Ajd da se i ja ukljucim u seksualne pitenterije - nije optuzen zbog uznemiravanja nego zbog *ebacine bez kurtona .  ... I bio je u Londonu , ali ga satro Skotland Jard nije mogao uhapsiti jer je optuznica bila nepotpuna .. i nejasna .. i jer su te Svedjanke tvrdile da su dobrovoljno pristale  ... A u kulturnoj Svedskoj *ebacina bez kurtona bez pismenog pristanka overenog u sudu je krivincno delo ..    ..ili tako nekako ... 

Meni je prosto smešno i degutantno kako se ameri preko ove afere bave javnim ogovaranjem političara drugih država i istresanjem njihovog prljavog veša da bi zamajali ono što je stvarno opasno zatezanje između kine, dve Koreje i USA.

Ništa što sam pročitala nije bilo nepoznato ili neuočljivo običnom posmatraču. Samo su zapretili visokim političarima da će na osnovu njihove DNK praviti selektivne kancerogene.

А ја сам негде чуо да и поред јебачине без куртона са шведским законодавством такође није у складу и забацивање ногу преко рамена и да такав акт представља кривично дело полне дискриминације.

ne bas,nego su tvoje moci ubedjivanja sve jace. 
na FPNu su te naucili kako da manipulises masama,i ti sada to primenjujes ovde...   
provalio sam te ja.   

Nisam isla na FPN... nego na jos vece zlo...

dobro,dobro,poenta je da ti sad oces ovde na nama da vezbas svoje moci i vestine manipulacije... 

 

Pa to je bila i moja prva pomisao. Odavno se kuva u Severnoj Koreji. Tamo se masovno umire od gladi, Kinezima je dokurcilo da im budu zastitnici, jer gledajuci celovito, bas su im postali balast.
Ovaj glavni u Severnoj Koreji, posto je nasledio oca, sada hoce i sina da ga nasledi, jer izgleda se priblizava temperaturi cepanice.To vec spada u sociopatiju, ako ne racunas da u komunizmu nema nasledne dinastije.
Detant izmedju Juzne Koreje i Kine vec odavno funkcionise.
Verovatno Kinezi racunaju da izadju u susret Juznokorejcima, ali cena mora da bude odustajanje od Americkog saveznistva. U to budi uverena.

A volim kako se na sve reaguje: Sorry za curenje, sace mu se najebemo majke.Fata zene za guzicu perverznjak jedan. Sokantno, molim vas.



A koje je to, mozemo znati? Ako nije tajna? Da nisi ko Seselj na Opstenarodnu Odbranu?

Nije peder, ni lezbejka u crnini, bruka 

Цвијетин Миливојевић
Викиликс као Карићева „салата”

Ако немате догађај, створите псеудодогађај

Једна реченица приписана Абрахаму Линколну: „Све људе можеш да вучеш за нос неко време, неке све време, али не можеш вући за нос све људе све време!”, у историји паблик рилејшнса означавала је крај најстаријег модела вођења односа с медијима, тзв. медијске агентуре или агресивног публицитета.
Ову фазу у развоју комуникација карактерисало је пласирање новинарски обликованих „догодовштина” јавних личности, под универзалним слоганом: „У сваком минуту се роди један наивко… Није важно шта се о теби пише. Ако хоћеш да постанеш звезда, важно је да се о теби пише”.

И док призивам другу половину 19. века, видим на јави политичку јавност у Србији с почетка 21.
Читајући оне америчке дипломатске депеше и сличне цедуљице, што, ових дана цуре преко Асанжовог „Викиликса”, не могу да одагнам сумњу да су им се највише обрадовали Борис Тадић (тридесет једном поменут) и Милорад Додик, са 79 помињања, апсолутно најцинкаренији лидер с ових простора.
Али, тамо где их је „дипломатски оцрнио” – Тадић, као, није довољно чврст према Додику, а овај, пак, обећава да ће да призна Косово, чим то прође у Савету безбедности, тј. „Ad kalendas Graecas”(никада) – у ствари их се катапултира у светску дипломатску класу, на спољном, и „бетонира” им рејтинг на унутрашњополитичком плану. Ем их куде Американци, ем их криве за нешто за шта би им аплаудирала огромна већина Срба.
Да је лично бирао, од ових амбасадорских дојава Стејт дипартменту, председник Србије није могао да смисли ефикаснији „кик-оф” (догађај с циљем да се добије што већи публицитет на самом почетку изборне кампање), раван можда само „зеленој салати” Богољуба Карића која му је, на председничким изборима 2004, донела 18 одсто гласова.

Пропаганда је комуникациона техника у којој је дозвољено све што законом није забрањено. Све, па и лаж. А у лажи су кратке ноге.
Спиновање се, баш зато што барата фактима које само мало изврће, много боље прима на дужи рок. Личи на „подизање прашине” (Џејмс Груниг) због нечега и у вези с нечим, толико да нико не капира шта се у том ковитлацу уистину збива.
Назваћу га опсенарством, покушајем колективне хипнозе јавности с циљем да произведе политичку халуцинацију. И наметне само један избор.
За усмеравање пажње медија и бирача у жељеном правцу, неопходан је: ефектан, провокативан и медијски атрактиван, повод.

Догађај, непосредан, нежељен, инсцениран или тенденциозан, свеједно.
Ако немате догађај, створите псеудодогађај. Конструишите сами и догађај и пожељну вест о њему и онда је пласирајте као „готову, важну чињеницу”, тако да се медији за њу „закаче”.
Акција – измислите је или се прикључите неком току, али онда покушајте и да утичете на тај ток.
То је општи рецепт.
Модерно политичко комуницирање у свету отишло је, у међувремену, три корака даље: од етапе информисања, преко доба уверавања, обликовања и упућивања јавног мњења, а сад стреми, попут, некоћ, социјализма као прелазног периода на путу ка комунистичком рају, ка идеалу равноправног комуницирања, у коме ће укинути медијуме између пошиљаоца и примаоца поруке.
Иако се политичка комуникација у Србији води постулатима из прелинколновске епохе, очигледно „врши посао”, а владајућа опција се, у овим „играма друштвеног комуницирања”, понаша као риба у води. Уосталом, важно је подсетити, ДС-ова летећа „јединица за специјалне (пропагандне) операције”, на прелазу из 1997 у 1998. пресудила је, између два изборна круга, црногорске председничке изборе, на штету Момира Булатовића, а у корист Мила Ђукановића, који је, у првом кругу, губио чак и у родном Никшићу. На крају крајева, ова „физибилити” стратегија политичког комуницирања која подразумева апсолутну и агресивну јавну видљивост, у комбинацији са „подземном” пропагандом, донела је два пута, 2004. и 2008, Борису Тадићу тријумф, „из кеца у двојку”, на продужетке, против Томислава Николића.
Ћосићевским језиком казано, зато је контра Србима који су „вечити губитници у миру”, Тадић, ево већ шест и по година, политички победник у миру.
Ових дана, као у оном вечитом рату између Душка Дугоушка и његовог личног ловца („сезона лова на зечеве – сезона лова на патке?”), Ђилас је надгорњао опозицију на старту предизборне „сезоне лова на студенте”; Шутановац докапитализује „банку сигурних гласова” за десетине хиљада регрута и њихових мама, тата, бака и дека, „суспендовањем служења војног рока”; у Крунској „лупају минусе” коалиционим партнерима, држе их на узди и спремају се да им врате мило за драго за уцене поводом војвођанског статута, за Цецу, за регионе и фондове за развој, за санџачку аутономију... Напредњаци им се намештају као комуникациони „оригинал фалсификата”, а Коштуничини и даље спавају у свом „лоу профајл” самољубљу.

директор агенције за односе с јавношћу Прагма
Цвијетин Миливојевић
објављено: 03.12.2010.

Ceo svet, od “Srbije to Tokija preko Milvokija”, je u sred bede i krize dobio dobro upakovanu kost koju glodje sa strašću voajera, a kost je velika pa ima dovoljno za svakoga. Koga Amerika voli a koga ne voli – pitanje je sad.



Australijski manje-više marginalni internet portal Vikiliks je objavio hiljade internih beleški američkih diplomata koje otkrivaju šta Amerikanci misle od drugima. To je, tvrdi se, otkrivanje dubokih američkih tajni i, navodno, traži se krivac za to najveću provalu Stejt dipartmenta. Da li je sve to otkriće, provala tajni, ili samo još jedna vešta američka obmana?

Nude se razni odgovori ali da krenemo od onoga što je kao činjenica nepobitno.

Prvo, osnovna sumnja je da je taj “bezobrazuk” uradio jedan australijski internet portal. Ali, Australija je deo jednog veoma jakog a ne baš tako poznatog bezbednosnog sistema zvanog Ešalon koji okuplja zemlje engleskog govornog područja. Pored Australije tu su i Novi Zeland, Kanada, Velika Britanija i Amerika. Jedan od zadataka tog sistema je i stroga kontrola telekomunikacija i internet mreže u svakoj zemlji članici. Najveći deo te kontrole pripada Americi kao tehnološki najrazvijenijoj zemlji Ešalona. U prevodu, prosto je nemoguće da neki australijski ili u bilo kojoj drugoj zemlji Ešalona, a posebno ne u vernoj Australiji, bilo šta uradi bez znanja i odobrenja pre svega Amerike. Vikiliks je dakle ovlašćen da to radi. Vašington je znao šta će biti objavljeno i pre nego što je Vikiliks bilo šta objavio a tvrdi da su tajne ukradene. Američke ambasade su pre objavljivanja obavestile vlade mnogih zemalja, Srbiju nisu, o tome šta će biti na Vikiliksu. Kako to?  I ovo nije prvi put. Vikiliks je jedini do sada imao ekskluzivno pravo na američke tajne, ponekad i britanske kada to Americi odgovara. I svaki put – nikom ništa.

Drugo, kome sve ovo što Vikiliks otkriva odgovara? Jedino Americi. U Vašingtonu su doduše ljuti, formiran je tim za istragu, ali sve je to dimna zavesa. Cilj otkrića na Vikiliksu je američka korist. U vreme kada američki uticaj u svetu opada i kada Amerika postaje samo jedna od velikih sila a ne jedina, otkrića na Vikiliksu treba da pokažu kako Vašington zna na svakom mestu u svetu šta se dogadja, da ima presudan uticaj na dogadjaje na celoj Planeti. Poruka – pazite šta radite, mi sve znamo i jednog dana ako ne budete valjali desiće se novi Vikiliks. Amerika je vrhovni sudija na svetu. Istovremeno, situacija se koristi i za dnevne ciljeve kao što su podrivanje Kine i Rusije i upozorenja evropskim saveznicima. To je suština koju ne mogu promeniti šok-bombe iz Vašingtona.

Treće, uočljivo je da su se otkrića Vikiliksa pojavila samo nekoliko dana posle NATO samita u Lisabonu kada su se zemlje Alijanse saglasile da američki Pentagon preuzme kontrolu nad celokupnim internetom kako bi se u ime njih borio protiv nove pretnje, internet terorizma, popularnije prihvaćene formulacije sajber-terorizam. To je Pentagon i do sada radio ali sada je dobio NATO legitimitet, šta god to značilo. Da bi se ozvaničila ta kontrola bio je potreban i neki dogadjaj, neki povod – i evo ga Vikiliks. Ključnu istragu je Amerika poverila upravo Pentagonu. Rezultat istrage neće biti da je neko kriv nego nova pravila. Internet kompanije će morati da kupe novu opremu, naravno američku, moraće da plate dodatna osiguranja i još ponešto. Znači, ogroman posao, veliki novac i sve mahom za američke kompanije.

To je osnova najnovije epizode. Traži se kažu krivac. Najviše se sumnja na jednog mladog vojnika pripadnika obaveštajne jedinice američke vojske u Iraku, Bredlija Maninga. On je uhapšen još ranije zbog sumnji da je Vikiliksu dao tajne o američkim zločinima u Iraku. Još nije osudjen a sada mu se na teret stavljaju i najnovija otkrića. Da li je zaista moguće da jedan običan vojnik pritisnut mukom i strahom u Iraku ima toliko vremena i znanja da iz kompjutera Stejt departmenta izvuče toliko dokumenata, desetine i stotine hiljada, i da napravi selekciju koja se baš podudara sa američkim političkim interesima? To je uvreda za inteligenciju i veoma običnog čoveka.

Selekciju je napravio čitav tim ljudi i to veoma stručnih. Jer, veoma su vešto plasirani tekstovi izvan bilo kakvog konteksta. Ništa se ne zna u kojem kontekstu je neko nešto rekao američkim diplomatama nego je uzeto samo ono što je u interesu. Naravno, u svemu onome što se predstavlja kao tajna ima i mnogo laži, fabrikovanih priča. Ko bi mogao da napravi tu selekciju? Pada u oči da svetsku medijsku kampanju i promociju otkrića Vikiliksa predvode listovi za koje se u novinarskim i diplomatskim krugovima odavno zna da imaju neku vrstu tradicije vezanosti za američku Centralno obaveštajnu agenciju (CIA), britanski Gardijan, španski El Pais, nemački Špigl i, naravno, Njujork tajms. 

Istovremeno, jasno je da sva ta otkrića nisa dala ništa novo. Pa to je posao diplomata otkada postoji diplomatija i na taj način, tu vrstu izveštaja, rade sve diplomate svih zemalja. Sve što je objavljeno mahom se znalo od ranije. To da je Rusija “mafijaška država” svaki dan piše po zapadnim novinama, da negde nema demokratije i to je ižvakana tema. Ali, navodno ima nešto i novo. Tako je otkriveno da Kina nema ništa protiv da se ujedine dve Koreje ali pod direktivom Južne Koreje, čak to i očekuje.  I to je rekao jedan bivši južnokorejski ministar inostranih poslova na ručku sa američkom ambasadorkom u Seulu. Ali to je njemu rekao jedan drugi čovek koji je to opet čuo od jednog drugog kome je opet to poverio jedan kineski zvaničnik. Da li je moguće? Ili, otkriće da kralj Saudijske Arabije u stvari gura Ameriku da napadne Iran a ne obrnuto. Biće, ipak, da se saudijski kralj kao ključni američki saveznik još dvoumi oko američkih planova napada na Iran pa mu se sada preko neprijatnog otkrića šalje poruka. Znači, u osnovi, velika manipulacija. Tačnije, veoma sofisticirana politička obmana i propaganda. A ne košta košta.

Nema tu bilo kakvih tajni, sve je to odavno poznato jer, u osnovi, američka diplomatija je u velikoj meri postala veoma otvorena. Amerika, ubedjena u svoju moć i veličinu, poslednjih godina zaista malo toga krije u svojoj diplomatiji. Veliki i moćni nemaju potrebu da kriju bilo šta jer im ioanako niko ništa ne može. Ali, potreba Amerike da se posluži najnovijim, veoma sofisticiranim, trikom sugeriše da osećaj moći i sigurnosti nije više kao što je bio.

Amerika, realno, ne može imati bilo kakvu štetu. I to je u Vašingtonu, pre “otkrića”, verovatno dobro procenjeno. Profit je veći od eventualne kazne. Ali, da se to ne bi videlo u Vašingtonu je pokrenuta veoma agresivna kampanja koja liči na sistem “drž’te lopova”. Državni sekretar Hilari Klinton je čak upozorila da je reč o “napadu na Ameriku i čitav svet”. Neki drugi političari ocenjuju da je to terorizam i da vlasnik Vikiliksa treba da bude streljan. Kakva manipulacija. Ni jedan objavljen tekst na Vikiliksu ne govori o Americi, tu je reč o drugima. Znači, napadnuti su drugi, napadnut je celi svet sem Amerike, samo Amerika nije spomenuta. Njene diplomate napadaju i ogovaraju druge a ne Ameriku. Neverovatno.

Za vlasnikom Vikiliksa Džulijanom Asanžom je navodno Interpol raspisao poternicu. Neki britanski listovi saznaju da je on u Engleskoj, gde mu je najsigurnije jer britanska policija je deo Ešalona. I ranije, kada je letos na Vikiliksu objavljena lišta američkih zločina u Iraku on je optužen u Švedskoj i ta zemlja ga i dalje traži. Optužen je da je imao seks sa dvema devojkama i to bez kondoma a prethodno im je bio obećao da će koristiti kondom. Kakav zločin.

Ali, posle optužbi on se slobodno kretao po svetu i niko ga nije uhapsio.  Pa i sada pod Interpolovom “crvenom” poternicom Džulijan Asanž je dao intervju američkom magazinu Tajm. Kažu, dao je intervju sa “nepoznate lokacije”. Sada bi, ako je prema zakonu, trebalo uhapsiti i urednika i novinare Tajma jer znaju gde je optuženi a neće da kažu.

Za sada je jedino sigurno da Asanž ne treba da bilo kojim slučajem dodje u Srbiju jer, kako je saopšteno u Beogradu, bio bi odmah uhapšen. Srbija je, navodno, deo sveta a Interpol je svet i nema tu šta, bio bi uhapšen. A general Mladić može da sačeka. Tuga. Ne bi me čudilo da neko od tih koji stoje iza Vikiliksa uskoro ne plasiraju priču (tajnu) da bi Asanž stvarno mogao biti u Srbiji pa bi i to postalo uslov za evropske integracije. I u Srbiji je, naravno, kao deo ambicije da postane deo sveta, Vikiliks postao glavna medijska tema. Sve doduše pomalo odiše na provincijalnu površnost pa je glavno pitanje koga Amerikanci vole a koga ne vole u Srbiji. Kao da se to odavno ne zna. A nije važno to što Amerikanci, prema Vikiliksu, tvrde da hrvatski lideri Ivo Sanader i Stipe Mesić misle isto kao i predsednik Boris Tadić. Problem je što je Tadić predsednik Srbije a Sanader i Mesić “srpski prijatelji”. To nije važno. Važno je samo koga Amerika voli a koga ne voli u Beogradu.

Извор: Srbijanet.rs