Западно-балканске илузије :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Пројекти ЕУ о Западном балкану као и претходни пројекти о сарадњи у Југоисточној Европи дочекани су по ко зна који пут у земљама бивше Југославије са нескривеним оптимизмом. Без обзира на досадашња искуства са �евро-атлантским� интеграцијама и све недоследности које су следиле ове земље у процесу прбилижавања Европи како се еуфемистички назива западно надирање у екс-југословенске рушевине, изненађујућа је нада која још постоји код руководстава ових земаља да се још могу ослонити на обећања Брисела и Вашингтона у покушајима обнове после катаклизме деведесетих. Очигледно је да се намере ЕУ и НАТО-а не поклапају са наивним очекиавањима и жељама Балканаца. ЕУ и НАТО као економска и војна организација атлантиста у њиховим настојањима да наметну одређену регулацију својој фактичкој доминацији на Балкану суштински су супротсављене сувереним државам и било којем покушају за афирмацију политике другачије од оне која одговара глобалним интересима Вашингтона и његовог Европског претставништва у Бриселу.

Односи Брисела и Вашингтона

Да би се уверили у прави карактер, дакле у суштину ових организација довољно је да погледамо документе о њиховом оснивању као и стратешке замисли које су Американце водили подршци Европском јединству као и оснивању Европске заједнице за угаљ из које је настала ЕЕЗ и данашња ЕУ .У својој компаративној студији �Маршалов план� Американац Мајкл Хуган истиче да је примарни мотив Маршаловог плана био стварање Европске економске федерације, налик Сједињеним Државама. Током времена Европска је интеграција ојачала, градећи себе у правцу одређене еманципације од Вашингтонске политике, али су њени темељи и суштина дубоко повезани како са директном Америчком интервенцијом, тако и са структуром која како истиче Хуган пре потсећа на Сједињене Државе, него ли на Европску политичку традицију.

Из овога проистиче да је тешко говорити о одређеном супротстављању ЕУ и њене политике НАТО-у и Сједињеним Државама. Задњих неколико година кактеристично је за Србску политичку сцену, а донекле и за политичке сцене осталих балканских земаља покушај да се учини јасна дистинкција па чак и да се супротставе интереси НАТО и ЕУ. При том се НАТО претставља као војна организација која спроводи политику насиља и као таква не одговара нашим интересима, док ЕУ као организација која промовише економску сурадњу и која је допринела просперитету њених чланица попут јужноевропских земаља Шпаније,Грчке и Португала, које су биле на сличном нивоу развоја као и бивша СФРЈ. Заборавља се да основни чинилац светске политике није карактер одеђене државе или организације (војни, економски, политички) већ политичка воља која се изражава у конкретним делима на светској политичкој сцени. Целокупна историја европског уједињења јасно сведочи о правцу његовог развоја, а то је правац економског трилатерализма и политичког мондијализма са Америчким монополом силе као основним гарантом задржавања овог стања.

Домен Брисела:

ЕУ и НАТО су организације атлантских земаља које гравитирају око центра у Брислу. Овај центар, који је уједно и престоница вештачке творевине Белгије настале као резултат Британских настојања да обезбеде значајно упориште у срцу Европе, претставља нимало случајно изабрани главни град око кога гравитирају области будуће трансатлантске империје.НАТО и ЕУ су два аспекта ове будуће империје на обалама Атлантика. Као и свака друга империја НАТО/ЕУ империја има свој центар, периферију, дакле одређену територију и константну политику чији је главни циљ управо заштита простора којим влада Брисел (или у новоговору � стабилизација региона) као и евентуално ширење на нове просторе и области, односно увећавање Бриселске трансатланске империја (или у Бриселској пропаганди : ширење европских вредности. Како је Европа више од педесет година под војним кишобраном САД, а европске трупе у задњих педесетак година нису успеле да самостално добију неки значајнији рат (осим Бритаског успеха у Фокландима, мада уз пресудну дипломатску и обавештајну асистенцију САД и Чилеа) економски аспект је један од ретких елемената превласти који је остао у сувереној власти Европљана уз то подржан и Америчким плановима како оних после завршетка другог светског рата, тако и оних за стварање трилатералне светске економије. Управо зато су Европске земље прихватиле економију, а не политику и милитаризам за основу стварања нове Европе, не ради пружања одговора на Амерички изазов, већ као оптимално решење Европских проблема у актуелном светском окружењу. Ако не рачунамо антиратне покрете седамдесетих и осамдесетих и одређене европски оријентисане странке на левици и десници, званична Европа је у свему следила курс Запада у односима према СССР-у. Једино је Де Гол допустио себи извесна отступања, мада је то урадио у својству шефа Француске државе, а не представника Европе. Осим тога његови потези нису оставили крупнији траг у самој Француској у виду стварања неке алтернативе Вашингтону. Једино је иступио из војног дела НАТО, остао је у политичкој организацији, а није битно нарушио савезништво са САД. Како је његов наследник и (какве ли ироније) Де Голиста, Жак Ширак вратио Француску у војни део НАТО-пакта могли бисмо рећи да је стратегија Де Гола бар засад завршила без неког значајнијег резултата. Крај хладног рата није донео еманципацију ЕЕЗ / ЕУ, већ њено снажније учешће у процесу мондијализације и глобализације. Како је и сама праузор, један вид протомондијалистичког пројекта и као таква типолошки сродна вештачком глобализирању света, логично је било очекивати њено укључивање, а не супротстављање глобализацији.

Свој економски домен, Брисел полако омеђава својим законодавством и јединственом политичком вољом. Овде важе слична правила као и за многе друге системе, без обзира дали се ради само о економском или о комплетном државном повезивању. Срце Европске уније јесте територија на којој је постојала франачка држава чијим се распадом стварају Француска, Италија и Свето Римско Царство немачког народа, обновљено као Други Рајх 1871.Управо су ове земље као и Белгија, Холандија и Луксембург створиле основе Европског уједињења. Око овог центра током времена, процесом ширења Европске уније отпочеле су да гравитирају разне земље од Данске и Британије до Грчке и Португала. Међутим процес интеграције није имао исте ефекте на различите земље. Довољно је да видимо тренутну монетарну интеграцију па да ствари постану јасније. Слабо развијене земље су преко ноћи прихватиле ЕВРО, што је за њих претстављало и велики успех њихове монетарне политике.Једина слабо развијена чланица која није одмах ушла у Европску Монетарну Унију била је Грчка, не због политичке воље владе у Атини већ зато што није испуњавала потребне критеријуме.С друге стране развијене земље, пре свега протестанстски север, Британија, Шведска и Данска не показују политичку вољу да се прикључе ЕМУ. Данска је на референдуму 1992 одбила и договор из Мастрихта, док је Британија више пута излазила са благо речено опортунистичким ставовима у односу на своју интеграцију у ЕУ. Центар не може једноставно да наметне своју вољу на развијене делове, зато што нема ни значајног реалног утицаја. Док је с једне стране доминатан па и пресудан утицај центра (економског кога чини пре свега Немачка привреда, као и Француска и северно Италијанска које гравитирају ка Немачкој) у неразвијеним јужним деловима ЕУ (сасвим је променио изглед Шпаније, Португала, Грчке) дотле његов је утицај занемарљив на развијене делове. Шта више ови делови својим субвенцијама, као и политичким и културним утицајем више дају него што узимају од ЕУ и самим тиме имају више штете него користи. Како се овде пре свега ради о координацији на релацији центар � северна периферија него ли о субординацији, јасно је да бриселска административна испостава економског центра ЕУ не може да Енглезима и Швеђанима наметне политичке, законодавне и монетарне одлуке које може да наметне Португалцима и Грцима.

Падом Берлинског зида управо је економија била претходница свих осталих западних продора на Истоку.Ако о ширењу западне политичке културе можемо да говоримо са развојем (обновом) плурализма и вишепартиске парламентарне демократије, као и грађанских права и слобода, о војном ширењу тек НАТО интеграцијом и фактичком окупацијом југоисточне Европе која се одвија у не баш кратком периоду од десетак година и још није потпуно завршена, онда бисмо корене економског продора могли да лоцирамо још средином и крајем осамдесетих. Европска (Немачка пре свега) економија је падом Берлинског зида продрла инвестицијама док је марка постала основна валута земља Источне Европе.Како су економски �стручњаци� у виду саветника преплавили источноевропске престонице, а саме земље на Истоку Европе нису биле у стању на понуде моделе другачије од �Евро-Атлантских интеграција�, простор Источне Европе потпао је постепено под доминацију центра Европске Уније. Пошто се ради о областима које су се развијале на сасвим другачијим основама од оних у тадашњој ЕЕЗ ( планска економија ) које су одмах разорене, јасно је било да су оне у далеко горем положају но јужноевропске земље попут Португала и Грчке. .Како нису постојали ни најмањи механизми заштите остварена је потпуна економска доминација, која је у економској псеудоимперији ЕУ била довољна да се отпочне са политичким и законодавним диктатима. Источноевропске земље су данас фактички делови Европског Економског простора, разликујући се једино у статусу са осталим зељама чланицама ЕУ. Домен Брисела данас се простире све до Украјине и Турске Немогућност да наметне своје економско господарство Турској један је од услова зашто Брисел одбија да Турску прими у своје чланство, а не то што је Турска муслиманска земља или наводно крши људска права.Уколико Брисел успе да Турску увуче у свој економски простор, на чему упорно ради, ови би проблеми постали другостепени, а део око уједначења Турског и Европског законодавства био би решен Бриселским диктатима које би онда било лако спроводити као данас у случају Источне Европе. Односе између Брисела односно Немачко-Француско-Италијанског центра и Источноевропске периферије могли бисмо упоредити са односима које су развијане између Вашингтона и појединих делова САД у процесу освајања запада као и односима између метропола и колонија у раздобљу колонијалне експанзије Европе. Иако се фактичка власт Америка (Вашингтона) простирала на многе области на западу, неке данашње државе попут Аризоне, дуго времена нису имале статус федералне државе него територије.Оне су дакле биле део САД али са далеко мањим привилегијама него федералне државе.Овај су статус имале углавном неразвијени југозападни делови земље, за разлику од северних развијених које су од самог почетка имале овај статус и претстављају колевку Сједињених Држава. Други је пример бивших колонија.Мада су све оне биле под фактичком влашћу метрополе, неке су имале статус прекоморских територија са знатном самоуправом, неке су биле протекторати, а неке класичне колоније са знатном рестрикцијом основних права и слобода. Постојала је одређена еволуција, али она је углавном зависила од воље фактичког господара-метрополе. У нашем случају фактички господар или центар налази се у центру ЕУ, колевци Европске интеграције, док је источна Европа неразвијена периферија са фактичком влашћу центра који тамо спроводи одређене законодавне пројекте И мења статус ових земаља у зависности од својих тренутних интереса. Уместо интеграција пре одговара опаска Ноама Чомског да се ради о поновном васпостављању колонијалног односа између Западне и Источне Европе.Западна и Источна Европа биле су некад у полуколонијалним односима, Руско супротстављање овим односима и неприхватање да игра по правилима Запада, били су један од разлога отпочињања Хладног рата.Пораз Москве у Хладном Рату реактивираће ранији полуклонијални статус Источне Европе закључује Чомски.

Западни Балкан:

Балкан је као и Источна Европа део Европског Економског простора. Ратови које је Вашингтон водио на овим просторима нису ратови против ЕУ и Европске интеграције али јесу ратови против Европе. Тони Блер је током агресије на СРЈ 1999 написао је у свом тексту �Нова генерација подвлачи црту� да се ради о новој врсти рата у којој се боримо �за вредноти�, за �нови интернационализам у којем се брутална репресија читавих етничких група неће више толерисати.�Ако пређемо преко лицемерних ставова о нетолерисању репресије над етничким групама, јасно је да се ради о рату који доводи нове вредности, нови интернационализам, овог пута са запада овог пута у свом глобалистичком остварењу. Агресија је поспешила процес глобализације, а носилац овог процеса у Европи је управо ЕУ. Самим тим војно присуство чувара глобализације и трилатерализма осигурава економску моћ европског центра Овај центар је успео да наметне своју доминацију просторима бивше Југославије још осамдесетих, далеко пре но осталим источноевропским земљама. Користећи слабост земље, као и немоћ политичке псеудоелите да нађе решење за политичку,економску и војну кризу ЕУ је својим диктатима успела да посади мондијалистичке политичаре на власти у бившим Југословенским републикама, па и у Србији и да тако отпочне нову фазу развоја, коју се још не усуђује да примени на остале просторе Источне Европе-стварање мултиетничких држава у рушевинама Југославије.

Поставља се питање дали ЕУ ради против Европе? Можда би просечном Европљанину ово питање изгледало апсурдно ,али нама који носимо искуство живота у сличној протомондијалистичкој творевини само искуство налаже такво питање и даје нам веома аргументован одговор. Дали је С.Р. Србија радила против Србских интереса? Дали је Југославија радила против Србских инетреаса? Осамдесетих година кад су многи од нас живели свој југословенски сан, апсурдно је било и постављати ова питања. Данас знамо одговоре и они су више но поразни. Мондијализам и мултиетничност су по самој својој суштини антинационални као И пролетерски интернационализам и његова практична остварења у виду Југословенства или Совјетије. Као што је некада Београд екпериментисао са Македонском и Црногорском нацијом И са аутономијом косовских Шиптара, дакле у неразвијеним деловима земље ,које су попуно биле под влашћу Београда и нису за разлику од северозападних република претстављале никакав изазов ауторитету центра, такоданас Брисел у најнеразвијенијем делу свог економског простора прави екперименте у мондијалистичком стилу покушавајући да изиграва већег католика и од папе (или у преводу већег мондијалисту и од својих газди и идеолошких узора с оне стране океана). Као што су се Београду и Москви Македонски, Црногорски, Косовски, Кримски, Украјински и Молдавски пројекти обили о главу (а и даље ће им задајати главобоље од Војводине до Чеченије и Дагестана), тако ће се и Бриселском пројекту обити о главу управо мултиетнички и мондијалистички пројекти на Западном Балкану.

Сва права задржана, Погледи -