.VAPAJ OCAJNIKA



      Cesto mi u misli useta njegov lik,njegovo,od bola napaceno lice,njegove
upale oci,cesto se sjetim njegovog grcevitog zagrljaja i posljednjih rijeci koje
mi je uputio,bolom izmucenog vapaja kada je kroz zube izustio:"Pomozi mi!"
Nikada necu zaboraviti taj vapaj i ogromni osjecaj nemoci koji me obuzimao
pri svakom pogledu na njega,koji je  kopnio pred mojim ocima i ja,koja sam
uvijek vodila racuna o njegovom zdravlju,lijekovima,injekcijama,ja koja sam
uvijek bila u stanju da mu pomognem,da pronadjem za njega i lijekove kojih je
deficit bio cak i na svjetskom trzistu,vise nista nisam mogla uciniti.Taj
osjecaj nemoci me gusio.Nikad nista nije trazio od mene,nikad mi se nije
direktno obratio za pomoc.Meni je bilo dovoljno da on kaze:"Trebao bih da
odem do doktora ....".........ili:"Trebali bi mi recepti za......"Bio je
to neki nas precutni dogovor....njegov nacin da  mi da do znanja da mu nesto treba.
Prvi put tokom mog i njegovog zivota,moj otac mi se direktno obratio za pomoc.
Njegovi bolovi su bili nesnosljivi.Davala sam mu Morfijuma i vise nego je bilo
dozirano ,ali,cinilo se da nista ne pomaze,a ako i pomogne da smanji bolove,
ne potraje dovoljno dugo.Svaki nalet bolova,cinio ga je nemirnim,mlatio je rukama,
oci vise nije otvarao i jedino je neciji dodir mogao da ublazi nemir.
Svaki put kad bi poceo da jeci i pomjera ruke,dotakla sam ga i tada..osjetila
bih kako se njegovo krhko tijelo opusta.Tog momenta,vjerovatno uslijed jakih bolova
pomjerao je ruke,pomicao se u krevetu,pokusao da se uspravi u sjedeci polozaj.
Podigla sam ga.Sklopio je svoje mrsave ruke oko mene,zagnjurio glavu u moje rame
i zajecao"Jooj,pomozi mi!!!!"Nikada to necu zaboraviti.Bio je to posljednji zagrljaj
moga oca i njegove poslijednje rijeci meni upucene.I bio je to prvi put  u mom
i njegovom zivotu da je moj,preponosni otac  direktno zatrazio pomoc,a ja nisam
mogla bas nista da ucinim.Nikada,nikome ne bih pozeljela da se nadje u takovoj
situaciji.Promatrajuci njegovo tesko disanje,gusila sam se.Nekoliko sati kasnije,
njegovo disanje je postalo teze i plice.Otkucaji srca su se smanjivali.Sjedili
smo pored njega,nemocni da bilo sto ucinimo,nas troje,moja mama,brat i ja.Moj
brat se naglas upitao :"Tko zna dal' nas on cuje?"Tad je moj otac vec bio
toliko nemocan da se nije vise pomjerao.Ipak,na pitanje mog brata,njegove
oci su se ,samo na trenutak otvorile.Dao nam je do znanja da nas cuje
Pricali smo mu.Moj brat je zamolio da mu stisne ruku,da otvori oci.Nije imao
toliko snage,ali je pomjerio prste.Oci nije mogao da otvori,al' je trepnuo.
Nekoliko minuta kasnije,otkucaji srca su se duplo smanjili,disanje postalo plice
,ali ubrzanije .Disanje je za njegovo izmuceno tijelo predstavljalo stravican
napor.Pri svakom uzdahu,zbog napora,njegove vratne zile su iskakale,debele kao prst.
Samo par minuta nakon toga,izdahnuo je.Nikad necu zaboraviti tih posljijednjih
nekoliko sati njegovog zivota,niti moju nemoc i ocaj u tom trenutku,i samo se
nadam da se on sada nalazi negdje gdje mu svaka pomoc koju zatrazi,moze biti pruzena.

S.P.Last romantic

BESMRTNA PESMA  
[antic]

1.

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
mozda ce u tebi
odjednom nesto posiveti.

Na trepavicama magla,
Na usni pepeljast trag.
Da li ikad razmisljao
o tome sta znaci ziveti?

Ko sneg na toplom danu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar tu ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama maste
u mladost hrabro se popni.
Tamo te ceka ona
lepa, al` lukava duga

I zivi!
Sasvim zivi!
Ne grickaj kao mis dane.
Siroko zvaci vazduh,
Prestizi vetar i ptice.

Jer svaka vecnost je kratka.

Odjednom: nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodas
sve vise ti je uzan
i osmeh sve tisi
i tisi
i nekako iskrivljen.

Zato zivi, al sasvim!
I ja sam ziveo tako,
Za pola veka samo
stoleca sam obisao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopako.
Al nikad nisam stajao.
Vecno sam isao.
Isao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaceni novac trajanja
i zasij naprsla mesta
iz kojih drhte cudjenja.

I nikad ne zamisljaj zivot
kao uplaseni oprostaj,
vec kao stalni docek
i stalni pocetak budjenja.
 

2.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stolecu
neko me slucajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom coveku.

Nigde toliko drukcijeg
kao u istim stvarima.

Proceprkas li prostore,
iskopaces me iz vetra.
Ima me u vodi,
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski visestruk,
ne znaci biti razcovecen.

Ja jesam deljiv sa svacim,
ali ne i razoriv.

A sva ta cudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znas li sta su prorocanstva?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
sto vija sebe ukrug.

Pa sto bismo se oprastali?
Cega da nam je zao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znas - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nesto
kao leprsav trag.

Nemoj da budes tuzan
toliko mi je stalo da ostanem u tebi
budalast, cudno drag.

Nocu kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim
kad vidis neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti - to ja jos uvek
sasav letim i zivim.

Hvala ti sto si popravio ovo sto sam zabrljala.kod tebe ovdje uvijek neki noviteti.Ja nisam cest posjetilac i jos se ne naviknem na staro,a ti uvedes nesto novo!!!!

Naravno,koristim ovu priliku da te pozdravim.:o)

Uvek sam bio cudno lud na neki svoj, pozitivan nacin... bar sam se trudio.
Na icq sam skoro celu noc, pa ono, kad naletis, javi se  

Zivot tece dalje... zvuci surovo ali tako je. Sve se u zivotu moze uraditi i ispraviti ali takav gubitak kao smrt voljene osobe nikad i rane ostaju duboke i protezu se dugo i dugo.