Новгород – стари град
Како су у једном од највећих средњовековних средишта одмицала археолошка ископавања, из далеке прошлости изронио је давно заборављени свет

Седам ефеских спавача

Откриће Помпеје под наслагама вулканског пепела својевремено је била права посластица за све оне који су се бавили античким светом. Одушевљење сазнањима не јењава ни данас. На другом крају Европе, усред велике Русије, у 20. веку започело је истраживање једног од највећих средњовековних градова – Новгорода. Велики Новгород, који се налазио на мочварном подручју што је вероватно ометало градитеље града, али и његове житеље, пружио је руским археолозима обиље података. Проток ваздуха био је мали, па су очувани бројни предмети од дрвета, коже, платна и осталих материјала које археолози немају често прилику да испитују јер се под утицајем ваздуха распадају.

Варјази са севера и руска демократија

У време кад почиње наша прича, руске степе биле су преплављене ратничким хордама са севера које су се у потрази за пленом спуштале низ долине руских река и понекад стизале чак до Византије. У византијским изворима познати су под именом Варјази. Неки од њих пружали су своје ратничке услуге руским кнежевима и византијским царевима, а неки су владали мањим областима. Један од њих, Рурик, посебно је важан за историју Великог Новгорода. Наиме, руске легенде кажу да су грађани Новгорода позвали Рурика да влада њима. Он је прихватио позив и у Новгороду је основао династију која ће да влада Русијом све до краја 16. века. Руриков наследник Олег заузео је 882. године Кијев и основао државу која је у историјским изворима позната као Кијевска Русија. Кијев је постао главни град државе, али је Новгород задржао првенство као културно и привредно средиште. Новгород је остао у склопу Кијевске Русије све док се 1136. године није осамосталио и постао средиште Независне државе Великог Новгорода која је покривала готово целу северну Русију. Моћ државе заснивала се на привредном богатству и трговини. Поред Лондона и Брижа, био је једно од најзначајнијих трговачких средишта света. Самосталност је морао да брани више пута. Нападали су их витезови тевтонског реда и Швеђани, али су избегли напад Монгола који је потресао целу Русију. У Великом Новгороду владало је веће грађана што је први пример демократског друштва у Русији. Постојао је кнез, али његова улога била је ограничена и свечана. Одлуке од државног значаја није доносио. Своју самосталност град губи крајем 15. века кад пада под власт тада све моћније Москве.

Живот у Новгороду



Варјази су ратничка племена са севера која су се, у потрази за пленом, спуштала низ руске реке.

Као и код Помпеје, у Великом Новгороду археолози већ више од педесет година истражују налазиште које свакодневно доноси прегршт важних података о животу једног руског средњовековног града. Огроман број налаза древне архитектуре омогућио је прилично тачну реконструкцију изгледа града што је руска државна филмска кућа „Москва филм” искористила да направи читав град који би по плану и архитектури одговарао средњовековном Новгороду. У древном граду откривен је велики број налаза који сведоче о дечјим играма, музици, духовности, уметности, праву, љубави, рату.

Писма из Новгорода

У току 2001. године откривен је 1001 документ написан на брезовој кори. Пре него што је 1951. године нађен први запис те врсте, руски истраживачи веровали су да је већина руског становништва била неписмена све до 988. године, кад су Руси примили хришћанство. Чак и тада, како се веровало, књиге су писане у манастирима, а наручивали су их црквени поглавари. Међу археолошким налазима био је велики број коштаних, дрвених и металних штапића. Прво им је приписивана верско-магијска улога, да би тек након открића „писама” њихово постојање постало очигледно. Радило се о стилусима, штапићима који су служили за урезивање текста или слика у меку подлогу
У току археолошког ископавања 1950. године које је водио Артемиј Арциковски, члан експедиције Нина Акулова нашла је свитак од брезове коре. Прво је помислила да су у питању неки цртежи, а кад је свитак очишћен и кад су се указала прва слова, значај овог налаза био је сасвим јасан и превазилазио је важност свих дотадашњих. Пред њима је био доказ о писмености људи који су једни другима остављали поруке. Захваљујући овим свицима истраживачи су могли да завире у свакодневни живот људи, о чему је историја мало говорила. Већина текстова биле су свакодневне поруке, љубавна писма, песме, политички пропагандни материјал, наруxбине... У једном од бројних писама муж тражи од жене да му пошаље чист веш, што нам осликава свакодневицу Новгорода. Најпознатији од свитака написао је један новгородски младић који се звао Онтим. Текст је написан једном врстом тајног језика који је смислио можда и сам Онтим. Текст почиње: „Данилу од Онтима...” и није потписан. Написан је у два реда али се чита вертикално два по два слова, да би се на крају добио шаљиви текст следеће садржине: „Ово је написао неук, показао будала, а шта је онај ко чита?” Захваљујући писмима, истраживачи су сазнали имена неких мајстора, иконописаца, сликара фрески, власника кућа. Није требало много времена да би се установило да људи из Новгорода и Пскова (другог руског града) не говоре истим језиком којим је говорила Кијевска Русија. Језик је био сличан, што говори о томе да су у тој области живеле две различите гране Словена. Друго откриће једнако важно за проучавање писмености код Руса догодило се 13. јуна 2000. године. Тада је откривена троделна табла од воска (иначе, важнија документа писала су се на таблама од воска). На њој су били исписани псалми као и један додатак у коме се говори о томе како књига служи за подучавање језика и није црквена књига. То је и први руски уxбеник који потиче из средине 10. века. Најзанимљивије од свега је што текст није написан као већина раних хришћанских текстова на старословенском, већ на староруском језику, што значи да је био намењен народу.

Од одеће до дечје игре


Некадашњи изглед официра пешадије

У току педесетогодишњих ископавања археолози су изнели на светлост дана важне податке о изгледу града Новгорода, његовим житељима и међусобним односима грађана. Откривен је велики број узорака тканина тако да се с великом тачношћу може реконструисати ношња. Познати су узорци вуне, свиле, лана, коже разних животиња, крзна. Археолози су уз помоћ стручњака за тканину били у стању да реконструишу добар део свакодневне одеће Новгорођана. Одело се састојало од ланене тунике и ланених или кожних панталона, односно сукње, док се крзно носило као заштита од хладноће. Одећу од свиле и вуне носили су виши слојеви друштва који је себи могли да приуште куповину увозног материјала који је у Новгород стизао путем трговачких веза из удаљених крајева света.
На основу бројних налаза музичких инструмената, може се рећи да су житељи Новгорода били и музикални. У хришћанској Русији музика се везивала за цркву и црквене хорове, а од инструмената коришћена су углавном звона.
Али, археолози су открили и велики број гудачких и ударачких инструмената, што говори о томе колико су били омиљени код Руса. На једном документу приказан је свирач гудачког инструмента – гусли које држи у крилу и пева песму о кнезу Ивану. Поред гусли у Новгороду су откривене звиждаљке, добоши и тамбуре. Из хроника и докумената знамо да су у Новгороду били познати путујући глумци-певачи које су Руси називали скомороки. Они су шетали улицама Новгорода и увесељавали народ. Певали су уз пратњу инструмената и глумили историјске догађаје.
У Новгороду је откривено и много дечјих играчака. Омиљена играчка била је чигра, о чему говори податак да је до сада откривено више од седам стотина примерака. На другом месту је лопта. Занимљиво је да се за израду лопти поред коже користило и дрво. На основу открића ових дрвених лопти као и дрвених штапова с повијеним крајем, руски истраживачи верују да су житељи Новгорода познавали неку врсту хокеја на трави. Као и данас, лутке су биле омиљене међу новгородским малишанима. Нађене су играчке у облику коња, паса, птица и других животиња, а израђиване су од разних материјала. Изгледа да су дечаци волели да се играју рата, о чему сведочи велики број дрвених лукова и мачева. Мачеви су израђивани с толико детаља и по узору на праве, металне мачеве да су археолози искористили играчке како би створили типолошки систем мачева који нису очувани.
Као и други народи у средњем веку, и Новгорођани су волели игре на табли. Доказ су дрвене табле за игру и коцкице које су нашли археолози. У граду се играо шах, мице и једна игра коју су Руси звали мелница (ветрењача). Верује се да су Руси преузели ове игре од Арапа вековима тргујући с њима.

Северна Помпеја

Током ископавања средњовековног града Новгорода нису откривани мозаици, раскошне куће, фонтане, рукотворине од злата и драгог камења какве археолози откривају у Помпеји. Налази из Новгорода имају другачију вредност, говоре нам највише о људима који су ту живели

Марко Јанковић
Politikin zabavnik

 

Veliky Novgorod (Russian: Вели́кий Но́вгород) is the foremost historic city of North-Western Russia and the administrative center of Novgorod Oblast. It is situated on the M10 federal highway connecting Moscow and St. Petersburg. Translated from Russian, its name means roughly "The Great New City" or "The Big New City". The city lies along the Volkhov River just below its outflow from Lake Ilmen. Population: 216,856 (2002 Census); 229,126 (1989 Census).



Early developments
Despite its name, Novgorod is among the most ancient cities among the Eastern Slavs. The Sofia First Chronicle first mentions it in 859; the Novgorodian First Chronicle mentions it first under the year 862 when it was allegedly already a major station on the trade route from the Baltics to Byzantium. Archaeological excavations in the middle to late twentieth century, however, have found cultural layers dating back only to the late tenth century, the time of the Christianization of Rus and a century after it was allegedly founded, suggesting that the chronicle entries mentioning Novgorod in the 850s or 860s are later interpolations.
The Varangian name of the city Holmgard (Holmgarðr or Holmgarðir) is mentioned in Norse Sagas as existing at a yet earlier stage, but historical facts cannot here be disentangled from legend. Originally, Holmgard referred only to the stronghold southeast of the present-day city, Riurikovo Gorodishche (named in comparatively modern time after Rurik, who supposedly made it his "capital"). Archeological data suggests that the Gorodische, the residence of the Knyaz (konung or prince), dates from the middle of 9th century, whereas the town itself dates only from the end of the 10th century, hence the name Novgorod, "new city".


Princely state within Kievan Rus'
In 882, Rurik's successor, Oleg of Novgorod, captured Kiev and founded the state of Kievan Rus. Novgorod's size as well as its political, economic, and cultural influence made it the second city in Kievan Rus. According to a custom, the elder son and heir of the ruling Kievan monarch was sent to rule Novgorod even as a minor. When the ruling monarch had no such son, Novgorod was governed by posadniks, such as legendary Gostomysl, Dobrynya, Konstantin, and Ostromir.
In Norse sagas the city is mentioned as the capital of Gardariki (i.e., the East Slavic lands). Four Viking kings — Olaf I of Norway, Olaf II of Norway, Magnus I of Norway, and Harald Haardraade — sought refuge in Novgorod from enemies at home. No more than a few decades after the death and subsequent canonization of Olaf II of Norway, in 1028, the city's community had erected a church in his memory, Saint Olaf's Church in Novgorod.
Of all their princes, Novgorodians cherished most the memory of Yaroslav the Wise, who had sat as prince while his father, Vladimir the Great, was prince in Kiev. Yaroslav promulgated the first written code of laws (later incorporated into Russkaya Pravda) among the Eastern Slavs and is said to have granted the city a number of freedoms or privileges, which they often referred to in later centuries as precedents in their relations with other princes. His son, Vladimir, sponsored construction of the great St Sophia Cathedral, more accurately translated as The Cathedral of Holy Wisdom, which stands to this day.


His Majesty Lord Novgorod the Great
In 1136, the Novgorodians dismissed their prince Vsevolod Mstislavich. This date is seen as the traditional beginning of the Novgorod Republic. The city was able to invite and dismiss a number of princes over the next two centuries, but the princely office was never abolished and powerful princes, such as Alexander Nevsky, could assert their will in the city irrespective of the Novgorodians' wishes. The city state controlled most of Europe's North-East, from today's Estonia to the Ural Mountains, making it one of the largest states in medieval Europe, although much of the territory north and east of Lakes Ladoga and Onega were sparsely populated and never organized politically.



One of the most important local figures in Novgorod was the Posadnik or mayor, an official elected by the public assembly (called the Veche) from among the city's boyarstvo or aristocracy. The tysyatsky, or "thousandman," originally the head of the town militia but later a commercial and judicial official, was also elected by the veche. The Archbishop of Novgorod were also important local officials and shared power with the boyars. They were elected by the veche or by the drawing of lots; after their election, they were sent to the metropolitan for consecration.
While a basic outline of the various officials and the veche can be drawn up, the city-state's exact political constitution remains uncertain. The boyars and the archbishop ruled the city collectively, although where one officials power ended and another's began is uncertain. The prince, although reduced in power beginning in about the mid-twelfth century, was represented by his namestnik or lieutenant, and still played important roles as a military commander, legislator, and jurist. The exact composition of the veche, too, is uncertain, with some scholars such as Vasily Kliuchevksii claiming it was democratic in nature, while later scholars, such as Valentin Ianin and Alesandr Khoroshev, see it as a "sham democracy" controlled by the ruling elite.
In the 13th century, Novgorod, while not a member of the Hanseatic League, was the easternmost kontor, or entrepot, of the league, being the source of enormous quanties of luxury (sable, ermine, fox, marmot) and non-luxury furs (squirrel-pelts).
Throughout the Middle Ages, the city thrived culturally. A large number of birch bark letters have been unearthed in excavations, perhaps suggesting wide-spread literacy, although this is uncertain (some scholars suggest that a clerical or scribal elite wrote them on behalf of a largely illiterate populace). It was in Novgorod that the oldest Slavic book written north of Macedonia and the oldest inscription in a Finnic language were unearthed. Some of the most ancient Russian chronicles were written in the archbishops' scriptorium and the archbishops also promoted iconography and patronized church construction. The Novgorod merchant Sadko became a popular hero of Russian folklore.
Novgorod was never conquered by the Mongols during the Mongol invasion of Rus. The Mongol army turned back about 100 km from the city, not due to the city's strength, but probably because the Mongol commanders did not want to get bogged down in the marshlands surrounding the city. That being said, the grand princes of Moscow, who acted as the tax-collectors for the khans of the Golden Horde, did collect tribute (dan) in Novgorod, most notably Yury Danillovich and his brother, Ivan Kalita.


Within the united Russian state
The city's downfall was a result of its inability to feed its large population, making it dependent on the Vladimir-Suzdal region for grain. The main cities in this area, Moscow and Tver, used this dependence to gain control over Novgorod. Eventually Ivan III annexed the city to Grand Duchy of Moscow in 1478. Novgorod remained the third largest Russian city, however, until the famine of 1560s and Ivan the Terrible sacking the city and slaughtering thousands of its inhabitants in 1570. The city's merchant elite and nobility were deported to Moscow, Yaroslavl, and elsewhere.



During the Time of Troubles, Novgorodians eagerly submitted to Swedish troops led by Jacob De la Gardie in summer of 1611. The city was restituted to Russia only six years later, by the Treaty of Stolbovo and regained a measure of its former prosperity by the end of the century, when such ambitious buildings as the Cathedral of the Sign and the Vyazhischi Monastery were constructed. The most famous of Russian patriarchs, Nikon, occupied the metropolian see of Novgorod between 1648 and 1652.
In 1727, Novgorod was made an administrative centre of the Novgorod Governorate of the Russian Empire, which was detached from Saint Petersburg Governorate (see Administrative divisions of Russia in 1727-1728). This administrative division existed until 1927. Between 1927 and 1944 the city was a part of Leningrad Oblast, and then became an administrative center of the newly formed Novgorod Oblast.
During World War II, on August 15, 1941, the city was occupied by the German Army. Its historic monuments were systematically annihilated. When the Red Army liberated the city on January 19, 1944, out of 2,536 stone buildings, fewer than forty were still standing. After the war, the downtown was gradually restored according to a plan worked out by Alexey Shchusev. Its chief monuments have been declared the World Heritage Site. In 1998, the city was officially renamed Veliky Novgorod, thus partly reverting to its medieval title "Lord Novgorod the Great".

Iz Wikipedie

Ocekujem da se sad pojavi moralles i kaze kako su Rusi potomci Bosnjaka i Bugara .