Забавник: Ко је измислио плавуше? :: Buvljak ~ Opsta blebetanja ~ Svastara

Ко је измислио плавуше?

Грци и Римљани представници су медитеранског типа који се одликује тамном косом и очима и маслинастим теном, али у античко доба идеал лепоте био је сасвим другачији. За њих је то била светла коса која је указивала на оно што је било најдрагоценије у њиховој култури - младост и лепоту, пише "Политикин Забавник".

Познато је да се многа деца радјају са светлом, готово плавом косом која не тамни све док не уђу у пубертет. Отуд је плава коса симбол младости.

С обзиром на то да су скулптуре Афродите увек биле приказане са златном косом, чувена песникиња Сапфо закључила је да је ова боја коришћена због отпорности и трајности овог племенитог метала. Зато се златна боја везује за постојаност, дуговечност и бесмртност, па су је владари током историје често користили за своје круне и перике.

У старој Грчкој, осим ретких природних плавуша, жене су најчешће бојиле косу мешавином полена и млевених латица шафрана, а затим би седеле на сунцу док не би постигле одговарајућу нијансу плаве боје.

Римљанке су водиле праву битку да би очувале наклоност својих мужева који су лудовали за германским робињама плаве косе. Оне су за избељивање косе користиле мешавину есенција разних биљака, пепела и устајалог вина, због чега се често дешавало да остану без косе. Тако су почеле да се носе и прве перике, наравно, од плавих власи.

Чак су и владари, Нерон и Комод на пример, имали плаве перике које су посипали златним прахом, али из другачијих разлога: они су хтели да буду богови, а богови су имали – златну косу.

Током средњег века црква је имала велику моћ, а плава, нага Венера поистовећена је с двема хришћанским грешницама, Евом и Маријом Магдаленом, које су замениле паганске богиње и преузеле сав терет њиховог греха. У то време свети Бернандин проповедао је да је плава коса одлика грешног човека.

Истовремено с тим ставом цркве, развијао се још један, кроз лик и дело друге светитељке, свете Брижите, која је била позната по својим визијама у којима јој се јављала Богородица као лепа млада жена дуге плаве, сјајне косе која јој је падала на рамена.Њене проповеди оставиле су трага у делима уметника који почињу своје хероине да сликају са плавом косом, а свест о плавушама почиње да се мења.

Почиње ера у којој светла коса означава уједно особу доброг срца и часних намера.

Постепено и црква почиње да приказује Богородицу као жену златне косе окружену андјелима који су такодје плавокоси, због тога што се сматрало да су деца безгрешна и бесполна , као и Богородица. Често је златна боја на стаклу или фрескама заиста и позлаћивана, а сликана је на начин који је стварао привид природног светла.

Мит о плавушама прохујао је од средњег века преко ренесансе и затекао модерно доба сасвим неспремно. Питање је остало и даље нерешено – светице или блуднице?

Почетком 20. века било је опасно желети плаву косу. Тада се јаљају прве боје за вештачко избељивање косе, које су често изазивале опадање косе, или, у нешто блажој варијанти, опекотине на кожи главе.

Други светски рат доноси идеал плавуше – од избељених заводница какве су биле Џин Харлоу и Ме Вест, до добродушних миљеница публике као што су Ширли Темпл и Бети Грејбл.

За стварање мита о плавушама заслужан је био и Волт Дизни, чији су добри ликови увек и лепи, и обрнуто, зли ликови увек су ружни. Његове јунакиње су на прагу девојаштва, крупних очију, доброћудне и кротке, и углавном имају дугу светлу косу, а невоље решавају или магијом или уз помоћ неког мушкарца.

Ова „сигурна формула“ можда је допринела стварању мита о „глупим плавушама“, којима увек треба неко да се брине о њима, да би оне могле да буду безбрижне и љупке.

Готово све жене ’50. година желеле су да буду плавуше као Мерилин Монро. Из овога следи да се замисао о „глупој плавуши“ појавила с Мерилин, иако она није била баш тако наивна – она је била једина глумица тих година која је у уговору имала посебну ставку којом јој је био загарантован проценат од зараде филма. Ипак, неке од чувених плавуша тог доба свесно су бежале под окриље мита – Џејн Менсфилд имала је неколико добро чуваних тајни, медју којима су и завршен факултет и натпросечан ИQ.

Улога плавуше на филму и телевизији се мењала од асексуалних јунакиња какве су биле Деби Рејнолдс и Дорис Деј ’50. и ’60. година, преко Фаре Фосит, типичне представнице калифорнијске плавуше ’70. и ’80. година, која је била претеча популарне Барбике, плава, савршених пропорција и, наравно, прелепа.

У складу са уобичајеном представом о плавушама, компанија „Мател“ је 1992. године тржишту понудила Барбику која је изговарала фразе као што су „Волим да купујем!“ и „Математика је баш тешка!“.

Било како било, свако време ствара сопствене предрасуде. Двадесет први век је тек почео, али је већ уочљиво да се стереотипи које намећу рекламе и телевизија лакше разоткривају, јер потрошачи више нису маса, већ појединци.

Међутим, и даље остаје отворено питање на које ће можда неке будуће генерације дати одговор: плавуше – анђели или ђаволи?

Извор: Mts - Mondo