https://www.blic.rs/vesti/svet/slobode-ne-smemo-uzimati-zdravo-za-gotovo-ko-je-sve-dosao-na-obelezavanje-30-godina/v3th78n

nema dalje...

https://www.rt.com/news/472974-culture-minister-photographed-women-urinating/


bizarno...

Како се Берлински зид прво обрушио на Југославију /видео/

© AP Photo / Archiv
АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА
16:35 09.11.2019(освежено 17:03 09.11.2019)

Пише Александра Станић


Обележава се 30 година од пада Берлинског зида, што је означило и крај Хладног рата и велике промене у свету које су се трагично одразиле на Југославију.

О тој смени епоха у емисији „Свет са Спутњиком“ разговарали смо са професором Факултета политичких наука Слободаном Самарџићем и бившим дописником „Политике“ из Немачке Мирославом Стојановићем.

Немачка је изгубила два светска рата, дуго је била подељена земља, а данас је европски лидер. Ипак нема капацитет да постане светска сила. Препрека је то што није стална чланица СБ УН и нема довољно велику војску — најсажетија оцена позиције после пада зида Немачке коју су наши саговорници истакли.

Довољно је времена прошло да се са дистанце и без емоција сагледа пад Берлинског зида, који је довео до мирног уједињења две Немачке. Нажалост, после тог уједињења уследио је крвави сукоб у СФРЈ. До распада Југославије неминовно би дошло, али је сасвим сигурно да је уједињена Немачка тај процес убрзала признавањем словеначке и хрватске независности.

„Случај са СФРЈ је био окидач који је лансирао Немачку у сферу европског вођства, и то траје до данас. А како ће бити даље, још не знамо“, рекао је професор Слободан Самарџић.

Прва јака карта — Југославија
Некадашњи дописник „Политике“ из Немачке Мирослав Стојановић, подсећа да је прва јака политичка карта коју је уједињена Немачка бацила на европски сто била фатална за нас.

[Video]
https://www.youtube.com/watch?v=ZaQ9sr2hC3E&feature=emb_logo

„Непосредно пре уједињења, Хелмут Кол је неколико пута напомињао да је Југославија статика Европе и да ту не треба ништа чинити јер су олујни ветрови већ шибали по Балкану. Они су осећали да је уједињење Немачке близу, плашили су се да на Балкану нешто не букне што би то спречило. Међутим, после уједињења, постали су арогантни, унутрашња криза у СФРЈ је уз помоћ спољних интервенција прешла у катастрофу. Онда је Немачка наступила сама против свих“, рекао је Стојановић.

Он подсећа да је Вашингтон био против једностраних потеза Берлина, да је генерални секретар УН Перез де Куељар преклињао шефа немачке дипломатије Ханса Геншера да не признају Словенију и Хрватску. Мировни преговарач за СФРЈ лорд Карингтон послао је запомажуће писмо у којем је навео да ако Немци признају Словенију и Хрватску, он више нема адута да лидере југословенских република зове за преговарачки сто.

Последице још осећамо
Стојановић оцењује да се прилично јефтино барата тезом да смо били слепи и да нисмо сагледали шта се догађа с падом Берлинског зида. Да он није довео до рушења једног света који је био прављен у време Хладног рата, зид би био национална тема.

„Пад зида има међународне размере управо због тога што је дошло до униполарног света и једна велика сила која је остала сама без репера и оријентира почела је да се понаша крајње осионо и бахато, производећи серију разарајућих ратова. Америка је са тријумфализмом победнице Хладног рата кренула у авантуру чије последице још осећамо. У време Хладног рата постојала је равнотежа страха, после тога дошао је страх од неравнотеже, тако да реперкусије онога што се после пада зида десило нису више само национално питање Немачке, иако су Немци највише профитирали“, каже Стојановић.

Маргарет Тачер лупила шаком о сто
Он истиче како, да није било Горбачова, не би до уједињења ни дошло јер су Немачки партнери у самој Европи били против те идеје. Стојановић каже да је шеф француске дипломатије Ролан Дима указивао да Немачка показује ароганцију, а да је британска премијерка Маргарет Тачер била жестоко против. Постојао је страх од немачке моћи и милитаризације.

„И у мемоарима код Кола пише да је Тачерова лупила шаком о сто и рекла ’два пута смо вас поразили и дигли сте се на ноге!‘ Покушала је да анимира француског и америчког председника, Франсоа Митерана и Џорџа Буша, да буду против уједињења. Али, сви су рачунали да ће то спречити Горбачов, да они не би прљали руке. Горбачов је, међутим, дао сигнале да ће прихватити уједињење“, прича Стојановић.


Михаил Горбачов
© SPUTNIK / RAMIL SITDIKOV
Михаил Горбачов
Неспорно је да је Немачка моћна земља и да би њен успон деведесетих уследио са уједињењем или без њега.

Самарџић оцењује да би и Западна Немачка самостално у Европској унији постала политичка сила, али да је са уједињењем то ишло много брже. Професор ФПН-а сматра да је ЕУ беневолентно гледала на процес уједињења.

„Две ствари су биле важне — да се ствар обави што брже и да сами сносе трошкове. Али не би се све тако брзо догодило да Миахил Горбачов није дао зелено светло. Лидер Совјетског Савеза је јула те године на Парламентарној скупштини савета Европе говорио о слободном избору друштвеног и политичког система у земљама социјалистичког лагера. То је био знак да они преузму одговорност на себе и да их Москва неће туторисати“, указује Самарџић.
(Sputnjik)

 

Ali ...:

"

Последњи лидер Источне Немачке:
Деветог новембра није срушен Берлински зид

© AP Photo / Sven Kaestner
ИНТЕРВЈУИ
21:19 09.11.2019(освежено 21:44 09.11.2019)

Од 4. до 10. новембра у главном граду Немачке свечано се обележава 30 година од пада Берлинског зида. Последњи комунистички вођа Немачке демократске републике (НДР), генерални секретар Јединствене социјалистичке партије Немачке (СЕД) и председник Државног савета Егон Кренц је био учесник тих догађаја.

Како је дошло до пада Берлинског зида 9. новембра 1989. године, какву улогу у томе је имао совјетски лидер Михаил Горбачов, зашто је Влада СССР-а и НДР-а била против отварања дела Зида код Бранденбуршке капије и шта је у прошлости уједињења Немачке наљутило канцелара Западне Немачке Хелмута Кола — о томе је Кренц говорио у интервјуу за РИА Новости.

Пад Берлинског зида 9. новембра 1989. године у данашње време носи разне називе — „дан завршетка хладног рата у Европи“, „мирна револуција“, „јуриш на Зид“. Шта за Вас представља тај дан?

— То је дан када је Влада НДР-а донела одлуку о слободи кретања свих грађана. Разговарао сам о томе са Михаилом Горбачовим 1. новембра 1989. године у Москви. О томе како би све то детаљно требало да се уради, наш министар спољних послова се договорио са амбасадором СССР-а у Немачкој Демократској Републици. Током друге половине дана 9. новембра сам прочитао одлуку Владе о новим правилима уласка и изласка из државе у Централном комитету СЕД-а и затражио од врховног партијског тела да одобри одлуку Владе. Нико није гласао против тога. Tребалo је да правила ступе на снагу 10. новембра. Припремљено саопштење за јавност је требало да буде објављено 10. новембра у штампаним медијима. Оно је садржало информацију о томе да правила ступају на снагу „од данашњег дана“, тј. 10. новембра. На конференцији за штампу члан Политичког бироа Гунтер Сабовски је требало да каже „од сутра“. Уместо тога, он је, очито збуњен и као да није у току дешавања, изговорио: „Одмах“. Тај званично „мали лапсус“ је имао велики међународни политички ефекат, који је на крају и допринео крају НДР-а. Велику улогу су одиграли медији. До вести у осам часова увече није било чак ни сто људи на граници. То се нагло променило после преноса вести (западно-немачког ТВ канала) АРД са информацијом: „Слобода кретања, капија код Зида је широм отворена, без икаквих потешкоћа може да се дође до Западног Берлина“. Тек тада су Берлинци кренули ка граничним прелазима. То доказује да стихијског „јуриша на Зид“ није било, већ да је дошло до шетње на позив Сабовског, уз јаку подршку медија. Деветог новембра није дошло до „пада Берлинског зида“ или до „јуриша на Зид“. То су идеолошки обојене тврдње које су се касније појавиле и које нису историјски тачне. Деветог маја су били отворени гранични прелази са истока ка западу, али не са запада на исток. Деветог новембра увече на источној страни није било ни једног „рушиоца Зида“, никога ко би са мотиком у рукама покушао да поруши Зид. Слике у вези са тим, које стално показују на телевизији, снимљене су на западној страни или неколико месеци касније. Берлински зид је пао тек после неколико месеци.




Егон Кренц и Михаил Горбачов снимљени у Москви 1989. године
Отварање граница НДР-а је било планирано за 10. новембар. Како су реаговали совјетски партнери на то што се све одиграло 9. новембра и на тако стихијски начин?

— У јутро 10. новембра ме је позвао совјетски амбасадор у НДР-у Вјачеслав Кочемасов. Он је био веома узбуђен. Рекао је да су у Москви крајње узнемирени догађајима који су се одиграли претходне ноћи у Берлину. Објаснио је да смо се договорили да граница између НДР-а и Западне Немачке може бити отворена, али не и граница у Берлину, зато што се у том случају дирају интереси савезника, тако је дефинисано у четвоространом споразуму. Одговорио сам да Москва последњих година није напомињала НДР-у тај споразум, али је сматрала Берлин као главни град НДР-а и поштовала је независне одлуке НДР-а. Додао сам: да нисмо отворили пограничне прелазе ноћу, то би могло изазвати катастрофу. Амбасадор ме је замолио да напишем писмо Горбачову, у коме бих саопштио о догађајима те ноћи. У државном телеграму сам објаснио Горбачову како се све десило ноћу, да је око 60 хиљада источних Берлинаца посетило Западни Берлин и да се рано ујутро 45 хиљада њих већ вратило на посао. После одређеног времана амбасадор ме је опет позвао. Овог пута ми је честитао у име Горбачова на томе что је руководство НДР-а отворило места пропуштања. За мање од два часа две потпуно различите вести су стигле из Москве. То ме је натерало да питам ко доноси одлуке у Москви? Председник, шеф КГБ-а, војни министар или министар спољних послова? Иако сам тада још увек веровао Горбачеву, реакција Москве ме је у почетку збуњивала.

Да је 9. новембра на граници у Берлину дошло до сукоба, какве би биле последице?

— Канцелар Кол ми је 11. новембра преко телефона рекао да је „ситуација драматична“. Тако је и било. Да је 9. новембра дошло до примене оружја, то би довело до војног сукоба у коме су могле бити укључене четири савезничке државе. Деветог новембра увече смо били јако близу таквог развоја догађаја, више него што данас политичари желе да признају. Не смемо заборавити какво је стање било. У свету су постојала два војна блока, која су са пуним наоружањем била супротстављена на територији Немачке. Граница између две немачке државе је била најзаштићенија граница на свету. Тог дана било је на снази наређење које сам издао као председник Савета националне одбране, 3. новембра 1989. године, по коме је било строго забрањена примена ватреног оружја, чак и у случајевима продирања демонстраната на пограничну територију. Председник КГБ-а Владимир Крјучков ми је 1. новембра у Москви рекао да има информацију да ће се у току великог митинга 4. новембра на Александерплацу одвојити велика група демонстраната и покушати да пробије границу код Бранденбуршке капије. Стихијско пробијање границе у то време код Бранденбуршке капије би довело до крвопролића, да нисмо предузели контра мере. Национална безбедност, пограничне трупе, Народна војска, Народна полиција — сви су се придржавали те наредбе, што говори о вези са народом у органима правног поретка и безбедности НДР-а.

Какву улогу је имао Горбачов у целој причи?

— Дуго сам му веровао. Сада знам да је то било предуго. Горбачов је био превише лаковеран у односу са Западом. Он је доносио одлуке о разоружавању једну за другом, али је Запад увек додавао један захтев више. Ново размишљање Горбачова је била илузија. У НАТО-у никада нису озбиљно размишљали о правом смањењу напетости. Запад је добио, у току поновног уједињења Немачке, оно што је одувек хтео: протеривање совјетских и руских трупа из центра Европе. Данас се трупе НАТО-а налазе код границе са Русијом.
(Sputnjik)


Ali , ni "Gorbi" se ne predaje :

"

Горбачов: Берлински зид је морао да падне© AP Photo / Ivan Sekretarev
РУСИЈА
19:11 09.11.2019(освежено 19:44 09.11.2019)Преузмите краћи линк4434
Пратите нас
Бивши председник Совјетског Савеза Михаил Горбачов пренео је у интервјуу за француски „Фигаро“ своја сећања у вези са падом Берлинског зида у ноћи између 9. и 10. новембра 1989. године.

Тадашњи совјетски председник је тек ујутру сазнао шта се догодило и, иако прве информације нису давале потпуну представу о ономе што се догодило, било је јасно да је то „нешто интересантно“ и „да ће имати веома озбиљне последице“.

Горбачов наглашава да тај догађај није био неочекиван: неколико седмица раније, током обележавања 40. годишњице Немачке Демократске Републике, он се уверио у то да је „незадовољство народа режимом масовно и дубоко“.

На заседању Политбироа сви су „апсолутно једногласно“ одлучили да не може бити ни говора о примени силе, а совјетској војсци је било командовано да не напушта своје положаје.

Рушење Берлинског зида 12. новембра 1989.
© AP PHOTO / LIONEL CIRONNEAU
Рушење Берлинског зида 12. новембра 1989.
„Циљ совјетског руководства био је миран развој догађаја, у којем би били узети у обзир интереси Совјетског Савеза и безбедности у Европи“, навео је Горбачов, уз оцену да је то била једина исправна одлука.

Према његовим речима, „управо тако и треба да се одвијају догађаји у земљи у којој одлуке доноси одговорно политичко руководство“.

Бивши совјетски председник је навео да су повлачење совјетске војске из Авганистана и реакција совјетске владе на догађаје у Источној Европи били наговештаји нове политике, чији је главни циљ био слобода избора.

Под утицајем перестројке, почеле су промене које су сазревале деценијама, а суседне и пријатељске земље, како је рекао Горбачов, добиле су права и слободе које су већ имали грађани у Совјетском Савезу.

Он одбацује замерке да је предао Источну Европу.

„А коме сам је предао? Пољску Пољацима, Мађарску Мађарима, а Чехословачку Чесима и Словацима“, навео је бивши совјетски председник.

Уједињење Немачке је било неизбежно
Уједињење Немачке је, према његовом мишљењу, било неизбежно. Немци су тешко преживљавали подељеност, зид је уништавао људске судбине и породице.


Рушење Берлинског зида 12. новембра 1989.
© AP PHOTO / ARCHIV
Како се Берлински зид прво обрушио на Југославију /видео/
„Са историјске тачке гледишта то је било неминовно“, сматра бивши совјетски председник, али додаје да, пошто нико није могао да предскаже да ће зид пасти тако брзо, процес уједињења није могао бити једноставан.

За многе немачке суседе то је било психолошко искушење: „Ратне ране су зарасле, али сећање на њих није нестало“. Јачање Немачке узнемирило је Франсоа Митерана, Маргарет Тачер и Михаила Горбачова и због тога што је то могло довести до нарушавања равнотеже у сфери безбедности у Европи. Због тога је било важно договорити се о неповредивости граница и принципа који регулишу међудржавне односе.

Горбачов је, међутим, нагласио да не треба повезивати пад Берлинског зида и распад Совјетског Савеза, који је, према његовом мишљењу, резултат унутрашњих процеса у земљи.

Горбачов каже да се до краја борио за јединствену државу и да је она можда могла бити и сачувана да није било пуча 1991. године, који су покренули противници перестројке, као и потоњих неодговорних дејстава руководилаца „који су буквално растурили земљу“.

Русија се не може објаснити примитивним формулама
На питање француског новинара да ли је „ауторитарност“ данашње Русије „корак назад или замршена еволуција“, Горбачов је негодовао и нагласио да се не слаже са самим питањем.

„Не треба упрошћавати и сводити сложену руску реалност на примитивне формуле“, нагласио је политичар.



Меркелова није споменула Совјетски Савез у говору поводом годишњице пада Берлинског зида
Он је навео да се не сме идеализовати ситуација, али да је он у својим изјавама од пре 20 или 30 година увек говорио о томе да руски „пут ка демократији неће бити лак и да ће за то бити потребне године, па чак и деценије“.

У Русији се сада, према његовим речима, догађају промене, појавило се цивилно друштво, људи су почели да бране своја права, а политички систем се прилагођава захтевима грађана.

„Руским властима је сада приоритет стабилност — она је важна за већину Руса“, каже Горбачов, али сматра да неопходност развоја и напретка пред власт стављају тежак задатак да их оствари, а да не склизне у хаос.

Говорећи о односима Русије и Запада, Горбачов је навео да је нови хладни рат могуће избећи, али да је за то неопходан дијалог који покушавају да успоставе светски лидери.

Подршка Макрону и Путину
Са великим интересовањем је, како каже, прочитао говор француског председника Емануела Макрона пред француским дипломатама и слаже се неким његовим идејама.


Председник Русије Владимир Путин и председник Француске Емануел Макрон након састанка у тврђави Брегансон
© SPUTNIK / ALEXEI DRUZHININ
Председник Русије Владимир Путин и председник Француске Емануел Макрон након састанка у тврђави Брегансон
Горбачов сматра да је једна од кључних Макронових идеја мисао да Русију треба сматрати европском земљом без које се не могу изградити поверење и безбедност у Европи.

На молбу новинара „Фигароа“ да каже како се односи према актуелном председнику Русије, Горбачов је подсетио на то да је Владимир Путин дошао на власт када је земља била ослабљена и у стању политичког хаоса, услед економских неуспеха.

Нови председник је, према његовим речима, успео да превлада кризу и да га због тога становништво веома цени.

Русија на челу са Путином је, додао је Горбачов, изабрала политику вишеполарног света.

„Путин признаје улогу Запада у светској политици и економији, спреман је за сарадњу“, рекао је Горбачов и нагласио да покушаји руског председника да почне дијалог нису како треба схваћени на Западу, коме „комплекс победника“ не дозвољава да исправно реагује.

Горбачов је додао да се нада да ће Путин „изабрати демократију и ширење политичких и економских могућности“, пошто је друштво већ спремно за такве промене и може да има користи од њих.
(Sputnjik)

Inace za one koji ne znaju...

Putin nije bio prosto agent fsb...

Bavio se vrbovanjem...

Следећи регионални рат потпуно би оголио раскол на Западу /видео/

CC0 / Фликр/Sgt. 1st Class Ben Houtkooper
АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА
14:50 10.11.2019

Пише Наташа Милосављевић


Оцена стања НАТО-а и ЕУ из перспективе Емануела Макрона, спекулације о америчким санкцијама Србији, наоружање региона, положај Срба у Црној Гори теме о којима смо разговарали са директором Евроазијског безбедносног форума проф. др Митром Ковачем.

Изненађење је била Макронова изјава да је „НАТО на самрти, а Европа на ивици понора“, али добар део јавности у Европи размишља на сличан начин као он, рекао је Ковач у емисији „Од четвртка до четвртка“. Та изјава је, према мишљењу нашег саговорника, израз нагомиланих проблема у оквиру ЕУ и НАТО-а, нарочито од доласка Доналда Трампа на власт у САД.

„Он није сагласан са глобалистичким пројектом света ни са тим да Америка буде мирођија у сваком сукобу, и у више говора је наговестио шта мисли о ЕУ, која се не понаша у складу са стратешким интересима САД. Видимо и да ниједан акутни проблем у Европи није на јединствен начин прихваћен од свих чланица ЕУ и НАТО-а. Са растом проблема нејединство ће бити видљивије и ако би дошло до неког регионалног рата, онда би то нејединство Алијансе и ЕУ било огољено“, нагласио је проф. др Митар Ковач.

Поново санкције САД?
После Томаса Гренела и Метјуа Палмера, Београд је посетио и Томас Зарзецки, који је задужен за спровођење Закона о супротстављању америчким противницима путем санкција, а све због куповине руског наоружања.

Ковач не сматра да би Србија поново могла да се нађе под санкцијама САД.

„Ако би се тако нешто десило, онда би Америка ишла ка насилном сценарију решавања проблема, што јој не иде наруку, јер су овде сада присутне и друге велике силе које нису маргиналне као што су биле 1999“.


Он наглашава да је некоректан однос да Америка уопште има емисара као што је Зарзецки.

„Непрекидне санкције сваком ко се супротстави интересима Вашингтона јесу пут да САД остану самоизоловане. Глобално, то је притисак америчког војно-индустријског комплекса који је у проблему због технолошког напретка Русије и Кине. Америка држи Балкан као битну тачку коју жели да држи под својом контролом, али је свесна да су све јачи корени и регионалних али и глобалних сила“, рекао је он.

Балкан се наоружава, а сви упиру прст у Србију
У односу на друге земље региона, Србија не одскаче када је реч о наоружавању — Румунија је у преговорима за куповину више стотина оклопних транспортера, тенкова, бројних ракетних система, Бугарска купује осам Ф-16, а од уласка у НАТО Црна Гора је склопила уговоре о куповини хеликоптера и оклопних возила у вредности од укупно 66 милиона евра.

„У димензији регионалних држава нико ником не ограничава колико ће ко купити наоружања, осим Америке. Није се чуо досад ни њихов глас зато што смо набављали средства која немају стратешки карактер. Сада, први пут кад се говори о противваздухопловној одбрани и њеном јачању и ефикасности против најмоћнијих ваздухопловства. Постали смо проблем посебно када се говори о С-400“, каже Ковач.

Он додаје да је долазак С-400 у Србију изненађење за Запад, јер они тај систем сматрају претњом за сигурност њихових ваздухоплова и безбедност Балкана.

У геостратешком смислу је битно да је С-400 дошао у Србију на начин на који је дошао, каже проф. др Ковач и наглашава да је очекивао да је могуће да се то деси, јер је то све натерало на размишљање.

„Отрезнило је оне који су га послали, јер су уочили потребу да опстану на Балкану, да легитимно афирмишу своје интересе, а са друге стране, пружена је информација НАТО-у да Србија располаже способношћу да рукује једним таквим системом. Наши људи су још 1999. били на обуци за С-300 и кумулацијом знања у овом међупериоду и обуци на С-400 сада владају способностима да могу оперативно да употребе тај систем“, рекао је наш саговорник.

[Video] :
https://www.youtube.com/watch?v=nt5Fmf2HoYA&feature=emb_logo

Иако политичари, како Ковач каже, из неке бојажљивости дају изјаве да неће куповати С-400, он сматра да би то била велика срећа, не само за Србију него и за регион, како би се успоставио нови баланс безбедности у Југоисточној Европи, али и да би се смирио НАТО и стопирала његова визија похода на Исток.

Срби у Влади Косова или не?
Лидер Самоопредељења Аљбин Курти рекао је да ће Српска листа као победничка мањинска партија у будућој влади у Приштини имати министра, али да неће бити део владајуће коалиције. Директор Евроазијског безбедносног форума каже да је то класична самовоља приштинских званичника, а прави одговор би био да нисмо ни учествовали на изборима све док не буду под мандатом УН.

„Требало би се повући из институција и не прихватати никакву власт, као што су они радили према Србији седамдесетих и осамдесетих година прошлог века“, рекао је Ковач.

Положај Срба у Црној Гори све гори
Проф. др Митар Ковач био је организатор округлог стола „Положај и проблеми српског народа у Црној Гори”.

Наводи да се појачава интензитет обесправљености Српске православне цркве, једне од кључних институција за опстанак Срба у Црној Гори.

„Проблем антисрпског покрета у Црној Гори датира од 1918. Данас се спроводи кампања да је српска војска била агресорска, а не спомињу да западно од Бара Црна Гора није постојала, као ни да Бока Которска није припадала тој држави. Од те далеке историје највише зла нанео је ипак комунизам, који је кроз братоубилачки рат, а после и Информбиро, уништио корене српства у Црној Гори, посебно кроз период комунистичке подобности и шефовања подобних комуниста“, каже наш саговорник.
(Sputnjik)

mi smo ovde takve procene davali kad nikakvih naznaka nije bilo ni u tragovima...

Немачки окупатори су изгледа били већи родољуби од комуниста. 
Где је београдска антифа комуна да Светогорску прогласи наци улицом. 

Хрвати међу најнезадовољнијим грађанима Европске уније:
Гори само Бугари

© Flickr/ European Parliament
РЕГИОН
20:10 11.11.2019

Наиме, са просечном општом оценом квалитета живота од само 6,3 у 2018. години Хрвати су задовољнији једино од Бугара, који су квалитету живота дали просечну оцену 5,4.

Овде ваља нагласити како се оцене крећу у распону од нуле, која означава потпуно незадовољство, па до 10, што је оцена за потпуно задовољство.

Иначе, просечна оцена квалитета живота грађана ЕУ у 2018. години износила је 7,3, што значи да квалитет свог живота Хрвати оцењују слабије од просека Уније, показују подаци Еуростата.

Док је задовољство квалитетом живота у Бугарској лани порасло у односу на 2013. годину, када је оцењено са 4,8, задовољство животом у Хрватској у истом периоду је стагнирало, односно, просечна оцена остала је иста.
Тренд стагнације оценом животних прилика у ЕУ у истом периоду има још само Белгија, чији су грађани, међутим, задовољнији начином живота од Хрвата, будући да квалитет живота оцењују са 7,6, што је изнад просека ЕУ.

Главни разлог незадовољства Хрвата је, чини се, финансијски. Наиме, како показује истраживање, сопствену финансијску ситуацију Хрвати оцењују просечном оценом 5,2, што је такође једна од најнижих оцена у ЕУ. Мање задовољни својом финансијском ситуацијом у ЕУ су само Литванци и Бугари, док је просечна оцена дубине џепа на нивоу ЕУ 6,5. Ипак, у односу на 2013. годину, оцена финансијске ситуације у Хрватској је порасла, будући да су тада испитаници у Хрватској својој финансијској ситуацији давали оцену 4,6.

Хрвати су при дну Унијине лествице и по оцени личних односа, односно квалитета односа с другим људима. Истраживање Еуростата показује да је просечна оцена коју дају испитаници у Хрватској лани била 7,5, што је испод просека Уније од 7,9. Личним односима су мање од Хрвата задовољни само Грци и Бугари.

Словенци и иначе спадају међу задовољније грађане ЕУ. Наиме, укупан квалитет живота они су оценили са 7,3, што је на нивоу просека ЕУ. Близу просека Словенци су и по оцени финансијског стања, које су оценили са 6,3.
(Sputnjik)

sva sreca pa nas nisu primili...

inace bugari su prosli isto tako i prilikom raspada varshavskog pakta...

ima dosta metafizike u svemu tome imajuci u vidu istorijski aspekat te price...