2. САРАДЊА ПОСЛЕ 22. ЈУНА 1941. ГОДИНЕ

После напада на Совјетски Савез, Немци и у Србији проглашавају комунисте непријатељима. Они сламају "Ужичку републику", крајем новембра 1941, али наредне године, уочивши да у Србији има веома мало комуниста - недовољно да би им правили сметње, Немци мењају тактику. Другим речима, они поново покушавају да употребе комунисте против својих главних непријатеља - четника. Ово је било лако извести, јер су и комунисти имали исту тактику: употребити Немце против својих, такође главних непријатеља, четника. "Комунисти су у вези са Немцима у Србији и са усташама у Босни", писао је Дража у распису свима од 15. децембра 1942. године. Нешто раније, у распису од 3. децембра, као човека за везу "између комунистичких вођа и Нојхаузена" именовао је адвоката Радоја Вукчевића из Београда. "Немци у безнадежној борби против нас осећају своју немоћ и зато покушавају да помоћу комуниста подрију наше редове", стајало је још у овом распису.7
"Радоја Вукчевића, адвоката из Београда, могу сигурно да скинем", јављао је поручник Предраг Раковић, командант 2. равногорског корпуса, 27. марта 1943. године, тражећи конкретне податке "против њега као комунисте, јер га неки утицајни Немци још штите".8

Конкретне податке о немачко-комунистичким везама у Србији Дража је тражио од свих команданата. "Лице које је требало да ми да податке о тим везама као и друго ухапшено је. Још нисам пронашао друго лице. Иде доста тешко, јер тајна полиција ради свим силама на откривању наших људи", жалио се мајор Радослав Дјурић, командант Јужне Србије, 25. јануара 1943. године.9 Његови обавештајци су после месец дана ипак успели да сакупе доста информација и 19. фебруара Дјурић јавља да везу са Гестапоом одржавају уредник "Новог времена" Богдан Симић, "комуниста-троцкиста", као и поштански чиновник Пауновић. Он је радио у Гестапоу, а био је пријатељ Милована Дјиласа, члана комунистичког Централног комитета и Врховног штаба. ћурић наставља:
Комбинација Гестапо-троцкисти нарочито је дошла до изражаја приликом пуштања око 60 ухваћених вођа из логора у јулу и септембру прошле године када је требало оживети комунистичку акцију због сузбијања пораста нашег покрета...
Данас комунисти и даље одржавају везу са Гестапоом, и један од начина њиховог рада је проваљивање наших организација...
Познато је да су комунисти преко Јадранско-подунавске банке добили у лето 1942. године десетак милиона динара од једне немачке банке. Књиговођа Јадранско-подунавске банке је Бора К. Ратковић, најближи рођак Владимира Дедијера. То је било у исто време са пуштањем из лагера друге групе ухваћених комуниста.10
Наставак депеше емитован је 22. фебруара:
Дедијер је један од главних комунистичких вођа у Србији. Врло је вероватно да је субвенција ишла тим путем. На Јастрепцу је у септембру 1942. године примећена добро наоружана група од око 70 људи који су били обучени у најновија војничка одела и имали сви гојзерице и модерно немачко наоружање.
У моравској Србији коју води троцкиста др Рајко Јовановић и извесни Марко Шпанац такође стари троцкиста, појавиле су се поново комунистичке вође које су пре неколико месеци биле похапшене од стране Гестапоа. Видну улогу између Гестапоа и комуниста игра извесна госпођица Стојановић, ћерка Александра Стојановића, новинара.11
У комунистичкој архиви пронађеној у Горњем Милановцу крајем 1942, Окружни комитет је саветовао члановима партије "да се убацују у обавеШтајну слузбу окупатора и на тај нацин потказивањем продузе борбу против нас, писе капетан Звонимир Вуцковић, командант 1. равногорског корпуса. Комунисти су са прилицном тацноШћу обавеШтавали Немце о покретима цетника, стекавШи тако њихово поверење. Немци ће ускоро отићи, али ови са Равне Горе остају овде и са њима ћемо кубурити целог зивота, објаШњавали су комунисти својим присталицама.12
Мајор Симеон Оцокољић Пазарац, командант Млавског корпуса, известио је Дражу 19. јануара 1943. године:
Немци су у току октобра и новембра прошле године имали састанке са претставницима комуниста ових крајева и то са: Бошком Вребаловим, студентом медицине Јованом Шербановићем и другима. Бошко је родом из Мелаунаца а Шербановић из Лознице. Ове састанке су држали код с. Орешковице и Добрње. Ово су потврђени извештаји.
Због надирања Руса и јаке пропаганде преко "Слободне Југославије" и Радио Лондона, оживела је комунистичка делатност у селима у близини Пожаревца. Комунисти су потпомагани од њихових другова, агената немачких. И наслањају се на саме Немце, те у близини њихових гарнизона и раде. Дакле, тамо где се наши одреди због близине Немаца често не крећу. Наредио сам нашим јединицама силажење до самог Пожаревца, да би се комунисти угушили. Сељаци траже оружје да се сами бране.13
Мајор Драгутин Кесеровић известио је Дражу 26. јануара 1943. како су, после борбе делова Расинског корпуса против партизана у Разбојни, одмах дошли Немци, похапсили четничке присталице, запалили једну и опљачкали више кућа. "По свему изгледа да су комунисти у вези са Немцима и због тога нам је отежана борба. Где се год десила борба између нас и партизана, после 24 сата Немци долазе у потеру за нама. Потере ради чишћења терена почеле су", писао је Кесеровић.14
Три дана потом Кесеровић је јављао о још драстичнијем случају. Док се 2. расинска бригада капетана Петковића борила против партизана, са једне стране су је напали Бугари и Немци, а са друге недићевци под командом потпуковника Мојсиловића. Од осовинских трупа је том приликом погинуо потпоручник Драгољуб Попадић, а заробљени су ваздухопловни потпоручник Драгољуб Николић и редови Драгомир Бећировић и Адам Бабић. С друге стране, партизани су убили два редова, Владимира Вукојевића и Светозара Терзића, које су нашли на лечењу код сељака.15
И 2. априла мајор Кесеровић је јављао да је борба против комуниста "отежана, јер Бугари и Немци одмах иду у потеру за нашим јединицама". Ипак, он је "предузео све" да се униште, тим пре јер су им управо стигла "знатна појачања из Лебана".16 Према томе, извештаји мајора Кесеровића потврдили су оно што су сазнали обавештајци мајора Дјурића: да су Немци од ухапшених комуниста створили један партизански одред, наоружали га и послали на Јастребац, како би им служио пре свега за маркирање четника.
Мајор Љуба Јовановић јављао је 9. фебруара 1943. вести из Тимочке крајине:
За уништавање комуниста не бирамо средства. Снага имамо довољно. Они су овде изгубили сваку подршку народа и у насељена места не долазе. Непријатељ не само да их не гони, него му служе као главни агенти.17
А поручник Боривоје Манић, командант Пожешког корпуса, пише 10. фебруара:
4. о.м. Немци са Бугарима упали у две општине Гугаљ и Табановићи. Убили ми тројицу четовођа и упалили им куће. Издаја од стране комуниста. Идуће ноћи заклао сам тројицу комуниста.18
У чачанском крају највеће жртве на овај начин комунисти изазивају 13. фебруара 1943. године. Раковићев официр, поручник Лучић, тога дана је организовао забаву у корист сиромашне деце, у три кафане у Мрчајевцима. Сазнавши за забаву, комунисти обавештавају немачки гарнизон у Горњем Милановцу да су у кафанама четници, иако су сви гости били у цивилу и ненаоружани. Немци ноћу неопажено опколе кафане и насумице оспу паљбу. Убили су 13 мушкараца и две девојке, спалили пет кафана и две куће и одвели 60 талаца. О овоме су Дражи јавили капетани Звонко Вучковић и Предраг Раковић, депешама од 15. и 18. фебруара.19

3. ДРАЖИНА РЕАКЦИЈА

Четници су најдаље почетком 1943. сазнали да је ради сламања устанка у Србији 1941. године "немачки ђенералштаб употребио исти систем који је употребљен 1917. у Русији где је пломбираним вагоном пребацио Лењина да сломи руски фронт", како је то Дражу обавестио мајор Дјурић 17. фебруара, на основу поузданих информација обавештајне службе у Београду. Наиме, према Дјурићевим информацијама, јуна 1941. Немци су из логора у околини Минхена и Нирнберга преко Загреба довели у Србију 50 "највиших комунистичких вођа из Југославије". Они су били заробљени у Шпанији, или ухапшени у Француској, па су после окупације Француске пребачени у Немачку. Мајор Дјурић наставља:
Педесет комунистичких вођа пребачено је у Србију да би сломили српски национални фронт против окупатора и унели бациле међусобне борбе и анархије на Балкану. Тиме је одмах у почетку миниран од стране Гестапоа јединствен народни фронт балканских народа и специјално Србије као квасца устаничког отпора.20
Дакле, пошто је акција Немаца 1917. године потпуно успела - пораз на Источном фронту уз помоћ комуниста претворили су у победу - они је понављају у Србији 1941, али је примењују и касније, финансирајући комунисте и пуштајући њихове људе из затвора. У ово доба, Дража је очекивао савезничку инвазију Јадрана у лето 1943. године, а уједно и највећу употребу комуниста од стране Немаца. Поред поменутог Дјурићевог извештаја и депеша о немачко-комунистичкој спрези које је добијао од команданата из разних крајева Србије, Дража је имао у виду и стратешке споразуме између партизанског Врховног штаба и Немаца, постигнуте у њиховим контактима од марта до маја 1943. године. Зато он, примера ради, 18. маја упозорава команданта београдских илегалаца мајора Александра Михајловића да ће у тренутку "главне акције" Немци убацити у Београд комунисте из Срема и Баната.21
Према томе, сем формалне законске обавезе о борби против пете колоне, и посебно против комунизма, Дража је имао низ крупних разлога за вођење антикомунистичке акције. Покушавао је да их уништи још од јула 1941. године, али када је у Црној Гори на лицу места видео последице њихове владавине у једној "совјетској републици", почео је да издаје нарочито оштре наредбе у том правцу. Од лета 1942. године, карактеристична Дражина наређења о комунистима у Србији су следећа:
Распис свим командантима, 15. јула:
У појединим крајевима почеле су се појављивати комунистичке банде јачине 20-30 људи. Најенергичније, свим силама, посредно и непосредно, без икакве милости настати да се униште чим се појаве. У овим крајевима њихова зверства била су неописива. Ово наређење пренети свим суседима.22
Мајору Драгутину Кесеровићу, 12. августа:
Комунисте уништите по сваку цену. У Вашем реону можете бити само Ви. Они не заслужују никакву милост и човечност. У Црној Гори су побили на хиљаде националног елемента. Морамо имати чисту ситуацију да би могли окренути против окупатора.23
Распис свима, 18. августа:
У Југославији мора бити јединствен фронт. Комунисте и љотићевце уништавати без милости свуда где се појаве, не бирати средства.24
Мајору Радославу Дјурићу, 10. новембра:
Предузмите са свима мерама да очистите комунисте са Косова. Плаћајте Арнауте, користите више тројке. Све што знате и умете.25
Мајору Кесеровићу, 1. децембра:
Комунисте гонити до истребљења и ако изјављују да су уз нас. Покушавају превару као и увек, а циљ им је да се дочепају власти па да убијају.26
Поручнику Предрагу Раковићу, 10. децембра:
Јављају ми да у срезу Трнавском има комуниста. Предузмите најенергичније уништавање без милости.27
Мајору Дјурићу, 31. децембра:
Добро је што рашчишћавате комунисте на десној обали Вардара. Продужите рашчишћавање што енергичније да немамо после са њима муке. Нарочито помогните свештенике и учитеље наше организације.28

4. СПОРАЗУМ КОМУНИСТА И НЕМАЦА ТОКОМ МАРТА, АПРИЛА И МАЈА 1943. ГОДИНЕ

Ратни циљ комуниста није био ослобађање земље, већ освајање власти: према томе, они су непријатеља видели у чуварима те власти - краљу, влади и легалној војсци - а не у окупаторским трупама. Преглед ратних догађаја показује да су се партизани борили против окупатора само кад су морали, у оним ситуацијама кад не би стигли на време да се склоне, док би оштрицу своје борбе увек усмеравали ка непријатељу број један, чијим би уништењем остварили свој ратни циљ - дакле према четницима.
Марта 1943. године и комунисти су предвиђали да ће се у скорој будућности савезничке трупе искрцати на јадранску обалу. Долазак "буржоаских сила", Енглеске и Америке, значио би њихов крај: комунистичка нада била је Стаљинова Црвена армија. Али, Совјети су били далеко, док је после победе у Африци долазак савезничких трупа у Европу представљао извесност. Зато су комунисти били решени да се боре против Енглеза и Американаца, све док им Стаљинова војска не дође у помоћ и постави их на власт. У том смислу обавили су посебне припреме. Партизански комесари ширили су песме попут ових: "Ако дођу дебели Енглези, чекаће их наши митраљези" и "Партизани, припремите митраљезе, да чекамо краља и Енглезе".
Наравно, југословенски комунисти то нису чинили на своју руку, већ по налогу из Москве. Радио "Слободна Југославија", који је емитовао програм из СССР-а и био под директним надзором Коминтерне, претећи је јављао 17. јануара 1943: "Ако се једна енглеско-америчка војска буде искрцавала на Балкан са намером да успостави анационалну југословенску владу у Лондону, југословенски ће се народ силом одупрети".29
У депеши од 22. фебруара, Дража је извештавао Лондон: "Командант из Словеније мајор Новак доставио је следећи телеграм: `Комунисти шире пропаганду преко нашег људства у Трсту позивајући их да се одупру енглеском искрцавању и да заједно са Италијанима задрже Енглезе док не стигну бољшевичке падобранске трупе. У Словенији, Приморју и Далмацији комунисти врше пропаганду против Енглеске и Америке`".30
У истом духу била је и Дражина депеша од 26. фебруара: "Према извештају из Србије у последње време комунисти шире пропаганду и позивају народ да се бори против Енглеза и Американаца ако се ови искрцају на Балкану. Комунисти то исто раде у Словеначкој и Истри. Међутим, расположење народа је сасвим супротно".31
Немци су знали за овакве комунистичке ставове. Још ујесен 1942. један Немац који је разговарао са Титом известио је о његовим жељама да СССР и Трећи Рајх склопе споразум, иначе ће Британија и Америка "опет на крају да изађу као победници".32
Заправо, комунисти су ширили мржњу против "енглеских империјалиста" још пре рата. То су наставили у својим првим лецима издатим после "мајског заседања" у Загребу 1941, као и током читавог рата, чак и 1944. године, када им је Енглеска пружала огромну подршку. Никада нису поверовали да је циљ англосаксонске политике уистину комунизирање Југославије - уосталом, то јесте изгледало невероватно.
Комунисти су почетком 1942. године имали следећу изјаву поручника Недељковића, члана мисије енглеског мајора Теренса Атертона: "Недељковић сматра да Енглези припремају терен за искрцавање својих трупа у Далмацији чим Италија остави Хитлера и пође на споразум са Енглезима".33
На основу ове изјаве, Ј. Б. Тито је 8. априла 1942. писао Централном комитету Комунистичке партије Хрватске да Енглеска не подржава партизане, већ четнике, као и да ће се, "када за то буде згодна ситуација", енглеска војска искрцати у Далмацији. "У ту сврху већ је дошло у Југославију око 10 њених тзв. `војних мисија`", стоји у Титовом писму.34
Едвард Кардељ, комуниста чије је мишљење Ј. Б. Тито нарочито уважавао, писао је овоме 17. јануара 1943:
Јако је вероватно да ће доћи до енглеске интервенције на Балкану... Ја и не рачунам на најтежу могућност - али је и не искључујем - могућност оружаног сукоба са империјалистичким интервентима, него просто са могућношћу да интервенција дође овамо у "легалној" форми, као савезник, који ће нас као војну снагу формално признати, али који ће самим својим присуством створити могућност да и реакција формира своју војску... Колебљивци ће се под утицајем туђе интервенције ослонити на реакцију, која ће се евентуално појавити под демократским заставама. Нема сумње да би у таквом случају могла ситуација и однос снага битно да се промени на нашу штету.35
А Ј. Б. Тито је, у ово време, јављао Москви:
У Михаиловићевом штабу налази се још око 25 енглеских официра у српској националној ношњи. Њихов старешина је један потпуковник, који је лично изјавио да је представник енглеске владе. И Михаиловић и енглески официри састају се често са представницима италијанских власти... Не само у редовима наших бораца, него и код свих народа Југославије расте мржња према Енглезима због тога што не отварају други фронт у Европи...36
Наравно, Дража и енглески официри у његовом штабу никада се нису састајали са Италијанима.
У одговору на Титову депешу, из Москве је стигао радиограм у коме се партизански Врховни штаб упозорава на "могућност отварања другог фронта на Балкану и уласка англо-америчких трупа у Југославију, с тим да униште партизане".37
Почев од 28. маја 1943, код партизана су почели да долазе енглески официри, а када је њихов шеф, генерал Маклејн, питао Ј. Б. Тита шта мисли о савезничком искрцавању на Јадран, он је писао Москви, 12. октобра: "Ми нећемо дозволити ово искрцавање без наше сагласности и спремни смо да се супротставимо силом". Лета 1944, када је савезничко искрцавање на јадранску обалу поново постало актуелно, Тито се обратио лично Стаљину, тражећи, 5. јула, долазак Црвене армије "да би могли што прије ријешити питање Србије".38 Наиме, четничка одбрана је стално заустављала партизанске офанзиве на Србију.
Елем, очекујући савезничку инвазију пролећа 1943. године, комунисти су грчевито покушавали да успоставе контакт са Немцима. Веровали су да ће им то најпре поћи за руком преко размене заробљеника. Држали су 26 Немаца, већином цивила, и једног мајора, заробљеног првих дана марта код Горњег Вакуфа. Овог мајора, Штеркера, већ 4. марта шаљу код генерала Рудолфа Литерса, тражећи преговоре. Литерс прослеђује комунистичку понуду генералу надлежном за политичка питања, Глезу фон Хорстенауу. "Он је и раније сматрао да је за немачку страну корисно да успостави и одржава везу са партизанским Врховним штабом и био је спреман да и лично прими његове представнике, како је то већ једном, крајем августа 1942, учинио, примивши партизанског преговарача Маријана Стилиновића, који је, под именом Срећко Шуњеварић, као представник Врховног штаба, водио разговоре о размени немачких стручњака из фирме `Ханза-Лајхтметал` заробљених у Ливну", пише Мишо Лековић.39 (Ово је један од ретких комунистичких извора где се наводи тачан број заробљених Немаца. Комунисти, иначе, пишу тако да неупућени посматрач никада не би помислио да су држали свега 27 заробљеника, од којих су готово сви били цивили - чиновници похватани по босанским рудницима. До доласка Стаљинове војске комунисти ниједном нису заробили већи број Немаца. Четници су ујесен 1941. заробили преко 500 Немаца. Део ових заробљеника, њих око 300, комунисти су преузели из четничког заробљеничког логора у Планиници, приликом офанзиве на Равну Гору октобра месеца, и потом их у Ужицу приказивали као своје. Други део је страдао од немачке авијације, која је грешком бомбардовала логор са заробљеницима у манастиру Троноша. Остатак је ослободила немачка војска, при поновном заузимању Лознице и других места. Октобра 1944. четници су заробили више хиљада Немаца приликом ослобођења Крушевца, Лазаревца, Петровца на Млави, Сењског рудника и других места.)
Том приликом, 3. септембра 1942. у Гламочу, како даље наводи Лековић, са немачким делегатима капетаном Хансом Хејсом и инжењером Хансом Отом, састао се лично Ј. Б. Тито.
Оног дана када је проследио понуду комуниста генералу Хорстенауу, Литерс је послао писмо и генералу Бенигнусу Диполду, одређујући његову јединицу, 717. пешадијску дивизију, као најпогоднију за контакт са партизанима, јер им је била најближа. Састанак са комунистичком делегацијом заказао је за 12. март у Бугојну. Међутим, због неког пропуста са немачке стране комунисти нису били обавештени да је њихова понуда за преговоре прихваћена, па Врховни штаб шаље још једно писмо, немачкој војно-привредној установи у Мостару, са којом је такође одржавао везу приликом размене заробљеника ујесен 1942. године. У Мостару се налазио Титов познаник капетан Хејс, коме 7. марта Владимир Велебит поред осталог пише: "Изненађује нас да након више од месец дана г. Линцхиз (Леинсцхутз) није нашао за потребно да се поврати ни јави".40
Другим речима, комунисти су и у фебруару покушавали да успоставе контакт са Немцима.
Ни одговор из Мостара није стигао, али комунисти ипак састављају делегацију за преговоре. Очекујући разговоре о важним питањима, они у пуномоћју наглашавају да њихови преговарачи представљају директно Врховни штаб. У том циљу именују и највише представнике: једног члана Врховног штаба и Централног комитета Комунистичке партије Југославије (Милована ћиласа, под именом професор Милош Марковић), команданта своје најбоље јединице, 1. пролетерске дивизије, Кочу Поповића (он је наступао под својим именом, као и приликом преговора са Немцима претходне јесени) и Владимира Велебита (под именом Владимир Поповић).
ћилас, Поповић и Велебит добијају пуномоћје за преговоре, оверено печатом Врховног штаба и потписом заменика начелника, Велимира Терзића, 8. марта. Пуномоћје их овлашћује за преговоре о размени заробљеника, о примени међународног ратног права на заробљене партизане, као и "о свим осталим питањима која ће поставити ова делегација а о којима је већ било речи са г. капетаном Хејсом приликом последње размене заробљеника у Ливну 17. новембра 1942. г."41

Најзад, 9. марта у Врховни штаб стиже писмо штаба немачке 717. дивизије, којим се трочлана партизанска делегација позива у Бугојно, 12. марта. Не могавши да дочекају 12. март, ћилас, Поповић и Велебит са белом заставом крећу према Немцима дан раније, назначеним друмом (Рама - Прозор - Г. Вакуф). Од Раме до Прозора нису видели ни једног партизана, ни Немца. Коча Поповић пише у својим мемоарима: "Већ од синоћ, најистуренији војник наш према непријатељу био је онај који је, потпуно необезбеђен, палио мост. Тенкови су могли продрети лако до моста, па и овладати њиме, али нису ни покушали".42
Била је то најкритичнија фаза за комунисте, када су од 8. до 15. марта прелазили мост на Неретви код Јабланице (овде је реч о паљењу моста код Раме). Немци су их могли уништити, али су се задржали северно од линије Коњиц - Прозор, јер су их на то натерали Италијани, на притисак четника. (Четници легализовани код Италијана, међу којима је најважнију улогу одиграо војвода Доброслав Јевђевић, претили су Италијанима да ће напасти Немце ако уђу у долину Неретве: истовремено, четници су минирали пругу Сарајево - Брод, којом су долазиле немачке трупе, а све у намери да задрже Немце што даље од Јадранског мора, где су ускоро очекивали инвазију Западних савезника.) Партизани за ово нису знали, па ипак, како произилази из Поповићевих мемоара, према Немцима нису истурили ни предстраже. Изгледа да су на основу писма штаба 717. дивизије од 9. марта сматрали да је споразум са Немцима готова ствар.
На километар пред Прозором партизанска делагација је уочила трагове тенковских гусеница: дошли су дотле и вратили се. Немце су видели тек на улазу у град, јер ни они нису држали предстраже према партизанима. ћилас, Поповић и Велебит, са повезима преко очију, одвежени су у Горњи Вакуф, где је генерал Диполд у међувремену дошао из Бугојна. Састанак је почео у 9,30. Прва ставка преговора брзо је пређена, генерал Диполд је саопштио да за другу није надлежан, а у вези треће, о којој се највише причало, у записнику који је сачинио капетан Вебер из штаба дивизије, стоји:
Ова тачка је већ раније била предмет дискусије, у писму Глеза Хорстенауа од 17. новембра 1942. Делегација је мишљења да се о овим стварима сада може разговарати.
У овом часу они немају основе да воде рат са немачком војском. Они једино желе да се боре против четника: борили су се против Немаца само зато јер су их ови претходно напали. Делегација објашњава да су они један потпуно самосталан, националан и независтан покрет. Ослањају се на Совјетски Савез само ради пропаганде, док с Лондоном никакве везе не желе да имају. Делегацији је познато да Италијани помажу четнике и да их снабдевају оружјем. Четници су се у задње време врло оснажили, они су уствари органи владе која је побегла у Лондон, увек су спремни следити њена наређења. НОВ ("Народноослободилачка војска": тако су комунисти звали своје паравојне јединице - прим. аут) би се и сама борила против Енглеза у случају да се они овде искрцају: напротив, четници не би, јер они једва чекају ту прилику. У радио вези су с Енглезима, примају курире, а Италијани све ово допуштају. Делегација истиче да ова излагања не значе предлог за капитулацију (они се не могу угушити, имају доста начина да се повуку, после сваке офанзиве постају јачи, спремни су да погину, увек су успевали да преживе, без заклона, намирница и муниције). Они једино желе задати одлучујући ударац четницима и стога предлажу заједничко утврђивање интересних сфера.43
На крају, капетан Вебер је руком дописао: "Моле да се тачка три третира тајно".
Сачињена је и званична изјава, са потписима сва три комунистичка преговарача, у којој под тачком три пише:
Штаб НОВ Југославије је мишљења:
а) Да у садашњој ситуацији не постоји разлог због којег би немачка војска требало да води ратне операције противу НОВ Југославије, нарочито када се узме у обзир ситуација, непријатељи и интереси обеју страна - због тога би у узајамном интересу било да се непријатељство прекине. У вези с овим немачка команда и ова делегација би требало да одлуче о својим предлозима по питању интересних сфера и да утврде правце привредних и других интереса.
б) НОВ Југославије сматра четнике као главне своје непријатеље.44
Очигледно, "ситуација" се односи на очекивано савезничко искрцавање на Јадрану, "непријатељи" су четници и савезничке трупе, а "интереси обеју страна" удруживање против њих.
Комунистичка делегација је послужена цигаретама и храном и смештена у оближњу кућу, чекајући одговор. Њена изјава одмах је прослеђена у Сарајево, Загреб, Берлин и Беч, у коме се тренутно налазио командант немачких трупа на Балкану, генерал Александер Лер. У повратку за Солун, Лер је најпре хтео да сврати у Загреб или Сарајево и по овом питању разговара са Глезом фон Хорстенауом, али се предомислио. Генерал Рудолф Литерс такође није желео да се упушта у преговоре, као војни командант, већ је све пребацио на Хорстенауа. Пуковник Пфапфентрот, начелник Литерсовог штаба, доставио је генералу Хорстенауу, увече тог истог дана, извештај у коме поред осталог стоји:
Они изјављују да се не боре против хрватске државе и ни под којим условима ни против Немаца, већ искључиво против четника. Они су спремни да се оружано боре против сваког непријатеља кога би Немци означили и против Британаца кад се буду искрцали.45
У међувремену, ћилас, Поповић и Велебит становали су у оној кући у Горњем Вакуфу, поред штаба 717. дивизије, разговарајући свакодневно са Немцима. Како одговор на њихову изјаву није стизао, 14. марта су одлучили да се Поповић врати у Врховни штаб. Баш кад је полазио, група немачких официра дошла је и честитала му рођендан.46
Немачки ауто оставио је Кочу Поповића на друму између Раме и Јабланице, а онда је он продужио пешице. Тита и Ранковића нашао је после поноћи 16. марта, у селу Борци.
Ради наставка преговора, увече 14. марта Немци одвозе ћиласа и Велебита у Сарајево и смештају их у једну зграду крај Миљацке. Поред официра из обавештајног одељења 718. пешадијске дивизије, са комунистима је сутрадан разговарао и њихов стари познаник, инжењер Ханс От. Следећег дана, 16. марта, у ауту са једним немачким наредником ћилас преко Коњица креће у Врховни штаб. Испод села Челебић, око неког виса који је доминирао друмом, водила се борба између Немаца и партизана - једна од последњих за наредна два месеца. ћилас и немачки наредник сачекали су мрак и прешли на партизанску територију, а онда продужили према Врховном штабу. ћилас је отишао код Тита и Ранковића, а немачки наредник код заробљених Немаца. Као знак "добре воље", немачки заробљеници су одмах пуштени.
У међувремену, генерал Хорстенау и немачки посланик у "Независној Држави Хрватској", Зигфрид Каше, позвали су Владимира Велебита у Загреб. Авионом, инжењер От и Велебит стигли су увече 16. марта. Сутрадан, према својој накнадној изјави, Велебит је саопштио Немцима:
Ни једној страној оружаној сили не можемо дозволити приступ на нашу територију без претходног одобрења АВНОЈ-а. Ако би се, према томе, енглеске трупе без такве дозволе искрцавале на нашој територији, били бисмо спремни да такво искрцавање одбијемо по потреби и оружаном силом. У том случају сматрали бисмо њихово искрцавање интервенцијом у корист рестаурирања монархије, довођења емигрантске владе и помагања наших огорчених непријатеља четника.47
Вилхелм Хетл, Хорстенауов пријатељ, пише како је Велебит рекао немачком генералу своје право презиме, уз напомену да је његов задатак саопштавање поверљиве Титове поруке Немцима.48 Велебит је, међутим, касније писао да су Немци сами открили његов идентитет, јер су га на улици у Загребу, док се шетао са Немцима, познаници заустављали и поздрављали. Пре рата, иначе, Велебит је био адвокатски приправник и курир Коминтерне, а у ово време имао је чин партизанског генерала. Његов отац Љубомир био је аустроугарски генерал и ратни друг, из Првог светског рата, управо генерала Глеза фон Хорстенауа. Живео је у својој кући у Загребу, разуме се, неузнемираван од стране Немаца и усташа. Ових дана, Владимир је посећивао своју родитељску кућу. У изјави о "мартовским преговорима" он пише да су Немци уопште, а не само Хорстенау, према њему имали веома коректан став. Као разлог наводи ратно другарство Хорстенауа и његовог оца.49
У немачким документима Владимир Велебит је иначе сматран Хрватом, што комунистички историчари наводе као грешку. Немци, међутим, нису грешили: Велебити су само пореклом били Срби - давно похрваћени.


У вези преговора са комунистима, на адресу Зигфрида Кашеа из Берлина 19. марта стиже писмо министра спољних послова Рибентропа, које је саставио његов чиновник Ритер:
У односу на Ваш радиограм господин министар иностраних послова осврнуо се у том смислу да сваки Ваш контакт са партизанима није целисходан.
У односу на остала питања из Ваше радио-поруке он би желео да зна следеће:
Какво становиште заузимају надлежни немачки команданти, нарочито у погледу даљих акција против Михаиловића које су Вам познате (Операција "Шварц" - прим. аут).
2. Какву гаранцију нуде Титови сарадници, које сте Ви поменули, у погледу озбиљности и аутентичности њихових предлога...50
У међувремену, Владимир Велебит је у Загребу разговарао са италијанским генералом Реом. Комунисти су потом пустили заробљене Италијане, као и раније Немце, не чекајући реванш, ради јачања своје позиције за најважнију тачку преговора - тачку број три.
Нема података да ли су се током дугог бављења у Загребу Велебит, и касније ћилас, сретали са представницима усташког покрета и уопште "Независне Државе Хрватске". Изгледа невероватно да нису, имајући у виду њихову сарадњу са усташама, а на крају крајева и чињеницу да је ипак реч о боравку у Загребу - али они то наравно никада не би признали.
Такође, нема података да су комунисти, било Немцима било Италијанима, уопште поменули хрватски геноцид над Србима, да су тражили затварање концентрационих логора и слично, као што су то приликом преговора увек чинили четници.
Већ 18. марта Велебит је из Загреба писао Врховном штабу да су Немци прихватили преговоре. Његово писмо донели су Немци, један официр и два војника, у Бијелу. Улазећу у ово место, носили су белу заставу, али, нико их није приметио све док нису дошли до школе, у којој се налазио штаб 1. пролетерске дивизије. Већ исте вечери са Немцима се у Сарајево враћа Милован ћилас. Успут су свратили у једну кафану у Коњицу, и ту их је видео капетан Војислав Лукачевић, који је још играо своју игру са Немцима (једној мањој немачкој јединици, најистуренијој у долини Неретве, Лукачевић је рекао лажно име, као и да није под Дражином командом).51
Из Сарајева 20. марта Велебит (који је управо стигао из Загреба), ћилас и Ханс От крећу аутомобилом до Славонског Брода, а потом возом до Загреба. Немци партизанске преговараче смештају у своју команду у Гајевој улици, односно у предратно седиште Савске дивизијске области. Док је Велебит посећивао породицу, ћилас је проводио време одлазећи са Немцима у биоскоп. Наредних дана, Немци су пустили двадесетак заробљених комуниста. На састанцима са Кашеом и Хорстенауом ћилас и Велебит су понављали раније тезе о борби против четника и, ако дођу, Британаца. Немци су сматрали да су партизани већ разбијени у Операцији "Вајс" и да више не представљају опасност, али да ипак треба водити "политику изигравања четника и партизана", као што је то писао СА официр Вили Реквард из Кашеовог штаба. Немцима је на реду била Операција "Шварц", планирана само против четника, међутим, како је даље писао Реквард, "када би сада истовремено иступили и противу четника, развукли бисмо своје снаге, а то би нас довело и до озбиљних конфликата са Италијанима".52
Другим речима, комунисти су покушавали да са Немцима успоставе односе налик онима које су четници имали са Италијанима. Немачким представницима у "Независној Држави Хрватској" та идеја је била прихватљива, а свакако и званични Загреб, у најмању руку, није имао ништа против. Међутим, комунистичка иницијатива дошла је у лоше време, јер су напори Немаца да раскину италијанско-четничке споразуме управо почињали да дају резултате. Зато је Рибентроп 29. марта писао Кашеу:
Када бисмо сада преговарали са Титом или се споразумели, бојим се да би Италија то могла узети за повод да поново доведе у питање јасне немачко-италијанске споразуме из Рима, о одлучном наступању против четника, против Михаиловића.53
Наравно, између италијанско-четничких и немачко-партизанских односа постојала је суштинска разлика. Четници су истурали само своје легализоване трупе, а Италијани су хапсили војводе Илију Трифуновића Бирчанина и Доброслава Јевђевића када су сазнали за њихов састанак са Дражом. Дражина Врховна команда није улазила у преговоре са Италијанима, нити је мислила на нешто друго сем на њихово коришћење ради заштите Срба од Хрвата, борбе против комунизма и припрема за дочек англосаксонских трупа, што је подразумевало и покушај окретања италијанских дивизија на страну Западних савезника. Обрнуто, аранжман комуниста са Немцима укључивао је читав њихов покрет и имао је циљеве супротне четничким.
На Рибентропово писмо Каше је одговорио 30. марта, молећи да се не забрани одржавање везе са комунистима, "која нас ни на шта не обавезује". Наводио је низ користи од везе са комунистима, сугеришући да се поред војне мора водити и политичка акција. Нарочито је нагласио да се "поузданост Титових обећања доказала у свим досадашњим догађањима". Што се тиче Италијана, Кашеов став је био да се њихово држање према четницима "није у стварности променило", те да, према томе, замерке Рима не треба озбиљно разматрати. Зигфрид Каше на крају предлаже да је боље, уместо сопственим снагама водити Операцију "Шварц" против четника, подржати партизане који их већ нападају.54
Два дана касније, 1. априла, Каше позива на састанак све водеће личности Трећег рајха у Загребу, не би ли добио подршку за своје ставове. Међутим, уз њега је и даље стајао само генерал Хорстенау, док су остали пре свега имали у виду Хитлерово наређење: "Са бандитима не сме бити преговора".
Још док су Немци већали шта ће и како ће, ћилас и Велебит 25. марта одлазе за Сарајево. Ханс От им је рекао да ће се преговори наставити ако партизани прекину сваку акцију против Немаца. Партизанска главнина није представљала проблем, већ удаљене јединице, са којима није било контакта. На пример, Велебит је уз помоћ Немаца почетком априла отишао до славонских партизана, којима је требало месец дана да би у Главном штабу Хрватске проверили да ли су његове инструкције тачне, јер га нису познавали.
ћилас и Велебит су у Сарајеву посећивали штаб 718. дивизије. Ту су им Немци ставили на сто све податке о четницима које су имали и онда, наводно, изашли. Велебит каже да су Немци то учинили - случајно.55
Преко Трнова, са 16 одробљених комуниста и два немачка подофицира, ћилас и Велебит 27. марта одлазе у Врховни штаб. (Долазак Италијана у Дражину Врховну команду, наравно, био је незамислив.) Тито прима извештај и упућује Велебита поново у Загреб, па у Славонију, да тражи партизане. Он је сматрао да су Немци стали на Неретви, то јест да су прекинули борбени контакт са партизанском главнином и омогућили јој несметану акцију против четника, управо због преговора и да их зато треба наставити.
Са Велебитом до Сарајева, 30. марта, путује и курир Врховног штаба Грујо Сокнић, који је имао задатак да пронађе још једну лутајућу групу партизана: 6. источнобосанску бригаду и Групу мајевичких батаљона.
Велебит је, према немачком записнику, у Сарајеву још једном поновио циљеве партизанског покрета. Рекао је да партизанске јединице 70 посто чине Срби, на што су му Немци поставили логично питање: "Како је могуће да се Срби боре против четника|" Велебит је дао антологијски одговор: "Ми смо Србе убедили и они су увидели да овде у земљи превласт Срба није добра".56
Срба је, у ово доба, уистину било 70% у партизанским редовима, али они су чинили тек 0,25% српског народа, што комунисте није занимало.
Велебит са Немцима у аутомобилу, а Сокнић са Немцима на мотоциклу, 1. априла крећу у потрагу за партизанима у Источној Босни. Велебитова група је код Средњег наишла на 6. источнобосанску бригаду баш кад су је гонили Немци, пошто је запалила неку пилану. Ова бригада 10. априла стиже у Врховни штаб, где јој Ј. Б. Тито саопштава:
Ту се не ради ни о каквом примирју него само о обустављању напада на једног непријатеља док се не обрачунамо са другим. Четници су за сада најопаснији непријатељ с обзиром на сутрашњицу. Нарочито ако дође до искрцавања савезника на Балкан... Ми досад нисмо користили тактику супротности непријатеља, а то треба да се чини.57
Три дана раније, на путу за Врховни штаб, један удаљени батаљон 6. источнобосанске бригаде није на време примио инструкције, па је напао немачку ауто колону која је долазила из Сарајева. У ствари, Немци су ишли друмом необезбеђени, уздајући се у примирје. На њиховом челу био је један од оних официра који су 14. марта честитали рођендан Кочи Поповићу у Горњем Вакуфу. Он се предао и затражио пријем код Поповића. Сви Немци су одмах пуштени.58

Тито је свим својим јединицама јављао да избегавају сваки, "ма и најмањи", сукоб са Немцима и да се концентришу на четнике. Примера ради, од 1. босанског корпуса он 30. марта тражи да пошаље једну дивизију према Врховном штабу, "пошто су четничке снаге овђе врло јаке", а затим каже:
Искористивши контакт за размјену заробљеника са Нијемцима, ми смо успјели неутрализирати Нијемце од четника и Талијана. О томе морате водити и ви рачуна и сву вашу борбу употријебити против четника у централној Босни и Крајини.59
У међувремену, немачки посланик у НДХ, Зигфрид Каше, није одустајао од својих планова. У писму Рибентропу од 17. априла, он поново критикује Италијане, а потом каже:
Као резултат операције "Вајс" ми смо задобили важну предност тиме што се већ неколико недеља између Фоче, Калиновика и Невесиња и црногорске границе воде оштре борбе између делова Титових банди које су се тамо пробиле и Михаиловићевих четника (Битка на Неретви - прим. аут). Те борбе, које непосредно пратимо, јако слабе обе стране, а нас поштеђују жртава. Већ сам у ранијем телефонском извештају предложио да се прати тај развој, а да се у међувремену чисти наша позадина. Ако бисмо сада наступали на Фочу против Титових банди, дали бисмо им подстрека да се удруже са четницима и дошло би до општег устанка о којем се иначе говори међу српским становништвом да ће избити 6. маја... Ако сада посматрамо борбе између Тита и Михаиловића и не мешамо се, распашће се снаге које изазивају немире и онемогућиће се општа жеља за устанком српског становништва, до којег би дошло ако би се они удружили и заједнички иступили против нас. Пошто смо стално добро обавештени о догађајима у Титовом табору, не постоји опасност да се разочарамо.60
Рибентроп је Кашеу 21. априла послао коначни одговор:
Са нашег становишта не долази у обзир да вештим тактизирањем изиграмо четнике и партизане натуткајући их једне на друге. Пошто смо постигли да и Дуче усвоји наш став да и четнике и партизане треба на исти начин уништити, не можемо се сада залагати за поступак који се не разликује много од досадашњег италијанског метода - користити четнике против партизана.61
По новом доласку у Загреб, 2. априла, Немци смештају Велебита у хотел "Централ", што сведочи о међусобном поверењу. Седам-осам дана Велебит је разговарао са Хансом Отом и другим Немцима, који су му потом помогли да оде до партизана у Славонији и пренесе им наређење о примирју. Вративши се из Славоније Велебит остаје у Загребу још 3-4 дана. У Сарајево креће 19. априла, са Хансом Отом и Хертом Хаас, Титовом супругом која је до тада била у затвору (Немци ово нису знали, већ су је ухапсили као комунистичког курира: заправо, иако се није развео, Тито је још од почетка рата живео са другом комунистичком курирком, Даворијанком Пауновић). Ту неколико дана чека још једну групу заробљеника, али му Немци саопштавају да су они у међувремену оболели од тифуса.
От остаје у Сарајеву док Велебит и Херта Хаас 23. априла преко Трнова крећу за Врховни штаб. Тито саопштава Велебиту да преговоре треба наставити, као и да жели да се састане са Хансом Отом. Оту је послано писмо да дође на разговор са Титом 10. маја, негде између Калиновика и Фоче. Међутим, састанак је пропао због Операције "Шварц. От је о овоме, поред осталог, писао Кашеу:
Кад сам примио то писмо покушао сам да преко Горажда успоставим везу с партизанима који су тада већ образовали мостобран јужно од Фоче, што ми није успело због четника који су ту крстарили. Зато је морао да изостане разговор са Титом, односно преузимање пропагандног материјала.62
Реч је о четничком материјалу који су партизани запленили од Пропагандне секције Врховне команде, код Калиновика. Очигледно, Немци и партизани су мењали информације о четницима. Навођење ове чињенице, као и писма Ханса Ота где он тврди да због четника није могао доћи до партизана, једна је од веома ретких прилика у којима комунистички историчари признају да су Немци и четници били непријатељи. Иначе, они су о Немцима и четницима увек писали као о једном табору, без обзира на чињенице.
О преговорима са Немцима Тито је обавестио Коминтерну 30. марта, али је следећег дана добио негативан одговор. Из Москве је заправо стигла тачна дијагноза: "Није ли све то повезано са политиком Немаца да искористе наше људе за распаљивање међусобне борбе међу самим (собом)..."63
Наравно, Коминтерна је прва распаљивала међусобне борбе међу "нашим људима", али, када су Немци продрли дубоко на совјетско тле, подстицање комунистичких преврата ставила је у други план.
Тито је послао још један радиограм, називајући четнике "најгорим непријатељима", и протестујући што је радио станица "Слободна Југославија" престала да их напада. Из Москве више није било одговора, јер је Коминтерна управо тада распуштена. Команду над југословенским комунистима преузело је руководство Совјетског Савеза, које, како изгледа, ово питање није превише занимало.
"Мартовски преговори", како их назива режимска литература, иако су трајали до половине маја, и нису били само преговори, остали су као један од карактеристичних показатеља природе комунистичког покрета. Жељу за сарадњом са Немцима, која је у једном периоду и остварена, показао је сам врх Комунистичке партије, и то по тако крупном стратешком питању као што је савезничко искрцавање, а самим тим и скоро окончање ратних сукоба на територији Југославије.
Четници су рано сазнали за комунистичко-немачке преговоре, захваљујући свом човеку, капетану Војиславу Лукачевићу, убаченом међу Немце. Комунисти су се немало разочарали видевши, у оној кафани у Коњицу, капетана Лукачевића са Немцима, који је преко радио станице одмах о томе обавестио мајора Остојића. Тако, Остојић 19. марта јавља Дражи:
Од Воје добивен извештај да су комунисти ступили у неке преговоре са Немцима. У ноћи између 18. и 19. др Милош Марковић професор техничког факултета у Загребу дошао у Коњиц као делегат Титовог штаба. Из Коњица је продужио одмах у Сарајево.64
Ову депешу Дража је одмах проследио у Лондон. А нове вести Остојић је јавио 25. марта:
Комунисти и даље воде преговоре са Немцима, а Немцима је циљ да нас подвојено уништавају, употребљавајући на првом месту комунисте противу нас. Др Ерос, понављам Ерос, из Павелићеве владе, стигао у Сарајево са циљем да код Немаца убрза уништавање и разоружавање наших организација и наших јединица и поново уведе усташе на терен Херцеговине на коме надиру Немци. Све је ово резултат радио пропаганде Лондона. Сад је ситуација у Херцеговини следећа: комунисти нападају нас, а Немци и усташе иду позади њих. Комунисти се боре само противу нас, а не против Немаца, Италијана и усташа.65
Стање на фронту постајало је све горе по четнике, о чему је мајор Остојић јављао Дражи 30. марта:
Известите владу у Лондону да се Немци непрекидно групишу према нама на линији Љубушки - Широки Бријег - Коњиц - Сарајево - Вишеград... Наши траже бомбардовање ових места. Нарочито Рајловца и Бутмира, где има око 100 авиона.66
Савезници, међутим, нису прекидали своју пропаганду у корист комуниста.

Evo jedne kompilacije raznih slike iz rata.

jeebote da ne poverujes 

Ko ce,bre,sve ovo da cita? Ajmo slike...

Stvarno extra slike 

bravo za slike