Kako bih ja rado izvršio jedan istovar čvrsto-polutečne supstance iz čmara na facu tih "svačijih" prijatelja, nemate pojma...

 

Problem sa dominacijom je sto ces imati ljude koji te manje-vise obozavaju u okviru neke tvoje grupe "sledbenika" ali opet te nece svi ljudi voleti, nekoga ces takvim svojim ponasanjem odbiti. Tako da, opet ne ide.

A opet, bolje je da budes dominantan nego neko ko svima udovoljava. Makar ce te vise postovati.

Veruj mi, ti slabići koji se pokoravaju i ulizuju najviše mrze onog kome se najdublje zavlače. Samo trenutak pošto procene da je moć te osobe nad njima opala izleti sva nataložena mržnja i destruktivnost.

Pa upravo to, dobijaces vise postovanja donekle. Kada izgubis svoju premoc onda krece "natalozena mrznja".

Doduse, uvek imas one fanatike koji fanaticno obozavaju nekoga bez obzira sta taj radio.

Da stavim ovde, posto mi se ne otvara nova tema a povezano je.

Egomanija, glumatanje i još neki manevri

„U meni postoji neka greška koja je nepopravljiva i koju ne znam kako da sakrijem od drugih a još manje како sama da živim sa njom“, rekla mi je jedna moja klijentkinja. Uznemiravajuće osećanje stida sa kojim se borila bilo je posledica izraženo negativnog sagledavanja sopstvene ličnosti.



Ova rečenica podstakla me je da se još jednom zapitam zašto nam je toliko važno šta drugi o nama misle? Koliko napora i angažovanja brojnih odbrambenih mehanizama ulažemo u očuvanjе sopstvene slike? Zašto nam je toliko važno da sakrijemo negativne aspekte sebe i da se drugima maksimalno prikažemo u pozitivnom svetlu?

 Verujem da veliki broj emocionalnih problema sa kojima se nosimo potiče od preopterećenosti time šta drugi misle o nama. Kroz razgovore sa mojim klijentima, prijateljima i kolegama a i kroz sopstveno iskustvo sve više uviđam da smo u izvesnoj meri programirani da se bavimo time šta drugi misle o nama i da tuđi sud dovodimo u vezu sa sopstvenom vrednošću. I tako, dok se mi bavimo time šta drugi misle o nama oni se brinu oko toga šta mi mislimo o njima. Sve ovo naravno veoma nam je važno jer na osnovu tuđeg mišljenja dolazimo do zaključka o tome da li smo ili nismo OK.

 Jedan od najvećih problema sa kojim se nosimo verovatno kroz ceo život jeste slika koju imamo o sebi. To što o sebi mislimo, način na koji sebe definišemo određuje i kako ćemo se osećati u vezi sa nama samima. Ako o sebi mislimo loše onda smo osuđeni na osećanje stida. Ljudi kod kojih je u intenzivnoj meri prisutno osećanje stida o sebi razmišljaju na specifičan način. Tačnije, oni su skloni da sebi dodeljuju određene etikete kroz koje u celini definišu sopstveno biće. Osećanje stida često je posledica sagledavanja sebe kao defektnog, nekoga ko je „oštećena roba“, „greška“, „gubitnik“. Neki od surovih epiteta koje sebi pripisuju osobe sa izraženim osećanjem stida su i prljav, odvratan, nekompetentan, bezvredan, neadekvatan, nevoljiv, slab, užasan, grozan, zao, nevidiljiv, prazan itd.

 S obzirom da stid proizilazi iz ideje da sa nama nešto suštinski nije u redu posežemo za različitim odbrambenim mehanizmima kako bismo od sebe i, što je još važnije, od drugih sakrili ružnu istinu o sebi.

 Jedan od načina da se zaštitimo od osećanja stida jeste poricanje. S obzirom da je u osnovi intenzivnog osećanja stida ideja jedna negativna karakteristika = ja ceo ne valjam, skloni smo da u cilju očuvanja sopstvene slike o sebi izbegavamo i poričemo bilo šta u vezi sa nama samima što bismo mi ili eventualno neko drugi mogao proceniti kao negativnu stvar. Stoga, veoma često burno reagujemo na kritiku, defanzivni smo u nastupu i netolerantni prema sugestijama od strane drugih. Ono što pri tom ne uviđamo jeste da najviše možemo naučiti iz sopstvenih grešaka i tuđih kritika (naravno kada su one dobronamerne).

 Osećanje stida zapravo se svodi na onu ideju koju često čujemo – „nisam ok sam sa sobom“ ili „mnogo sam sebi jadan“ – i počiva na sklonosti osobe da samu sebe ne prihvata i kinji zbog sopstvenih nedostataka.

 Još jedan od mehanizama koji često primenjujemo u borbi protiv osećanja stida jeste arogantnost. Arogancija se najčešće ispoljava kroz dva vida ponašanja: veličanje sebe i ponižavanje drugih. Osobe koje su sklone veličanju sebe brane se od osećanja stida i doživljaja sopstvene neadekvatnosti kroz zauzimanje superiorne pozicije u odnosu na druge. Na ovaj način osoba sebe uverava da zaista vredi više od drugih i tako štiti sliku koju ima o sebi. Za razliku od veličanja sebe, mnogi se od osećanja sopstvene neadekvatnosti brane kroz ponižavanje i spuštanje drugih. Ovakvim ponašanjem osoba kod drugih nastoji da podstakne osećanje slabosti i nekompetentnosti. Ovaj manevar daje joj priliku da se kroz ponižavanje drugih oseti bolje u vezi sa samim sobom. Primenom ovih mehanizama osoba plaća cenu u vidu otuđenosti od drugih i izraženog osećanje izolovanosti i usamljenosti. Život postaje večita borba za samodokazivanjem i predstavljanjem sebe pred drugima kao više vrednog. Zauzimanje ovakve pozicije u odnosu na druge dovodi do potpunog odsustva bliskih emocionalnih odnosa.

 Jedan od mehanizama prikrivanja sopstvenog doživljanja neadekvatnosti je i zauzimanje takozvane „nevidljive pozicije“ u odnosu na druge. Iz straha da drugi ne uoče neadekvatnost osobe ona se u prisustvu drugih ponaša krajnje pasivno i inhibirano.

 Kao što vidimo, osećanje stida svodi se na posedovanje jedne krajnje negativne slike o sebi i ulaganje velikog napora da je od sebe i drugih sakrijemo.

 Česti problemi sa kojim se suočavaju osobe koje o sebi misle loše su strah od odbacivanja, egomanija, autodestrukcija, kompulsivno i zavisno ponašanje i glumatanje i preterano udovoljavanje drugima.

Strah od odbacivanja jedan je od ključnih problema osoba koje se stide sebe i počiva na ideji „ako se nekome ne sviđam to je dokaz i da ne valjam“. Razmišljajući na ovaj način skloni smo da izbegavamo sve one situacije u kojima procenjujemo da postoji rizik da se nekome ne dopadnemo ili da budemo odbačeni. Emocionalno povlačenje i držanje drugih na distanci jedan je od načina da se izbegne tuđa osuda ili odbacivanje koje bi za osobu bilo samo još jedan od dokaza njene neadekvatnosti. Tako na primer izbegavamo emocionalne odnose sa osobama suprotnog pola uvereni da bi nas druga osoba mogla prozreti, saznati surovu istinu o nama i odbaciti.

Egomanija predstavlja tendenciju da sebe stavljamo u centar svega, očekujemo da uvek budemo u centru pažnje i da nam se drugi dive. Za razliku od onih koji se od stida brane povlačenjem i nastojanjem da budu nevidljivi, egomanija predstavlja težnju da budemo centar svačijeg sveta i na taj način dokažemo sebi da kao osoba vredimo. Na ovaj način branimo se od ideje da sa nama nešto suštinski nije u redu kroz prikupljanje tuđe pažnje koja nam pomaže da se osećamo dobro u svojoj koži. Egomanija počiva na ideji „Ako sam ja uvek u centru pažnje i ako uvek drugima pokazujem kako neke stvari bolje znam time dokazujem i da vredim “.

Autodestrukcija je još jedan od problema sa kojim se suočavaju osobe koje o sebi misle loše. Uverene da ne vrede i da su neadekvatne one su sklone da odustaju od svojih ciljeva i da sabotiraju sebe u ostvarenju životnih planova. Ovaj vid ponašanja počiva na ideji „Ja kao osoba ne vredim i ne valjam i verovatno čega god da se latim ni to neće valjati tako da ne vredi ni da se trudim.“

Kompulsivno i zavisno ponašanje u vidu prejedanja, konzumiranja droga i alkohola jedan je od načina da se osoba oslobodi tenzije koja je vezana za negativno poimanje sebe i osećanje stida sa kojim se bori. Brojna istraživanja pokazala su da je osećanje stida i neadekvatnosti vrlo često udruženo sa različitim vidovima zavisnog ponašanja. Što je kod osobe izraženije osećanje sopstvene neadekvatnosti to je ona u većoj meri sklonija da poseže za različitim ponašanjima koje će joj obezbediti instantno osećanje relaksiranosti: prejedanje, konzumiranje alkohola ili droga, promiskuitetno seksualno ponašanje itd.

 Na kraju ću spomenuti jedan od vidova ponašanja koji se pokazuje kao najčešći kod osoba koje o sebi misle loše. Bila sam slobodna da ga nazovem glumatanje i preterano udovoljavanje drugima.

 Glumatanje i preterano udovoljavanje drugima počiva na ideji „moram da budem ono što drugi očekuju od mene i da kreiram onu sliku o sebi koja će osigurati da se drugima dopadnem jer kada bi pokazao svoju pravu stranu oni bi me sigurno odbacili“.
 Nastojimo da se drugima dopadnemo tako što kod njih stvaramo onu sliku za koju verujemo da je poželjna. Problem koji se međutim stvara na ovaj način jeste da kada uspemo druge da privolimo, osećamo se kao foliranti jer znamo da nas ti drugi nisu zavoleli onakvim kakvi mi stvarno jesmo već su zavoleli onu masku koju im prezentujemo iz straha da ne uvide našu pravu stranu i ne odbace nas.

 Jedna moja klijentkinja rekla mi je „Kako god okreneš osećam se loše, kada se drugima ne dopadnem mislim da su provalili koliko kao osoba ne vredim i da su me prozreli. Kada se trudim da se drugima dopadnem i to mi uspe onda sam opet nezadovoljna jer znam da sam uspela da ih prevarim i da kada bi znali kakva sam stvarno sigurno im se ne bih dopala“.

 Da bismo se oslobodili osećanja stida moramo da naučimo da o sebi mislimo drugačije i da sebe prihvatamo zajedno sa manama i vrlinama. Bezuslovno prihvatanje sebe verovatno da je jedan od najčešćih koncepata o kojem čitamo i slušamo u psihološkim krugovima i rekla bih jedan od najtežih za usvajanje.

 Da bismo se dobro osećali u svojoj koži važno je da se oslobodimo sklonosti da sebe etiketiramo. Etikete koje sebi pripisujemo kao što su – jadan, neadekvatan, gubitnik, kreten, idiot…igraju ključnu ulogu u osećanju sopstvene neadekvatnosti. Rad na sebi i prihvatanje sebe predstavlja dugotrajan proces koji započinje sa jednostavnim prihvatanjem sebe kao pogrešivog ljudskog bića. Kao što kaže Albert Ellis, rodonačelnik Racionalno-emocionalno-bihejvioralne terapije (REBT), čiju rečenicu jako volim da citiram– Ljudi pate od neizlečive sklonosti da prave greške, to je naprosto njihova priroda!

 Kada sebe prihvatimo kao takve onda ćemo verovatno uz dodatne napore naučiti i da se oslobodimo etiketa koje sebi pripisujemo pa samim tim postati manje osetljivi na tuđe mišljenje. Kroz prihvatanje sopstvene sklonosti da grešimo bićemo u prilici da učimo na greškama pa samim tim da u budućnosti manje i grešimo. Što je još važnije, nećemo sebe sabotirati u sopstvenom razvoju iz straha od grešaka ili tuđeg negativnog mišljenja.

 Na kraju krajeva, kada o sebi mislimo loše, zaista je svejedno da li smo se drugima dopali ili ne jer na kraju dana ono što osećamo prema sebi zavisi od onoga što o sebi mislimo. Ohrabrujuće je to što smo mi ti koji mogu promeniti sopstveni način razmišljanja i samodefinisanja i naučiti kako da sebe prihvatimo takvim kavi jesmo.

Izvor

Piše: Mia Popić, REBT savetnik, Psihološki kutak

Ko to kaze 


Dok ne prodje pubertet, uglavnom da.


ovo je sustina, a ne ono prethodno, stid moze da bude sastavni deo ovog procesa, ali i ne mora. Ako smo svesni da sa snama nesto sustinski nije u redu, uopste ne moramo zbog toga da osecamo stid.


Potpuno pogresna konstatacija. To prosto nije istina. Stid ne mora da bude proizvod saznanja da sa nama nesto nije u redu. U bilo kom smislu. Naprotiv, proizvod moze da bude recimo i - ponos. To su ekstremi, ali uglavnom ljudi sa kojima nesto nije sasvim kako treba nemaju ni jedan ni drugi ekstrem, nego se asimiluju prvo sa samima sobom a zatim i sa ostatkom sveta, kroz prihvatanje i razumna razmisljanja. Stid se javlja kod psihicki slabih pojedinaca, uglavnom kod adolescenata ili kasnije kod osoba bez ozbiljnih zivotnih iskustava ili kod onih koji su u nekom datom obliku nezreli ili nemaju odbrambeni mehanizam prema svetu koji ih okruzuje. Ne umeju da zastite sebe - sobom, tacnije sposobnostima svog uma.


Kako, kada nam REBT savetnici sugerisu da kada smo nezadovoljni sobom, ili svesni da smo razliciti ili d a sa nama nesto nije sustinki kako treba, moramo neminovno i da se sebe stidimo 

Povlacite paralele kao da su 1+1 ... kako je to meni postalo smaracki vise...

Stid proizilazi iz toga kada smo ubeđeni u to da će neko drugi smatrati da smo napravili loš potez koji je trebalo biti dobar.
A da stid proizilazi samo iz toga kada smo ubeđeni u to da sa NAMA suštinski nešto nije u redu... to bi bilo kao kad si sam u kući... i kažeš nekontrolisano kako se, primera radi, struja može videti. A da je neko još sa tobom bio u toj prostoriji... ti bi se svakako postideo i posramio.

Moje neko mišljenje...

Neki ljudi imaju bolesnu potrebu za paznjom i naklonoscu, i uradice sve da bi je dobili. Oni su kao pijavice koje vam se zalepe i sisu krv.

Zašto strahujemo od tuđeg mišljenja



Većina ljudi je sklona neprestalnoj proceni drugih ali i samoproceni. Da bismo funkcionisali u socijalnom okruženju neophodno je da vladamo obema vrstama procena. Ipak nije dobro da budemo ekstremni u ovome jer onda postajemo ili previše samokritični ili preterano kritikujemo druge.

Osobe koje su jako samokritične su ujedno jako osetljive na tuđe kritike koje „idu na njihov račun“. Kritike drugih im samo potvrđuju njihov, inače pogrešan, koncept da nisu dovoljno dobri i da su manje vredni. Ovakvim osobama je veoma važno tuđe mišljenje i preosetljivi su na tuđe negativne reakcije a često ih vide i tamo gde ih nema. Verovatno je da ovakvo ponašanje potiče iz perioda odrastanja ukoliko su roditelji i okolina bili previše kritični i oštri te se bilo kakav njihov trud ili ono što su dobro uradili nije pohvaljivalo već kudilo ili je ostalo neprimećeno. Da bi se prevazišlo osećanje stida,depresivnosti, socijalne anksioznosti i manje vrednosti u koje su preterano samokritične osobe skolne da upadnu potrebno je znati nekoliko činjenica.

Negativno tuđe mišljenje nije jedini dokaz moje vrednosti. Ljudi su različiti i imaju različite navike, načine funkcionisanja, vrednosti, želje, interesovanja prema tome nije moguće da se dopadnete  svima iako biste možda to želeli. Ako se malo zamislite i pitate sebe da li se vama dopadaju svi ljudi koje srećete odgovor bi sigurno bio odričan. Prema tome, ako neko ima negativno mišljenje o vama, to nije smak sveta, jer on prvo na to ima pravo a drugo to ne mora ništa govoriti o vama. To što je neko procenio da ste npr. nesposobni da obavite neki posao to vas ne čini manje vrednim. Možda niste dobro nešto obavili ali on ne vredi više od vas ako ume nešto što vi ne umete. Potrebno je da prihvatite sebe onakvi kakvi jeste sa svim manama i vrlinama jer su sva ljudska bića takva i svi smo mi podjednako vredni bez obzira na to šta znamo ili ne znamo.

Kritika ne mora uvek biti loša za mene. Veoma je teško da prihvatimo nečiju kritiku, i često o tome razmišljamo kao o nekakvom napadu na našu ličnost. Ipak kritika može biti i dobronamerna. Uglavnom ako nas kritikuje neko ko nam je blizak i za koga znamo da nam ne misli loše ili ako vidimo da nas osoba često i hvali a ne samo kritikuje možda bismo mogli da razmislimo o tome da tu kritiku iskoristimo. Konstruktivna kritika se prevashodno odnosi na neko naše ponašanje a ne na nas kao ličnost. Ukoliko nam neko kaže da je potrebno da se malo bolje skoncentrišemo na neki posao kako bi ga bolje obavili onda nam on daje sugestiju kako da korigujemo sebe. Primećujete koliko je to različito i dragoceno u odnosu na ono kada nam neko govori da smo nesposobni što uvek ima konotaciju da je to nešto što je trajno vezano za nas i što ne možemo popraviti.

Ako neko loše govori o meni ili mi se podsmeva to nešto govori i o njemu. Ljudi koji su skloni da stalno dovode u pitanje tuđe ponašanje ili se smeju na tuđ a nikako na svoj račun su često duboko nezadovoljni sobom i to nezadovoljstvo žele da izbace tako što će unesrećeti druge. Takve osobe su emotivno prazne i krhkog identiteta, imaju problem sa empatijom i prihvatanjem drugih ali i sebe samih. Ipak, njihove „omiljene žrtve“ su osobe koje imaju previše samokriticizma te je često važno za takve osobe da shvate da nije problem uvek u njima i da objektino sagledaju šta je zaista do njih a šta je do onog ko je uputio kritiku, negativan komentar i podsmeh.

Da zaključimo, tuđe mišljenje je nešto što je promenjiva kategorija može biti i pozitivno i negativno. Ali, tuđe mišljenje nije merilo čovekove vrednosti. Potrebno je da bezuslovno prihvatimo sebe onakvima kakvi jesmo i da objektivno procenjujemo da li nešto možemo da popravimo, da li je problem u nama ili u drugima i šta iz svega toga možemo da iskoristimo kao najbolje za sebe.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog

Izvor

Bilo bi monotono da nas svi vole. Zesce smaranje.