Juli

- Prvog jula 1988. u Istoku je Dema Demaj iz Dušanova kod Prizrena nasrnuo na dve sestre Srpkinje G. Lj. (17) i S. Lj. (15) iz Istoka. Demaj je samo dva dana pre toga došao da radi kod Emina Gegolija u Istoku, vlasnika privatne pekare, i već je počeo da nasrće na Srpkinje. Ljudi u Istoku su ogorčeni ovim napadom, i pitaju se da li nije taj napad organizovan. Inače, iz Istoka se od 1981. iselilo desetina srpskih porodica i 155 pojedinaca (prema zvaničnim podacima, a možda ih je i više). U samom Istoku ima 150 mladića i devojaka Srba koji čekaju na zaposlenje prosečno 5-10 godina.

- Drugog jula 1988. u srpskom selu Priližju kod Vučitrna, gde živi oko 400 Srpskih domaćinstava, sa preko 2.000 srpskih žitelja, održan je zbor meštana, na koji je došlo nekoliko stotina Srba, koji su javno iznosili svoje nevolje i probleme. Tako, iznet je podatak da je Zemljoradnička zadruga u Vučitrnu sa isturenom radnom jedinicom u Prilužju, imala 632 hektara zemlje, a sada ima samo 290. hektara, jer su mnogobrojni Arbanasi uzurpirali pojedine zemljišne parcele, a neki su ih čak i preprodavali. Otkriveno je do sada poimence 37 uzurpatora, ali su mnogi još nepoznati, ili su svesno prikrivani. Miško Popović i Živorad Stanojević iz Prilužja opisali su pred svima nasilje albanske porodice Sarači, koja je u selu Bivoljku preorala srpsko pravoslavno groblje i na njemu podigla štalu i zasadila voćke. Oni su naveli i to da je od Arbanasa uzurpirano zemljište oko crkve Samodreže u istoimenom selu i takođe u selu Mijamići. Učiteljica Danica Prodanović, koja u osnovnoj školi u selu Strovce, uči samo jednog đaka (Srbina), žalila se pred svima kako je pojedine kolege Albanci godinama šikaniraju, a uspeh njenog jedinog učenika Srbina upisuju na albanskom jeziku, a ne na maternjem, srpskom.

- Samo posle nekoliko dana (6. jula 1988) održan je u istom Prilužju ponovo veliki okup Srba, gde su došli i neki Srbi iz okoline, i trajao je punih šest sati, a bili su prisutni i neki predstavnici vlasti i političkih struktura sa Kosova i iz SR Srbije. Novica Stolić iz Prilužja izneo je tešku političko-bezbednosnu situaciju u selu i okolini, ističući naročito brutalno ponašanje SUP-a iz Vučitrna, tj. nasilje koje su nad Srbima činili milicioneri albanske narodnosti, tukli ih nedužne na ulici, u kafani i po sopstvenim kućama, a i hapsili ih bez razloga Svetislav Popović iz Prilužja govorio je o ličnom maltretiranju od šiptarske milicije sledeće: "Bivši komandir Stanice milicije u Prilužju, Suljo Maljoku, pretukao je mnoge nedužne mladiće Srbe. On je sa svojim milicionerima istomišljenicima isprebijao i mene palicama i drškom pištolja, baš ispred moje kuće. Isprebijao je takođe i moju ženu. Posle toga su mi se izvinuli, ali su mi ubrzo nametnuli drugu lažnu optužbu, zbog koje sam osuđen na tri meseca zatvora. Kada sam se na to žalio vučitrnskom SUP-u isti taj Maljoku mi je rekao da sam srećan što sam ostao živ". Ostali Srbi iz Prilužja iznosili su podatke o tome kako su milicionari albanske narodnosti u selu pretukli i zatvarali mnoge nedužne Srbe iz sela. Umesto da pomenuti Maljoku bude kažnjen, on je premešten na novu dužnost u Zvečan. Takođe su i pojedini Arbanasi, žitelji Prilužja, napadali srpsku decu vatrenim i hladnim oružjem. - Živorad Stanojević takođe se žalio da se iz njegovog sela Glavotine iselilo 20 srpskih porodica zbog direktnog pritiska albanskih separatista, a u selu su ostale još samo dve srpske staračke porodice. Boko Stanković se žalio na svog direktora Femija Imerija kao okorelog separatistu, a takođe je izneo i to da je bez ikakve krivice odležao 40 dana zatvora po osudi donetoj od Šiptara Sali Maljokua. I ostali Srbi Prilužani su izjavili da su ih u poslednje vreme pojedini Albanci napadali čak i sekirama i potezali pištolje, a još češće napadaju našu decu gde god ih sretnu. Na sve to je Milomir Minić, iz CK Srbije, rekao: "Sve ovo što sam čuo ovde večeras, a niko to nije demantovao, strašno je i neverovatno". Zatim je zamolio prisutne Srbe da se ne sele, ni kolektivno ni pojedinačno sa Kosova, jer to i očekuju albanski separatisti.

- Prištinsko "Jedinstvo" od 9. jula 1988. piše da je grupa od petnaestak Srba, nastavnika na Univerzitetu u Prištini, posetila (8. jula 1988) predsednika Skupštine Kosova i ukazala mu na "svu ozbiljnost kosovske situacije i stanja u kome se nalazi Srpski i Crnogorski narod". Kao ključne probleme oni su izneli: "Perfidno i institucionalizovano delovanje albanskih nacionalista kroz primenu nacionalnih ključeva, majorizaciju, vođenje kadrovske politike po meri uskih krugova rukovodećih ljudi" (Arbanasa), kao i "izbegavanje odgovornosti onih koji su doveli do ovako teškog stanja". Srbi nastavnici na Prištinskom univerzitetu "dovedeni su do neprimernog i krajnje podređenog položaja... Zbog iseljavanja, preti opasnost da se nastava na srpskohrvatskom jeziku sasvim ugasi... I mnogi univerzitetski profesori (Srbi) morali su da se isele sa Kosova zbog toga što su otvoreno imenovali nacionaliste (Arbanase) i što su iznosili druge primedbe na svojim fakultetima. Od 1981. g. iselilo se preko 60 Srba profesora, a ovi koji su ostali doživljavaju razna šikaniranja, pretnje i ucene svakodnevno". - Na sve to im je predsednik Skupštine Kosova Vukašin Jokanović rekao sa žaljenjem: "U istinu je žalosno da, posle toliko potrošenih reči, toliko materijala, stavova i ocena, za ovih 7 godina od kontrarevolucije, iseljavanje (Srba) i dalje teče, a ima tako puno verbalizma i otpora" misleći pri tom na vladajuće strukture gde glavnu reč vode Albanci. - Iznet je i podatak da se tokom 1987. iselilo oko 3.000 Srba, a verovatno i više, jer se stalno sele i čitava domaćinstva, i stručnjaci, radnici i poljoprivrednici, od kojih je većina otuđila imovinu (tj. iznuđeno prodala). Tako je od 1981. g. sa Kosova pod raznim pritiscima otišlo preko 30.000 Srba, što znači oko 5.000 godišnje.

- Na protesnom skupu Srba i Crnogoraca u Novom Sadu (u subotu 9. jula 1988), gde je došlo oko 500 Kosovaca a vojvođansko rukovodstvo ih odbilo i pokušalo da spreči javno iznošenje njihovih muka, između ostalih je rekao Srbin Mićo Šparavalo, prvoborac iz Uroševca, i sledeće: "Nadamo se da je vama (u Vojvodini) poznato, a možda i nije, da na Kosovu već 7 godina besni kontrarevolucija separatističkog pokreta albanskih šovinista, čije su prevashodne žrtve pripadnici srpskog i crnogorskog naroda... U grčevitom nastojanju da ostvare "etnički čisto" Kosovo i Metohiju, s ciljem otcepljenja i pripojenja Albaniji, albanski šovinisti i separatisti već decenijama vrše genocid, sistematski i kontinuirano, nad srpskim i crnogorskim življem na Kosovu i Metohiji. Oni beskrupulozno, već više decenija, koriste različite metode terora - od običnih poljskih šteta, uništavanja useva i stoke, spaljivanja letine, štala i kuća, rušenja i skrnavljenja grobova, crkava i manastira, pretnji i prebijanja, silovanja starica i maloletnica, pa do ubistva iz nacionalne i verske mržnje".

- Tako je isto i Miodrag Pumpalović iz Istoka rekao u Novom Sadu: "Nije nam bilo lako da pređemo 500 kilometara i da vam saopštimo istinu o nama koji živimo na Kosovu. Mnoge naše kuće su pod katancem. Groblja su nam oskrnavljena, žene obeščašćene, a pritisci albanskih separatista i nacionalista, kao i iseljavanje Srba pod pritiskom, nikako da prestanu".

- U opštini Orahovac u Metohiji od oko 4.500 Srba već se iselilo oko 500, a prošle godine otišlo je još 3 porodice sa 15 članova i nekoliko pojedinaca. Ali, stvarni broj iseljenih Srba usled šiptarskih pritisaka sigurno je i veći. A glavni razlog prisilnog iseljavanja Srba leži "u ukupnoj psihozi stvorenoj nakon ekspanzije albanskog nacionalizma i separatizma". Najviše problema u opštini imaju Srbi u Velikoj Hoči, gde 99 % stanovnika još od vremena Nemanjića čine pravoslavni Srbi. Najviše nevolja zadaje im šiptarska porodica Orlati. Nekoliko maloletnika ove familije su (juna 1988) sa svojom stokom počinili veliku štetu na imanju Stanka Naštajića, a nakon toga su i fizički napali nedužnog starca od 70 godina.

- Nedavno (početkom jula 1988), u selu Sašice kod Istoka, Šiptar Malj Selimaj zabranio je komšijama Srbima da prolaze seoskim sokakom zvanim "Drobež" tako da su ovi morali da idu kroz njivu Milorada Bojića, zasejanu kukuruzom. Srbi iz sela žalili su se vlasti pa je ovaj nasilnik kažnjen sa 15 dana zatvora. - U susednom selu Prekaze, Nedeljku Otoviću je, juna 1988. nepoznati zulumćar počupao 200 struka zasađene paprike. Otkriveni su samo tragovi obuće, a ne i počinilac, ali su Srbi u selu sigurni da je to neki Šiptar, jer takve zulume samo oni čine. - Takođe, noću između 7 i 8. jula 1988. opet je neki nepoznati zulumdžija polomio 10 stabala oraha i dva stabla trešanja u voćnjaku muslimana Redžepa Rastodera (poislamljenog Slovena) iz sela Dobruše kod Istoka.

- Srbi sela Belice kod Istoka na svom skupu (20. jula 1988) zahtevali su da se zaustavi prisilno iseljavanje Srba i Crnogoraca, da se ubrza proces povratka ranije iseljenih, onemoguće nasrtaji Šiptara na imovinu i ličnost i dostojanstvo ljudi, i da se za njih (a Srbi su u Istočkoj opštini oko 28 %) stvori perspektiva življenja na ovim prostorima. Seljani Beličani iznose svoje konkretne probleme: krađe, nezakonitu kupoprodaju, pritiske albanskih Šovinista iz Srbičke opštine (gde je njihova velika većina), sporo ili nikakvo otkrivanje vinovnika ekscesa i blago kažnjavanje za učinjena nedela. Srbi ističu da oni ne mogu da nabave seme, đubrivo, naftu i ostale potrebe za svoj rad na njivama, dok za građane albanske nacionalnosti iz okoline nema gotovo sličnih problema. ("Jedinstvo", 22. jul 1988).

- Dvanaestog jula 1988. iz sela Loćana kod Dečana izbegla je petnaestočlana srpska porodica Milana Popović, ostavivši svu svoju imovinu i dve kuće. Popovići su već više godina uzaludno pozivali vlasti, od Opštine do Federacije, tražeći i moleći da im se pruži neophodna zaštita i obezbedi miran i spokojan život, jer više ne mogu da izdrže šiptarske zulume svake vrste. Milan Popović kaže: "Četiri sina sam poslao u inostranstvo da bi ih sačuvao od provokacija pojedinih komšija Albanaca i sprečio da ne dođe do krvoprolića. Dve kuće i 8,5 hektara zemlje ostavljam neprodato. Važno je sačuvati porodicu. Planirali smo bili da svi sinovi sagrade kuće u Loćanima, jer zemlje imamo dovoljno. Sanjali smo da će se po našim prostranom dvorištu u Loćanima igrati mnogobrojna unučad. Eto, pošto mi odlazimo, neka se umesto naše dece šire oni što su nas isterali. Teško nam je, teže ne može biti. Ovde smo ostavili mladost i tolike godine uzaludnog rada. Nismo mi jedini koji odlaze. Pre mesec dana odselio se naš komšija Radoje Jovanović sa 5 članova porodice. Do jeseni će se iz Loćana iseliti još dve porodice. Ne možemo više trpeti teror koji se sistematski vrši nad nama. Nama se preti da će nam uništiti celu porodicu, polomiti ruke i noge, povaditi oči. Pojedine komšije Albanci već svojataju naše imanje". ("Jedinstvo", 13. jul 1988).

Ovih dana je ponovo preorano pravoslavno groblje u selu Prilepu kod Dečana i po njemu je zasejana zob. Nije još otkriven počinilac tog nasilja, ali je skoro sigurno da su to uradila braća Ljokaj, jer su još 1978. g. Imer i Idrizu Ljokaj bili uzurpirali to groblje u površini od skoro hektara, kada su i preorali 6 grobova srpske porodice Radović i drugih. Za taj zulum i nepočinstvo oni su tek maja ove 1988. godine osuđeni na po godinu dana zatvora. Posle toga, evo, isto groblje je opet preorano! Ljudi se s pravom pitaju: Kako jadni Srpski narod u svojoj očinskoj zemlji nema mira, ni pravde, ni slobode? Zato, jer mira nemaju ni srpska groblja i svetinje. - Inače, u dečanskoj opštini ovih istih dana učinjeni su i sledeći zulumi od Šiptara Srbima: napadnut je Jordan Simić iz sela Junik prekopan je mlad krompir porodice Vukanić u Kalavaju napadnut je Radun Dabetić u Dašanovcu neki nasilnik Šiptar namerno je pregazio preko nepokošene livade Šaljića u selu Požaru zapaljen je plot Vuka Danilovića u Loćanima; napadnuta je porodica Knežević u Ereču; pokidane su telefonske žice u Dečanima, i tako redom, bez kraja...

- "Jedinstvo" od 19. jula 1988. donosi zvanične podatke da je samo iz Opštine Priština iseljavanje Srba i Crnogoraca nastavljeno nesmanjenim tempom. Za prvih 6 meseci 1988. godine iselilo se 229 Srba i Crnogoraca, pod pritiskom delovanja albanskog nacionalizma i separatizma. U evidenciji opštinske komisije u Prištini nalazi se 67 Srba povratnika na Kosovo koji ipak nisu dobili zaposlenje. Ako je tako u opštini glavnog grada Kosova, gde je ova vlast i partija na vidiku, kako je tek u manjim gradovima i po seoskim zabitima?

- Petnaestog jula 1988. u selu Čerkez Sadovine kod Vitine, po podne oko 6 sati, napadnut je na svojoj livadi 70-godišnji Radivoje Momčilović. Napao ga je Ahmet Muslija (45) iz istog sela koji je nedozvoljeno napasao svoju stoku na Radivojevoj livadi. Kada ga je ovaj opomenuo da istera stoku, on je nasrnuo na njega, pozvao ga i udarao štapom. Od težih povreda Radivoja je spasao Ahmetov brat Musa, koji je sprečio svog brata nasilnika da ne bije dalje nedužnog starca Srbina. Napadač je zatim kažnjen sa 40 dana zatvora, ali je to nasilje izazvalo ogorčenje Srba u selu, kojih danas tu ima oko 15 domaćinstava, a ranije ih je bilo 84 kuće.

- U isto to vreme, na drugoj strani Kosmeta, u Klini, Dok Kćiraj (21) iz Berkava pretukao je svog komšiju Srbina Gorana Vučkovića (18), posle jedne bezazlene prepirke na seoskoj plaži Belog Drima u istom selu. Siledžija je zatim kažnjen.

- Ljubiša Nikolić iz Kosovske Mitrovice, oženjen, sa dvoje dece, doživeo je na Kosovu svoju povratničku dramu. Naime, on je 1980. g. pod pritiskom napustio svoje rodno Kosovo i nastanio se u Raškoj. Pre nemog vremena pokušao je da se vrati, ali ni on ni žena nisu mogli dobiti posao, a uz to još izbačen je iz najmljenog stana jednog odseljenog radnika Hemijske industrije u Mitrovici, koja je fabrika sada kod suda dobila "pravo" da Nikolića izbaci iz stana. Zato je primoran sa ženom i decom da se opet seli s Kosova, odakle su se već iselila i njegova rođena braća.

- "Jedinstvo", 22. 7. 1988. piše da se iseljavanje Srba i Crnogoraca iz opštine Uroševac nastavlja i dalje, jer sve žalbe srpskog naroda na brojne nepravde ostaju bez odgovora. Najviše iseljavanja zbog nevolja i nasilja ima u Uroševcu iz naselja Paunovo polje, iz ulica Ganimat Terbeši i 17. novembar. Radovan Birkavić iz ulice G. Terbeši priča opšte srpske muke: "Žalimo se već 7 godina. Svi sadašnji i bivši rukovodioci ove opštine dobro znaju da od njih tražimo da nam obezbede normalne uslove za življenje kakve imaju naše komšije Albanci u istoj ulici. Vidimo da od naših žalbi i molbi nema ništa, pa nas je sve to primoralo da istaknemo table "Kuće na prodaju" i kolektivno se iselimo. U ovoj ulici su svi Srbi i Crnogorci izgradili kuće uz uredno dobijene građevinske dozvole i plaćene komunalije, ali ipak nemamo asfaltiranu ulicu, vodovod i kanalizaciju, telefone, a napon struje je loš pa nam često stradaju električni uređaji i bela tehnika. Ove probleme nemaju naše komšije Albanci. Pedesetak metara dalje, u istoj ulici, asfaltiran je put, izgrađeni vodovod i kanalizacija, uvedeni telefoni, mada su mnogi vlasnici (Albanci) izgradili svoje kuće bez dozvole". - U delovima grada Uroševca gde žive Srbi sve su učestaliji napadi albanskih šovinista i nasilnika, a naročito u naselju Paunovo polje. Provaljena je i poharana kuća Nenada Aleksića, a počinioci još nisu otkriveni; kamenovana je kuća Neća Stankovića. Prebijena je Milunka Bjelić; pre desetak dana na porodicu Simić nasrnuo je komšija Arbanas i čak potegao pištolj, pa Simićeva deca ne smeju da izađu ni na ulicu, itd. Ima li kraja ovakvim i sličnim zulumima nad kosovskim Srbima, činjenim im od Arnauta još od turskih vremena?

- Dvadesetog jula 1988. na putu Trpeza - Klokot kod Vitine, usred bela dana, oko pola tri, nepoznati Šiptar napao je i pokušao da siluje Srpkinju N. S. (21 godinu), inače medicinsku sestru iz Vitine. Ona se vraćala s posla iz sela Trpeze gde radi i na nju je iznenada iz kukuruzišta, sa nožem u ruci, nasrnuo nepoznati siledžija. Iako povređena nožem napadača, ona je nekako uspela da se otrgne i pobegne u Klokot (srpsko naselje). - Sutradan uveče (22. jula) okupilo se u centru Vitine oko 2.000 Srba iz tog mesta i okoline na protestni zbor, na koji niko od pozvanih opštinskih funkcionera nije došao. Najstariji građanin Kosovske Vitine, čika Živko Denić, govorio je to veče i naveo mnogobrojne slučajeve silovanja i napada na Srpkinje i Srbe u tom kraju, naročito od 1982. godine. Kao najdrastičniji slučaj pomenuo je silovanje 9-godišnje devojčice iz sela Žitinja (oktobra 1983), pa starice od 75 godina iz sela Trpeze, čija se porodica odmah zatim iselila; pa ranjavanje srpskog mladića iz Novog Sela od strane unuka poznatog baliste Hisena Trpeze, i tako redom dalje. Zatim je Radosav Vukašinović iz Kabaša rekao: "I mene je zadesila teška nesreća. Na moju ćerku su, pre 2 godine, nasrnuli nastavnici albanske narodnosti i pokušali da je siluju. Zemlja mi je oduzeta nadgrobni spomenici predaka polomljeni. Šta još treba da mi se desi pa da se kaže da je u pitanju pritisak albanskih nacionalista i separatista. Jedni mi napadaju ćerku, drugi ženu, a treći me pitaju hoću li da prodam imanje. Od 140 srpskih domaćinstava u Kabašu ostalo je svega dvadesetak domova. I mi, koji smo ostali, služimo kao taoci". - Borac Saveta Stojmenović rekla je: "Slobodu smo platili krvlju i velikim brojem žrtava (srpskih), čije kosti trunu, a njihovi potomci i rodbina još strepe za svoje živote. Nepravda me ubija i dušu mi potresa. Devojka koju su pokušali da siluju putovala je po 10 km. dnevno da leči ljude, a evo kako joj se uzvraća. Natčovečanskim mukama, sva izgrebana i u krvi, ona je uspela da sačuva svoju čast i pobegne od napasnika". - Na sve to dodao je Dragan Popčević i ovo: "Kada vlasti i otkriju vinovnika, onda ga proglase ludim! Ali, i pored svega toga, mi ipak nećemo ostaviti Kosovo, jer je ovo naša postojbina". ("Jedinstvo", 22. i 23. jula 1988).

- U selu Bivoljik kod Vučitrna je Šeremet Sarači, prosvetni radnik, uzurpirao više od polovine srpskog pravoslavnog groblja i na površini od 14 ari zasadio voćnjak! To selo je, inače, "etnički čisto", tj. svi Srbi su proterani pa sada progone i iskorenjuju i srpsko groblje. Otac ovoga Šeremeta je pre nekoliko godina jednostavno prisvojio srpsko seosko groblje. Šeramet Sarači sada kaže: "Nikad nisam pozvan na odgovornost zbog uzurpiranja zemljišta na pravoslavnom groblju u mom selu, ali sam 1982. pozvan u stanicu milicije, jer me je neko neosnovano optužio da sam polomio srpske nadgrobne spomenike. Tačno je da sam obrađivao ovu zemlju, ali nisam znao da je to srpsko groblje" (?!). - Na ovo Branko Stolić odgovara: "Na ovom groblju vidljiva su 4 srpska groba, pa me čudi da Šeremet Sarači nije znao da je uzurpirao zemlju na srpskom groblju. Islamsko i pravoslavno groblje, ukupno 80 ari, nalazi se na istoj lokaciji, ali niko nije uzurpirao ni jedan santimetar zemlje na islamskom groblju. Pored ove uzurpacije groblja, neke porodice (šiptarske) iz bratstva Sarači uzurpirale su u istom selu i 14 hektara društvene zemlje".

-Ramuš Dautaj (61) i sin mu Sejdija (25) iz Đurakovca sproveli su iz svoga dvorišta otpadne zagađene vode i izlili u avliju i povrtnjak komšinice Srpkinje Dragomirke Bajrušković (52) i njene ćerke Milanke Zulikić (31). Kada su one upozorile Dautaje da to ne čine, ovi su im pretili i rekli da je bolje da ćute, jer "nama niko ništa ne može"! Zapretili su im da će im iseći i električni dovod za kuću. Nasilnici su zatim prijavljeni sudu.

- Dvadeset trećeg jula 1988. Nedeljko Milošević (61) iz sela Rakoša kod Istoka prijavio je miliciji da su mu u njivi kraj kuće nepoznati (= Šiptari) isekli kukuruz. Organi bezbednosti su izašli na njivu i konstatovali da je oštrim nožem ili kosirom posečeno tačno 210 stabljika kukuruza, ali zulumćar nije otkriven, a mesne vlasti danima mučki ćute. Inače, ovoj istoj porodici Milošević u dva maha su lomljene i sečene šljive u voćnjaku, a prošle jeseni su im iz štale ukradene dve krave. I nikom ništa! U selu Rakošu kod Istoka ima još svega desetak srpskih kuća.

- U selu Prekalu kod Istoka na većem skupu naroda, ugroženih Srba, 26. jula 1988. Zoran Đorđević izneo je podatak da je u toku samo zadnjih godinu dana zabeleženo u Prekalu i lokalnim naseljima 67 ekscesa protiv Srba pet pokušaja silovanja, desetak uvreda i zlostavljanja, više poljskih šteta, nekoliko tuča i pretnji, tri seče srpskih voćnjaka. "To što se pred očima 2.500 istočnih komunista dogodilo toliko mnogo ekscesa treba da se stide i svi ostali (komunista), kao i zbog toga što nam Srbi i Crnogorci i dalje odvode i dovode za ruku decu iz škola. Narod koji živi u ovakvim uslovima, da sam čuva svoje seno, slamu, žito, decu, ne može da veruje u svoju budućnost, niti onima koji treba da ga čuvaju i obezbeđuju slobodu i ravnopravnost". - Inače, to isto veče su 22 srpske porodice iz Prekala (koje imaju 197 ukućana), razgovarale pet sati sa rukovodiocima Opštine, Pokrajine i Republike, jer su čvrsto rešili da se grupno isele ostavljajući svoja pradedovska ognjišta. Oni su to potkrepili dokazima o gotovo svakodnevnim pritiscima susednih Šiptara, učestalim napadima na ličnost i dostojanstvo, poljskim štetama i raznim maltretiranjima Srba od strane arnautskih zulumćara. Tako je samo minule subote zabeleženo 26 konflikata. Ovde se pod pritiscima iselilo već 18 srpskih porodica sa 200 članova. Srbi su se naročito žalili da ih iritira i povređuje ponašanje aga i begova iz porodice Tišukaj i Pajazitaj, iz Dečanske opštine, koji "zemlju od Prekala do Banje smatraju svojinom, a sadašnje vlasnike (Srbe) samo privremenim korisnicima". Oni su nedavno, u 3 sata po ponoći, pokosili jednu srpsku livadu, ali seno nisu stigli da odnesu, jer su pristigli od Srba pozvani nadležni organi. Zato su u selu Prekale ljudi i žene počeli da čuvaju selo i svoja imanja noćnom stražom, jer im vlasti ne obezbeđuju sigurnost i domaći i lični mir.

Sta su srpski prokleti komunisti radili za to vrijeme,ubijanje silovanje palenje protjerivanje na Srpskoj zemlji?
Prokleti Stambolici Markovici i ostali komunisticki sljam,je mirno na to gledao sagnute glave.
Nije nam kriv vatikan usa njemacka nego sljam srpskog naroda prokleti komunisti.To sto se desavalo zadnjih 50 godina nemoze se vise ispraviti nazalost.
Ja mislim dase mi jos nismo naucili nicemu ,ama bas nicemu Krajina ,Republika Srpska (udavljena u bih) i na kraju Srce Srbije Nase Kosovo.
Neka nam je Gospod Bog na pomoci ako ga ima!

@pedjoni78

Postavljaj izvore ovoga sto si napisao.

Tekstovi pripadaju elektronskom izdanju knjige Atanasija Jevtića
"Stradanja Srba na Kosovu i Metohiji od 1941. do 1990. godine"

Moramo da verujemo da se moze ispraviti, ako nam je stalo do Kosova. Pa i da sumnjamo da moze, ne bi trebali da govorimo, da neprijatelju ne "duvamo vetar u jedra".
Krivica srpskih politicara zadojenih ideologijom komunizma svakako postoji i nije zanemarljiva. Ali takodje genetska mrznja siptara prema svemu sto je srpsko i sto prestavlja drzavu Srbiju podgrejana interesima svetskih mocnika generator je problema koji sada dozviljava vrhunac.
Srpska "elita" sada ima novu ideologiju - evroatlanske integracije.

Ako je za Kosovo (i Metohiju) krivo danas, za Kosovo (i Metohiju) sutra biće krivo juče.

Dali mi imamo politicku elitu?Sta su geostrateski ciljevi danasnje Srbije? Dali mi uopste imamo neku strategiju? Ja mislim da mi nemamo nista ,apsoluno nista.Jedan hoce "evroatlanske integracije",drugi hoce Medvedeva.
Srbija mora da se odluci u najskorije vrijeme sta i kuda hoce?
Vrijeme strahovito brzo ide (8 god.od pada Milosevica) i sta smo dobili od Tadicevih prijatelja?Ponizavanje ucjenjivanje Hag Mladic,Karadic pa opet ponizavanje..
Srba nema u genocidnoj hrvatskoj,Srbi u bih utapaju se i nestaju ,Montenegro nacijonalna manjina Kosovo.......

Svakako da postoji krivica srpskih komunista za Kosovo jer su verujući u ravnopravnost svih naroda prenebregli želju Šiptara , Hrvata ;Slovenaca i Muslimana da imaju svoje države. Internacionalizam je daosvoj danak , tako je prošla i Rusija. Da li su Belorusija , Ukrajina ... bile nekada samostalne države. Međutim Kosovo nije izgubljeno samo zahvakjujući komunistima , već i Karađorđrvićima. Nisu ni oni vodili računa o Kosovu . Na kraju krajeva Šiptari više pd 100 godina pokušavaju da otmu Kosovo. Zatim naši političari od 1990 godine vode računa o Kosavu sezonski , za izbor, krivicu ima i Milošević i koštunica i Tadić i Šešelj.

Sve je manje vise tacno i onda te neko pita zasto mrzis nekoga a sto je najtragicnije mi ni danas nikoga ne mrzimo
Ako neko misli suprotno neka mi dokaze