Зашто мрзе Америку :: Politicki ~ Geopoliticki forum

4. април 2008 at 11:25
Вилијам Монтгомери: Још један ексер у ковчегу америчко-српских односа
» by инфо-служба покрета in: Вести
Вилијам Монтгомери: Још један ексер у ковчегу америчко-српских односа

04.04. 2008.

Једно од главних средстава што их имају Сједињене Државе ако желе да унапреде своје билатералне односе с неком пријатељском земљом јесте у области војне сарадње. Оно укључује све - од нуђења различитих могућности обуке на нижем нивоу (што може бити слање чак једне особе из те земље у неку америчку војну школу), преко донација коришћене војне опреме, до продаје наоружања које може бити обична пушка или најсофистициранији борбени авион. Кључни документи који то омогућују јесу Председничка одлука о испуњавању услова за пријем одбрамбених предмета и услуга по (ревидираном) Закону о спољној помоћи из 1961 и Закон за контролу извоза наоружања.

Председник је такву Прокламацију за Србију и Црну Гору обзнанио 6. маја 2003. Било је то 943 дана након пада Милошевића. Трајало је тако дуго због стално присутних сумњи у оријентацију и лојалност српске армије. Зоран Ђинђић признао је отворено током прве године своје власти да није имао контролу над војском и чак оптужио њену обавештајну службу да шпијунира њега и његове коалиционе партнере. Кад се новембра 2001. елитна полицијска јединица, позната као црвене беретке, побунила против његове власти, војска је одбила да интервенише. Била је такође опште позната ствар (коју сада признаје влада) да су све то време оптуженика Хашког трибунала Ратка Младића делови војске скривали и помагали. Без обзира на то, кад је објављена та Прокламација, ми у амбасади доживели смо је као врло значајан знак поверења у Србију и пут да продубимо наше билатералне односе.

Председник Буш обзнанио је сличну прокламацију за Косово 19. марта 2008, само 744 сата након једностраног проглашења независности и очигледно пре него што је тамошња влада имала било какву прилику да докаже своје добре намере. Другим речима, исти критеријуми нису били примењени на Косово и на случај Србије. У ствари, према било каквом разумном стандарду, деловање постојећег Косовског заштитног корпуса и посебно неких његових чланова требало је да изазове озбиљну забринутост.

Прокламација се десила толико брзо великим делом зато што су САД веровале да је суштински важно да се брзо створе Косовске снаге безбедности (КСФ) предвиђене Ахтисаријевим планом и да америчка помоћ може убрзати тај процес. Један од најконструктивнијих делова тог плана био је онај да ће Косовски заштитни корпус (који Срби виде као легитимизовану верзију Ослободилачке војске Косова) бити распуштен у року од једне године након окончања прелазног периода. Те нове снаге (КСФ) биће стриктно лимитиране на 2.500 активних чланова и 800 резервиста без икаквог тешког наоружања. Њихово стварање, припадници и активности биће под блиским надзором Међународног војног присуства под командом НАТО. Ово би, бар у теорији, омогућило да се из процеса одабира издвоје екстремисти, а да се активности КСФ држе под пуном контролом. Ограничење броја људи и непостојање тешког наоружања помоћи ће да се осигура да те снаге не буду озбиљна претња било којој другој земљи.

Стога, кад се уско гледа из угла “службеника нижег нивоа” у било ком случају, све одлуке и тајминг изгледају… логично. Или бар… одбрањиво. Зато су тако и били представљени на брифинзима Стејт дипартмента. Оно што, међутим, потпуно недостаје јесте схватање како ће Прокламација о Косову бити примљена у регионалном политичком амбијенту, као и како ће бити интерпретиране екстремне разлике у дужини времена за објаву две прокламације.
Пре свега, универзална је истина да су перцепције далеко важније од реалности. Без обзира колико често и без обзира на ком нивоу влада Сједињених Држава покушава да понавља “логику” Прокламације о Косову, да би умањила њен стварни значај и нагласила како ће то помоћи стабилности Косова (елиминацијом Косовског заштитног корпуса), у главама Срба (и других) одмах се чврсто и неопозиво створила перцепција да ће сада постојати значајан ниво подршке Косову из Сједињених Држава да изгради снажне војне снаге. То се тачно повезује с реториком премијера Коштунице да су Сједињене Државе изградиле “НАТО државу” чији се штаб налази у логору Бондстил (америчкој бази на Косову).

Друго, то се догађа управо усред огорчене изборне кампање у Србији где националисти очајнички покушавају да фокус задрже на Косову како би запалили страсти бирача. Стога је Прокламација гурнута у њихове руке као можда највећи дар који смо им могли дати. Она је велики ударац умереним, проевропским снагама. Чињеница да нисмо могли чекати чак ни шест недеља да објавимо ову прокламацију, након што смо чекали готово 134 недеље после пада Милошевића да издамо такву прокламацију за Србију, више него убедљиво показује начин размишљања који постоји.

Треће, та прокламација представља још један ексер забијен у ковчег америчко-српских односа. Антиамеричко расположење у Србији сада је злоћудно. Јасно је да то није тема озбиљног разматрања у обликовању америчке политике у региону.

Велика иронија у томе јесте да је почетна мотивација залагања за што бржу независност Косова била оно што су секретар за одбрану Рамсфелд и други високи представници администрације видели као кључ за повлачење америчких снага из региона и његово потпуно предавање Европској унији на управљање. Годинама је ово био темељ наше политике. Негде између одласка Рамсфелда и садашње ситуације тај темељ се изгледа заборавио. Веома је вероватно да је Америка, како би убедила чланове Европске уније да подрже америчку стратегију, морала да пристане да Кфор остане на терену колико је потребно. Уместо да независност буде катализатор за напуштање Косова, Сједињене Државе су зато не само још укључене, већ морају да буду још активније у војном смислу. Приличан обрт, свакако.

Без обзира на то да ли је то била наша намера или не, Прокламација о Косову такође је убацила у косовску једначину један елемент који је још више војни. Националистима у Србији она ће извесно дати оправдање да пажљивије разматрају опције звецкања оружјем.

Коначно, то лако може покренути одговор из Русије. Две земље (САД и Русија) су се због Косова сукобљавале у УН, на другим дипломатским пољима и стално у медијима. Али кључна област неслагања између њих остаје НАТО и његова експанзија у “блиско иностранство”. За Путина је то и даље извор сталног погоршавања. Изгледа да би за њега једна изузетно привлачна опција да “стави прст у око НАТО” била да понуди да пошаље 50 до 100 војника руске армије у неку скромну базу у јужној Србији као “посматраче” само да би демонстрирао присуство у потенцијално несигурној области. То би било веома јефтино (без тешког наоружања или великих трошкова), али би то била прва значајна руска војна експанзија последњих деценија. Таква идеја би вероватно наишла на позитивну реакцију радикала и других националистичких партија у Србији. А сваки корак даље тим путем јесте корак даље од будућности с Европом. Акције каква је Прокламација о војној помоћи Косову помажу да ово буде вероватније у тренутку кад би требало да чинимо све што можемо да то буде мање вероватно.

Comments are closed.