

Naravno , vec "neizbezna VOA -a" o NVO -  ima :

"Broj nevladinih organizacija u svetu neprestano raste

03 jun, 2007


Oni koji ih podržavaju često ih nazivaju "savešću čovečanstva", dok kritičari obično tvde da su NVO marionete stranih režima.
NVO često nazivaju sekularnim misionarima.
 Poput verskih dobrotvornih organizacija, savremene neprofitne institucije ili NVO često su posvećene rešavanju humanitarnih, socijalnih i obrazovnih problema najugroženijih.
 Brojne su nevladine organizacije u čijem je temelju religija, ali je većina tih grupa sekularnog karaktera.

Često se na NVO gleda kao na nus-produkt zapadne kulture. Poslednjih godina registrovane su na hiljade – u Indiji ih je oko milion, u Rusiji 400.000.
U Keniji se godišnje formira 240 NVO.
Ekonomisti te grupe tretiraju kao “treći sektor”, zbog distinkcije prema vladi i privatnom biznisu.
U nekim zemljama u razvoju, ovaj sektor zapošljava milione ljudi i generiše poslovne aktivnosti vredne više milijardi dolara.

U SAD, primera radi, u oko 2 miliona NVO radi oko 11 miliona ljudi.
To je 7 do 8 odsto ukupne radne snage. Uz to, NVO u Americi privuku i još oko 6 miliona dobrovoljaca.
 Međutim, eksperti poput Pamele Al iz Američkog instituta za mir ukazuju da veliki broj nevladinih organizacija u SAD reflektuje vrednosti individualne inicijative i socijalne odgovornosti.
Pamela Al kaže da prisustvo NVO garantuje dubinu i fleksibilnost društva.

“NVO omogućavaju da se čuje glas građana, da građani budu odgovorni za kretanja u društvu i da organizovano komuniciraju sa vladom. U otvorenim sistemima, raspravlja se i o vrlo komplikovanim pitanjima.”

Mnogi lideri u neprofitnom sektoru kažu da su NVO vitalna karika u društvu. Brajan Galager je predsednik organizacije United Way of America, jedne od najstarijih volonterskih organizacija, koju su još daleke 1887. osnovali rabin i dva sveštenika. On kaže da njegova organizacija sarađuje u projektima od suštinskog značaja za lokalne zajednice, bilo da se radi o prevenciji narkomanije i alkoholizma ili pak sprečavanju zlostavljanja dece i žena. Skupljamo novac i njime finasiramo projekte, kaže Galager ističući da globalizacija menja način rada NVO.

"Postali smo deo globalnog tržišta. Više ne pomažemo vlastima, već smo postali pokretač inovacije. Nekad smo finansirali skloništa, a sada čak planiramo strategije smeštaja i obrazovanja."

United Way i jeste globalna NVO jer deluje u 46 država.
Nisu međutim sve organizacije jednako uspešne. Neka neprofitna udruženja su često na udaru zbog toga što primaju novac od poslovnih krugova, uspešnih pojedinaca i velikih fondacija. Kritičari kažu da te NVO često sputavaju svoje aktivnosti da bi zadovoljile finansijere.
To se, kaže Džastin Logan, iz instituta Kejto u Vašingtonu, odnosi i na NVO koje dobijaju grantove od vlade.

"U poslednje vreme, pogotovo u poslednjih 10 ili 15 godina, povećala se uloga, da tako kažem, kvazi-nevladinih organizacija.
Mislim da se ljudi mogu slobodno zapitati da li bi, primera radi, neka NVO mogla da progura politički cilj koji nije u skladu sa američkim nacionalnim interesima u inostranstvu."

Logan tvrdi da grupe koje primaju vladin novac da bi promovisale demokratiju, često prizivaju optužbe da su pružena ruka države. Mnogi stručnjaci, međutim, ukazuju da su neke etablirane NVO ponekad više uvažene nego vlade.
 Tako je u jednoj anketi s početka ovog veka Grinpis kod Nemaca bio popularniji od vlade u Berlinu.
Takođe, ne bi trebalo smetnuti s uma ni činjenicu da i pored ograničene moći “treći sektor” često utiče na smer globalne politike. Tome posebno doprinose organizacije poput Hjuman Rajts Voča, Amnesti Internešnela i Oksfama.".

https://www.glasamerike.net/a/a-34-2007-06-03-voa7-86841427/743698.html

Javi filu batleru da je jugoslovenska ekonomija pocela da propada od 1981ve i da je jugoslavija trajala duze od 50 godina.

E i da su nesvrstani skoro nebitni

 

Cekaj da prvo resimo ovaj problem :



"ПОЛ КРЕЈГ РОБЕРТС:
Олигарси ће срушити цео систем како би се отресли Трампа! Ево и зашто (ВИДЕО)

 15-10-2019 08:32

Економски стручњак и награђивани новинар др Пол Крејг Робертс предвиђа да ће олигарси Новог светског поретка (NWO) учинити све како би свргнули председника Трампа са дужности.



Др Робертс, који има докторат економских наука и који је био помоћник министра финансија под управом Регана, предвиђа да ће  NWO срушити финансијски систем као крајње средство, уколико ништа друго не успе.


Доктор Робертс објашњава:

„Уколико не успеју да смене Трампа, срушиће финансијски систем.
Пре избора наступиће велика криза за коју ће људи кривити Трампа. Толико о томе колико су Американци паметни.
Међутим, постоји нешто што ограничава Фед да то уради, а то је чињеница да је Фед алат њујоршких банака.
 Ако сруше економију, срушиће њујоршке банке.
 То је једино што спречава елите. То је њихов крајњи потез. Уколико не успеју да га смене, рећи ће, у реду, ми ћемо срушити економију што је превише лоше за њујоршке банке, или ће наћи неки посебан начин да их спасу док све остало буде пропадало: пензијски фондови, хеџ фондови, заједнички фондови. Збрисаће нас како би се решили Трампа. ”

Др Робертс наводи да треба заборавити на леву / десну демократску и републиканску парадигму.

https://www.youtube.com/watch?v=VKw_T9BDL4c




Он објашњава,
„Овде се не ради о борби између демократа и републиканаца. Ово је елита, естаблишмент, олигарси и људи који владају земљом.
Они бране своју моћ. Трамп је изабран од народа. Сетите се, Хиллари је људе који су гласали за Трампа називала „јадницима“. Дакле, људи који иду против елитног кандидата су „јадници“. Бирачи су „јадници“.
О томе се ради.
Морају га сменити из тог разлога.
Такође знају да ће, ако га смене из тог разлога, свака друга особа, која би ступила и заправо покушала да води земљу, а не да служи владајућој класи, бити свесна да нема шансе.
Чак иако ступи на функцију, биће осуђивана, таргетирана, причаће лажи о њој и на крају протерати.
 Нико не жели такву судбину”.

Др Робертс се пита, „Шта ради Вилијам Бар? Чули смо за аферу  „Russiagate“, Челични досије, превару FISA суда. Знамо да су све ово кривична дела. Заиста, ја то сматрам издајом, а ништа се не дешава? Нема акције? Ничега, а најневероватније ми је да је уништен сваки легитимни звиждач. Сада имамо лажну операцију  CIA-е против председника, а нико ни не зна ко је звиждач? Толико је очигледно. Ако амерички народ падне на ово, они ће ући у историју као најглупљи народ који је икада ходао земљом и заслужиће последице. Биће то крај Америке”.

pa ove teroristicke grupacije se zovu imenima gradova tipa liverpul...pariz..

a neki i imenima politicara iz eu..

 

Zasticen "brend" ...!

I Tesla i Pupun su otisli u Ameriku, a ne u Rusiju ili Kinu. Imamo stotine hiljada Srba tamo. Otisli su jer su tamo mogli bolji zivot da stvore za sebe nego u Srbiji.