Шта ако наша вољена особа у једном тренутку стане на „луди камен” и полуди за неким трећим?



Бити у вези или браку није нешто што само по себи подразумева трајање „до краја живота”. Животна чињеница је да људи раскидају љубавне везе и да се разводе. Због тога и када је веза чврста и квалитетна ипак постоји једна стрепња да ли ће она трајати и за пет, десет или двадесет година. Често се ова љубавна стрепња може изразити кроз питања: А шта ако се некада појави трећи? Шта ако се вољена особа некада заљуби у неког трећег?

Могућност заљубљивања у трећег се тако појављује као демон стабилних љубавних веза. А заљубљивање не само да је снажна емоција, већ је често и потпуно ирационална. И зашто је ова стрепња страх од ирационалног: шта ако наша вољена особа у једном тренутку стане на „луди камен” и полуди за неким трећим? Не успевајући да разумеју логику зашто се неко заљубљује баш у дату особу, стари Грци су бога заљубљености Ероса представљали као дете које одапиње своје стрелице на све стране, па кога погоди. Ерос је представљен као дете јер деца у својој игри не знају шта раде, нису свесна последица својих активности, али да би то још више било наглашено Ерос је представљен са повезом преко очију.

Сви смо чули за неку од таквих ситуација. После толико година заједно, он се заљубио и отишао са млађом. Шта је на одласку рекао? Да га она мора разумети, да се то једноставно десило, да он не може ништа против својих емоција, да разум не може командовати срцу. На први поглед све је тачно и логично. А на други поглед?

Довољно је да кажемо да заљубљивање није догађај који нас погађа „као гром из ведра неба”. Заљубљивање је психолошки процес који има свој почетак, трајање и, наравно, крај.

Када је реч о заљубљивању особа које су већ у некој љубавној вези или браку, важно је схватити да се у трећу особу заљубљују углавном они који су из неког разлога, оправданог или неоправданог, незадовољни својом садашњом везом. Те жене и ти мушкарци су због тог незадовољства једним делом себе већ напустили свог партнера. А онда из тог дела себе, некада и несвесно, посматрају друге људе и траже некога ко би могао да буде погодан кандидат. И ако им се учини да су неког таквог пронашли, покреће се механизам на чијем је почетку свиђање и интересовање за другога. Из тога наступа жеља за контактом, жеља да се и особа допадне другом, да се представи на тај начин који ће учинити да се и она свиди другом. Затим се машта како би изгледали различити аспекти односа са том особом. Тек онда долази заљубљивање. А до тада је особа имала бројне прилике да заустави овај процес. Дакле, заљубљује се само онај који то хоће.



Izvor: Politika

to se uvek i svekome desava .. u svakom braku, vezi itd .. samo je pitanje u kojoj meri i da li je osoba dovoljno snazna da se odupre i naravno, da li je uopste pametno odupirati se.

Postoje tri realna scenarija da bi se neko zaljubio u nekog treceg.
- ja sam se promenio
- ona se promenila
- nikad nismo ni bili jedno za drugo, ali smo odluchili da to ne vidimo

U prva dva niko nije kriv, jer ljudi se menjaju i shta je tu je. Mozhe na tome da se radi, shta god mi mislili.
U tecem scenariju su oboje krivi, i tu pomoci nema.

Ishod sva tri scenarija bi trebalo da bude razlaz. Ukoliko ima dece, moj lichni stav je da se treba boriti do kraja.

Постоји могућност да смо одабрали личност која није оно идеално већ нешто најближе томе, и када нека која се чини као идеална случајно наиђе врло је вероватно да се зацопаш у њу. Е сад да ли се исплати упропастити године везе са неким (а то није нимало лако успоставити) за нешто што није гарантовано да ће успети? Ја мислим да не. Ја сам у мојих 5 ипо времена везе проживео свакојаке ствари и не пада и напамет да погазим то за једну авантуру.

Зато ја мислим да превару не треба опростити.

Lepo si rekao "chini se kao idealna". Idealno ne postoji. Da bih ja prso za nekom drugom, mora neshto zheshce da ne valja kod moje devojke.

Па рецимо ја сам свестан да моја девојка не испуњава све моје критеријуме. Испуњава неке небитне али који су мени ипак јако битни. Исто тако не испуњава доста неких других, али није задрта и егоистична већ је вољна да ради на себи па смо зато и компатибилни. Можда у старту нисмо били на истом нивоу, али смо обоје спремни да се мењамо донекле па смо се још више приближили. Морао сам и ја да потиснем неке своје бубице, морао сам да мењам неке ствари и преиспитујем неке погледе на свет. И било жешће тешко и напорно, ал смо најтеже изгурали и пре ћу себи руку да одгризем него да пљунем на све то.


Може да ми се допадне ко хоће, ал ништа није довољно вредно поништавања толиког труда.

Sad se postavlja pitanje, koliko je fer i prema sebi i prema drugome da se mjenjas i u kolikoj mjeri?

Boriti se do odredjene granice ne do kraja jer to nikome ne moze da donese dobro ... Deca se uce losem obrascu ponasanja... Isto ovo je moj licni stav


A sto kaze Cesa da li je fer menjati se u nekoj velikoj meri ? Jednom ce to izaci na povrsinu... Ja neke svoje stavove i bubice nikad ni pod kojim uslovima ne mogu da promenim niti zelim

Problem nastaje kad neces da mjenjas osobine za koje znas da ti skode.
I ja imam prgavih osobina, ali mislim da sam se uvijek trudila da ih, ako nista, ublazim. I zbog sebe i zbog drugih.

A ima toliko ljudi koji kazu 'jes, takav sam, ali necu da se mjenjam'. Malo je glupo, bar meni ..

Pa imam ja mnogo osobina koje iz mene izbiju samo u trenutcima kada sam besan mnogo ili kad sam pijan ili slicno .... To osoba koja je sa mnom moze da prihvati ili ne ali to ne moze da se promeni   

Ne vidim nista cudno u tome da osobine koje smatram za lose izmenim i uvek radim na tome, ja pod bubice mislim na nesto sto mozda meni predstavlja zadovoljstvo i sto ja volim da radim a njoj moze da smeta a i ne mora