Yugo :: Automobilizam ~ Formula 1 ~ Karting ~ Moto sport

„Југо” вози последњи круг

Производња националног аутомобила биће угашена највероватније 2009.

Крагујевац – „Југо” иде у пензију, а са најпопуларнијим аутом после „фиће” у Крагујевцу ће, по инсталирању нове „Фијатове” технологије, престати производња и свих осталих „Заставиних” модела – „кеца”, „осмице” и „флориде”. Неизбежан крај „златне ере” српске аутомобилске индустрије, започете пре више од пола века у погонима „Завода Црвена застава”, најавили су и министар Млађан Динкић и генерални директор Групе „Застава возила” Зоран Радојевић. За своје „олдтајмере” крагујевачка фабрика ће бити везана само још законском обавезом о производњи делова за ове моделе у контингенту који задовољава седмогодишњу потрошњу.

Производња „југа” и осталих модела из домаћег програма биће обустављена највероватније 2009. године, а тачан датум, према Радојевићевим речима, биће познат тек након конкретизације уговора са „Фијатом”, који би требало да буде потписан следећег месеца. Дакле, на јесен 2009. биће саопштен датум „одласка у пензију” популарног „југа”, првог самосталног пројекта крагујевачке фабрике аутомобила. Сви остали „Заставини” модели су, наиме, били реплике торинског гиганта, од „фиће”, преко „стојадина” и „осмице”, па све до „флориде”.

Звучи патетично, али долазак „Фијата”, који ће удахнути нови живот „Застави”, означиће и дефинитиван крај „темпераментног штедише”, како је крагујевачка фабрика с почетка осамдесетих година прошлог века, када је „југо” почео да се производи, рекламирала свој нови модел.

Биће то засигурно и прилика да се подсетимо „посла столећа”, како је назван аранжман са САД у вези са извозом „југића” на тамошње тржиште. За пет година, од првог транспорта 23. јула 1985, па све до 1990, „Застава” је дилерима у САД испоручила укупно 141.511 ових возила. Ко зна шта би било да крај тог посла није био и крај СФРЈ, која је почела да се цепа по републичким шавовима!?

Иако је цела прича око фирме „Југо Америка” имала своју политичку позадину, тадашњи директор „Заставе” Родољуб Мицић својевремено је за „Политику” објаснио и финансијскi крах овог посла. Наиме, ниска цена од 3.990 америчких долара била је фиксна, а „Застава” је репроматеријал плаћала у немачким маркама, која је баш у том периоду енормно јачала у односу на долар.

„Посао столећа”, који је инициран на највишем државном нивоу, свакако је био осуђен на пропаст, али се многи Крагујевчани још увек сећају еуфорије са којом је „југић” испраћен за САД. Улице су биле окићене америчким и југословенским заставама, баш као и брод „Ерика Болтон”, којим је први контингент возила транспортован из луке Бар за Балтимор.

Помпезно најављен аранжман од самог почетка пратиле су бројне контроверзе. „Југо” је, наиме, 1981. проглашен најбољим аутом у Србији, а прве године извоза, 1985, „Њујорк тајмс” га је прогласио најгорим аутом у САД, док га је магазин „Тајм” 2007. године сврстао на листу 50 најгорих аутомобила свих времена. Амерички попартисти су га користили за своје перформансе, хрватска емиграција дизала је у ваздух плацеве на којима се продавао. Читав посао је водио Малколм Бриклин, сумњиви амерички бизнисмен, који је упропастио више сличних пројеката и фирми, али сам никада није банкротирао. Исти човек се у Крагујевцу појавио и после 2000, али је нетрагом нестао.

Ту трагикомичну историју „југића” Крагујевчани су с почетка серијске производње, која је покренута 28. новембра 1980, видели сасвим другачије. Баш као и већина Југословена који су у „југу” препознали новог „фићу”. Мали, а довољно велики за породични багаж, стартан, а не троши много и, што је најважније, делови су се могли наћи „на сваком ћошку”. Вицеве о грејачима на задњем стаклу који су ту да би возач могао да греје руке док гура покварени ауто, Крагујевчани су примали благонаклоно, тврдећи да их „југић никад није издао”. Сви су га, једноставно, волели.

До овог тренутка, у Крагујевцу је произведено око 800.000 ових аутомобила, а тренутно се у „Застави” сваког месеца направи око 450 „југића”. Треба, међутим, напоменути, да губитак по комаду најјефтинијег аута у Европи износи око 500 евра, због чега држава годинама субвенционира „Заставу”.

„Југо” је, подсетимо, са запремином мотора од 1.000 и 1.100 кубика, имао неколико варијанти (од 45, 55, 60 и 65 коњских снага), а био је и једини „Заставин” ауто који је имао и своју кабриолет верзију. Таквог једног, и дан-данас, по сопственом признању, вози министар Божидар Ђелић.

Лоренс Иглбергер
Међутим, кад се више не буде производио, „југићи” ће, с обзиром на платежну моћ већине становништва, и даље „гутати асфалт” по српским путевима. Полован не кошта више од 1.000 евра, делова има „у сваком дворишту” и „испод сваке шљиве”, па ће се крпити док лимарија начисто не пропадне. Треба ли ишта више рећи о „великом-малом југу”, кад је и Лоренс Иглбергер, амбасадор САД у Југославији, био у Управном одбору фирме „Југо Америка”.

– Чланови југословенског лобија у Вашингтону, попут Лоренса Иглбергера (касније државног секретара у Бушовој администрацији) пројектом „Југо Америка” понудили су Србији и Југославији последњу велику прилику за економски опоравак – писао је др Предраг Симић, бивши директор Института за међународну политику и привреду и садашњи амбасадор Србије у Паризу.

„Југо” је, дефинитивно, био један од последњих покушаја окретања Југославије ка Западу. Можда ће „Застава” са „Фијатом” овога пута имати више среће.

-----------------------------------------------------------

„Југић” у Холивуду

У филму „Умри мушки 3” из 1995. Брус Вилис и Семјуел Л. Џексон јуре жутим „југићем” зле момке и не успевају да их стигну, да би Вилис опсовао на рачун страних кола. Идеја да се користи „југо” позајмљена је из трилера „Врана” из 1994. године са Брендоном Лијем, у којем се један од јунака филма „закуцава” у полицијска кола због лоших техничких карактеристика возила, уз псовке на рачун „југића”. Заплет криминалистичке комедије „Ко је убио Мону” из 2000. са Денијем де Витом базиран је на мистериозној погибији главне јунакиње (Бет Мидлер) која, возећи „југо”, слеће у провалију.

Бране Карталовић

-----------------------------------------------------------

Сто долара за непредвиђено одржавање

Без обзира на титулу „Мона Лизе лоших аутомобила" коју је „Тајм" доделио „југу", власници тог возила у Америци, у бројним коментарима на Интернету, имају и другачија мишљење. О томе сведоче многобројна позитивна искуства, попут једног возача „југића" који је прошле године дошао до закључка да је за четири године прешао 148.000 миља и да је за то време потрошио само сто долара за непредвиђено одржавање. Вероватно на основу сличног искуства, један Американац је поручио да ће у својој гаражи увек имати један „југо". Он се, наиме, не сећа када је резервни део платио више од 20 долара.

- Уз редовну промену уља и каишева, никада нисам имао проблем. Ово је одличан мали аутомобил - гласи коментар из децембра 2001. године.

О квалитету „југа" за америчко тржиште, који је био знатно квалитетнији и модернији од возила које је „Застава" продавала на домаћем тржишту - ондашњој великој Југославији, сведочи и искуство једног возача са Малте. Он тврди да је „југо" најбољи аутомобил који је икада имао. Посебно због лоших путева на Малти и чињенице да на свом „југу 45-А" никада није мењао амортизере.

„Југо ме никада није разочарао. Волео бих да су и људи тако поуздани."

Izvor: Politika