Карабурмa, зар неки људи живе тамо :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Пајкићу, не дирај ми Карабурму!

Аутентична прича о београдском насељу из пера човека коме су се све прве ствари у животу десиле баш на том месту, као одговор на Пајкићево питање: „Зар неки људи живе тамо"

Небојша Пајкић, угледни професор Факултета драмских уметности у Београду, у изјави на једној српској телевизији поводом бруталне пљачке на Карабурми у којој је један храбар полицајац изгубио живот осврнуо се на овај крај, у коме је писац ових редова живео од 1983. до 2007. године, следећим речима: „Шармантна пљачка на несрећној Карабурми, зар неки људи живе тамо?"

Живе, и то лепо.

Живе деца музичара београдских академија и школа, који су, по неком давном кључу, добијали станове у новоизграђеном радничком насељу, у коме се, у неком солитеру који гледа ка Дунаву, и данас, зими, преко понора од шест спратова може чути како вода у пуним радијаторима преноси звукове невештих скала ученика клавира.

Ту су и радници и њихова деца. Из изнајмљених собичака и потлеушица скривених у центру града, где китњасте фасаде пропуштају да укажу да се иза њих налази низ од шест рентијерских кућица које деле једну једину чесму, из радничких барака радници „Картонке", „Сутјеске" и „Спорта" селили су се у двособне и трособне станове у коцкастим, стаменим зградама. Уписивали су децу у „Јованку" (ОШ „Јован Поповић"„), „Гусларску" (ОШ „Филип Вишњић") и окрутну школу, без надимка, али са експерименталним моделом наставе - ОШ „Стеван Дукић", на самом обронку Звездаре, у којој су часови (а ти часови напољу били су из историје НОБ-а - о партизанима се, како и треба, слушало под крошњама) држани и у шуми изнад игралишта, уз опојни мирис хумуса и купина.

Између тих зграда, у посвемашном зеленилу планског насеља - овај план ни данас није сасвим пометен дивљом градњом, и даље живи дрвеће које је писац ових редова први пут видео када је, сав збуњен, остављен да се сам сналази у парку усред селидбе по доласку из Борче, којом су тада трчале свиње са прасићима - играли су се будући синови и ћерке незапослених радника, уништених пљачкашком транзицијом, који су после махом тражили своју шансу у занатским школама.

Клинци су, понекад, током периода познатог посетиоцима Арене под кодним именом „волим деведесете" прерано завршавали своју животну причу на асфалту испред биоскопа „Славице", иза садашњег „Максија", на стадиону ФК „Београд" (не ОФК, него ФК!), на коме је (ето дигресије у давну прошлост) давне 1989. требало да на естрадној утакмици заигра фудбал лично Лепа Брена, али је, како је конферансије рекао, „сломила ногу, па не мож' да дође" - Шабан Шаулић је био, додуше, ту и играо је фуцу као Марадона.

Карабурма је, у основи, питомо место, са ружним именом. Све до 1903. године Карабурма (на турском „Кара бурну", илити „Црни рт"), била је губилиште, а израз „отићи на Карабурму" био је синоним за смрт. У једном тексту из 1906. Стеван Сремац је за једног човека који се противио смртној казни рекао следеће: „Читао тај филантроп Виктора Игоа, запамтио нешто о Жану Валжану - па ајд' да и он рекне коју; да пропагира мало човекољубље! Жали лопове и убице, а не жали оне јадне жртве! По њему, готово изгледа да ову нашу Карабурму треба прогласити за Пантеон великих Срба."
Овај цитат довољно говори о активностима које су Карабурму изнеле на зао глас, али тада нико није могао знати да ће овај крај у близини Дунава једног дана постати велико радничко насеље саграђено за људе који живе од рада својих руку.

Да, тамо и даље живе неки људи, и сећају се оних који су на Карабурми вековали свој век, или и даље живе међу липама овог краја: једног чике са шајкачом који је поживео 102 године и забављао клинце у парку тврдњама да је служио војску са Титом и да је Броз био „никакав војник", „ћалета" у флиперани, бившег полицајца који се по коначном пензионисању само „реинкарнирао" у следећег „ћалета" све док су флиперане уопште постојале у овом граду, једног момка не баш бистре памети који је по цео дан лупао баскетаром о асфалт код пекаре „Тримчевић" у Стевана Христића и тако зарадио надимак Дражен...

Карабурма није место на које ћете одвести странца на излет, али је, и далеке 1983. године и данас, и са свим својим манама, добро место за живот.

Предлог за излет

- Карабурма

Шта посетити

- Сквот и културни простор у напуштеној фабрици „Инекс-филм"
- Некадашњи парк „88 стабала за друга Тита", а сада Парк српско-грчког пријатељства
- Пекару „Тримчевић"

Текст и фото Ненад Костић

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/TV_Press/story/186155/Pajki%C4%87u%2C+ne+diraj+mi+Karaburmu%21.html