Zanimljive informacije ~ Dnevne zanimljivosti ~ Jeste li znali da....

Зашто је аспирин отрован за мачке?

Мачке су јако осетљиве на аспирин, па и само једна већа таблета може бити смртоносна. Ветеринари понекад преписују аспирин мачкама, али у веома ограниченим дозама.

Проблем је у томе што организам мачке није у стању да ефикасно разложи аспирин. Мачкама је потребно пуно времена да га избаце из организма па лако може доћи до накупљања опасних концентрација у њиховом телу. По свему судећи, овај проблем је заједнички свим мачкама, од домаћих до оних у природи попут лавова и тигрова.

Научница Бину Шреста (Shrestha) са Медицинског универзитета Туфтс у Бостону је открила да су мачке развиле ову необичну осетљивост вероватно као последицу свог начина живота као специјализовани ловци.

Људска јетра разлаже аспирин коришћењем протеина под именом UGT1A6, записаним у гену истог назива. 1997. године Мајкл Корт (Court), који је био вођа истраживачког тима у ком је Бину учествовала, показао је да се овај протеин скоро и не производи у јетри мачке. Три године касније, открио је зашто је то тако - мачји геном има "оштећену" варијанту UGT1A6. Ген је био пун мутација које га спречавају да ствара функционалан протеин, нешто попут рецепта у коме се прескоче одређени кораци. Технички говорећи, у питању је "псеудоген".

Проблем није ограничен на мачју врсту. Научница је проверила стање UGT1A6 код осталих месождера, и пронашла још две врсте - смеђу хијену и северну слоновску фоку, који такође имају "неисправне" верзије.

Као и многи други протеини који неутралишу токсине, UGT1A6 се развио како би животињама помогао да варе хиљаде опасних супстанци из биљака које једу. За животиње које једу биљке, чак и нередовно, ови гени су јако корисни. Јединке са оштећеним копијама су током еволуције биле приморане за специјализованије дијете и услед тога теже преживљавале од оних којима ови протеини функционишу.

Са друге стране, уколико се исхрана одређених животиње састоји само од меса, њима нису потребне ове заштите од биљних супстанци. Ти гени им нису неопходни. Јединке са оштећеним верзијама ових протеина преживљавају једнако успешно као и оне са функционалним копијама, тако да се "лоше копије" шире кроз популацију. На тај начин су преци мачака постепено градили мутације које су онеспособиле њихов UGT1A6 ген. Еволуција је немилосрдна у овом погледу - јер функционише по принципу "или користиш или одбацујеш".

Овај ген је био активан и функционалан у другим групама месождера, укључујући друге врсте хијена, псе, медведе, мунгосе и ракуне. Шта то разликује баш мачке, фоке и смеђе хијене од осталих месождера? Шреста мисли да је у питању њихова исхрана. Све три врсте су "хипермесождери", што значи да месо чини преко 70% њихове хране. У поређењу са тим, медведи и пси су "мезокарниворе", што значи да месо у њиховој исхрани заузима 50-70% односно да једу значајну количину хране биљног порекла.

И то није све. Друге хијене, мунгоси и ласице се такође сматрају хипермесождерима, а њихове копије UGT1A6 сасвим нормално функционишу. То значи да претежно месна исхрана можда животиње чини предодређеним према деактивирању копија UGT1A6, али да то није једини фактор који изазива његову "пропаст". Још нешто друго је сигурно утицало на губитак овог гена код мачака, смеђих хијена и северних фока, и задржавање тог гена код њихових рођака. Ова научница мисли да има добру идеју шта би могао да буде тај други фактор.

Данашње фамилије мачака (у класификацији) су еволуирале од заједничког претка пре око 11 милиона година. Пре тога, постоји необичан недостатак фосила мачака - тзв. "мачја рупа" која је је трајала од пре 23 до 17 милиона година. Постоји могућност да су мачке у том периоду прошле кроз "генетско уско грло". Њихова популација је била јако мала и свака мутација у малобројним преживелим јединкама би се преносила на наследнике, укључујући и дисфункционални UGT1A6. Вероватно није у питању случајност да је и северна слоновска фока прошла кроз слично "уско грло". Даља истраживања ће нам свакако дати још прецизније објашњење овог феномена.

Извор:Здрава маца