Jogurte brate stvarno nema potrebe za tenzijama i provokacijom moderatora. Znam kako ti je jer sam i sam banovan sa nekih drugih foruma. Ali ako je neki forum korektan preka korisnicima onda je to Burek. Po meni ovo je jedini pravi domaći bastion slobode.   




To upozorenje stiže svima. Samo klikneš na OK i nastaviš dalje. Zna se šta je dozvoljeno, a šta nije. I to je ovde svima jasno.




Pravilo je takvo kakvo jeste. Na račun javnih ličnosti možeš svašta da kažeš, ali između korisnika uvrede su strogo zabranjene. I ovo je @Coolrunner najbolje objasnio. Političari su praktično maskote koje i služe za javno pljuvanje. Oni su dobrovoljno odabrali taj poziv, te moraju snositi poslijedice svog izbora. Vrijeđanje ljudi sa burek foruma predstavlja sasvim drugu aktivnost, i mora se sankcionisati, inače bi se sve pretvorilo u YouTube komentarisanje. Zamisli da li bi i sam želio da se to desi? Ako te je neko uvrijedio možeš da ga prijaviš moderatoru, ali to nikako nije opravdanje da i sam nastaviš da vrijeđaš.

Ajde sto se mi raspravljamo oko toga glasati ili ne, nego sto je to dovelo i do ozbiljnih nesuglasica izmedju solidnog broja dojucerasnjih istomisljenika. Koga ne mrzi da cita, evo (hronoloski) par tekstova gde svako iznosi svoju argumentaciju:

---

Politika infantilizacije = infantilizacija politike
Teofil Pančić

NIKAKVI "NEVAŽEĆI LISTIĆI" NIKADA NISU I NIKADA NEĆE POBEDITI (MAKAR I "SIMBOLIČNO") BILO GDE, A NAJMANJE U PARLAMENTARNOJ DEMOKRATIJI

Koliko vidim, trenutno niko u Srbiji ne zna kada će biti održani ti famozni izbori, mada je sada već jasno da ih u ovoj godini neće biti – zapravo, jasno je to još otkad se ono Nikolić Tomislav onako spektakularno slupao s onim bizarnim i skarednim štrajkom-svim-i-svačim-poradi-hitnog-dolaska-na-vlast – te da će samim tim u pitanju biti "redovni" izbori, tj. da je ovo prva postmiloševićevska vlada koja će izgurati ceo mandat. Što je, doduše, ujedno i manje-više jedino pohvalno što se o toj vladi bez predsednika (i bez mnogih ministara) može reći... Nego, nije to tema ovog teksta. Radi se o nečemu sasvim drugom: pre neki dan smo mogli saznati kako se, doduše, ne zna kada će biti sledeći izbori, ali se već sada pouzdano zna ko će na njima pobediti. Tadić? Ma, ne. Nikolić? Taman posla. Dačić? Idi, begaj. Čeda? Šta vam pada na pamet! Naime, "pobediće nevažeći listići". Oh, je ‘l to znači i da će "nevažeći listići" osvojiti parlamentarnu većinu te formirati sledeću vladu? I ko li će uopšte biti premijer Vlade Nevažećih Listića? Žika Obretković? Čini se da bi neko tog profila bio najadekvatniji izbor.
Šalu na stranu, gornju je tvrdnju o "pobedi nevažećih listića" izrekla prof. Srbijanka Turajlić, nesumnjivo ozbiljna osoba. Časna i dobronamerna takođe, a bogme i inteligentna i obrazovana. Sve u svemu, reklo bi se da je u pitanju izjava koju se mora ozbiljno tretirati, tim pre što je ozbiljno i izrečena. Samo što je to ipak jako, jako teško. Mada, ni to po sebi ne bi bilo ni važno ni problematično da ovakva Reč i Misao nije deo jednog šireg trenda. Hajde da ga prigodno okrstimo rezignacijom nad parlamentarnom demokratijom, uz prateće iliti nuspojavne izlive "pretpolitičkog" narcisizma i infantilizma. Ovo potonje ne bilo rečeno profesorki Turajlić; to je ceo jedan modni talas, bre, a hoću da verujem da se profesorki samo omaklo da na njemu zapliva. Ili nije?
O čemu se ovde radi? Najpre, nikakvi "nevažeći listići" nikada nisu i nikada neće "pobediti" (čak ni "simbolično"!) u bilo čemu, a najmanje je to moguće u višestranačkoj parlamentarnoj demokratiji, u kojoj se održavaju pluralistički izbori. Oni su, naprotiv, po definiciji gubitnička opcija, i to, da se razumemo, ne od neke sorte "plemenitog gubitništva", nego od onog nad kojim se možeš samo stužiti, kao kad gledaš muvu koja uporno udara o prozorsko staklo. Na izborima pobeđuju (i vlast formiraju) isključivo oni za koje glasa većina građana koji: a/ izađu na izbore; b/ na tim izborima zaokruže ime neke od ponuđenih lista. Ostanak kod kuće tu ne predstavlja ništa – samo manifestaciju svojevrsne građanske neodgovornosti, na koju građani doduše imaju pravo (glasanje nije, niti treba da bude zakonska obaveza), ali koju ne treba romantizovati, nego je nazvati pravim imenom. Profesorki T, a i mnogima drugima, svesnim da pasivna apstinencija ne znači ništa, čini se da ipak postoji, pa još i da ima nekog misterioznog smisla, neko protestno-demonstrativno međurešenje: izaći na izbore, ali popuniti glasački listić tako da on postane "nevažeći". Zašto, pobogu?! "Mislim da bi to bilo dobro za Srbiju, da bi to uozbiljilo političku scenu". Stvarno? A kako će je baš to "uozbiljiti"? Pojaviće se signifikantan broj "nevažećih", pa će se političke elite duboko postideti? Možeš misliti. Parlament ove zemlje ima 250 poslanika. Većinu čine njih 126. Zakon ne predviđa da popunjavači "nevažećih listića", koliko god da ih bude, dobiju svoje poslanike i poslaničku grupu, pa da budu deo vlasti ili pak skupštinska opozicija. Misliti da je baš dan opštih izbora mesto i prilika za ovu vrstu "simpatičnog" demonstriranja sistem(at)skog – a opet "vansistemskog" – nezadovoljstva političkom klasom naprosto znači tvrdoglavo ne želeti da imaš pojma šta znači život u parlamentarnoj demokratiji, sa svim njenim pravilima igre. Kako, uostalom, jedan potez koji je sam po sebi vrišteće neozbiljan, detinjast i antipatično razmažen (koji, naime, populistički ugađa jednoj posebnoj vrsti malograđanskog narcisizma, nastupajućeg pod devizom "niko u postojećoj ponudi nije dovoljno dobar za moje, oh, otmeno visoke kriterijume"), može bilo koga da "uozbilji"? Pripadnici političke klase, ovakvi kakvi su (pretežno nikakvi, to je banalna istina) s punim će pravom na to pekmeženje prezirno odmahnuti rukom. I onda napraviti onakvu vladinu većinu kakvu će diktirati rezultati glasanja onih koji stvarno budu glasali, a ne prenemagali se. Je ‘l tako? Tako je. Ima li tu nečega protiv zakona, Ustava i načela višestranačke demokratije? Jok, naprotiv.
Postoje, da se razumemo, principijelni, ideološki protivnici parlamentarne demokratije, poput raznih ekstremno desničarskih zagovornika "staleške" ili kakve slične fašistoidne države, te ultralevičarskih propovednika doktrine o zastupničkoj demokratiji kao truloj "buržoaskoj izmišljotini"; uzgred, kad sam ja bio mali, ovakve je burgije javno valjao još samo nezaboravni tovariš Stane Dolanc, polupismeni podalpski lugar, dok ih danas (kao da je čovekovo pamćenje kraće od kokošijeg!), dakako elokventnije od sirotog Dolanca, ali podjednako isprazno, iznova šire belosvetski fensi-šmensi foliranti na svojim šminkerskim simpozijumima, mahom plaćenim od fondacija koje, gle, mahom finansiraju ili krupni kapitalisti ili vodeće stranke i vlade "imperijalističkih zemalja". Kako, molim?! Tako, lepo.
U kontekstu naše današnje priče, sa tim ideološkim protivnicima zastupničke demokratije nemam problema: to su što su, i bore se za ono u šta (veruju da) veruju. Ne očekujem od njih da unapređuju i kultivišu ono protiv čega su "načelno". Ali, kada zatočnici demokratskog uređenja kao nekakvo spasenje počnu da nude infantilnu regresiju u neku vrstu pretpolitičkog stanja, onda bi čoveka mogle tri glave da zabole od muke, samo kad bi ih imao u tolikom broju. Ljudi božiji, počnite jednom da razlikujete medijsko moralno vertikalisanje i slično od elementarnih i "banalnih" građanskih odgovornosti u demokratskom društvu! I vidimo se na izborima! Ja sam, srećom, građanin višestranačke demokratske pluralističke zemlje, i ja glasam! A ko ne glasa, nadglasaće ga drugi; svim onim vrlo važećim listićima, dakako.

Izvor: [/url]

---

Prazni glas
Vesna Rakić-Vodinelić

Ideja da građani Srbije izađu na izbore i ostave praznim, precrtaju ili na drugi način učine nevažećim svoje glasačke listiće – i pre nego što je predizborna kampanja zvanično počela – naišla je na suprotstavljanje među političarima i podeljenost među građanima na društvenim mrežama, u komentarima javnih glasila, među političkim komentatorima. Političari je uglavnom ocenjuju kao defetističku/gubitničku, pa i nelegitimnu, neretko se tvrdi da ovaj predlog izlazi iz okvira parlamentarne demokratije, podvlači se da se praznim glasom danas i ovde pogoduje retrogradnim političkim strankama i pokretima.

Pre nego što nastavimo da lepimo etikete jedni drugima, možda bi bilo dobro započeti koliko-toliko ozbiljnu društvenu debatu o tome šta je zapravo prazan glas.

Nastojaću da: kratko objasnim (1) pojmove apstinencije, praznog glasa i njihove pravne sudbine sa stanovišta izbornih propisa; (2) političku poziciju odluke da se preda prazan glas ili da se on zagovara; (3) legitimacijske osnove praznog glasa; (4) prikažem primere kampanja praznog glasa u novijem vremenu i (5) analiziram pravno i političko značenje praznog glasa danas u Srbiji.


(1)

Kad je reč o opštim izborima, izborna apstinencija znači odluku lica koje ima biračko pravo da se ne pojavi na biračkom mestu te da ne učestvuje na izborima. „Prazan glas“ jeste odluka birača da iziđe na biračko mesto, uzme glasački listić, ali ga vrati u glasačku kutiju ne dajući glas nikome ili da ga modifikuje tako da postane nevažeći. (U oba slučaja, radi se o slobodnoj odluci birača, tj. ovde se ne uzimaju u obzir razni vidovi nedopuštenog uticaja na birače i/ili izborne prevare.) Ipak, da li će glas biti nevažeći ili ništav ili će se računati drukčije, zavisi od zakonodavstva date države. U većini, a u kontinentalnom delu Evrope, gotovo bez izuzetka, prazni glas se smatra nevažećim. Izborna apstinencija i prazni glasovi se politički označavaju i kao protestno glasanje. „Prazni glas“ se kod nas još označava kao „beli glas“ ili „beli listić“ (eng.: blank vote / ballot i/ili white vote /ballot, ređe: empty vote; nem.: Proteststimme i/ili Weißwählen; franc.: le vote blanc).

Pravni značaj praznog glasa zavisi od izbornog zakonodavstva date države i može se grubo govoriti o četiri vrste zakonskih rešenja.

- Prazni glas je izričito priznat u čl. 76 st. 2 Ustava Kantona Vod (Constitution du Cantone de Vaud) od 14. aprila 2003. godine: kantonalni zakon će urediti da se prazni glasovi uzmu u obzir prilikom izračunavanja apsolutne većine u većinskom izbornom sistemu. Špansko izborno zakonodavstvo poznaje i posebno iskazuje prazni glas (votos en blanco) ali ovakvi glasovi nemaju uticaja na mesta u predstavničkom telu.

- Francusko zakonodavstvo u čl. L66 Izbornog zakonika (Code électoral) određuje da prazan glasački listić, kao i svaki drugi koji sadrži nešto dopisano, ili je glasač prepoznatljiv, ili je omot listića izostao, neregularan, ili je na njemu nešto dopisano, predstavlja ništav glas. Ništav glas se ne računa i ima isti status kao da je u pitanju izborna apstinencija.

- Nemački Savezni izborni zakonik (Bundeswahlgesetz) u § 39 ne pravi razliku između nepopunjenog listića i onog na kome je nešto dopisano, ili slučaja da je listić neregularan iz drugih razloga, pa za sve takve glasove određuje da su nevažeći. Isto rešenje važi u brojnim evropskim državama, uključujući i države nastale na području bivše Jugoslavije.

- U jednom broju država na glasačkom listiću se nudi kao mogući izbor – niko od navedenih. Takvo rešenje se primenjuje na primer u Ukrajini (Проти всіх), Španiji (voto en blanco), do 2006. godine ova mogućnost je postojala u Ruskoj federaciji (Против всех), a van Evrope, u državi Nevada – SAD, Kolumbiji, a postoji i u nekim azijskim državama.

Izuzev prvog modela (Kanton Vod, Švajcarska) nijedan drugi ne utiče na rezultat glasanja: ili se prazni glasovi smatraju apstinencijom, ili su glasovi ništavi što se sa apstinencijom zakonski izjednačava, ili se smatraju nevažećim, ili su bez uticaja na ishod glasanja. Sa stanovišta većine zakonodavstava, kao i sa stanovišta tzv. realne politike, prazan glas je marginalna pojava gotovo ravna statističkoj grešci.


(2)

U debatama o praznom glasu centralno pitanje jeste da li je prazan glas uklopiv u uobičajeno poimanje parlamentarne demokratije ili stoji van demokratskog principa, tako da ga praktikuju ili zagovaraju oni koji se zalažu bilo za autokratske sisteme, bilo za anarhiju.

Kao kriterijum treba uzeti ispoljeno pojedinačno gledište subjekta koji zagovara ili praktikuje prazan glas, pa se razlikuju pretpostavljeni (konjekturalni) prazni glasači, strukturalni prazni glasači i oni koji se suprotstavljaju dominantnom dvopartijskom političkom izboru. U prvom slučaju se radi o biračima koji prihvataju reprezentativnu (parlamentarnu) demokratiju, ali se iz različitih razloga ne saglašavaju ni sa jednom od ponuđenih alternativa. Po pravilu ovakav stav prve grupe birača vezan je za konkretne izbore. Strukturalni prazan glas praktikuju ili zagovaraju oni birači koji se suprotstavljaju samom sistemu reprezentativne (parlamentarne) demokratije i, redovno, takav stav ispoljavaju u većem broju izbora koji se održavaju tokom njihovog životnog veka. U državama sa moćnom dominacijom dveju partija, prazni glasači izražavaju svoju volju da se u političku igru uvede neko treći ko bi imao šanse da u reprezentativno telo uđe. Ono što povezuje sve prazne glasače jeste manje ili više rašireno osećanje nedostatka legitimiteta političkih stranaka koje su u vreme izbora na vlasti, ali i onih koje bi imale šanse da formiraju novu vladu.

Za odgovor na pitanje o praznom glasu kao (ne)odstupanju od principa parlamentarne demokratije, relevantna je i činjenica da li data država propisuje obavezno glasanje ili ne. U Evropi, mali je broj onih koje su propisale obavezno glasanje, a sankcije ili izostaju ili su simbolične. Samo sasvim retko apstinenti rizikuju ozbiljnije posledice. U nekim austrijskim pokrajinama važio je princip obaveznog glasanja, ali je ukinut svuda, u devedesetim godinama prošlog veka i početkom ovog. U Belgiji je i danas glasanje obavezno. Birač mora da dokaže postojanje ozbiljnog razloga zbog koga nije mogao da pristupi glasanju. Ako nije glasao najmanje četiri puta u poslednjih 15 godina, može biti lišen građanskih prava na vreme do 10 godina. Takođe, veoma je teško dobiti posao u javnim službama Belgije u slučaju apstinencije. Obaveza glasanja u Francuskoj važi samo za Senat. U Grčkoj je to opšta obaveza, a sankcije koje su bile teške (na primer uskraćivanje izdavanja pasoša), ukinute su 2000. godine. Na Kipru, obaveza glasanja uvedena je 1960. godine, a sankcija, ako birač ne opravda izostanak, može biti novčana kazna. Glasanje je obavezno u Lihtenštajnu i Luksemburgu (tamo do sedamdesete godine života), a ako birač ne dokaže da je opravdano izostao, izriče mu se novčana kazna. Isto važi i za Tursku. U jednom švajcarskom kantonu (Šafhauzen) glasanje je obavezno, a sankcija je simbolična – novčana kazna do 3 švajcarska franka. (Up. detaljnije [url=http://www.idea.int]www.idea.int › Voter Turnout.) Posledica obaveznog glasanja jeste pojava većeg procenta praznih glasova, ali i „slučajno glasanje“, tj zaokruživanje bilo kog kandidata, najčešće prvog na listi. Pokazalo se da u državama sa čvrstom obavezom glasanja, oko jedne četvrtine glasova dobijaju ekstremne desničarske stranke (Bart Engelen, Why Compulsory Voting Can Enhance Democracy, Acta Politica 2007 42, str. 28, 29 – iako se ovaj autor zalaže za obavezno glasanje, on iznosi činjenice o velikom udelu glasova za desničarske ekstemističke stranke, ali nalazi da te činjenice ne bi trebalo da budu od uticaja na akademsku argumentaciju pro i contra obaveze glasanja).

Za razliku od praznog glasa koji traži aktivno držanje birača, apstinencija može značiti ne samo suprotstavljanje ponuđenim alternativama, ili samom sistemu reprezentativne demokratije, već i apatiju, nedovoljno poznavanje sopstvenih prava i njihovog uticaja na izborni rezultat, kao i običnu nezainteresovanost za politički život. Uzeti zajedno – apstinencija i prazni glasovi, ako je njihov procenat relativno visok – ozbiljni su indikatori poljuljanog legitimiteta političkog etablišmenta.

Ipak, ne samo u Srbiji, stav da je prazni glas negacija reprezentativne demokratije nikako nije usamljen. Pripisivost ove ideje komunistima i anarhistima, po svemu sudeći potiče od svetski poznatih zastupnika ove ideje.

Među najpoznatije svakako spada José Saramago, jedan od najpoznatijih portugalskih pisaca, dobitnik Nobelove nagrade 1998, koji je bio član Komunističke partije Portugalije do kraja života i zastupao anarho-komunističke političke ideje. U svojoj priči Lucidnost ili Viđenje – kako ko prevodi – Ensaio sobre a Lucidez – koja se nastavlja na daleko poznatiju njegovu priču, Slepilo, Saramago opisuje pokušaj građana neimenovanog grada da se suprotstave opresivnoj vlasti putem praznih glasova koji čine ubedljivu većinu. Način kojim se došlo do ovakve kolektivne većinske odluke ostaje nepoznat. Prvo glasanje je održano jednog kišovitog dana, a do popodneva gotovo niko se nije pojavio na biračkim mestima. Odjednom, gotovo istovremeno dolaze svi i pokazuje se da je tri četvrtine glasova bilo prazno, belo. Drugi krug glasanja održan je po lepom vremenu, a procenat praznih glasova bio je još veći. Ovaj ćutljivi protest se nijednog trenutka ne pretvara u otvoreni. Nema demonstracija, nema uličnog nasilja. Vlast uvodi vanredno stanje, privodi građane, saslušava ih. Bez rezultata. Potom, vlast odlučuje da napusti grad i prepusti građane samima sebi očekujući anarhiju ili bar nerede. Međutim, građani i dalje odbijaju „očekivano ponašanje“, ostaju mirni i pribrani, kao da se ništa nije dogodilo, kao da je neka vlast i dalje među njima. „Saramago, lukavi stari levičar razume da je podsmevanje strahovito efikasno političko oružje i u Lucidnosti on radi svoj posao na obrtanju represije u farsu. Podvlači da je sve dobra zajedljiva šala o lukavoj lisici zapadnjačke demokratije: „prazni glasači“ su mirni, čak poslušni, upravo onakvi kakvi vlasti žele da građani budu, ali njihovo odbijanje da se pretvaraju kako im izborni proces daje mogućnost izbora koji je vredno načiniti, je duboko subverzivan – jedan neoprostiv greh, flagrantan prekršaj.“(The New York Times Book Review, 9. april 2006, T. Rafferty.

Verovatno je stavu da su prazni glasovi van demokratskog sistema doprinelo i to što su ih zagovarale off-ličnosti. Američki režiser Majkl Mur je 2000. godine započeo kampanju kandidovanja fikusa za Kongres. “Fikusna groznica hara nacijom“, rekao je Mur, „U zemlji u kojoj većina više ne glasa, kandidovanje fikusa daće obespravljenim građanima šansu da glasaju ni za koga od navedenih / None of the Above (NOTA)!“.

Da je, ipak, legitimno zagovarati prazne glasove u okviru parlamentarne demokratije pokazuje mnogo primera, van ovih pripisivih anarhistima, komunistima i ekstravagantnim pojavama.

Pred parlamentarne izbore u Britaniji 2010, na društvenim mrežama, putem blogova i na druge načine izneseni su validni argumenti o tome kako prazni glasovi mogu da ojačaju i obnove demokratiju.

Najpre, ekonomska kriza ogolila je odnos između političkog etablišmenta i građana. Bilo da je politička klasa na vlasti ili u opoziciji, građani su počeli da je doživljavaju kao neopravdano obogaćenu i ne samo politički, već i finansijski bezobzirnu i sebičnu.

Tada je nastala pesma Protestni glas, u kojoj se govori o punim džepovima članova Parlamenta i njihovoj nekažnjivosti za korupciju, nasuprot oštrom kažnjavanju građana za daleko manja zlodela.

Pod sloganom Glasanje je životno važno, zato što je demokratija životno važna, u manifestu zagovornika praznog glasa se kaže: “Demokratija je jedini način da normalni ljudi zadrže nadu da će njihova zemlja biti poštenija i bolja. Odgovorna, snažna i verodostojna vlast je jedini način da država izbegne da je kontrolišu međunarodne korporacije. Jedina alternativa demokratiji bila bi neizabrana diktatura koju kasnije odista ne biste mnogli da smenite! Ako ne možemo da podržimo nijednu od partija ili kandidata na izborima, rešenje je u tome da poboljšamo našu demokratiju i politiku, a ne da ih napustimo. Na izborima 2005. godine samo dvoje od deset građana je glasalo za laburiste, pa su oni ipak dobili izbore i postali vlast. To je bilo moguće zato što četvoro od deset birača uopšte nije glasalo. Mnogi od njih su uzeli za gotovo da njihov glas ne bi ništa promenio. Da su neki od apstinenata glasali, mogli su postići bilo koji drugi izborni rezultat. Bilo koji rezultat je moguć – ako glasamo. Ako, međutim ne želite da podržite bilo koju stranku ili kandidata koji su ponuđeni, nemojte biti nevidljivi, glasajte praznim glasovima u znak protesta. Prazno glasanje znači: „Verujem u demokratiju i iskoristiću svoj glas, ali neću podržati nijednog od kandidata ili stranaka na ovim izborima.“ Ako želite bolju demokratiju i politiku u UK, glasajte za kandidata kome verujete i želite da vas predstavlja ili ostavite prazan glasački listić.“

Podržavajući ove teze, Balaji Ravichandran, u članku objavljenom u Gardijanu 17. aprila 2010, zaključuje da gubitak političkih iluzija ne predstavlja ravnodušan stav, već da prazni glas potvrđuje trajnu volju da se sudeluje u demokratskom procesu. On se pita ko služi kome, ko je gospodar, a ko sluga. Da li se građanin još uvek oseća moćnim? Da li veruje da je ovo odista njegova vlast? Da li treba da se zadovoljimo time da je legitimno preneti vlast sa jedne političke partije na drugu, a da se ne zapitamo šta je zapravo izvor legitimiteta? „Onog ko apstinira ili ubaci prazan listić optužuju da je učinio prekršaj, greh protiv vladavine demokratskih principa, te da je time sebe isključio iz demokratskog diskursa. Ako želiš da promeniš status quo, argumentiše se dalje, moraš da zaslužiš to pravo. Osnuj, pridruži se ili podrži partiju, iziđi na izbore, pobedi i onda, sa stečenim mandatom, izvedi reforme. Ali ako apstiniraš ili daš prazan glas, ti samo upropašćuješ jednu šansu i zato si apatičan, nemaran i neodgovoran. Sa nama ili protiv nas. Zvuči poznato? Totalitarna demokratija je, dakle, bez sumnje oksimoron.“ Kad cinizam postane sama srž politike, kad političari kao isključivu motivaciju vide što duže zadržavanje na vlasti, onda sazrevaju uslovi ili za širenje netolerancije ili za „revoluciju u okviru demokratije“. Ravichandran nalazi da bi bilo previše olako, ali i pogrešno odbaciti Saramagovu fabulu kao običnu političku fantastiku: „Najzad tako nešto se nikad nije dogodilo u istoriji demokratije. Ali, ako bi se dobro izvelo, moglo bi biti naše najbolje oružje da se demokratija reformiše u čvrstim okvirima koje demokratija postavlja.“ To bi omogućilo da prazni glasovi ne dopuste disproporcionalnu zastupljenost ekstremističkih desničarskih političkih stranaka.

Najzad, Ministarstvo pravde jedne ozbiljne demokratske države – Švedske – objavilo je izveštaj pod naslovom SUSTAINABLE DEMOCRACY, Policy for Government by the People in the 2000s, Report of the Government Commission on Swedish Democracy, Official Government Reports-SOU 2000:1, u kome se na str. 9 u podnaslovu Registrovati prazne glasove, kaže: „Odista, prazni glasovi ne obezbeđuju osnovicu za raspodelu mesta. Ali se oni ipak moraju smatrati aktivnim učešćem u izborima. Stoga se moraju i iskazivati kao prazni glasovi i ne mogu biti smatrani nevažećim sa stanovišta izborne administracije.“ Ako se izuzme Ustav kantona Vod, ovo je najozbiljnije oficijelno priznanje u Evropi da su prazni glasovi legitiman činilac parlamentarne demokratije.


(3)

Prihvatanje stanovišta da je prazan glas uklopiv u današnje poimanje predstavničke demokratije, traži da se pozabavim pitanjem šta to čini legitimnim ne glasati ni za koga. Iako se iz konkretnih primera praznog glasa ili zagovaranja praznog glasa, može zaključiti da su povodi bili brojni i raznoliki, verujem da neću previše pogrešiti ako ih svedem na tri bitna: osećaj neligitimnosti datog političkog poretka, vladavina političkih stranaka (partokratija) umesto vladavine građana (demokratija) i odustajanje od ideje socijalne pravde, tj. socijalne države.

Neću se baviti definicijama političkog legitimiteta (desktiptivnim i normativnim). Za temu o kojoj ovde raspravljam, dovoljno je podsetiti na Maksa Vebera i njegov pojam Legitimitätsglaube (vera u legitimitet). Najkraće, jedan dati politički poredak je legitiman ako građani koji u njemu sudeluju veruju u njega: vera u legitimitet je osnov svakog sistema vlasti i, u skladu sa tom verom (poverenjem), postoji spremnost građana da postupaju u skladu sa odlukama vlasti. (Weber 1964. The Theory of Social and Economic Organization, New York: Free Press, 382). Osnovni elementi su, dakle, prihvatanje vlasti i spremnost građanina da poštuje odluke vlasti. Osnova vere (poverenja) u legitimnost vlasti, prema Veberovom učenju leži ili u tome da građani imaju poverenja u određeni politički i društveni poredak zato što on postoji i funkcioniše dugo (tradicija), ili zato što imaju poverenja u one koji vladaju (harizma) ili zato što veruju u zakonitost datog političkog i društvenog poretka (vladavina prava). Veber smatra legitimitet bitnim objašnjenjem (ili opravdanjem) za potrebe društvenih nauka zato što poverenje u jedan politički i društveni poredak ima za posledicu društvenu regularnost koja društvu daje neophodnu stabilnost, za razliku od nestabilnosti koju proizvodi rukovođenje sopstvenim pojedinačnim interesom. (Weber 1964, 124). Veberovi prethodnici, kao i savremeni autori, kao osnovnu funkciju legitimiteta vide opravdanje političke vlasti. Bez obzira koliko različita bila polazna stanovišta o izvoru političkog legitimiteta – prirodno pravo i jednakost ljudi i njihova sloboda koji otuda proističu (npr. Lok) ili društveni ugovor (npr. Ruso) politička vlast je opravdana ako je legitimna (up. bliže Stanford Encyclopedia of Philosophy, Political Legitimacy)

Efektivna (de facto) vlast može biti legitimna i nelegitimna. Jedan od oblika nelegitimnosti efektivne vlasti nastupa onda kada se ona iz ustavno proklamovane demokratije preobrazi u partokratiju.

Brojne su ocene kako stručnjaka, tako i učesnika u političkom životu da se u savremenoj Srbiji politički i društveni poredak pre može označiti kao partokratija, nego kao demokratija. Pre nego što se usredsredim na slučaj Srbije, verujem da je korisno izneti neke ocene o fenomenu partokratije koje su objavljene u onim zemljama u kojima tranzicija (još uvek) nije okončana, jer se partokratija ispoljava najviše u njima. Prvo jednu blažu (Mađarska), a potom oštriju (Slovačka).

Sa mađarskog sajta Jövőnk.info: „Politička manifestacija parlamentarne demokratije koja se označava kao partokratija (tj. vladavina jedne ili više političkih partija) predstavlja politički sistem zasnovan na političkim strankama. Partokratija je realnost liberalnih demokratija koja znači da socijalno-ekonomske odnose određuju političke partije. Važno je podvući da stranačka dominacija, ili dominacija građanski orijentisanih stranaka ne znači dublju i kompleksniju socijalno-ekonomsku kontrolu, već stranačku kontrolu na području poličkih snaga. Praktično, partokratija jeste način vladanja koji ima za cilj prerušavanje eksternih poželjnih ciljeva političke sfere – prava vlast je ona koja deluje izvan sfere politike, koja ograničava slobodu akcije zvanične političke elite.“ (Ako me je ovo podsetilo na premijera Cvetkovića, valjda sam sama kriva!)

Sa slovačkog sajta Dr Sean`s Diary: “Kusýjeva definicija ‘partokratije’ je direktna: to je vladavina političkih stranaka koja se sprovodi ne za narod, već za partiju – tj. partije ne vrše svoj zadatak predstavljanja narodne volje (ili jednog njenog dela). Dakle, radi se o odnosu vlastodavac-agent, kako se to naziva u trgovini. Koalicija koju vode populisti Roberta Fico-a sa socijal-demokratskom partijom Smer, prema Kusýju, je primer partokratije, zato što koaliciji nedostaje zajednička ideološka pozicija sa manjim nacionalističkim članicama koalicije, a ono što ih ujedinjuje jeste žeđ za foteljama, što se i (pretpostavlja se) dokazalo različitim skandalima.” (Miroslav Kusý je slovački politolog koji piše komentare o partokratiji u Slovačkoj u liberalnom dnevniku Sme).

Dvadeset prvi vek je otpočeo kao doba nesigurnosti, zapravo straha – ekonomskog, monetarnog, pravnog, političkog, čak i fizičkog. Pišući o strahotama koje su ljudi preživeli između dva svetska rata i tokom njih, Toni Džad (Teško Zemlji, Peščanik, 2011) podseća kako je naučena lekcija navela državnike u Evropi i Americi da se približe ideji socijalne države, države socijalne sigurnosti. Formiran je skup socijalnih javnih dobara – besplatno školovanje, besplatno ili relativno jeftino lečenje, državno garantovane penzije i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Ovaj skup javnih socijalnih dobara je danas napušten ili je to napuštanje u toku: „Ljudi koji danas dominiraju politikom na Zapadu pre svega su produkti – ili u slučaju Nikolasa Sarkozija nuzprodukti – šezdesetih. Bil i Hilari Klinton, Toni Bler, Gordon Braun, predstavljaju „bejbi-bumere“. To važi i za Andersa Foga Rasmusena, „liberalnog“ danskog premijera; Segolen Rojal i Martin Obri, zavađene u borbi za vođstvo nad anemičnom francuskom Socijalističkom partijom, i Hermana van Rompeja, poštenog ali razočaravajućeg predsednika Evropske unije. Političari ove generacije dele onaj entuzijazam kakav nisu uspeli da probude kod birača u svojim zemljama. Čini se da nemaju čvrsta ubeđenja u bilo kakav celoviti niz principa ili mera; i iako niko od njih – sa mogućim izuzetkom Blera – ne izaziva prezir kao bivši predsednik Džordž Buš (takođe „bejbi-bumer“) strahovito se razlikuju od državnika generacije Drugog svetskog rata. Čini se da ne poseduju ni odlučnost ni autoritet.“ (T. Džad, str. 99 – ovde skrećem pažnju na to da govoreći o imenovanim političarima kao o proizvodu šezdesetih, autor ne misli na 1968. godinu i na studentske demonstracije, već na šezdesete godine koje je obeležio početak napuštanja ideje socijalne države.) Pad komunizma, T. Džad uverljivo opisuje i kao kraj evropske levice. Odgovornost za to snosi i „trajna primamljivost marksizma“ u očima preostalih levičara. Iako su Marksove prognoze o razvoju društva postale irelevantne, mnogi socijaldemokrati su nastavili sa iznošenjem doktrinarnih principa, umesto praktičnih odgovora na nastale stvarne političke probleme. Tako da se danas, bar kad je o socijalno odgovornoj državi reč, ostvaruje mračna prognoza Adama Mihnjika: U komunizmu je najgore ono što nastupa posle njega. Ili drukčije, po Abdulahu Sidranu: preživeli smo komunizam, preživeli smo rat, ali tranziciju nećemo.

Mnogo je uzroka koji su doveli do napuštanja ideje socijalno odgovorne države, ali su rezultati zajednički: sve veća (neopravdana) distinkcija između malog broja ljudi koji imaju sve i velikog broja onih koji nemaju (gotovo) ništa, praćena izumiranjem srednjeg društvenog sloja i ozbiljna sumnja u korumpiranost onih koji se iskazuju kao državna i politička elita.

Da li i u Srbiji opažamo nedostatak političkog legitimiteta, partokratiju umesto demokratije i nestanak socijalno odgovorne države? Čini se suvišnim postaviti ovo pitanje. Ipak, rizikujući da dajem nepotrebne odgovore, u daljem tekstu ću podsetiti na neke ozbiljne dokaze ovog novovekovnog trojstva.


(4)

Kao što je već rečeno kampanje za prazan glas sporadično se pojavljuju, naročito u novije vreme. Ponekad ih iniciraju političke stranke, a češće građani okupljeni u pokrete, uglavnom putem interneta i elektronskih društvenih mreža.

U Austriji, pred predsedničke izbore 2010. godine Narodna partija (Oesterreichische Volkspartei – OVP), pozvala je da se građani koriste praznim glasovima. Poziv je privukao dosta pažnje i bile su mu posvećene brojne televizijske emisije i novinski tekstovi. Jedan od dugogodišnjih političara OVP Andreas Khol, kao argumente za prazne glasove nije navodio one koji su obrađeni u prethodnoj tački. Za sebe je rekao da će prazno glasati zato što ne veruje da se „mogu dobiti izbori protiv aktuelnog predsednika“, da je već prethodno interno (stranački) glasao i da „Vlada ne treba da gubi vreme na predsedničke izbore, već da radi svoj posao“. Njegova pozicija je jasna: radi se o stavu jednog realnog političara koji se na bavi pitanjima legitimiteta i sličnim. Javnost je bila podeljena: stručnjaci su najčešće zauzimali stav da je prazan glas protest protiv pritisaka, ali da nije efikasan jer nema nikakav uticaj na ishod izbora. Uticajni mediji su uglavnom bili protiv praznog glasa, redovno zato što je u konkretnom slučaju na protestno prazno glasanje pozivala jedna velika politička stranka. Glasalo je 53, 6 upisanih birača, a nevažećih listova je bilo 7,13% (prazan glas se u Austriji računa kao nevažeći – nisu posebno iskazivani prazni glasovi).

Opšti izbori održani 2010. u Britaniji bili su praćeni snažnom kampanjom zagovaranja praznih glasova. Otvoreno je nekoliko web stranica koje su zagovarale ovakav pristup. Tome je prethodilo kreiranje nove rubrike na glasačkom listiću prilikom izbora za lokalnu vlast u Londonu 2008: ne glasam ni za koga. Pored onoga što je rečeno u manifestu praznog glasanja, zagovornici su isticali naročito to da je u Britaniji već dugo više od 40% apstinenata koji se ne uzimaju u obzir prilikom predviđanja izbornih rezultata. Oni su jednostavno „nevidljivi“. Zato su u kampanji birači koji ne žele da glasaju ni za koga pozivani da se aktivno uključe u izborni proces i da pokažu koliko njih svesno odbacuje ponuđeni izbor. Radi se o argumentu provere legitimiteta stranačkog pejzaža Iako nemamo iluzija o političarima, nemojmo napuštati demokratiju!. Na izborima 2010, sudelovalo je 65% birača upisanih u birački spisak u odnosu na 61%, koliko ih je sudelovalo 2005. godine. Poziv na prazno glasanje nije uspeo: bilo je manje od 1% nevažećih glasačkih listića.

U Nemačkoj se uglavnom ne organizuju kampanje praznog glasanja, ali je ova tema povremeno medijski atraktivna. Najveći procenat nevažećih glasova u novije vreme zabeležen je 2004. godine na lokalnim izborima u Berlinu i na pokrajinskim izborima 2009. godine u Saarlandu – u oba slučaja je bilo preko 5% nevažećih listića, što se pripisuje, u najvećoj meri, praznim glasovima.

Najveći broj praznih glasova u Francuskoj u novije vreme, zabeležen je u drugom krugu predsedničkih izbora 2002. godine (između Žaka Širaka i Žan-Mari le Pena) – 5,37%.

U Španiji koja posebno iskazuje prazne glasove, kontinuirano se pokazuje da ih ima oko 2%.

Kampanje praznog glasanja ili bojkota do sada su u značajnijim procentima uspevale uglavnom u Jugoistočnoj Aziji i uglavnom bile inspirisane korupcijskim skandalima.

U nekim državama se osnivaju i političke stranke pod nazivom „ništa od punuđenog“. I u Srbiji je 2008. osnovana politička stranka pod nazivom Nijedan od ponuđenih odgovora.


(5)

Pravni status praznog glasa u Srbiji je jasan: takav glas je nevažeći. U čl. 74. st. 6 Zakona o izboru Narodnih poslanika propisano je:

„Nevažeći glasački listić je nepopunjeni glasački listić, listić koji je popunjen tako da se ne može utvrditi za koju se izbornu listu glasalo i listić na kome je zaokruženo više od jedne izborne liste.“

Nevažeći listići se ne uzimaju u obzir prilikom raspodele poslaničkih mesta. Procenat nevažećih listića ne utiče na regularnost izbora – broje se samo važeći listići. Takođe, broj, odnosno procenat birača koji su izišli na glasanje, ne utiče na regularnost izbora niti na raspodelu mandata: broje se samo glasovi birača koji su izašli. Svaka izborna lista koja dobije bar 5% glasova birača koji su izišli na izbore, postaje parlamentarna stranka.

Ma koliko (malo) birača izašlo na izbore, ma koliko (mnogo) praznih glasova bude dato – to nema nikakvog efekta na izborni rezultat. Parlament, Vlada i ostala tela formiraće se samo na osnovu važećih glasačkih listića građana koji su izišli na izbore. Ne treba, dakle, imati nikakvih iluzija o tome da bi prazni glasački listići sprečili ma koju političku stranku u Srbiji da formira vlast.

Kako se posmatra zagovaranje praznog glasanja u Srbiji. Evo reakcija predstavnika srpske političke i društvene elite:

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je da je svestan da su građani nezadovoljni životnim standardom, ali da smatra da ništa ne rešavaju pozivi da se ne izađe na izbore ili da se ponište glasački listići. Upitan kako komentariše pozive pojedinaca građanima da izađu na izbore i da ne glasaju ni za jednu stranku, Tadić je novinarima u beogradskom Sava centru rekao da bi to bila „vrsta protesta koja ne bi vodila nikuda.“ „Tim građanima koji poručuju drugima da ne izađu na izbore, mogu da kažem da ogorčenje ne vodi nikuda“, rekao je Tadić (29. oktobar 2011).

Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije kaže da ne vidi kako nešto belo i prazno može da reši sijaset problema. „Na nama je, koji smo u politici, da prikažemo naše predloge da pokažemo kroz ovakve projekte za promociju nauke za unapređenje znanja, kroz investicije u izgradnju mostova puteva mogućnosti privlačenja investotira, evropske politike, da onda građani daju njihovo mišljenje“, navodi Đelić.

Umesto apstinencije koja predstavlja nezainteresovanost, pojedini intelektualci pozivaju građane da kroz nevažeće glasačke lističe pokažu nezadovoljstvo. To za sada nije uplašilo opoziciju.

„Ljudi koji su za status kvo oni će glasati za režimske stranke. Oni koji su za promene glasaće za nas i kraj priče. Ko hoće da ne zaokružuje ništa jer je bio veliki demokrata pa je sada razočaran neka radi šta god hoće. Šta god da smisle i kako god da rade, pobedićemo ih“, poručuje Aleksandar Vučić, zamenik predsednika SNS-a.

Lider LDP Čedomir Jovanović smatra da ljudi nemaju nikakvu dilemu šta treba uraditi u narednom periodu i ima još manje razumevanja za jednu vrstu neodgovornosti zbog propagiranja te vrste defetizma. Četrdeset odsto glasača je bojkotovalo prošle parlamentarne izbore. Od onih koji su glasali tek 88.000 odlučilo je da u kutiju ubaci nevažeći listić.

Miljenko Dereta, izvršni direktor Građanske inicijative, kaže da je uvek bio protiv te vrste pasivnog odnosa prema stvarnosti i politici. Nesumnjivo je, kako kaže, da će jedini korisnici akcije biti oni koji su jako politički opredeljeni. „To će istaći u prvi plan ekstremiste i bojim se da će građani u celoj stvari ispasti neko ko kuka, a ne preduzima ništa“, objašnjava Dereta. (izvor: www.lajk.ba).

Iz ovog pregleda, za koji verujem da je (u ovom trenutku) reprezentativan, se može videti da se zagovornicima praznog glasa prebacuju: defetizam, razočarenje, neodgovornost, pogodovanje ektremizmu, ogorčenje. Pa ako je baš sve to u pitanju, a očekuje se možda veći nego do sada broj politički neodgovornih građana, mora se postaviti pitanje: da li treba lečiti građane ili možda političare?

Ipak, iz navedenih reakcija mogu se izvesti i neki racionalni zaključci. Najpre, poziv na prazan glas je izazvao jaču reakciju nego što su izazivali raniji pozivi na apstinenciju. (Među političarima koji su se oglasili ima i onih koji su ne tako davno pozivali na apstinenciju.) Apstinencija se toleriše, prazan glas ne. Zašto je to tako? Verovatno zato što se ipak oseća da je prazan glas izraz aktivnog političkog držanja (premda to može biti i apstinencija, ali ne uvek sasvim jasno). Sa izuzetkom Aleksandra Vučića, među političarima, reagovali su oni iz vladajuće koalicije i to najpre članovi Demokratske stranke. Zašto? Zato što procenjuju (a i zagovaranje praznih glasova ne dolazi sa desnice ni ekstremne ni reakcionarne, čak ni konzervativne), pa bi „defetizam“, i „ogorčenje“ najpre pogodili izborni rezultat vladajuće koalicije, a naročito vodeće političke stranke. I to je razumljiva politička reakcija – oni se bore da zadrže svoje političke pozicije, rade upravo ono isto što Toni Džad pripisuje zapadnoevropskim i američkim političarima. Sve reakcije su zasnovane na stanovištu realne politike, nijedna ne pokušava da se pozabavi pitanjem legitimiteta, partokratije, korupcionaške umesto socijalno odgovorne države.

Zaslužuju pažnju naročito dve reakcije, zato što su unekoliko obrazložene.

Profesor Dragoljub Mićunović u intervjuu Blicu (13. novembar 2011), odgovara na pitanja:

Šta kažete na kampanju belih listića?
- Ušli smo u fazu preteranog skepticizma. Stvoreno je javno mnjenje opšteg nezadovoljstva, a postoje određeni medijski i drugi krugovi koji šire beznađe, što je uvek loše za politički život. Tu spada teza o tome da ne treba glasati, da treba cepati listiće, što je jedna od najmorbidnijih političkih ideja. Građani jedino imaju pravo na to da glasaju i da se politički organizuju. Tako da vi svim tim nezadovoljnim ljudima možete savetovati da se politički organizuju, da formiraju front nezadovoljnih, da se nazovu narodnim spasiocima ili kako već hoće, pa da to ima neku perspektivu. Ovako, šta se dešava ako, recimo, ne uspeju izbori jer, recimo, 90 odsto ljudi bojkotuje izbore? I?! Šta je rezultat toga?!
Mislite da ta grupa intelektualaca koja je pokrenula tu kampanju nije sposobna da pruži neku alternativu?
- Da je sposobna, već bi to odavno uradila. A ovako je to neka vrsta voajerizma, gde se posmatra i zaključuje da ništa nema smisla, da je politika pokvarena, da elite ne postoje… Izvinite, ali to je tako neaktivno i neodgovorno.

Povodom poziva da zagovornici praznog listića osnuju političku stranku, moram se opet pozvati na reči Ravichandrana citirane u tački (2) ovog teksta: „Osnuj, pridruži se ili podrži partiju, iziđi na izbore, pobedi i onda, sa stečenim mandatom, izvedi reforme. Ali ako apstiniraš ili daš prazan glas, ti samo upropašćuješ jednu šansu i zato si apatičan, nemaran i neodgovoran. Sa nama ili protiv nas. Zvuči poznato? Totalitarna demokratija je, dakle, bez sumnje oksimoron.“ Da ne pominjem opet švedski izveštaj i primer. A da li su takvi građani neaktivni i neodgovorni? Neodgovorni sa stanovišta realne politike možda jesu, ali neaktivni nisu. I to svakako, opet razumljivo, brine politički establišment. Cepanje glasačkih listića je „jedna od najmorbidnijih političkih ideja“. A ja sam, međutim, neosnovano verovala do su najmorbidniji pozivanje na rat, zločini, proterivanje.

Teofil Pančić u svojoj Kolumni u Vremenu br. 1086 oštro se obračunava sa zagovaranjem praznog glasa:

„O čemu se ovde radi? Najpre, nikakvi „nevažeći listići“ nikada nisu i nikada neće „pobediti“ (čak ni „simbolično“!) u bilo čemu, a najmanje je to moguće u višestranačkoj parlamentarnoj demokratiji, u kojoj se održavaju pluralistički izbori. Oni su, naprotiv, po definiciji gubitnička opcija, i to, da se razumemo, ne od neke sorte „plemenitog gubitništva“, nego od onog nad kojim se možeš samo stužiti, kao kad gledaš muvu koja uporno udara o prozorsko staklo. Na izborima pobeđuju (i vlast formiraju) isključivo oni za koje glasa većina građana koji: a/ izađu na izbore; b/ na tim izborima zaokruže ime neke od ponuđenih lista. Ostanak kod kuće tu ne predstavlja ništa – samo manifestaciju svojevrsne građanske neodgovornosti, na koju građani doduše imaju pravo (glasanje nije, niti treba da bude zakonska obaveza), ali koju ne treba romantizovati, nego je nazvati pravim imenom. Profesorki T, a i mnogima drugima, svesnim da pasivna apstinencija ne znači ništa, čini se da ipak postoji, pa još i da ima nekog misterioznog smisla, neko protestno-demonstrativno međurešenje: izaći na izbore, ali popuniti glasački listić tako da on postane „nevažeći“. Zašto, pobogu?! „Mislim da bi to bilo dobro za Srbiju, da bi to uozbiljilo političku scenu“. Stvarno? A kako će je baš to „uozbiljiti“? Pojaviće se signifikantan broj „nevažećih“, pa će se političke elite duboko postideti? Možeš misliti. Parlament ove zemlje ima 250 poslanika. Većinu čine njih 126. Zakon ne predviđa da popunjavači „nevažećih listića“, koliko god da ih bude, dobiju svoje poslanike i poslaničku grupu, pa da budu deo vlasti ili pak skupštinska opozicija. Misliti da je baš dan opštih izbora mesto i prilika za ovu vrstu „simpatičnog“ demonstriranja sistem(at)skog – a opet „vansistemskog“ – nezadovoljstva političkom klasom naprosto znači tvrdoglavo ne želeti da imaš pojma šta znači život u parlamentarnoj demokratiji, sa svim njenim pravilima igre. Kako, uostalom, jedan potez koji je sam po sebi vrišteće neozbiljan, detinjast i antipatično razmažen (koji, naime, populistički ugađa jednoj posebnoj vrsti malograđanskog narcisizma, nastupajućeg pod devizom „niko u postojećoj ponudi nije dovoljno dobar za moje, oh, otmeno visoke kriterijume“), može bilo koga da „uozbilji“? Pripadnici političke klase, ovakvi kakvi su (pretežno nikakvi, to je banalna istina) s punim će pravom na to pekmeženje prezirno odmahnuti rukom. I onda napraviti onakvu vladinu većinu kakvu će diktirati rezultati glasanja onih koji stvarno budu glasali, a ne prenemagali se. Je ‘l tako? Tako je. Ima li tu nečega protiv zakona, Ustava i načela višestranačke demokratije? Jok, naprotiv.“

Tačno je da nevažeći listići ne mogu pobediti, da nisu nigde i nikad pobedili. Ideja nikad i nije bila obrazlagana „pobedom“, već podsećanjem da vlast u Srbiji, kao i u svakoj drugoj zemlji parlamentarne demokratije treba da bude legitimna: tj. da joj građani veruju i da prihvataju njene odluke. Tačno je da se političke elite neće „postideti“. O tome niko ovde nema nikakvih iluzija. Upravo u tome i jeste problem – da politički legitimitet postaje iluzija, da partokratija umesto demokratije prestaje da bude iluzija ili makar iznevereno očekivanje i postaje centralno afirmativno postavljeno političko pitanje, tj. pitanje real-politike. Ne verujem ni jednog trenutka da je poziv na prazan glas „vansistemsko“ ponašanje i „nemanje pojma“ o tome šta znači život u parlamentarnoj demokratiji. Verujem da ustavotvoci Kantona Vod to znaju bolje od mene, naročito da je život u parlamentarnoj demokratiji bolje poznat Vladi Švedske, zakonodavcu Španije. Tačno, formiranje vlade i sa velikim brojem protestnih glasova nije protiv zakona. A da li je ipak možda protiv makar Legitimitätsglaube? O „prenemaganju“ „malograđanskoj narcisoidnosti“ i „pekmeženju“ ipak ne bih, bez obzira, ili možda upravo s obzirom na agresivnost autora.

Gde su bitne tačke gubljenja političkog legitimiteta, partokratizacije umesto demokratizacije i nestajanje socijalnog javnog dobra iz političkog života – sve u Srbiji? Mislim da se može odrediti nekoliko prelomnih događaja. Momenat u kojem političke stranke počinju da se sve manje razlikuju i da se preobražavaju u relativno monolitni politički establišment koji ne mari za javno dobro, vezujem za donošenje Ustava Srbije 2006. godine. Izuzev LDP sve tadašnje i sadašnje parlamentarne političke stranke, tj. njihovi vrhovi, saglasile su se o tekstu i metodologiji usvajanja tog Ustava. Pisala sam dosta o ovome (i na web sajtu Peščanika) pa neću ponovo. Imam potrebu samo da podvučem nešto od onog što sam tad napisala, a i danas mislim o ustavnopravnom tretiranju statusa Kosova, koje je percepirano kao najvažnije državnopravno pitanje Srbije i tada i danas: „Najpre, ustav svake države je njen unilateralni akt, pa kao takav ne obavezuje ni pravno, a ni politički međunarodne organizacije i druge države. Ko god je završio srednju školu mogao je naučiti da državne granice Srbije nisu bile određivane ustavima, već međunarodnim (mirovnim) ugovorima. Naivno je verovati da se one ustavom mogu odbraniti. Dovoljan je zdrav razum da se pojmi kako ustav kao normativna forma ne može pomerati granice realnosti. Pored toga, Kosovo i Metohija je već Ustavom Srbije iz 1990. godine uređeno kao integralni deo teritorije Srbije, pa međunarodna zajednica ipak vodi pregovore kojima je cilj određivanje drugačijeg statusa Kosova od onog predviđenog Ustavom. U novom Predlogu ustava, Kosovo i Metohija se pominje u preambuli i u čl. 182. Preambula se poziva na državnu tradiciju Srba i na ravnopravnost svih naroda, a potom se posvećuje tvrdnji da je Kosovo i Metohija „suštinska autonomija“ u okviru suverene Srbije. Ovakva preambula ne odražava osnovne konstitucionalne principe države i uživanja ljudskih prava, nego izgleda kao da se Ustav donosi samo radi tvrdnje da je Kosovo i Metohija u sastavu Srbije, što je – blago je reći neuobičajena – već i neskiveno gubitnička pozicija. Drugim rečima: Preambula Ustava je još jedini preostali argument u našim pregovorima.“ Drugi prelomni trenutak izražen je frazom „I Kosovo i EU“, frazom koju rado upotrebljavaju dve najveće i pred izbore najviše suprotstavljene političke stranke – Demokratska i Srpska napredna. Kad bi se moglo postaviti pitanje – šta je legitimnije? – valjalo bi ga postaviti upravo povodom ove fraze. Najzad, najnoviji akt delegitimizacije ne samo sadašnje vlasti, nego i one čiji dolazak preti, jesu razna „pomirenja“ oličena najviše u Deklaraciji DS i SPS, umesto običnog, hladnog koalicionog sporazuma (koji bi bio uklopiv u okvire parlamentarne demokratije). Svi ovi događaji uzdrmavanja legitimiteta ne samo vlasti nego i dobrog dela opozicije u vremenu od 2000 – 2011. istovremeno jesu i lica partokratije. Nije na odmet ponoviti – pravno utemeljene – Ustavom iz 2006. godine: „Narodni poslanik je slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika“ (čl. 102. st. 2 Ustava). Morale su proći pune tri godine pritisaka raznih organa EU na Srbiju da ove se odredbe samo donekle modifikuje izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika u aprilu ove godine. U izveštaju o napredovanju Srbije u 2008. godini, Evropska komisija je kao problematično podvukla rešenje o kontroli poslaničkog mandata od strane političkih stranaka. Izmene izbornog zakona koje blago ograničavaju ovu kontrolu, donesene su teško, uz nekoliko amandmana, koji i novo rešenje čini nedelotvornim, tačnije mlitavim i pogodnim za zloupotrebe. O odustajanju od minimalnog jezgra socijalno odgovorne države, moglo bi se mnogo pisati. Hajde, uzmimo samo najsvežiji primer: koliko je građane Srbije kao poreske obveznike koštala „besplatna“ vakcina protiv svinjskog gripa?


Rizici praznog glasa

Ne bi bilo pošteno završiti ovaj tekst a da se ne ekspliciraju rizici pozivanja na prazan glas u konkretnim okolnostima u Srbiji. I bez posebnog istraživanja, moglo bi se očekivati da masovnije prazno glasanje oslabi DS, a možda i LDP i da zapravo bude glas za SNS. Iako se lako može dokazivati da su se ideološke i „državotvorne“ razlike između DS i SNS u poslednje vreme bitno smanjile, iako je DS pokazala da dobro ume da se koristi istim onim instrumentarijumom vladanja koje su nekad praktikovali socijalisti i radikali, bilo bi cinično ne videti baš nikakve razlike među njima. Osim personalnih (kako očekivati od čoveka koji se besramno prenemaže štrajkom glađu i, dakako, žeđu, da tu vrstu i stil prenemaganja ne prenese i na druga područja delatnosti, naročito ako/kad počne da vrši vlast) čini se da ima i nekih sadržinskih razlika. Demokratska stranka je (ministru spoljnih poslova uprkos) pokazala da ume da se uzdrži od pretnje ratom. Da li se isto može tvrditi i za nove radikale? Nisam sasvim sigurna, naročito posle ideja o intenzivnoj „pešadijskoj obuci“. Sa druge strane, da li se može očekivati od DS toliki stepen reformisanja koji bi značio odlučnost da se Srbija civilizuje u skladu sa dobrim evropskim standardima i da se re-legitimiše (načini „preokret“) na koji ju poziva LDP? Bitan element poziva na preokret već je, izgleda, odbijen. Da li su obe velike političke stranke – DS i SNS – odustale od ideja o „humanom preseljenju“? Ne bi se moglo odlučno tvrditi.

Svim rizicima uprkos, ako stranke koje se legitimišu kao liberalno-demokratske i socijal-demokratske ne nađu tačku za stvarnu političku re-legimizaciju političke vlasti u Srbiji, ko sme sebi uzeti za pravo da omalovažava ideju praznog glasa? Ona nema izgleda za realni politički uspeh, ali verujem da je došlo vreme da se građani osvrnu oko sebe u potrazi za nečim što bi moglo povratiti veru da se politički legitimitet vlasti u Srbiji jednom ipak može uspostaviti.

„Budući da više ne verujemo u takve ljude, ne samo što gubimo veru u poslanike i kongresmene, već i u sam parlament i kongres. U ovakvim trenucima, narod ima poriv ili da „najuri bagru“ ili da ih pusti da učine najgore što mogu. Nijedno od ovoga ne uliva nadu: ne znamo kako da ih najurimo, a ne možemo da ih puštamo da čine najgore što mogu. Treći odgovor – „srušiti sistem“ – diskreditovan je svojom besmislenošću: koje delove sistema, i u korist koje sistemske zamene? A, uz to, ko će se prihvatiti rušenja?“ (T. Džad, str. 102.) Neke dobre ciljeve koje smo povremeno, kao pojedinci i društvo sebi postavljali, danas izražavamo uglavnom emocijama. To nije dovoljno, moramo pronaći bolje rešenje. Zato valja obnoviti drukčiju vrstu i način javne rasprave. Ako nam se neka mera ili postupak čine neispravnim treba to javno reći. Isto, kada se neka mera (npr. prazni glas) čini ispravnim, treba je javno zagovarati. I javno opovrgavati. Pez pljuvanja, makar i anemičnog, koliko da se zalepe etikete.

Izvor: http://pescanik.net/2011/11/prazni-glas/

---

Beli listići
Miljenko Dereta

Poštovane Cece,

Nadam se da moje dugo odsustvo sa Peščanika, što prinudno što dobrovoljno, i činjenica da sam doneo „opšteg prezira vrednu“ odluku da se direktno uključim u politiku, neće biti prepreka da moj tekst objavite. Ne pišem ga kao deo „lova na glasove“, već zato što mi se čini da su neki nedavno izneti stavovi u odbranu ideje „belih listića“ ostali bez neophodnog kritičkog komentara.

Pritom naravno ne mislim na izvanrednu analizu Vesne Rakić-Vodinelić iz koje sam mnogo naučio i za koju iskreno mislim da treba da postane obavezna literatura na pravnim fakultetima a posebno na FPN-u. Tekst smatram dragocenim ne samo zbog sveobuhvatnosti i stručnosti u pristupu temi, već i zbog činjenice da je Vesna Rakić-Vodinelić sama svoj đavolji advokat, jer objektivno ukazujući na ograničeno dejstvo glasanja belim listićem stavlja pod sumnju koncept iskazan u sopstvenom tekstu.

Drugi za mene jednako važan tekst objavio je Teofil Pančić, koji je bez imalo „političke korektnosti“ surovo ogolio egotizam i političku jalovost belih listića. Tom tekstu nemam šta da dodam, osim svog potpunog slaganja i podrške.

U prilikama u kojima sam se do sada uključivao u raspravu, nijednog trenutka nisam stavljao pod sumnju legitimitet belih listića, niti sam taj izbor nazivao nedemokratskim i neprijateljskim, jer on to nesumnjivo nije. Mislio sam da je rasprava koja se vodi samo naizgled o „belim listićima“, a da se zapravo razgovara o ulozi građanki i građana u određivanju sopstvene budućnosti. Činilo mi se da je to zapravo vešta promocija važnosti svakog glasa, nešto slično kampanjama kojima su organizacije civilnog društva pozivale na glasanje. Nažalost, dijalog je vremenom pokazao da mnogi koji prozivaju sve druge zbog neodgovornosti, previđaju svoj deo odgovornosti koji proizlazi iz ne-delanja.

Međutim, rasprava me je podstakla da preispitam svoj stav o načinima neposrednog učešća u demokratskim procesima, da stav promenim i tu promenu konkretizujem kroz lično uključivanje u politiku, i da na taj način pokušam da promenim bar deo stvari koje su trenutno loše i na koje zagovarači belih listića tačno i opravdano ukazuju.

Dva su osnovna razloga za ovo moje obraćanje. Prvi je inicijativa za izmenu izbornog zakona koja mi je svojom romantičnom naivnošću pomogla da bolje definišem korene ideje o belim listićima. Mal du siècle, pojam nastao u periodu romantizma XIX veka, najpotpunije obuhvata svu složenost emotivnog stanja koje dovodi, između ostalog, do uverenja da političke partije treba i mogu da se postide zbog belih listića i pristanu da ponove izbore, ali obavezno sa listama sa novim imenima. Ajd’ što u strankama i politici nema stida i još gore, što nema dovoljno kvalitetnih ljudi. Mene zapravo plaši ideja da se zbog odsustva bilo čije podrške na izborima uvodi svojevrsna lustracija, da se nekome uskrati osnovno demokratsko pravo da učestvuje u procesu izbora! Sa druge strane, bez obzira na svoju romantičnu naivnost, ova inicijativa koju su pokrenuli mladi ljudi me ohrabruje, jer pokazuje njihovu spremnost da svoje akcije konkretizuju.

Drugi, mnogo važniji razlog za moje obraćanje je tekst gospodina Vladimira Pavićevića iz emisije od 23. marta ove godine u kome gospodin Pavićević beli listić naziva građanskom neposlušnošću! Na to ne bih reagovao da gospodin Pavićević ne predaje na Fakultetu političkih nauka, pa postoji moja opravdana strepnja da će tako o tome učiti i svoje studente. Građanska neposlušnost jeste javno delovanje, najčešće nenasilno, kojim se ne poštuju važeći zakoni, sa svešću neposlušnih građana i građanki da se kršenjem tih zakona izlažu zakonom propisanim sankcijama koje uključuju i zatvorske kazne. Beli listić ni u jednom svom elementu očigledno nije ni kršenje ni nepoštovanje zakona. Pre svega, glasanje nije javno, tj država mora garantovati tajnost i anonimnost te odluke. Svaki posmatrač na izborima će vam reći da se krši zakon ukoliko mesto za glasanje nije izolovano i nevidljivo javnosti. U suprotnom, izbori na tom glasačkom mestu mogu biti poništeni. Građanke i građani su slobodni da u trenutku kada glasaju, dakle kada ih niko ne vidi, sa listićem urade šta god žele, pa i da ga ostave belim. Taj čin ih neće izložiti bilo kakvoj kazni i tu nema nikakve hrabrosti.

Na koji način se onda beli listići uklapaju u teoriju građanske neposlušnosti koju gospodin Pavićević predaje studentima? Da li on na svojim predavanjima studentima ukazuje na to da beli listić ipak može dugoročno da utiče na njihove pojedinačne živote time što će vlast upravljanje državom omogućiti onima koji to ne umeju ili ne žele to da rade na demokratski način? Sumnjam. Sumnjam jer gospodin Pavićević strasno tvrdi da je beli listić jedini način otpora činjenici da u vlasti i u opoziciji postoji kriza ideja. Sa tvrdnjom o krizi ideja se slažem tim pre jer je u tome Srbija samo mali deo globalnog problema, ali toj globalnoj krizi se možemo suprotstaviti samo novim idejama. Mislim da sam opravdano očekivao da gospodin Pavićević, u ime onih koji se zalažu za beli listić, iznese bar jednu ideju o tome kako voditi i upravljati Srbijom na drugačiji, efikasniji, demokratskiji način. Avaj, jedino što sam dobio jeste stav da nezadovoljstvo male grupe uskraćuje legitimitet onima koji su na izborima dobili glasove građanki i građana. Zapravo, pod sumnju se stavlja legitimitet svih političkih partija i svih onih koji deluju u političkom polju koje je u Srbiji „stecište nekih ljudi koji su neostvareni, koji ništa izgleda ne znaju ni da rade, a onda su se ovde nekako našli i tu sada te uloge čuvaju i tako dalje…“

I tako dalje… me dovodi do utiska da je za stavove gospodina Pavićevića kriva njegova inicijativa iz Krivaje, kada je i on sam pokušao da formira političku partiju. Iskreno mi je žao što ta inicijativa nije uspela jer taj pokušaj pokazuje da gospodin Pavićević, uprkos belim listićima i bez novih ideja, ipak želi da uđe u politički prostor i u njemu deluje. Ostajem uveren da beli listić nije građanska neposlušnost koja će mu omogućiti da preuzme bar deo odgovornost za vođenje Srbije koja je, na početku 21. veka usred Evrope, siromašna država bez ekonomije, sa najvećim brojem nezaposlenih i sa najvećim procentom funkcionalno nepismenih, država dramatično pocepana, i u kojoj je budućnost izvesna a prošlost neizvesna.

Samo nam građanska odgovornost i politička hrabrost mogu pomoći da promenimo Srbiju u kojoj smo odlučili da živimo i mremo.

Izvor: http://pescanik.net/2012/04/beli-listici/

---

Popravni za gospodina Deretu
Vladimir Pavićević

Živa je istina da kritika podstiče na razmišljanje. Čitajući tekst Miljenka Derete, probijajući se kroz drvlje i kamenje koje sipa na ideju belih listića i osobe koje analiziraju pozitivne strane ove inicijative, nisam mogao a da se ne zapitam o poreklu takve i tolike agresije. Nije da ne razumem njegov predizborni žar. I sam sam mu podlegao pre četiri godine, kada sam na LDP-ovoj listi poslaničkih kandidata figurirao upravo onako kako on figurira sada, nastojeći doduše da nikoga ne vređam. Nema veze, ne ljutim se. Naprotiv, uzdam se da će i gospodin Dereta nakon ovih izbora doći do drugačijih zaključaka, možda se naposletku i prijaviti da sluša kurs o građanskoj neposlušnosti koji držim na FPN.

A sada, na ozbiljniji problem.

Kako smo bliži izborima u Srbiji, ideja da je beli listić opcija za koju građani mogu, a po mom mišljenju i treba da se opredele, nailazi na sve oštriju i bezobzirniju reakciju mnogih stranačkih funkcionera, što je i razumljivo, budući da ide direktno nauštrb njihovih političkih, ekonomskih i ličnih interesa. U odbrani istih ne biraju se sredstva, a u njih spadaju i “dobre usluge” sklonih im nevladinih organizacija. Cilj je minimizirati uticaj i snagu građanskog otpora koji se širi kao prepreka daljem razaranju srpskog društva, i održati privilegovanu poziciju, šta košta da košta. Upravo imajući takve reakcije u vidu, moje je mišljenje da se izlaskom na izbore i precrtavanjem glasačkih listića na svim nivoima udara u srce sistema nadziranog pluralizma, na kojem počiva fasadna demokratija u Srbiji. To je osnovni razlog ovolike galame protiv belog glasa, a istovremeno i najbolji argument njemu u prilog.

Kovanicu ’nadzirani pluralizam’ koristiću da označim sistem u kojem su obezbeđene formalne pretpostavke za slobodu mišljenja, delanja i političkog udruživanja u jednoj zajednici, ali u kojoj se ta ista pluralnost mišljenja i delanja suštinski sprečava i/ili kontroliše. Kako to izgleda u Srbiji? Jedan od temelja sistema nadziranog pluralizma je Zakon o političkim strankama, kojim je uređeno formiranje političkih stranaka u Srbiji. Zakon je izrazito restriktivan, nameće niz ograničenja grupi građana koja želi da osnuje političku stranku i suštinski predstavlja sužavanje polja neotuđivih prava čoveka i građanina. Zakonom je predviđeno da je za osnivanje političke stranke potrebno da se sakupi deset hiljada potpisa punoletnih građanki i građana Srbije. Za svaki potpis potrebno je obezbediti potvrdu o biračkom pravu potpisnika i overu potpisa, a obe stvari potrebno je platiti. Dodatno ograničenje predstavlja norma kojom se traži da ne sme da prođe više od mesec dana od trenutka overe prvog potpisa do momenta overe poslednjeg. A kad sve to uradite, nadležno lice u Ministarstvu procenjuje i odlučuje da li ste ispunili sve uslove.

Navedene odredbe Zakona o političkim strankama usmeravaju nas na tri važna zaključka:

1. Sloboda političkog udruživanja u Srbiji je suštinski ograničena, jer ne postoji osim ako niste deo grupe deset hiljada. Ako vas je 9.999 ne možete da formirate političku stranku.

2. Da biste se u Srbiji politički udruživali potrebno je da platite ulaznicu, koja, kada se sabere minimalni trošak sakupljanja odgovarajućih dokumenata i njihove overe, košta 5 miliona dinara.

3. Čak i ako se sabere vas deset hiljada i obezbedite 5 miliona dinara, onaj činovnik u Ministarstvu uvek može da vam zatraži dodatnu dokumentaciju

@Coolrunner, kao izrazitog protivnika neizlaženja na izbore i belih listića živo me interesuje za koga radiš? Čitajući do sada tvoje postove zaključih da ne spadaš u neobaveštene, neobrazovane , zaluđene, mlađane, ideološki opredeljene i ostale zamagljenih pogleda.
Za sve koji razmišljaju sasvim je jasno da je pre svega u demokratiji i bojkot regularno sredstvo za borbu, a da je mala izlaznost smrt demokratskog sistema.Sve ostralo je priča za "đecu" i umno nerazvijene, zaludne, neobaveštene, poslom zauzete i kapitalizmom omamljene.

 

Dal da se smejem ili da placem?

Neces mi verovati, ali procitah ceo post.
Dobro de... priznajem da sam neke delove prespavao budan, ali to mi je navika jos od skole, kad bi se spremao za kontrolni.

Najvise bi se slozio sa poslednjim delom  (Popravni za gospodina Deretu Vladimir Pavićević ) da istina je da ne glasanje nema uticaja na formiranje vlade, ali bi im stvorio veliki problem ukoliko bi presao 50%.
Ideje, alternative, pokreti ili sta vec, postoje. Ali nemaju 5.000.000 dinara i svoju televiziju.

Očekivana reakcija.Najbolje izlazi svaki put na izbore i opredile se za jedno od ponuđenih političkih opcija, koje se razlikuju kao kapi u čaši vode.

Oh da razlikuju se.
Upravo zato cu izaci na izbore. Makar samo zbog svakog glasaca radikala ili kostunice izaci cu i ja da glasam za nesto drugo

Задњи пут је радио за неке екологе. Иначе је потпуно залудан, необавештен и начитан. Као и његови другови скојевци не зна за кога је, али зна против чега је!
Савет: Игнориши га. 

---

---

---

Владати морају најбољи

Прво што морамо учинити кад разматрамо уређење руске државе јесте да одбацимо хипнозу политичких формула и парола. Препустимо ''верујућим'' демократама да верују у неопходност и ''месијанску'' улогу таквог режима и ослободимо себе ради непристрасности праћења и дубљег истраживања. И још: препустимо људима који траже успех у маси да псују ''аристократе'' или да остану у равнодушној ћутњи према идеји аристократије као наводно ''реакционарне'', ''контрареволуционарне'', ''старорежимске'', итд. Када мислимо о будућој Русији, онда морамо остати слободни, потпуно ослобођени бојазни да некоме нећемо угодити и да нас неко не ''осуди'', били то западноевропејци или наши, домаћи десни или леви радикалисти. Ми одговарамо Богу и Русији – истином, а ако се она некоме не допада, тим горе по њих.

Обично ''демократију'', као власт ''омиљених'' људи које је народ изабрао, и ''аристократију'', као владавину људи ''наследно привилегованих'' – супротстављају једну другој. То је грешка, коју ваља увидети и одбацити. Она је чедо политичких страсти, демагогије и озлојеђености. Владати државом морају најбољи људи земље, а народ често не бира најбоље, већ ласкавце који му угађају и несавесне демагоге који га подижу на бунт. Владати државом морају дословце најбољи, а они неретко произилазе из државних школа и из поколења образованих слојева народа. Демократија заслужује признање и подршку само уколико остварује истинску аристократију (то јест, издваја ка врху најбоље људе): а аристократија се не изрођује и не штети држави једино уколико у њен састав улазе истински најбоље силе народа.

Уверимо се у то.

''Аристос'' на грчком значи ''најбољи''. Не ''најбогатији'', не ''најстаријег порекла'', не ''најутицајнији'', не ''најспособнији и најпромућурнији'', не привилегован, не најстарији узрастом. Већ управо – најбољи: искрени патриота, државотворни мислилац, политички искусан човек, човек части и одговорности, пожртвован, паметан, одлучан, организационо даровит, далековид и образован. Овим својствима могла би се додати и друга, на пример храбар, предусретљив; али тешко је одбацити макар и једно од набројаних својстава, и међу најбоље сврстати човека похлепног, поткупљивог, интернационалисту, нечасног, лишеног државничког разума и искуства, безвољног глупана, организационог неспособњаковића или наивног незналицу. Управо најбољи морају владати у свим државама и при свим режимима. Сваки режим је рђав, ако владају лоши. Ружно је и противприродно рећи: ''потребна нам је демократија, па макар били бирани, долазили на власт и владали безвољни глупани, поткупљиви лопови, нечасне распикуће и томе сличан социјални олош''. Напротив, неопходно је и праведно одговорити: ''Демократија која не уме издвојити најбоље, не оправдава себе; она упропашћује народ и државу – и мора пропасти.'' Безумно је у земљи уводити демократију да би она упропастила државу и народ, како су у Русији учинили 1917. године. А чему води владавина истински најгорих људи, то Руси на себи осећају већ, ево, тридесет и другу годину... Сурова је то школа!

Могуће би било назвати наш захтев политичким аксиомом (то јест очигледном истином): владати морају најбољи. У препознавању таквих људи може се начинити грешка, можемо се слагати или не при њиховој процени, али задатак њиховог препознавања је неспоран и темељан. Могуће га је изразити у виду лозинке: пут припада часним и умним патриотама! Тај пут им припада независно од тога из каквог слоја, класе или партије потичу! Важне човекове одлике су његова политичка вредност и његова политичка воља; неважни су његово порекло, његова професија, његова класна и партијска припадност. Важни су његови природни и умни ресурси, а не његови преци; важна је верност отаџбини, суштинско усмерење његове воље, а не његова партијска књижица. Странчарење (свако!) не задовољава све човекове захтеве, већ их само прикрива или подупире. А карактер човеков стоји пре свега и драгоценији од свега.

Зато сви избори морају имати у виду јединствен, главни и неопходни циљ: издвајање најбољих синова народа и стављање политичких питања њима у задатак. Глупо је и слепо ласкати демагозима који, прикривени партијским књижицама, јаросно бране интересе некакве класе, слоја и националне мањине, територијалног округа или просто – свој лични!

Као прво, државни послови траже јединствен, општи, свенародни интерес, а не појединачну похлепу. Демагог који распаљује страсти управо због приватног интереса отворено сведочи о својој политичкој неподобности; он је у политици фалсификатор; он је сличан Циги који хвали најгорег коња; према наивном и поверљивом народу он иступа у својству развратитеља деце, човека који згрће лично богатство путем подвале и лажи.

Као друго, сама његова демагогија сведочи о његовој карактерној непостојаности: он распаљује страсти да би се истакао и упропастио државне послове, претварајући их, у најбољем случају, у ствар личне властољубивости, а у најгорем случају – у ствар свог богаћења. Русија се може спасити једино издвајањем најбољих људи који истрајавају не на партијском, и не на класном, већ на народном интересу. Са овим се морају сагласити сви, и сви се на то имају усредсредити. То треба разјаснити самом Руском народу пре свих.

За то морају бити предузете све мере, на пример: ослобођење народа од безначајних партија; увођење гласања по окрузима са истицањем персоналних, лично свима познатих кандидата; и, основно, израда својеврсног конкурентског сарадништва државног центра са бирачима.

Демократски избори су само условно целисходно средство за безусловно праведан циљ (избор најбољих). Ако такав циљ и таква средства почињу да се сукобљавају, онда условно средство мора уступити место безусловном циљу. Захтев да владају најбољи односи се на саму природу, на саму идеју државе; уређење при којем се на власт успињу најгори биће осуђено од стране живота и срушиће се пре или касније, са већом или мањом срамотом. Свака држава позвана је да буде аристократска у нашем смислу речи; и монархија, и диктатура, и демократија; могло би се са сигурношћу рећи: кад би историјски закони државе били на политичкој висини, они би издвајали истински најбоље људе из свих слојева становништва, и тада професионални револуционари не би имали шта да раде на свету.

Зато је питање ''народних избора'' (по четворогодишњој формули – свеопште, једнако, директно и тајно бирачко право) питање средства, а не вишег необоривог циља или догме. То средство у једној држави и у једној епохи може да се покаже целисходним, а у другој земљи и епохи мањкавим. Дечје наивно је веровати у то средство као у политичку ''панакеју''. Ни изблиза сваки народ није увек способан да на власт упути најбоље, уз помоћ таквих избора. Питање треба поставити друкчије: какав народ, и када, у држави каквих размера, на ком нивоу религиозности, моралности, правне свести, образовања и богатства, уз какав изборни систем, у спокојном или бурном периоду живота – одиста може тај задатак успешно да реши?

Запитајмо се, зато: какве темеље морају поседовати савремене емигрантске партије да би могле рачунати на то да ће Руски народ – после сверазорне, духовно опустошујуће и борбено противправне епохе комунизма, после зацарења у земљи апсолутног сиромаштва (не рачунајући обогаћене совјетске каријеристе!), после тридесетдвогодишњег ропства, после одвикавања од самосталног мишљења, после потпуне и укорењене неупознатости са питањима политике, привреде и дипломатије, после очврсле навике да се плаши, краде, цинкари, да спасава свој живот довијањем – умети да спроведе такве изборе? Ако поседују озбиљне темеље, онда их не треба одговарати; а ако их не поседују, већ оне који су засновани на нечему супротноме – онда чему неодговорне програмске пустоловине?

Русији треба такав изборни систем који би јој отворио праву могућност да нађе и издвоји своје истински најбоље људе како би они дошли на власт. У тим изборима најбољих људи не могу и не морају учествовати чланови интернационалне партије, осведочени погромаши и џелати Руског народа, ''пали'' комунисти, префарбани издајници, итд. А то значи да ти избори не могу да буду ни општи, ни директни. Најбољим људима могу се сматрати само они који нису изгубили част и савест, они који су патили, а не они који су мучили страдалнике. Иначе ће Русија опет бити предата на милост и немилост политичком шљаму који ће се из црвене боје префарбати у црну, да би саздала нов тоталитаризам, нову тамницу и нови распад. Избави нас од тога, Господе!


Иван Иљин
1949.
---------------------------------------------------
Пренето са : http://srbskiporedak.blogspot.com/2010/01/blog-post_7332.html
Објавио: Српски лист

Nksa, i dalje ti nije jasno koliko me zanima misjenje nekoga kao sto si ti? A znas dobro kako te vidim, onako kakav jesi - neostvareni otuzni lik koji od zivota nema nista sem par floskula i frustraciju usmerenu na sve osim na svoju mahalu... a verovatno mislis da si i za nju predobar. 

"Sedi di si, ni za di si nisi". 

Mada, najbolji opis ko si je dao Rasim na psihoanalizama... nista ja tu ne bih dirao.

---

Otkud zakljucak da radim za nekoga? I kakve to veze ima sa tim sto si pristalica neizlazenja sa ovim pitanjem?
 

Možda grešim, stekao sam takav utisak, jer danas je najveća jeres ne izaći na izbore. Samo nedostaje da se skupština sastane i donese zakon o vrćanju smrtne kazne ,samo za ne izlazak na izbore.