U blizini metro stanice sedi ženska osoba neizvesne starosti. Kosa joj je čupava i prljava, pogled joj je žalostan. Žena sedi na prljavom podu, a pored nje leži torba. U tu torbu ljudi bacaju pare. Na rukama žene, spava beba stara godinu ili dve.

„Bogorodica sa bebom“, brojni prolaznici će pokoniti novac. Narodu naše vrste-uvek je žao onih koji imaju manje sreće.

Pomaganje, izgleda kao. „Dobar posao“ …

Prošla sam pored prosjakinje. Nisam dala nikakav novac, jer sam znala da je to banda! Pogon prevara i novac prikupljen od prosjaka će imati onaj ko kontroliše prosjake na tom području. Ti ljudi poseduju brojne luksuzne nekretnine i automobile. Oh i prosjak takođe dobija nešto, naravno „bocu votke u večernjim satima i sendvič pljeskavicu ili sl

Mesec dana kasnije … prolazak pored prosjakinje … i kao grom koji me je iznenada udario … Ja stajem u prometnoj raskrsnici, zurim u bebu, obučenu kao i uvek u prljave trenerke. Shvatila sam da je izgledalo „pogrešno“, dete u prljavoj metro stanici od jutra do večeri. Beba je spavala. Nikada nije zajecala ili vikala, uvek spava, s licem okrenutim ka kolenu jedne žene koja je najverovatnije bila njegova mama.

Da li neko od vas, dragi čitaoci, ima decu?

Setite se koliko često su spavali u uzrastu od 1-2-3 godina? Sat dva, maksimalno tri (ne uzastopna) popodne dremka, pa opet – pokret.

Za mesec dana, svaki dan u šetnji u podzemlje, nikada nisam videla da je dete budno! Pogledala sam u to sitno biće licem okrenutim ka kolenu majke, a zatim na tu ženu prosjaka i moja sumnja je postepeno formirana.

„Zašto spava sve vreme?“, Pitala sam, zureći u bebu.

Prosjakinja se pravila da me ne čuje. Spustila je oči i sakrila lice u kragnu svoje bedne jakne. Ponovila sam pitanje. Žena ponovo podiže pogled. Ona pogleda negde iza mojih leđa, krajnje iritantno.

Konačno je promrmljala: „odjebi!“


„Zašto ono spava?“, Skoro sam zaplakala …

Iza mene je neko stavio ruku na moje rame. Osvrnula sam se. Neki starac me je gledao sa neodobravanjem:

„Šta hoćete od nje? Zar ne vidiš koliko je napaćena“ … Eh … On izbroji neke kovanice iz džepa i baci ih u torbu prosjakinje.

Sledeći dan sam zvala prijatelja. To je smešan čovek sa očima kao što su masline rumunske nacionalnosti. On je samo uspeo da završi tri i po godine obrazovanja. Ipak potpuni nedostatak obrazovanja ga ne sprečava da se kreće na gradskim ulicama u vrlo skupim inostranim automobilima i živi u kući sa bezbroj prozora i balkona. Od tog mog prijatelja sam uspela saznati da je ovo posao, uprkos prividnoj spontanosti, jasno organizovan. Prosjačenje je organizovano od strane kriminalnih bandi! Deca se koriste u „zakup“ iz porodica alkoholičara, ili su jednostavno ukradena.

Potrebno mi je da dobijem odgovor na pitanje – zašto beba spava? I dobila sam ga …

Moj prijatelj je pričao, potpuno običnim smirenim glasom koji me je ostavio u šoku, baš kao da je govorio o vremenskom izveštaju:

„Oni su na heroinu, ili votki …“

Bila sam zapanjena. „Kkko je na heroinu? Kome – votka?“

On je odgovorio:

„Dete, tako da ne vrišti. Žena će sedeti ceo dan s njim, zamislite kako bi ono moglo biti dosadno?“

Da bi beba spavala po ceo dan, potrebno je dati joj alkohol ili drogu. Naravno, organi dece nisu u stanju nositi se s takvim šokom. I deca često umiru. Najstrašnije – ponekad deca umiru tokom „radnog dana“. I imaginarna majka mora držati još jedno mrtvo dete na rukama do uveče. To su pravila. I prolaznici će baciti pare u njenu torbu, verujući da su moralni. Pomagajući“ majci“ …

… Sutradan sam otišla kod iste stanice metroa. Skrivajući se iza lažnog identiteta novinarskog, i bila sam spremna za ozbiljan razgovor. Ali, razgovor nije uspeo. Ali, ispostavilo se sledeće …

Žena je sedela na podu i u njenim rukama je držala dete. Kada sam joj postavila pitanje o dokumentima o detetu, i, što je najvažnije, gde je jučerašnje dete, ona je jednostavno sve ignorisala.

Moja pitanja nisu bila ignorisana od strane prolaznika. Rečeno mi je da sam bila van sebe, vrištim na prosjakinju sa detetom … Jedna stvar je ostala, pozvati policiju. Kada je policija stigla, prosjakinja sa bebom je nestala. Stajala sam dugo i razmišljala kako se ja u stvari samo „borim s vetrenjačama“.

Kada vidite u metrou, na ulici i sl. žene s decom, prosjakinje, razmislite pre nego što vam se ruka lati za novac. Razmislite o tome, da nije bilo te vaše milostinje, ovakav biznis bi umro. Takav posao bi trebao umreti, a ne deca-na drogama ili alkoholu. Ne gledaj na spavanje deteta sa ljubavlju. Pogledajte horor …

Pošto čitate ovaj članak, sada znate zašto dete spava u rukama prosjaka!

Podelite ovaj članak na vašem zidu i vaši prijatelji će ga pročitati!

A kada odlučite ponovo otvoriti svoj novčanik da bacite novčić prosjaku, zapamtite da ovakvo milosrđe može koštati život drugog deteta.

Izvor

Još žalosnije od činjenice da drogiraju i ubijaju decu je činjenica da nadležne organe boli dupe za to.

Mene baš zanima šta raja ovde misli. Ima li istine u ovome?

Imamo li pouzdaniji izvor? Mada, sigurno da nijedan nije pouzdan, ali bar da znamo ko je pisao.

Ja bih reko da ima,jer sam lično par puta viđao te ''majke'' kako sede s tim nepomičnim bebama u rukama. Štaviše, jednom dok je bilo hladnije sam se baš zapitao što se to dete ne pomera,da nije bolesno ili onesvešćeno. Palo mi je na pamet da mu je možda dala i neke pilule za spavanje. Ali nikad ne bih pomislio da im rokaju heroin ili vodku.

Mislim da se i dalje ponekad mogu videti u Knez Mihailovoj blizu česme. Komunalci i panduri verovatno pojma nemaju ili ih boli dupe kad im ova da procenat,pa samo produže dalje.   

Ovo nije nista novo...

 

Jos od starijeh vremena za ovo se zna - samo su im nekad davali rakiju i/ili sok od maka da spavaju.
Sto je jest, jest, vodka je bolja, manje se osjeti.

Suocen sa problemom cuvanja nemoguce mladje sestre, moj stric se snasao,  tako sto joj je u sok od visnje uvalio liker od visnje.
Spavala je 14 sati - nisu je mogli probuditi.

Inace upitajte ponekad mlade majke koliko su im stara djeca. Jedna prosjakinja mi u zemunskom parku rece da joj klince na rukama ima 2 godine - dijete je izgledalo kao da ima 6 mjeseci i otprilike bilo je tog stepena razvoja + kilaze.
Sva ta djeca su podhranjena, upravo da bi onima koji moraju da ih vucaraju po rukama po cijeli dan bilo lakse.

Jeza.

Dok sam radio na prodaji sladoleda, klinci su imali normu u Knez Mihajlovoj ulici.
Čim nakupi 3.000 dinara može da ide da se igra.

Ja za ovo nisam znao. Nije mi ni na pamet palo da su deca zbog toga tako nepomična.