Заражено месо из ЕУ у Србији :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Заражено месо из ЕУ у Србији: профит увозничког лобија постао је битнији од здравља нације (3.)

Оно што једемо, једе нас

Легална продаја хране са адитивима, који узрокују рак, у земљи чији су грађани измучени немаштином, неспособни да се организовано побуне, један је од највећих злочина српске власти против народа.

Грађани Србије успели су да преживе санкције и туширање осиромашеним уранијумом. Ако не буде заустављено масовно тровање храном, које је легализовано Протоколима (правилницима) смрти Министарства пољопривреде, то ће животом платити десет пута више људи, него што их је погинуло у последњим ратовима.

Статистика и научна истраживања о броју људи који су већ оболели од рака због хране која се продаје у хипер маркетима – не постоји. Протокол смрти којим је произвођачима и продавцима хране дозвољено да нас трују канцерогеним адитивима, хормонима и антибиотицима зове се: Правилник о квалитету уситњеног меса, полупроизвода од меса и производа од меса.

Неки од адитива који су дозвољени Протоколом смрти су „: Адитив Е102, који узрокује алергије асматичне нападе, мигрене, замућење вида, сврабеж, сушење носне слузнице, црвени кожни осип; Адитив Е132 који се повезује са туморима на мозгу и Адитив Е950 узроковао је рак на лабораторијским зечевима…

У прилогу текста објављујемо листу, штетних адитива који су у Србији дозвољени, и опис последица које могу да оставе на здравље људи (обратите пажњу на Е 621!).

Листу је објавило Хрватско удружење за заштиту потрошача, како би утицало на тамошњу Владу и произвођаче хране. Правилницима које је израдило Министарство пољопривреде Србије, ниједан од наведених адитива није забрањен у Србији! Било би добро и да српска удружења за заштиту потрошача почну да се баве овом проблематиком. Још боље би било да почну да врше притисак на Владу Србије да се обустави тровање народа.

Тежина једног потписа

Осим канцерогених адитива који су у Србији дозвољени овим правилницима, Министарство пољопривреде укинуло је и раније стандарде за контролу хране. Под притиском, произвођача хране и трговаца храном, од 2005. године до данас укинуте су многе контроле квалитета које су раније постојале. Инспекторима је забрањено да самоиницијативно одлазе у ненајављене контроле. Таква контрола дозвољена је само након пријаве потрошача. Истина, у Министарству пољопривреде постоје инспектори који су формално задужени за неког правног субјекта, али су им садашњим прописима, очито везане руке.

Дешава да инспектор који открије неправилности у прехрамбеним производима буде шиканиран од стране претпостављених. То је разлог због којег месна индустрија Петра Матијевића тренутно нема инспектора који је формално за њих задужен. Нико није желео да буде за њих задужен, јер потписати да су њихови производи исправни, носи са собом велику грижу савести.

Опште је познат случај говеђег меса старог педесет година, које је фирма Матијевић купила од НАТО пакта, а потом га продала као свеже месо. Инспектори који су тада покушали да забране продају тог меса под етикетом свеже, били су под страшним притисцима.

Жалосно што је грађанима, на крају месо из војних резерви НАТО пакта старо преко педесет година продато као свеже. Осим Матијевића, и други велики месни произвођачи послују на цивилизацијски неприхватљив начин.
Исто је и у Перутнини, Јухору, Карнексу, Неопланти, сви они морали би да имају сталног независног ветеринарског инспектора кога плаћа држава, уместо садашње праксе, по којој месо за продају одобрава ветеринар кога плаћа власник кланице. Ветеринари добро плаћени али само док одобравају све што газда шаље на клање. Они који се супротставе добијају отказ, и да тада на њихово место долази човек који је спреман све да потпише.

Матијевић чак има и своју лабораторију, која му служи као оправдање да његово месо не треба да проверавају независна тела. Велике кланице по новим правилима више не морају да имају инспектора на сточном депоу, где се су раније инспектори обавезно прегледали животиње пре клања.

Пре „нових правила“ на лицу места проверавали су да ли се крв која отиче згрушњава, што би био знак да постоји црни пришт. Сада је таква контрола укинута, док начелник ветеринарске републичке инспекције Сања Челебићанин сматра да субјекти којима је профит битнији од здравља нације требају сами себе да контролишу.

Увозно лудило из ЕУ

Као главне кривце за овакву ситуацију свакако треба видети министра пољопривреде Горана Кнежевића, секретаре овог министарства, Данила Голубовића и Дејана Крњајића, начелника Одељења за здравствену заштиту добробит животиња, Будимира Плавшића, начелника Одељења за ветеринарско јавно здравље у Управи за ветерину Слободана Шибалића, начелника Одељења за међународни промет и сертификацију Синишу Котура и начелника ветеринарске републичке инспекције Сању Челебићанин.

Овим људима испред носа у Србију се данас увози говеђе месо из Европске уније (ЕУ), иако се на тамошњем тржишту појавио „Шмаленберг вирус“. Лабораторијским проверама на овај вирус, које се врше у нашој држави, не можемо да верујемо, јер су управо службеници Комисије ЕУ, констатовали да у српским лабораторијама долази до замене узорака. Због појаве „Шмаленберга“, Мексико, Русија и још десет земаља забраниле су увоз телећег и говеђег меса из ЕУ.

Ипак, министру пољопривреде Горану Кнежевићу који се током афере са афлатоксинима у млеку позивао на руске стандарде, сада не пада на памет да забрани увоз овог меса из ЕУ, на исти начин као што је то Русија учинила. Заташкава се да је „Шмаленбер“ присутан у неколико увозних контингената из ЕУ.

Лабораторијама које би требале ово да утврде и позову Сању Челебићанин да реагује управљају људи који млате велики новац од увоза зараженог меса из ЕУ. Они који увозе месо директно су повезани са људима који управљају лабораторијама. Привредна комора Србије (ПКС) формирала је удружење у оквиру којег је и групација лабораторија, то не постоји нигде у свету. Јер су уствари чланови ПКС, који увозе животиње и храну која треба да се проверава у лабораторијама исти они који управљају лабораторијама, каже наш саговорник.

Ова група уско сарађује са секретаром министарства пољопривреде Дејаном Крњајићем. Крњајићев посао је да обезбеди ћутање Министарства о томе не постоји национална лабораторија која би храну проверавала у интересу потрошача, већ да се посао провере препусти онима који храну увозе и производе.

То је, наравно, погубан рецепт. Нормална држава мора да има националну лабораторију, у којој се узорци савесно обрађују и којој не долази до замене узорака. Људи у лабораторији морају да буду плаћени из буџета државе, односно из џепа потрошача, јер би то обезбедило њихову независност и непристрасност.

Треба напоменути да је председник ове групације лабораторија, Сњежана Пупавац, истовремено и директор приватне лабораторије ЕКО-ЛАБ и председник Управног одбора државног лабораторијског Акредитационог тела (АТС акредитационо тело Србије). На место председника прогурао је лично Дејан Крњајић. Укрштање функција постоји и код Славољуба Станојевића, који је такође близак са Крњајићем он има функцију у АТС, а директор је националне лабораторије. То су све докази да не постоји независна лабораторијска контрола.

Оптужба ЕУ, да у нашој држави долази до замене узорака у лабораторијама односи се управо на ову групацију лабораторија, јер Удружење коморе у чијем је саставу групација за контролу пољопривредних и прехрамбених производа су заправо трговци и предузећа, који би требали да буду контролисани. Изјаве у име те групације даје и извесни Турбатовић, којег је такође Крњајић поставио на функцију. Бесмислено је и питање колика је опасност да са таквим системом лабораторија у Србију уђе месо лудих крава, јер су грађани Србије већ појели близу 10.000 грла стоке оболелих од говеђег лудила у последњих петнаест година. Али, тренутно вреба већа опасност увоз меса зараженог Шмаленберг вирусом.

Луде краве за луде Србе

Конзумирањем меса и месних прерађевина пореклом од говеда која су оболела од прионске болести познате као Луде краве (у организам људи уноси се оштећени протеин) код конзумената изазива дегенеративне промене неповратног карактера на мозгу, а болест је позната као нова варијанта Цреутзфелдт-Јацоб-ове болести (вЦЈД). Према писању британске штампе у тој земљи је до 1997. године од „Кројцфелд-Јакобове болести“ због конзумирања меса лудих крава откривено десет случајева, док је до 2013. године откривено 140 нових случајева и то код људи млађих од 45 година. За ову болест до данас нема лека, нема вакцина, а завршава са смртним исходом.

Продаја меса и трговина приплодних јуница са фарми где је било случајева животиња оболелих од „лудила“ забрањена је средином деведесетих година, у Европској заједници, (данас Европска унија). Тих година у Србију је из Холандије увезен први контигент, од 77 приплодних јуница које су могле бити у инкубацији од ове болести јер је у Холандији тада болест узела маха, као и у другим земљама ЕУ.

-Приплодне јунице су у Србију стигле 1997. године, животиње су увезене из Холандије (Чим су укинуте санкције) купац је било акционарско друштво „Ђуро Стругар“ из Куле, а савезни министар за пољопривреду је тада био господин Јан Кишгеци. Колегиница ветеринар са те фарме ме позвала и оштро реаговала а у томе сам је подржала и реаговала на нашем факултету и у Министарству пољопривреде, прича за Таблоид проф. др Биљана Радојичић, члан Српске Краљевске асоцијације академика, иноватора и научника, која је у то време од стране Савезног министарства за пољопривреду била именовани члан експертске групе за Луде краве (БСЕ).

Међутим, ни данас нико не зна тачно где су завршиле те јунице, а касније и краве са те фарме. Постоји сумња да су биле „расељене“ на више локација. Том приликом је била обавештена и јавност да је конзумирање меса животиња оболелих од ове болести, опасно за људе. У време Милошевића, баш као и данас стручни људи који су се бринули за здравље нације, одмах би се нашли на удару тровачког лобија, али нажалост и одређених колега који су са тровачима сарађивали. Након јавног оглашавања у штампаним и електронским медијима у телевизијским емисијама под најавом „Забрана увоза једина одбрана“ и „Еколошко посело“ јасно сам рекла да је месо од таквих говеда опасно за људе, али сам одмах имала „проблем“ на свом матичном факултету. Осим проф. Биљане Радојчић, нико није истраживао ту област. Напротив, јавно су заговарали тезу да је немогуће да та болест пређе са животиње на човека. Испоставило се на жалост да нису били у праву, што им није сметало да и даље носе назив експерта.

Једно време је и у свету владала заблуда, да уколико се не једу мозак и изнутрице животиња оболелих од ове болести, људски организам није у опасности. Пракса је демантовала овакве тврдње. Чак и када је у Европи забрањено конзумирање и продаја меса животиња оболелих од ове болести, постојао је проблем што болест није било могуће утврдити у раној фази (инкубацији). Није постојала ни лабораторијска анализа којом би се то доказало. Простим језиком речено, у питању није ни вирус нити бактерија, већ је у питању измењени протеин, стручним језиком Неуроприон или „неконвенционални агенс из групе биохазарда“. Да је животиња оболела видело се тек у поодмаклој фази болести када је и клиничка слика упечатљива а тада је могуће и лабораторијски потврдити болест на узорцима мозга.

Ситуација је постала подношљивија када је откривена метода којом је болест било могуће лабораторијски утврдити. На Факултету ветеринарске медицине ради лабораторија за дијагностику ове болести, али се поставља питање комплетног мониторинга и броја узорка који стижу на скрининг дијагностику, те је тако могуће да су многе животиње завршиле под неком другом мање опасном дијагнозом (фалс негативне).

Истражујући причу о месу лудих крава које је завршило на тањирима у српским домаћинствима, сазнајемо да ни нова метода не може да открије телеће лудило узорковањем меса, већ се констатује само на мозгу. Ово значи да уколико произвођач баци мозак оболеле животиње и пусти делове меса, нпр бут, рамстек, рибић у продају, конзумент може да оболи од „Јакобс кројцфелда“, док постојање болести није могло да се докаже претходном контролом таквог меса.

Историја болести „лудих крава“ почиње у Енглеској са производњом сточне хране која је направљена прерадом меса оваца оболелих од шапа и слинавке. Месо оваца је обрађено на високим температурама, ништа се није бацало, црева, бубрези, очи, све је прерађено у храну за краве. Када су потрошили оболеле овце, наставили су да у сточну храну убацују отпатке других животиња.

Данас је храна у Србији слична квалитету такве сточне хране! Статистике показују да су ретке смртоносне болести у порасту. То сигурно има везе и са квалитетом хране коју конзумирамо, поготово пораст броја обољења дигестивног тракт. Увоз лудих крава у Србију постао масовни догађај после петог октобра, када су навелико увожене краве, јунице, бикови из Аустрије, Немачке, Холандије, Швајцарска, у којима је та болест била широко распрострањена. У само једној тури је увезено 3.000 заражених јуница.

Проблем у земљи Србији што су на местима која су била кључна за контролу и спречавање увоза заражених животиња седели некомпетентни људи. Они су показивали и велики степен незаинтересованости за то шта се увози. Пре извесног времена је, напокон, у Србији направљена лабораторију у којој може да се утврди телеће лудило и када је на чело те институције требало да буде постављен компетентан човек, он се изненада одселио у Абу Даби!