Zaboravljeni
Deca iz sela Alun kod Kladova odsečena su od sveta. Za TV su čuli, ne znaju šta je kompjuter i uglavnom ne završe ni osnovnu školu

KLADOVO - Gorštake iz zaseoka Alun deli 12 kilometara zemljanog puta od Brze Palanke i još dvadesetak asfaltnog od Kladova. Međutim, njihova udaljenost od glavnih civilizacijskih tokova daleko je veća. To je najizraženije zimi, kad je 70 mališana iz 18 kuća i fizički odsečeno od ostatka sveta. Nažalost, veze s urbanim delovima opštine Kladovo nisu ništa bolje ni u danima kad su putevi prohodni. Ljudi s ovog dela planine Miroč nastavljaju da žive svojim ritmom, u svom svetu i po svojim pravilima.
   
Četvororazredna škola u Alunu je istureno odeljenje Osnovne škole "Stefanija Mihajlović" iz Brze Palanke. Istureno, i to prilično. Iako u školi postoje dve učionice, trenutno se koristi samo jedna, i to sa svega devet učenika uzrasta od šest do 11 godina.
- Ovde su nekada radila dva učitelja u dve učionice - priseća se Momčilo Pavković (47), učitelj koji je karijeru terenskog prosvetara započeo pre 23 godine upravo u ovom zaseoku.

- Nekada je ovde bilo 19 učenika, ali je od tada sve manje dece. Ako se ovako nastavi, za desetak godina ova škola će biti zatvorena.

Nastava se odvija po uobičajenim programima, ali na način i u uslovima koji se ne mogu ni porediti sa školama u gradu.
- Ne žalimo se, ali bi nam dobro došle nove slikovnice, knjige i kasetofon, jer sve što sada imamo prilično je zastarelo - kaže učitelj Momčilo. - U celom selu ne postoji nijedan kompjuter, a ako bi se, kojim slučajem, pojavio, bila bi to prava senzacija.

Pravo stanje stvari se, ipak, najbolje može sagledati tek kroz razgovor s decom. Od njih petoro koji ove godine završavaju četvrti razred, samo će jedan nastaviti školovanje u Brzoj Palanci.
- Neću da idem u peti razred, ostajem kući da radim s kravama, da budem lovac - kaže je Duško Stepanović (11).

Njegov brat blizanac Ljubinko ima slične ambicije.
- Ne idem u peti razred, a u školi najviše volim muzičko, matematiku i likovno. Volim da crtam. Najviše sam slikao divlje svinje i drveće. Meštani Aluna se, inače, uglavnom bave stočarstvom i lovom, pa ne čudi ovakvo razmišljanje njihovih najmlađih. Slađan Matić, učenik trećeg razreda, kaže da bi želeo da bude stočar kad poraste i dodaje:

- Ne volim da čitam knjige. Volim da gledam televizor, ali nemam.

Denis Nikolić završava četvrti razred, ali svoju budućnost ne vidi u školskoj klupi:
- Ne idem u peti, ne volim školu - kategoričan je Denis. - Volim da igram fudbal s bratom, igramo samo nas dvojica, jer nemam drugo društvo. U školi imam više društva i lepše mi je u školi nego kod kuće. Kuća mi je daleko od škole, zimi idem po snegu. Išao bih u peti razred, ali ne mogu. Srećom, ima dece u Alunu koja imaju ambicije.

- Kad sam kući igram se igračkama. Najviše volim avione i kola. Voleo bih da budem pilot kad porastem - kaže Mladen Simonović(7).

Želju da kroz obrazovanje ostvari životni san pokazuje i Sanijela Bacić, koja će od sledeće školske godine biti učenik petog razreda u matičnoj školi:
- Volela bih da budem medicinska sestra, ali bih volela da radim u Negotinu, a ne ovde u selu. Niko od dece, zaposlenih u školi i meštana ne žali se na uslove života i ne traži pomoć od zajednice.

- A samo jedan polovan kasetofon, zastareli kompjuter, ili crno-beli televizor otvorio bi nove vidike ovoj zdravoj i prirodno bistroj deci. Onda bi i mogućnost da jednog dana u Alunu bude više srednjoškolaca, ili čak da se pojavi i prvi fakultetlija, bila daleko veća.

Neće da im se deca školuju

Odluku o daljem školovanju dece uglavnom donose roditelji, koji olako prihvataju posledice nepoštovanja zakonske obaveze o obaveznom osmogodišnjem školovanju. Matična škola iz Brze Palanke svakog meseca dva puta šalje opomene roditeljima koji ne dozvoljavaju deci da idu u peti razred. Neke prijave stignu i do sudije za prekršaje, ali je teško naplatiti novčane kazne, zbog lošeg materijalnog stanja roditelja. Službeno "dopisivanje" traje dok deca ne prerastu uzrast za osnovnu školu, i na tome se sve završava.
Učitelj Momčilo pamti da je pre dvadesetak godina imao nekoliko učenika koji su završili srednju školu, ali nema nijednog da je upisao fakultet. Vrhunac školovanja im je treći ili četvrti stepen tehničke škole.



Izvor: Kurir / LJUBIŠA ILIĆ