Aj iskreno:

Prvo bih tupo i neverno posmatrao posmatrao pravoslavni krst. Zatim bih u suzama nabacio pesme na mp3 plejer... Pesme tipa Kamelot - Karma , Kansas - Dust In The Wind , The Doors - The End , Toše - Igra Bez Granica , Joe Satriani - Driving At Night , Moody Blues - Nights In White Satin , Balašević - Slovenska Carbon Based Lifeforms - World Of Sleepers , Led Zeppelin - Stairway To heaven  itd itd.

Zatim pokupim sve pare, odem do najbliže ribolovačke prodavnice, kupim sve što mi treba za pecanje za jedan dan, kupim u samoposluzi nešto za sebe da pojedem, sve (ili "svo"  ...verovatno bih uzeo i neku gramatiku srpskog jezika da vidim da li se kaže "sve vreme" ili "svo vreme" ) vreme slušajući onu muziku. Zatim bih sa tom opremom go i bos otišao da skačem bandži na adu. Posle toga pravac pecanje. Na pecanju bih razmišljao o tome šta sam sve mogao a nisam uradio...

...Verovatno bih plakao...kako god, na kraju bih došao do toga da nije ni bitno jer bez obzira na to koliko sam ja napredovao do sad, kraj se bliži ...osim ako do sad nisam izmislio neki anti-kataklizma štit (za šta je verovatnoća ravna nuli). mp3 mi je sve (ili 'svo'  ) vreme uključen...čuje se: "...When all are one and one is all, To be a rock and not to roll." ... tu bih verovatno pustio suzu. Pecam do samog kraja... Svaka upecana riba bi mi skrenula misli sa kataklizme. To malo biće od jednog kilograma (koliko samo lažem  ...obično ne prelaze 300 grama) bi mi metnulo osmeh na lice kao Joker u filmu. Puštao bih svaku ribu nazad u vodu, jer kad si sportista, budi sportista do kraja.

Just a thought...