Ратни војни инвалид штрајкује глађу :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

РАТНИ ВОЈНИ ИНВАЛИД БОБАН СТИНГИЋ ЗАПОЧЕО ШТРАЈК ГЛАЂУ У ПАРКУ ИСПРЕД ЗГРАДЕ ВЛАДЕ СРБИЈЕ

Метак ме хтео, држава ме неће

Три пута рањаван, ратни ветеран одлучан да се избори за своја права и победи неправду

У време повлачења ЈНА из БиХ водио сам се као „нестао у акцији“ и тако сам остављен и заборављен у Војсци Републике Српске, где сам био до децембра 1993. године. У том периоду рањен сам два пута, а имао сам само 19 година. Трећег маја 1999, током агресије НАТО, рањен сам и трећи пут, овога пута на Космету

Када сам дошао испред Немањине 11, полиција ми је рекла да немам права да ту протестујем, нити гладујем, а када сам хтео у понедељак да разапнем шатор, у парку неколико метара испод зграде Владе, ни то ми нису дали, него су ме довели до тротоара преко пута парка и оставили уз надзор једног полицајца. Нећу одустати од својих захтева и борбе, првом приликом ћу да разапнем шатор у парку, ово је моја земља и за њу сам се борио!

Бобан Стингић, водник војске Републике Српске и војни инвалид, рањаван три пута током ратних дејстава на простору бивше СФРЈ од 1991. до 1993. године, започео је у понедељак штрајк глађу у парку испред зграде Владе Србије због неисплаћених дневница и принадлежности које му као ратном ветерану припадају и, како за Правду каже, од својих захтева неће одустати чак ни по цену фаталног исхода по њега.

– Ни сам више не знам колико сам провео на ратишту и у борбеним дејствима, борећи се за своју земљу и свој народ. После голготе Артиљеријског школског центра у Задру и Сарајеву, а због тадашње непосредне ратне опасности, прекинуто нам је школовање у завршној години и моји другови и ја смо произведени у чинове водника те 1992. године.
У време повлачења ЈНА из БиХ водио сам се као „нестао у акцији“ и тако сам остављен и заборављен у Војсци Републике Српске, где сам био до децембра 1993. године. У том периоду рањен сам два пута, а имао сам само 19 година.
Трећег маја 1999, током агресије НАТО, рањен сам и трећи пут, овога пута на Космету, након чега ми је остао трајни инвалидитет 100 посто друге категорије. Док сам се борио за живот, војска је заборавила да и мени такође следује све оно што је исплаћено осталим припадницима војске који су преко 30. Кадровског центра упућивани на испомоћ у ВРС – каже са огорчењем Стингић.

Бобан наглашава да се годину дана обраћао Министарству одбране у нади да ће остварити права која му као ратном инвалиду припадају, међутим, све је остало само на речима и празним обећањима.

– Годину дана сам се дописивао са државним секретаром у Министарству одбране и то је на крају резултирало, уместо договора, мојим првим штрајком глађу.
Дана, 28. јануара 2008. започео сам штрајк глађу испред зграде Министарства одбране, и петог дана штрајка Кабинет министра се умилостивио и пристали су да отворе мој персонални досије. Тада ми је начелник Управе за кадрове Министарства Слађан Ђорђевић обећао да ће све бити у реду, да ће се мој случај решити и да ћу бити обештећен за једно три до четири месеца. Прошло је већ 20 месеци, а ја видим, не да се мој случај није решио већ да не постоји ни воља да се он реши. Писао сам и председнику Тадићу, и то је остало без одговора.
Зато сам одлучио да поново ступим у штрајк глађу и да идем до краја, мог физичког краја или краја мојим проблемима око обештећења, видећемо, то зависи од ове власти – уморним, али одлучним гласом каже Бобан Стингић.

Наш саговорник посебно истиче да му није било дозвољено да штрајк глађу започне испред зграде Владе, па чак ни у парку, у непосредној близини Владе.

– Када сам дошао испред Немањине 11, полиција ми је рекла да немам права да ту протестујем, нити гладујем, а када сам хтео у понедељак да разапнем шатор, у парку неколико метара испод зграде Владе, ни то ми нису дали, него су ме довели до тротоара, преко пута парка и оставили уз надзор једног полицајца. Нећу одустати од својих захтева и борбе, првом приликом ћу да разапнем шатор у парку, ово је моја земља и за њу сам се борио!
Није ме брига ни што је почело хладно време и што ће и снег ускоро, ја идем до краја и, ако моју државу није брига за мене, који сам три пута рањаван за њу, онда нека ме пусте да умрем од глади! И нека знају господа у Влади да им поручујем да није мртав онај ратник који је погинуо бранећи отаџбину, већ онај кога је своја отаџбина заборавила! – каже, погледа пуног суза загледан у зграду Владе Србије, ратни војни инвалид Бобан Стингић.

Срећко Миловановић

Извор -Правда