Истинита прича с почетка Другог рата 1941. у Југославији



Мајка ружа у великом златном оквиру



Жена стоји и погледом прати точкове воза како одскачу од трачница. Примети, у једном трену, високо подигнуту руку. Човек нешто виче. Локомотива гуши речи: "Узми ово". Нешто паде, жена приђе, чека да воз оде даље. Онда се окрену десно, па лево. Са земље подиже кутију опшивену белом крпом. На крпи стоји руком написано...

Почетак приче враћа нас у доба у којем су Немци у прве дане окупације у Србији, ближе, у Краљеву, безобзирно харали. Краљево је тада била само мала варош, у то време са много радника. Чувени су били железничари. Приповедајући, и сад ми се врзма слика: видим Ибар, поплочане улице на турски начин. Чујем тандркање точкова трачницама, писак локомотиве у даљини. Чују се хистерични гласови: "Лос, лос круцификс. Свиње! Бандити! Лос лос! Јуден!" Пратим црвене теретне вагоне. Чујем топот ногу. Говор и плач. На малом оквиру стегнути прсти. Чујем речи које ретко ко разуме. На споредном колосеку маневрише локомотива: вуче десет теретних, сточних вагона. Рампа спуштена. Жена стоји и погледом прати точкове како одскачу од трачница. Танки, сивкасти слојеви дима лебде изнад сивих кућерака. Жена примети високо подигнуту руку. Човек нешто виче. Локомотива гуши речи: "Узми ово..." Нешто паде поред трачница. Жена приђе, чека да воз оде даље. Онда се окрену десно, па лево. Са земље подиже кутију опшивену белом крпом. На крпи стоји руком написано "Нисим Албахари".


Жена ћушну кутију у недра. Окрете се. У даљини, негде на скретници корача немачка патрола. Два војника са пушкама.
Пређе улицу и пође путем који води према кући. Локомотива писну и врати вагоне с југа на север.
Кад је стигла кући син јој ћутећи поможе да скине капут, привуче столицу и седе за сто. Јасно му је да мајка о нечем размишља, да нешто озбиљно размеће по глави.

- Изгледаш уморна?

Мајка ћути. Погледа на шпорет.

- Ништа ниси донела? Гладан сам... Долазила је тетка Мира.

- Шта је хтела?

Дечак слегну раменима. Она одмаче лонац с ватре.

- Јеси ли видела Немце? Мира рече да од јутра у Краљеву довозе транспорте. Нису војници. Нема тенкова. Нема топова. Нема ни путничких вагона, само фургони. Пуни су људских гласова. Плача. Можда су то наши заробљеници? Транспортују их у логор.

- Пеђа, ово су тешка времена. Ништа не питај. Верујеш ли у оно што Мира говори?

- Наравно, зашто не бих веровао.

Мајка уздахне и ућути. Оде тихо у другу собу да се пресвуче. Кад се вратила, у руци је држала кутију.

- Шта је то? - упита је Пеђа.

Она слегну раменима:

- Нашла сам поред пруге. Неко је бацио - рече мајка и пружи сину кутију.

Обоје ућуте. Гледају "ону" ствар.
Син најпре погледа у мајку, па кликну:

- Шта је ово? Погледај! Злато, мајко! Злато, право злато!

Дечак напуни пуну шаку. У кутији промеша по злату.

- Ми смо богати! Нећемо гладовати! Све је суво злато!

- Ћути... О овоме ником ни речи. То је туђе. Туђа мука, а наша несрећа. Ником да ниси писнуо!

- Ти си то нашла, али то је онда наше!

- Да, ја сам то нашла, али...

- Зашто је бацио? Погледај - показа мајци. - Ко баца ово?

Она погледа. Скупи обрве.

- Види, три златна прстена са иницијалима. Ови други? Само драго камење: небо плаво, црвени, зелени... Јој, овај бели: то дијамант, брилијант! Ово, види, колико велики медаљон. Огрлица са дебелим ланцем и иницијалима Н. А. Огрлица са крупним, као кликер бисерима... а ово? Шта ту све има...

Мајка погледа у Пеђине прсте. Из кутије извуче и броји: један, два, три, пет, седам, девет и на крају: петнаест ланаца од чистог злата. Пеђа отвори медаљон. Окрене и погледа у Н. А. :

- Види две слике! Дечко у матроској униформи са великом крагном и машном. На другој страни девојчица са увијеном косом у локне. Машна у коси.

Мајка погледа слику.

- Деца - рече. - Како су лепа.

Пеђа вади дукате. Броји: - један, два, три, четири, пет, седам, девет, дванаест, двадесет и један... А ови су већи и гласно броји, држећи у шаци и рече: "седамнаест".

- Нису енглеске паре - рече мајка и загледа. - Чији је ово лик?

- Франц Јозеф - рече важно Пеђа.

Она из пуних плућа испусти ваздух.

- Ала смо богати - кликну Пеђа... Сад можемо лепо да живимо.

Док му гледа очи мајка порумени:

- Запамти: то није наше! То нама не треба.

- Нико те није видео када си нашла.

- Тачно, нико, али... Нама не треба туђа несрећа.

Пеђа на дну кутије угледа бели папир са линијама.

- Писмо! - рече Пеђа и пружи мајци.

- Читај! - нареди мајка.

"Ја ћу сигурно бити мртав. Можда већ данас. Можда сутра. Није важно. Главно је да ја више никад нећу видети сунце, небо. Ја сам Јевреј. Хитлер и фашизам нас уништавају. Таква је моја судбина. Са свима смо живели у љубави. Живели смо са Србима као са браћом. Срби су племенити, хумани, воле људе...

Поштени, човече (ко нађе ово писмо). Предајте, ако преживите оном из моје породице ко преживи.

П.С. Имам сестру Рахелу која живи са сином негде у слободном свету. Мислим да су на време избегли сигурну смрт и Хитлера. Живео сам у Београду. Био сам апотекар. Хвала. Нисим Албахари."

- Шта мислиш да урадиш са овим? - упита је Пеђа.

- То је моја ствар. У то не дирај. То је несрећа. Не, не то је несрећа. То је светиња.

- Нико од њих неће остати - рече Пеђа.

- То, ти не знаш.

- Они су Јевреји.

- Они су људи.

- Они, су мајко, бивши људи.

- Куш! - одбруси жена и остави писмо међу породичне драгоцености.

Он је само погледа.

- Од Немаца си остао без оца. Немој да ја останем без сина.

- Добро, мама.

Четири године касније, око седам ујутру Пеђа се спремао за школу.

- Имаш ли мало хлеба? - упитао је Пеђа.

- Проје.

- Од прекјуче.

Она процеди кроз зубе:

- Донеће ујак брашно и кромпир.

Пеђа заусти, али мајка га пресече:

- Знам шта ти је у глави.

Он је погледа.

- Није наше - рече одлучно мајка.

- Само један мали дукат - запита он болећиво.

- Сад је већ доста. Пут под ноге и у школу!

Посматрала га је како се удаљује. Био је далеко од трачница. Рампа је спуштена. Она надланицом убриса сузе. Па се врати у кућу да се спреми за посао.
Немци се сад ужурбано крећу. Нема више оне бучне блех музике. Више је људи на улици, ретко која зелена униформа.
Седели су у оној истој соби у којој је први пут донела бели замотуљак. Вечерали.

- Хоћемо ли после вечере да прошетамо. Поред Ибра.

- Уморна сам - рече она и укочи поглед у зид. Гледа нетремице у своју венчану слику.

- Чега си се сетила? - упита је Пеђа.

- Година, оних прошлих.

- Знам... Ајде да знам - рече Пеђа.

- Не вреди мислити о томе. Сви они су одавно и ко зна где ликвидирани.

Она уздахну и рече:

- Годинама трагамо, мој синко. Био си дете, а сад, сад си зрео човек.

Пеђа је загрли, привуче к себи, нежно пољуби.

- Е, моја мајко... Чуваш ли још Нисима Албахарија? Где смо покушали, било је узалуд. Сећаш ли се писма? Још нам само остаје да покушамо у Перту, у Аустралији. А то је, мајко, на крај света.

Пеђа увуче десну руку у унутрашњи џеп капута.
Она погледом испрати покрет његове руке.
Пеђа с поносом извуче коверат.

- Ево те среће - принесе јој пред нос. - Карта за авион. Видиш, то би ти рекла. "Има Бога"! рече пркосно и насмеја се.

- Није то твоје - рече она.

- Моје, кунем се - рече Пеђа. Пружи јој карту. - Је ли пише ту моје име и презиме.

- Не играј се, није ми до игре. Стара сам. Ниси у панталоницама.

- Путујем за седам дана. Дошао сам да се поздравим. Још ако имаш поверење, дај ону кутију да окушам срећу.

- О, Боже, о Боже, ако те има. Хвала. Хиљаду пута хвала!

Мајка устаде. Онда донесе кутију и рече:

- Ево... Поздрави их. Много их поздрави. Сад могу и да умрем. Могу.

Он седе за велики сто. У спортску торбу стави кутију.

- Понећеш ово, покаже мајка на стаклену теглу. Дохвати је са ормана.

- Шта ти пада на памет. Дуње? О Боже мој. Дуње! То не носим.

- Они немају наше дуње.

- Смејаће ми се.

- Нека се смеју. Од срца им шаљем. Имали, немали. Ти ћеш то носити. Шта ме брига што имају. Хвала Богу да имају, али немају моју љубав. То им шаљем!

На вратима Пеђа пригрли мајку. Јако стегне и пољуби.
Пеђа на вратима махну руком.
После седам дана боравка у Аустралији, стиже у Перт.
У конзулату доби адресу Нисима Албахарија.
У дну степеница велике куће чекао је домаћин. Рашири руке, онако дежмекаст, румен и ћелав. Развуче усне, радосно рече:

- Добро ми дошли пријатељи из Југославије!

Пеђа се нађе у срдачном домаћиновом загрљају.

- Ја сам Нисим Албахари. Србин из Београда.

- Драго ми је - рече Пеђа и осети бол од загрљаја, у десној шаци бол од стиска.

Нисим Албахари га повуче к себи на груди.

- Јуче су јавили из Југословенског конзулата да ме жели видети господин Пеђа. То сте ви?

- Ја сам Пеђа - рече. - Ово је мој друг Бранко.

- У својој сте кући.

У реду, с десне и леве стране, у великом холу стоје: жена, две девојке и три младића.

- Ово је моја жена Ребека. До ње, старија кћи Букица, овај девојчурак Лола - представи их Нисим с поносом. Ови момци, моји синови. Са брадом је Нисим. Ово, показа руком на најстаријег, Давид, а риђи то је Руца.

Пеђа скиде с леђа спортску торбу. Прихвати пружену руку. Бранко домаћици пружи букет црвено-белих ружа. Домаћица се мало изви и преда букет девојци у црној хаљини са белом чипкастом кецељом преко паса. Домаћица се пажљиво загледа у кутију са белим омотом и руком написано "Нисим Албахари"

- Шта ово треба да значи? - упита Албахари.

- Поклон од моје мајке.

Нисим се изненади.

- Није требало да се труди - окрене кутију неколико пута. - Ово је нешто тешко! - рече и напући усне. - Охоо!

Замисли се. Позелени. Поцрвени. Онда, изусти:

- Па, ово је рукопис мог драгог ујака... Зар он није мртав?

Пеђа ћути...

Укућани с пажњом гледају у "главу куће". Нисиму задрхти рука. У очима сузе.

- Извините - рече. И гласније заплаче.

Укућани све то с пажњом посматрају. Поглед упућен пакету. Никада нису видели главу куће да плаче. Најстарији син узе из очевих руку поклон.

- Да отворим? - упита.

Отац потврдно климну главом...
Пред крај ручка, Пеђа из торбе извади теглу са слатким. Устане, наклони се домаћици.

- Од моје мајке за вас - рече.

Она се збуни. Обрати се Нисиму. Он јој објасни о послатку као српском обичају.
Син Давид врати Пеђин поклон оцу и рече:

- То је твој поклон, изволи.

Укућани с пажњом прате шта се догађа. Многи не разумеју.

- Мало ми дрхте руке, узбуђен сам - рече Нисим Албахари.

Најстарији син извуче писмо деде кога никад није видео. Чуо је од оца да је имао ујака. Извуче ланац са медаљоном. Отвори. Мајка пружи руку за медаљоном.

- Ово - изненади се и показа Нисиму Албахарију. - Ово си ти!

- Да, то сам ја. Имао сам четири а можда, пет година.

Сви се смеју. Од срца.

- Сестра је била лепша - рече Нисим Јуниор.

Кћи Лола извади златни ланчић са окаченом шестокраком звездом.

- Ово је твоја сестра - рече Букица - много је слатка. Види локнице. Колика јој је машна у коси.

- Тако се то тада носило - додаје Нисим.

Нисим Албахари онда дохвати писмо и прочита га у преводу.
Супруга замоли Нисима да преведе њено питање:

- Откуда вашој мајци све ово? - упита.

Пеђа је о мајци испричао много тога. Онда о првим данима окупације. Прогањању и убијању. Причао о глади. О отпору окупатору. О транспорту у коме је био ујак. На крају, о тренутку кад је бацио пакетић и ствари које су сад ту, код њих, пред њима у Порту.

- Ох Боже! Ох Боже, то је ужасно и опасно. И страшно. Ваша мајка има велико срце! Она није познавала нашег ујака!

Пеђа настави да прича. Посматрала га је са пуно пажње и дивљења. У исто време и неверицом.

- Драги мужу. Морамо да видимо ту необичну жену. Мајку. Мајку храбрости. Такво срце. Не знам, не знам. Па она никог није знала. То је још чудније.

Пеђа исприча како је мајка, због озбиљности прилика и из страха да јој не украду пакетић носила у недрима. "Овде" и показа он руком на леву страну груди.
Нисим је све преводио. С напором, тражећи речи из свог језика.

- Она мора доћи и од сада живети код нас - изусти Ребека. - Она је мајка ове куће.

Пеђа се само насмеши.

- Она је мајка ове куће - рече и Нисим Албахари.

- Стара је - рече Пећа. - Она неће моћи и хтети да напусти... Не, не... Не би издржала овако далеки пут.

- Авионом, то није тако ни далеко ни заморно - рече Лола.

Пеђа рече:

- Када би имала твоју снагу и године.

Она погледа у Пеђу, окрете се мајци зачуђена.

- Не разумем. Ми ћемо платити!

Нисим се окрете Пеђи.

- Лола не разуме. То је неплативо, разумеш. То велико срце је више него за поштовање. Мој ујак је њој нико и ништа...

Син Руца важно рече:

- Ми ћемо ићи у Југославију: донећемо је овако - испружи руке и сави у лактовима и заљуља лево, десно као да љуља бебу.

Пеђи је драго. Само је понављао: - Не, не, то не долази у обзир!

- Онда, морамо је нечим наградити - предложи Нисим млађи.

- Не, ни то не долази у обзир - рече одмах Пеђа. - То је њена љубав, како да кажем. Саосећање за човека у невољи. Саосећање за слободом. Да човек живи свој живот у слободи, као птица... Хвала вама свима на доброти.

- Када је тако - рече Нисим Албахари - онда... Не знам шта да кажем, застаде и погледа све укућане.

- Имате ли бар њену слику - рече и погледа у Пеђу.

- Мислим, рече и завуче руку у џеп и извуче новчаник. - Ево је! - пружи фотографију Ребеки.

Мајчина слика је ишла из руке у руку. Свако је дао свој коментар и похвалу: "За племените очи, за добар, топао и саосећајан поглед". Опет се слика врати у Ребекине руке.

- Хвала вам, господине - рече она и сама се загледајући у слику. - Али, опростите, нећу вам је вратити. То је Нисимова мајка. И моја мајка. Даћемо је најпознатијем аустралијском уметнику да направи велику слику. Биће у оквиру од чистог злата, нека се овековечи овај племенити лик и племенито срце.

Нисим Албахари узе слику од Ребеке и пољуби је.
Домаћица покаже руком на источну страну у великом салону. С пуно важности рече: - Стајаће у средини! Ту јој је место!



У ИМЕ МОРАЛА, ЧОВЕЧНОСТИ И ИСТИНЕ

Пре десетак година када је први пут објављена ова прича, аутор Предраг Сарић је замолио да се, по жељи учесника догађаја, њихова имена и презимена не обелодањују.

Сматрајући грехом не објавити пуне податке о овим људима зарад морала, човечности и историјске истине, редакција Српског наслеђа даје први пут широј јавности на увид њихова имена: мајка са златним срцем је данас покојна, Ружица Радојчић из Краљева. Њен син је Предраг-Пеђа Радојчић, данас покојни професор Београдског универзитета и некадашњи председник "Црвене звезде" из Београда, а Бранко, Бранко Станковић, славни фудбалер и тренер, данас пензионер у Београду.

Аутор: Предраг Н. Сарић није међу живима, а о породици Нисима Албахарија из Перта у Аустралији, нема ближих података.




Преузето са сајта: srpsko-nasledje.rs