Зашто мрзе Е.У. ? :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Значи зашто не Европа?

Зато што нас је коштала 1 200 000 живота, јер да пакт није био оборен (пучом) не би било ни НДХ!
Прошли би безболно, можда не као Шпанци, али мало боље него Бугари!

Ево како су нас наградили!

Bombardovanje Srbije 1943./44.

Prva žrtva naših zapadnih "saveznika" bio je Niš, najveći srpski grad posle Beograda.
Bila je sreda, 20. oktobar 1943. godine. Časovnici pokazuju da je 13 časova i 3 minuta. Nebo je proključalo. U niskom letu, sa zaglušujućim motorima, Nišu se približava nekoliko desetina bombardera.
S pomešanim osećanjima, lebdeći između straha i nade, Nišlije upiru poglede ka plavom svodu iznad grada. Samo koji sekund kasnije neverica prerasta u šok. Zaglušujući huk avionskih motora meša se sa potmulim eksplozijama, koje se čuju sa svih strana.
Iz guste prašine, koja je prekrila ceo grad, čuju se samo vapaji. Najviše iz najsiromašnijih delova grada smeštenih oko železničke stanice, iz Šumadijske, Drinske, Prizrenske, Kajmakčalanske, Šiptarske, Gvozdene i Banjalučke ulice.

Drugo jos strasnije bombardovanje desilo se 30. marta 1944. Samo jedna bomba teška 500 kilograma srušila je i u prah i pepeo pretvorila četiri porodične kuće u centru ovog izmučenog grada.
Izvlačenje mrtvih i ranjenih trajalo je punih šest dana. Sedmog dana pored zajedničke grobnice žrtava od 20. oktobra 1943. iskopana je nova kolektivna grobnica. U nju su 7. aprila 1944. spuštena tela 11 Nišlija, a nekoliko desetina preostalih nesrećnika sahranjeno je u porodične grobnice.

Još žrtve ovog, drugog bombardovanja, nisu bile ni sahranjene, a Englezi i Amerikanci su se ponovo, po treći put, ustremili na Niš. Bilo je to u sredu, 5. aprila 1944.
Prvi znak za uzbunu dat je u 13.30 časova. Sat i po kasnije, kad su svi pomislili da je opasnost prošla, nad gradom su se u borbenom poretku pojavili prvi anglo-američki bombarderi. Brujali su iz pravca severoistoka.
Ovog puta režija razaranja grada na Nišavi bila je još ciničnija. Prvi avioni su obavili Niš veštačkom maglom, a oni koji su stizali iza njih nasumice su, sa visine od tri-četiri hiljade metara, bacali svoj ubitačni tovar. Prvi udar počeo je u 15, a drugi u 15.15, treći, najžešći, u 15.40 časova.
Srušene su desetine porodičnih kuća i javnih zgrada. Bombe su padale čak i po gradskom groblju. Naši "saveznici i oslobodioci" nisu poštedeli ni Sabornu crkvu, njen ikonostas, pevnicu i oltar.
Nemački objekti opet su ostali čitavi.

Sutradan, na Uskrs, uz Božić najveći hrišćanski praznik, Beograd je u ranim jutarnjim časovima zavijen u crno.
Razoren je isto, ako ne i više, kao i 6. aprila 1941.

Sve beogradske crkve bile su prepune, na ulicama je bilo življe nego bilo kog dana za vreme okupacije. Cele porodice pošle su u kućne posete svojim rođacima i prijateljima. Beograđani su tog dana želeli, makar na trenutak, da zaborave strahote rata, da sebi priušte iluziju radosti i normalnog života, da u vedrom raspoloženju proslave Uskrs i skorašnji kraj rata.

Istina, u Beograd je tek stigla vest da je upravo bombardovan Niš. Iako potišteni i zabrinuti tom vešću Beograđani nisu hteli da veruju da se to isto može desiti i njihovom gradu. U tu sumornu mogućnost nisu verovali čak ni kad je dat prvi znak za uzbunu. Mnogi su se sklonili, ali čim je prestao znak za uzbunu ulice su opet oživele. Čak i kad su se pojavili prvi anglo-američki avioni Beograđani su ih radoznalo gledali, ne sluteći šta će se uskoro desiti.

Samo za nekoliko sekundi kristalno vedro nebo nad Beogradom premreženo je eksadrilama aviona.

Počeo je pravi pakao, vrilo je kao u kotlu.
Istovremeno su fijukale stotine bombi, zavijale gradske sirene, urlali motori bombardera.

Bajlonijeva pijaca i sve okolne ulice, u kojima tokom rata nikad nije bio nijedan vojni objekat, bile su razorene i uništene. Prašina je prekrila pijacu na Kalenića guvnu, bolnice, u kojima su bili smešteni i naši tek pristigli zarobljenici iz Nemačke, pretvorene su u ruševine. Razoreno je i prvo beogradsko porodilište, podignuto posle Prvog svetskog rata dobrovoljnim prilozima Beograđana. U njemu su Englezi i Amerikanci prekratili živote i nekoliko porodilja sa tek rođenim bebama.
U kući Šićevića u centru grada smrt je našlo sedmoro Beograđana.
Glavni nemački punktovi u okupiranom Beogradu nisu ni okrznuti.

Nekoliko sati kasnije, na drugi dan Uskrsa, usledilo je drugo još bezobzirnije razaranje Beograda. "Savezničke" bombe pogodile su Centralni higijenski zavod, Bolnicu za zarazne bolesti, Dom slepih, Berzu rada, Ortopedski zavod, Državni dom za mušku decu, Državni dom za žensku decu, dva doma za decu srpskih izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Dečju bolnicu, Dečji dispanzer...
Stradalo je nekoliko mlinova, galerija, biblioteka, izdavačkih preduzeća, muzičkih škola, bioskopi na Terazijama, Centar za humor, Srpsko narodno pozorište...

Srušene su Terazije, oštećeni svi mostovi na Savi i Dunavu, prah i pepeo prekrio je destine beogradskih ulica. Od Niške, Stiške, Alekse Nenadovića, Krunske, Francuske, Rimske, Miletine, Mekenzijeve i Kneza Miloša do Mletačke, Kraljice Natalije, Zvečanske, Hadži Đerine, Nemanjine..
Razorne "savezničke" bombe pogodile su glavnu Železničku stanicu, železnike stanice u Topčideru i Rakovici, Okružni ured za osiguranje radnika, palatu "Albanija", Poštu broj 2, Fabriku štofova Vlade Mitića na Karaburmi, Fabriku hartije "Vapa", Tehnički fakultet, Vajfertovu pivaru, Studentski dom.
Beograd je bio obogaljen, nemački objekti ostali su tamo gde su i bili.

Život je izgubilo oko 2.000 ljudi, žena i dece, teže i lakše je ranjeno oko 5.000 Beograđana.
Da posle prvog bombardovanja, za vreme košmarne, neprospavane noći, Beograđani nisu masovno napuštali svoje domove i sklanjali se u okolna sela, pola Beograda bi bilo pretvoreno u groblje i zgarište.
"Saveznici" su se okomili čak i na prepun nemački logor na Sajmištu. Na licu mesta poginulo je 60, a ranjeno oko 150 nesrećnih logoraša, Srba i Jevreja.

Nemački gubici u Beogradu bili su sto puta manji od žrtava nevinog civilnog stanovništva.

Beograđani su bili preneraženi kada su na jednoj velikoj bombi, koja slučajno nije eksplodirala, otkrili poruku koju im šalju Englezi i Amerikanci i oni koji su odobrili njihovo suludo masakriranje Beograda. Na bombi je krupnim ćiriličnim slovima bila poruka: "Srećan Uskrs"..

Dve nedelje kasnije, baš u vreme dok su se gradom pronosili glasovi kako je "engleski kralj obećao da se to više neće ponoviti", Beograd je ponovo zavijen u crno.
Bio je četvrtak, 18. maj 1944. Jutro je uveliko odmaklo. Časovnik na Terazijama pokazuje 9.55. Nad oblačnim i kišovitim nebom istraumiranog grada zatutnjali su engleski i američki bombarderi.
Napad je bio još bezočniji od onog uskršnjeg. Glavna meta, ovog puta, bila je periferija Beograda u kojoj je stanovla gradska sirotinja. Pašino brdo, Kotež, Neimar i Čubura obavijeni su gustim oblacima dima i prašine.
Orgijanje "savezničkih" aviona trajalo je gotovo puna dva sata. U nekim delovima grada bombe padaju na svakih sto kvadratnih metara. Samo ispod jedne kuće izvučena su 32 leša.

Dok su Beograd i mnogi drugi gradovi i varoši u unutrašnjosti Srbije vidali rane i sahranjivali svoje najrođenije, engleski i američki "saveznici i oslobodioci" nastavljali su svoj krvavi pir. Na njihovoj meti opet se, po šesti put, našao već odavno ojađeni Niš. Ovog puta još podmuklije nego ranije, kad je grad bio na spavanju.

Između 2.20 i 3 časa po ponoći Englezi i Amerikanci su 9. juna 1944. na Niš bacili blizu 400 bombi. Na spavanju je pobijeno nekoliko desetina Nišlija.

Dva dana kasnije, 11. juna u 9 časova, zapadni "saveznici" obrušavaju se na Smederevo. Na grad je palo oko 500 bombi koje su usmrtile 80 ljudi, žena i dece, a teže i lakše ranile oko 200 Smederevaca.
U isto vreme Englezi i Amerikanci, na osnovu odobrenja Titovog Vrhovnog štaba, po sedmi put kreću na Niš. Opet ruševine, nevine žrtve, jauk i lelek, nove humke.
U međuvremenu, "saveznici" postaju sve bezobzirniji. Na Beograd, Niš, Smederevo i mnoge druge gradove Srbije, pored bombi, sve češće bacaju razne predmete punjene eksplozivom od kojih su stradali mnogi neduzni iskljucivo civili, medju kojima mnogo i dece.

Samo pet dana posle sedmog usledilo je i osmo razaranje Niša. Pred ponoć između 14. i 15. juna na grad je najpre ispaljeno nekoliko stotina svetlećih raketa, a potom je na Nišlije koje su tek krenule na počinak sručeno oko 200 bombi.

Osam dana kasnije, 23. juna između 9.30 i 10.15 časova naši zapadni "oslobodioci" na Niš bacaju i fosforne bombe.

Dvadeset dana kasnije, 3. jula između 10.30 i 12 časova, kobni anglo-američki avioni opet kruže nad Beogradom. U sedmom granatiranju najvećeg grada Srbije najviše je stradala Čukarica, na kojoj je, pored nekoliko desetina mrtvih, sa zemljom sravnjeno oko 80 kuća. Razoreni su Fabrika šećera i škola "Matija Ban". Radio London je javio da su pogođeni važni nemački objekti, koji su praktično ostali neokrznuti, a nevine žrtve koje su danima izvlačene iz ruševina nije pomenuo ni jednom jedinom rečju.

Istog dana prvi put je bombardovan i Kragujevac, u kome je ubijeno više od 30 nevinih ljudi, žena i dece.

Tad su prve bombe pale i na periferiju Kruševca, u selo Bivolje, na Glibovac i druga sela u okolini Smedereva i Smederevske Palanke.
U petak, 11. avgusta 1944. organizovano je noćno razaranje nezaštićenog Kraljeva. Šest bombi palo je na Dečji dom. Samo u jednoj kolektivnoj grobnici sahranjeno je 40 kraljevačkih mučenika.

Ubrzo je na ucveljeni Niš bačeno još oko 800 bombi, a 21. avgusta 1944. godine drugi po veličini grad Srbije potpuno je dokusuren.

Tih dana na Peć su bacane bombe od 500 kilograma. Razorena je i Ćuprija, bombe padaju po šumadijskom selu Markovcu, Žitkovcu kod Aleksinca i drugim bespomoćnim srpskim selima i gradovima.
U međuvremenu, nastavljeno je sistematsko razbijanje Beograda. Masakriranje prestonice Srbije organizovano 3. septembra 1944. godine trajalo je puna dva sata. Ovog puta na redu su Dušanovac, Rakovica, Karaburma, pa ponovo Pašino brdo, Kotež, Neimar i ulice oko glavne Železničke stanice.
Tri dana kasnije, 6. septembra kada se u srpskim crkvama obeležavao rođendan kralja Petra Drugog Karađorđevića, u po bela dana, u 10 časova, usledilo je novo granatiranje.
Stradali su Senjak, Sarajevska ulica, sirotinjske barake pored Save...

Baš tad su zapadni "saveznici i oslobodioci" po porudzbini Koče Popovića i maršala Tita krenuli na Leskovac, koji je razoren više nego bilo koji grad na Balkanu za sve vreme Drugog svetskog rata.
Dan pakla osvanuo je 6. septembra 1944. godine: "Ceo Leskovac kao da se digao u vihoru prašine, dima i ruševina... Ono što je ostalo od Leskovca ležalo je obavijeno pokrovom od dima", zapisao je očevidac ovog terorističkog čina Ficroj Maklejn, Čerčilov izaslanik u Titovom Vrhovnom štabu, a potonji dugogodišnji Titov prijatelj, kojem je maršal posle rata, u znak zahvalnosti, poklonio jednu velelepnu vilu na Korčuli.
Ispod "savezničke" prašine ostala je gotovo četvrtina Leskovca. Od 28.000 stanovnika "srpskog Mančestera", život gubi više od 6.000 ljudi, žena i dece. Nemački gubici u Leskovcu i okolini bili su 300 puta manji od gubitaka nevinog civilnog stanovništva

Samo u prvoj nedelji septembra Englezi i Amerikanci su svakodnevno sa 200-300 lovaca i bombardera razarali ono što je od Srbije ostalo. NJihovi kobni bombarderi su u toj nedelji, od 1. do 7. seprembra 1944. godine, izveli ravno 1.973 borbena leta nad Srbijom i Crnom Gorom.

Tu monstruoznu operaciju Titovi zapadni saveznici nazvali su "Nedeljom pacova"