ЗОРАН МИЛИВОЈЕВИЋ:
ТРАЈЕ ГРАЂАНСКИ РАТ НИСКОГ ИНТЕНЗИТЕТА ИЗМЕЂУ ДВЕ СРБИЈЕ

Психотерапеут о психичком здрављу нације, ЕУ, политичким елитама, протестима, васпитању деце: "Децу и присилом учити реду"

Траума коју доживљавамо последњих двадесет година и даље траје. Распад државе, ратови и хиперинфлација довели су до процеса децивилизације - државне институције су се распале, а ми смо морали да подивљамо како бисмо преживели. Зато, уместо уређеног друштва, сада имамо владавину кланова и интересних група.

Овако за „Новости“ оцењује стање у држави и душевно стање нације др Зоран Миливојевић, психотерапеут, предавач на неколико института у Србији и Словенији.

- После децивилизације, на сцени је хиперцивилизација. Власт мисли да у једном мандату може да усади оно за шта је Европи било потребно неколико деценија. Покушавају да преселе Србију у Скандинавију, што је немогуће. Зато и не чуди што људи нове законе доживљавају као облик државног насиља. И већина тих закона тешко ће заживети. Осим тога, живимо у држави партијских кланова. Лјудима је теже да прихвате нова правила када знају да увек има оних за које закон не важи.

Све анкете показују да је оптимизам, који је владао после 5. октобра 2000, сада нестао. Да ли га је могуће обновити?
- Колективно смо отупели чекајући да буде боље, да уђемо у ЕУ, да прође криза... Чини ми се да је деведесетих било више оптимизма него данас, јер човек се лакше бори са проблемима када верује да ће одређена невоља проћи. А сада на видику нема назнака да долазе бољи дани или да постоје политичке елите које ће решити проблеме.

Зато вероватно и опада подршка чланству у ЕУ. Да ли ту шаргарепу може нешто друго да замени?
- Европа за нас постаје све старија и ружнија удавача. А ми смо као провинцијски младић, кога богата млада стално уцењује и понижава. И економска криза је срушила заблуде о ЕУ као финансијском рају. Мислим да би људи требало да схвате да смо сами, да нас на Западу због јаке пропаганде током деведесетих и даље доживљавају као „ружне, прљаве и зле“ и да се тај стереотип стално подгрева „у случају да затреба“. Боље би било да се окренемо себи, али и сарадњи са Русијом, Кином, Индијом...

Како, по вама, на психичко стање нације утичу последњи догађаји на Косову и Метохији?
- Преплићу се бес, немоћ и страх. Томе доприносе и потпуно различите поруке политичара, које збуњују људе. Иако се по томе не разликују од других народа, Срби воле да буду обмањени и да им политичари причају оно што желе да чују, а не да им различити политички актери говоре различите ствари.

Како се млади људи у Србији боре са проблемима?
- Колективна отупљеност води у колективну депресију, из које млади виде два излаза. Први је одлазак у иностранство, а други је бекство у хедонизам. Одсуство вере да нешто може да се промени многе је натерало да и даље идеализују одлазак у иностранство, иако је због кризе сада и тамо тешко. С друге стране, добар део младих је размажен, зависан од родитеља, па уживање виде као једини начин да се боре против проблема.

Да ли је боље „искључити“ се из политичких дешавања?
- У Србији је то готово немогуће, јер ми живимо политику. У принципу, ако можете нешто да промените онда је боље да знате шта се догађа. Искључивање је механизам одбране. Одбрана је, међутим, и жеља за што више информација, јер појединци тако стичу утисак да су сигурнији, пошто су наводно обавештени. Због великог притиска згуснутих историјских догађаја многи су се емиционално и ментално затворили и постали мање саосећајни. Овде и даље као да живе две Србије, као да је у току грађански рат ниског интензитета. Некада четници и партизани, патриоте и издајници, данас партијски кланови, такозвана прва и друга Србија...

Многи замерају да је овде преовлађујући тип - националиста окренут прошлости.
- Национализам је хипертрофирана љубав према себи и својој нацији. А у српском народу уопште нема љубави једних према другима. Нема је ни у првој, ни у другој Србији. Управо нам фали љубав према себи и жеља да ценимо своје.

Коју бисте терапију онда преписали тој и таквој Србији?
- Да почнемо да ценимо себе! Тек када се то догоди имаћемо здраву и озбиљну државу. Вара се свако ко мисли да ће се пљувањем по свом народу допасти Европи. Само ће допринети да се учврсте лоши стереотипи о нашем народу.

Који је рецепт за срећу у Србији, посебно ако немате пара?
- Лјуди треба да схвате да су сами одговорни за своју срећу. Може се бити срећан и у Србији. Али, на Балкану је срећа, условно речено, забрањена. Малтене је непристојно бити срећан кад је толико несреће око вас. Отуда и оно са стављањем камена у ципелу да вас жуља кад сте најсрећнији. Лјуди верују да ће умањивањем среће умањити и неку будућу несрећу. Кад се друштво обогати много је лакше бити срећан.

Грађани су незадовољни, али нема озбиљнијих протеста.
- Није довољно да се деси нека велика неправда па да народ изађе на улице. Проблем је у томе што Срби више не виде шта могу да промене, а да буде боље. Нема ни нових политичких опција. Политичари немају шта да понуде, а да није даље од седам година. Лјуди се осећају истрошено и изневерено. А у Грчкој демонстранте стимулишу јасне идеје. Они кажу: „Не желимо ми да платимо терет кризе. Хоћемо да то уради власт!“

Срби спадају у највеће конзументе лекова за смирење у региону?
- Кад вам се све љуља, и глобално и локално, када свакодневно слушате мрачне приче, кад су вам рате за кредите све веће јер су везане за страну валуту, кад сте под тензијом због Косова, због рационализације и отпуштања, кад све то саберете - имате право да се осећате анксиозно. Ма колико да смо огуглали и покушавамо да игноришемо реалност, усмеравајући се на дружења или ТВ, реалност утиче погубно, па је нормално да један део популације узима лекове.

Који највише?
- Првенствено жене. Женама је то „дозвољено“, док мушкарци резонују „није то за мене, ја сам јак“. Зато они пију алкохол.

А деца се дрогирају.
- Нека да, друга беже у виртуелни свет компјутерских игрица или „Фејсбука“. Општи је тренд бежања од ружне реалности.

У чему је разлика између нас и Запада? И тамо је велика зависност од дрога, медикамената, компјутера и насиља...
- Тамо ипак мора да се ради. Држава се понаша као маћеха: „Мораш да радиш, колико радиш толико ћеш имати“. Мораш и да плаћаш порез, кредите... Капитализам је друштво засновано на страху. У социјализму вас држава безусловно воли, као мама. Све вам даје и пошто свима даје она је сиромашна. Када капитализам постане јако удобан, људи се опусте и наступа криза, као сада.

Многи се, ипак, слажу да Србији не би шкодио европски ред.
- Проблем Европе је претерана регулација. Свака држава тежи реду, али ако не зна кад треба да стане, постаје тоталитарна. Тада уређује облик парадајза и штанцује прописе. Кад живите у таквој држави тешко је испунити све те захтеве и избећи казне. Овде чак и не знамо да 100.000 Британаца напушта острво јер више не може тамо да живи. Фармери се исељавају из Холандије на Нови Зеланд због бирократије. Разумем све људе који поздрављају увођење реда, али не разумем преписивање европских закона по сваку цену, посебно оних који се односе на децу.

Да ли децу треба учити да буду друштвено активна, било као планинари или као политички активисти, или да гледају своја посла?
- И једно и друго. Треба их учити да воде рачуна о свом интересу. То не значи да буду себични. Брига за себе, али и за друге. Све групне активности су корисне јер развијају социјалне вештине, уче малишане како да се поставе, како да говоре пред другима...

Mислите да казне које се примењују на родитеље у свету не могу да опстану у Србији?
- У Словенији, ако вас неко пријави да сте шљепили дете, то се третира као малтретирање и казна је 600 евра. Лјуди су ишли у затвор јер немају да плате казну. А ми и даље уводимо шведске норме о заштити деце које не могу да опстану. Уосталом, и Швеђани имају проблема. Тамо је 5.000 одузете деце, а, по неким проценама, само десет одсто је узето с разлогом, док су остала одузимања под знаком питања.

Како онда васпитати дете?
- Рецепт је једноставан: љубав плус дисциплина. У целој средњој Европи родитељи врло мало показују емоције деци и она су претерано социјализована. Овде показујемо љубав, али нема дисциплине. Ни један, ни други модел не ваља. Децу треба стално хвалити, посвећивати им време, куповати поклоне, љубити их и мазити. Али треба их учити и да поштују ред. Родитељи за то примењују различите технике, од убеђивања до присиле. Зато је једна од важних ствари да имају дозволу да ударе дете кад треба. Телесна казна није физичко злостављање.

Да ли мислите да нас у свету и даље више препознају по ратовима или, можда, по Новаку Ђоковићу?
- И даље по ратовима. За разлику од наших људи који се, да би преживели, баве геостратешким студијама, тамо гледају своја посла и зарађују новац. Верују својим вестима у којима и даље можете да чујете да су Срби грозни. Кад сам гледао последње извештаје са Косова, да нисам одавде мислио бих да опет Срби потпаљују рат. Стереотип о Србима се тенденциозно подгрева јер Запад још није сигуран шта ће бити с Косовом, па није лоше да имају спремно јавно мнење.

Ко долази на психотерапије код нас?
- Здравствени систем у Србији је такав да се терапија потцењује, а фаворизују се лекови као јефтинија варијанта. Сиромашни немају пара за терапију, а када неко од њих прогута понос и дође у дом здравља, заказују му термине за три до шест месеци. Богатима углавном терапија није потребна, јер са новцем имају већу способност да утичу на стварност која им се не свиђа. На терапије долази само такозвана средња класа.


Аутор А. ПАЛИЋ/В. Ц. СПАСОЈЕВИЋ
Извор Вечерње новости, 07. август 2011.

http://standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/8064-zoran-milivojevi-traje-graanski-rat-niskog-intenziteta-izmeu-dve-srbije.html

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:340659-Zoran-Milivojevic-Fali-nam-ljubav-prema-sebi