Nova otkrića Vikiliksa, tajne političara iz regiona
Mlađan Dinkić za podelu Kosova
 

Sajt Vikiliks objavio je novu seriju tajnih depeša iz američkih ambasada širom sveta. Depeše sa dosad najsvežijim datumima jednim delom se odnose i na dešavanja u Srbiji i regionu, a „Blic“ vam danas i narednih dana donosi najzanimljivije prepiske iz diplomatskih depeša.
 U depeši iz juna 2007. govori se o poseti tadašnjeg ministra ekonomije Mlađana Dinkića američkom ambasadoru Majklu Poltu. Najveći deo razgovora posvećen je ekonomskim zbivanjima u Srbiji, a zanimljiv je i deo o Kosovu.

 

Oznaka: 07BELGRADE907
 Poreklo: Ambasada Beograd
 Datum: 25. jun 2007.
 Oznaka tajnosti: Za upotrebu


Ambasador je Dinkiću rekao da je „nezavisnost Kosova neminovnost“. „Situacija nije prijatna“, odgovorio je Dinkić.
„Njegov stav“ je da bi podela bila najbolje rešenje, piše ambasador Polt i dodaje da je Dinkić rekao da je nemoguće očekivati od Srbije „da 100 odsto promeni svoje viđenje situacije na Kosovu“.



Tadić: Bolje da uhapsimo Mladića nego da se preda


Sajt Vikiliks Džulijana Asanža objavio je novu seriju tajnih depeša iz američkih ambasada širom sveta. Depeše sa dosad najsvežijim datumima jednim delom se odnose i na dešavanja u Srbiji i regionu, a „Blic“ vam danas i narednih dana donosi najzanimljivije prepiske iz diplomatskih depeša.

 Tadić sa ambasadorom o hapšenju Mladića - Na sastanku američkog ambasadora Majkla Polta i srpskog predsednika Borisa Tadića bilo je reči o hapšenju Mladića, o zakonu o religiji, izgradnji nove ambasade SAD u Beogradu.

Najzanimljiviji deo sastanka odnosio se na hapšenje Ratka Mladića, koje su u tom trenutku tražilo od Srbije.

 
Oznaka: 06BELGRADE745
 Poreklo: Ambasada Beograd
 Datum: 12. maj 2006.
 Oznaka tajnosti: Poverljivo

Tadić je ambasadoru rekao da Srbija radi na tome da pronađe haškog begunca i da je to vreoma važna stvar za srpsku vladu.
Tadić je tom prlikom izrazio različit stav od tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice; naime, Koštunica je ranije ambasadoru rekao da bi bilo dobro i za Srbiju i za Mladića da se ratni general dobrovoljno preda vlastima. Tadić je ambasadoru rekao da se ne slaže s tim i da veruje da bi bilo mnogo bolje da se begunac uhapsi.
Takođe, Tadić je rekao da ne očekuje da Koštunica promeni stav o tom pitanju. U komentaru ambasador Polt piše da je svrha sastanaka s Koštunicom i Tadićem bila da se vidi kakva je budućnost Srbije posle eventualnog hapšenja Mladića, šta će biti nakon crnogorskog referenduma o nezavisnosti i da li se očekuju nemiri nakon proglašenja nezavisnosti Kosova.

Srbija u očima američke ambasade
 

 Depeše koje su procurile posredstvom Vikiliksa nepresušan su izvor saznanja o američkoj politici prema Srbiji, ali možda još više o srpskoj domaćoj političkoj sceni. O čemu su sa američkim diplomatama razgovarali general Momčilo Perišić, Saša Vukadinović, Siniša Važić, Vladimir Vukčević, Miki Rakić, Dragan Šutanovac, Borko Stefanović, Čedomir Jovanović, Vesna Pešić, Vojislav Koštunica, Boris Tadić i mnogi drugi

 Ako vas je iznenadio hladan tuš kojim je Angela Merkel tu skoro usred Beograda polila Borisa Tadića, biće vam jasnije ako na sajtu Vikiliksa pročitate poverljivu depešu američke ambasade u Berlinu od 7. decembra 2009. godine (www.cablegatesearch.net/search.php). Tamo ćete naći da je Angela Merkel još u novembru 2009. godine "snažno obeshrabrivala" Borisa Tadića od namere da te zime podnese kandidaturu Srbije za ulazak u Evropsku uniju. Rečeno mu je da Nemačka tu kandidaturu "očima neće da vidi". Tadić je u decembru iste godine, posle "ozbiljnih analiza", ipak potpisao odluku o kandidaturi i potom je lično odneo premijeru Švedske, zemlje koja je u to vreme predsedavala Unijom. Tom je prilikom priređena mala, uzaludna svečanost; kandidatura se od tada kiseli.

 Nemački diplomata koji je ovo prepričao američkim kolegama nervirao se što srpske vlasti svojim građanima predstavljaju da je ulazak Srbije u EU moguć "već za tri ili četiri godine". (U Srbiji je, zaista, čak i predsednica Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova tvrdila da nije nemoguć ulazak Srbije u EU 2014. godine, simbolično na stotu godišnjicu Prvog svetskog rata, onog što je u Sarajevu počeo pucnjem Gavrila Principa). Nemac je bio uveren da za Srbiju Evrope ne može biti još barem deset godina.

 Zvanični Beograd ne samo što nije obavestio svoje građane o ovoj političkoj prepreci, već je javno umanjivao i značaj činjenice da je kancelarkina stranka u partijskoj platformi napisala da se zalaže za pauzu u proširenju EU posle Hrvatske. Je li naša vlast zaista bila onoliko preneražena koliko je delovala posle posete Angele Merkel? Ako jeste, onda se američki ambasadori u Beogradu s pravom žale Vašingtonu da Beograd olako "poveruje sopstvenoj retorici".

EH, DA SU ZNALI: Depeše koje su posredstvom Vikiliksa procurile iz američke ambasade u Beogradu nepresušan su izvor saznanja o američkoj politici prema Srbiji, ali možda još više o domaćoj, srpskoj političkoj sceni. One same za sebe gorljivo potvrđuju osnovnu tezu Džulijana Asanža: kada bi državni službenici i političari znali da će sve što rade i govore izaći na videlo i dospeti u ruke građana koji ih biraju i plaćaju, nikako ne bi radili to što rade i govorili to što govore.

 To ne važi samo za ljude poput Momčila Perišića, bivšeg potpredsednika prve postmiloševićevske srpske vlade, koji je Amerikancima za pare prodavao državne tajne ali je zbog sasvim druge rabote ovih dana u Hagu osuđen na 27 godina robije. Po svoj prilici važi i za sadašnjeg šefa BIA Sašu Vukadinovića. Možda bi dva puta razmislio da li mu priliči da "rado prima" posete iz američke ambasade na svom bezbednosno veoma osetljivom radnom mestu, da je unapred znao da će ga Kameron Manter zbog toga javno pohvaliti u depeši pod oznakom "tajno" od 22. oktobra 2008. godine.

 Možda predsednik Veća za ratne zločine Siniša Važić ne bi američkoj ambasadi podnosio izveštaj o tome kako bivši DSS-ov ministar policije Dragan Jočić nije bio dovoljno "transparentan" u radu i kako je "politizovao" saradnju sa Haškim tribunalom, već bi takve tvrdnje uputio domaćim državnim organima.

 Možda se tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević ne bi žalio ambasadi, već srpskoj Vladi i javnosti, što mu u obavljanju važnog državnog posla nimalo ne pomažu ministarstva kojim rukovode ljudi iz političke stranke kojom rukovodi tadašnji predsednik Vlade Vojislav Koštunica.

 Možda neko od savetnika iz Đelićevog kabineta ne bi trećeg 3. marta 2008. obavestio Kamerona Mantera (u depeši u zagradi piše strictly protect, dakle molba centrali da se štiti identitet izvora) da predsednik Tadić okleva sa suprotstavljanjem Koštuničinoj tvrdoj politici oko Kosova, iako je upravo dobio 2,3 miliona glasova na predsedničkim izborima jer strahuje da ga DSS i SRS ne opozovu u Skupštini Srbije zbog nepoštovanja Ustava.

 Šef kabineta predsednika Tadića, Miki Rakić, verovatno ne bi pričao Amerikancima da je prilikom posete Moskvi prekoreo rusku obaveštajnu službu zato što se u Rusiji kriju srpski ratni zločinci. Isuviše bi brinuo da se ne zameri Rusima, čak i da ih je zaista strogo prekoreo...

 Možda drugi državni službenici, poput Borka Stefanovića iz Ministarstva spoljnih poslova, ne bi molili gostujućeg funkcionera Stejt departmenta Roberta Silberstina da Amerika, kao "svetionik slobode", odloži priznanje nezavisnosti Kosova za period posle drugog kruga srpskih predsedničkih izbora, kako ne bi naškodila predsedniku Tadiću (što je sve zapisano u depeši od 17. decembra 2007, pod naslovom "Odložite priznanje kako biste pomogli dobrim momcima"). Nemojte tražiti da Tadić prihvati gubitak Kosova, pokojni premijer Đinđić je ubijen za manje od toga, zavapio je Stefanović na tom sastanku. Kameron Manter je naizgled ostao tvrda srca: u zaključak depeše je ušlo da je "DS više molećiv, a DSS tvrd i arogantan", ali da ni jednima ni drugima ne treba popuštati oko nezavisnosti Kosova. Istina, nezavisnost Kosova je ipak sačekala, ne samo drugi krug predsedničkih izbora (3. februar), već i Tadićevo proglašenje za predsednika Srbije (15. februar 2008), da bi bila jednostrano proglašena 17. februara 2008. Možda pukom slučajnošću.

 Možda Dragan Šutanovac ne bi u februaru 2010. ubeđivao novu američku ambasadorku da je tek za njegovog ministarskog mandata vojska postala ustanova od poverenja u Srbiji, kao što je možda ne bi ubeđivao ni da bi doniranje 20 do 30 novih "hamvija" "popravilo mišljenje srpske javnosti o Americi". Dvadeset prvog juna 2007. Majklu Poltu verovatno ne bi saopštavao da je njegova stvarna "misija" na položaju srpskog ministra odbrane da "pripremi srpske oružane snage za ulazak u NATO". Niti bi mu rekao da treba motriti na oko 200 aktivnih pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova u koje nema poverenja i koji bi mogli da "zametnu kavgu" jer su ih "oblikovala kosovska iskustva". I verovatno se u međuvremenu pokajao što je o svojim karijernim planovima tako slobodno razgovarao sa Amerikancima, koji su odmah obavestili Vašington da on pre svega "misli o sebi" i da je priznao da je "pristao" da bude ministar odbrane u zamenu za obećanje da će ga Demokratska stranka podržati kao kandidata za gradonačelnika Beograda.


Obavezne figure i umetnički utisak

 Izveštavanje sa terena u depešama je sažeto i precizno, ujednačene metodologije: prvo uvek ide jasan i pregledan rezime, da bi na kraju usledio koncizan komentar. Izvori informacija su precizno navedeni, kao u dobrom novinskom tekstu. Ima mnogo glasina, ali uvek piše da je posredi samo rumor, a ne pouzdana informacija. (Primera radi, u depeši koja se bavi političkom pozadinom ubistva Zorana Đinđića ravnopravno su navedene i u osnovnim tačkama predstavljene dve glavne suprotstavljene verzije te pozadine, LDP-ova i DSS-ova. Javna je tajna da je DSS omražen, a LDP omiljen u američkoj ambasadi u Beogradu, ali se u depeši ne sugeriše preferencija za jednu od ove dve radikalno suprotstavljene verzije.)

 To ne znači da su izveštaji savršeno nepristrasni i objektivni. Simpatije i antipatije su lako uočljive, mada ih diplomate verovatno nisu ni svesne. Na primer, "Politika" se 2007. godine naziva listom "desno od centra" kada se njen novinar na ručku u Ambasadi suprotstavlja nezavisnosti Kosova, ali postaje "intelektualni list" kada u jesen 2009. kreće sa serijom tekstova u kojim se čitaoci upoznaju sa prednostima članstva u NATO. Kada glavna urednica kritikuje oslobađanje Ramuša Haradinaja ili blagu osudu Nasera Orića u Haškom sudu, list koji uređuje je "provladin"; kada isti list objavljuje komentar koji se, na zadovoljstvo Ambasade, zalaže za priznanje Kosova, najednom postaje "uticajan" iako "obično provladin". Kada se Ambasada angažuje na popularisanju NATO pružajući aktivnu podršku projektima NATO za bolje pozicioniranje u javnom mnjenju, uključujući i stipendije i obuku za novinare, to je uvek samo sa namerom da se podstakne "otvorena, poštena i racionalna debata", ali nekako na kraju ispadne da su mišljenja u korist NATO Ambasadi uvek ubedljivija i promišljenija, čak i kada su proizašla iz programa koje je sama Ambasada finansirala. Pa je tako Vašington posebno obavešten kako je na skupu jedne nevladine organizacije učestvovala majka jedne "NATO žrtve" (navodnici su ambasadorkini, a po svoj prilici se misli na Žanku Stojanović i skup u organizaciji Jelene Milić, odnosno njenog centra za atlantske studije) i da se tamo "zalagala za članstvo (Srbije) u NATO kako bi se razotkrila istina o Miloševićevim zločinima". U uspeh istog ranga stavlja se činjenica da je druga organizacija pozvala lično Džejmija Šeja da se obrati mladim učesnicima (uz opasku da je portparol NATO za vreme bombardovanja "ovde ozloglašen"). Ambasada sebi pripisuje deo zasluga za ovo "decenijsko rušenje tabua" o NATO ("prvi put se javnost suočava sa dosad nezamislivim – da i Srbija jednog dana postane članica NATO"), navodeći kako je "plasirala" u "Politiku" komentar koji se "nežno usprotivio najtvrđim NATO mitovima", a zatim je "podstakla" jednu nevladinu organizaciju da se javno suprotstavi jedinoj negativnoj reakciji na taj komentar.

 Valja reći da se iz dostupnih depeša ne vidi neka preterana briga Ambasade kad je reč o slobodi javnog izražavanja u Srbiji. Izveštavanje o hitnim izmenama zakona o informisanju bilo je iscrpno, ali se uglavnom bavilo strahom da na tom pitanju ne pukne vladajuća "prozapadna i proevropska" većina, a pitanje slobode srpskih medija je nekako ostalo u drugom planu.

Franjo Tuđman tražio bombardovanje Srbije

BANJALUKA - Prvi predsednik Hrvatske Franjo Tuđman tražio je 1992. godine od zapadnih zemalja da bombarduju Srbiju, navodi se u depeši iz Zagreba od 30. novembra te godine, koju je objavio Vikiliks.



Tuđman je smatrao da srpska vojna industrija može da napravi rakete sa navođenjem i da "Zapad treba da krene u selektivne napade na srpska vojna postrojenja", prenose banjalučke Nezavisne novine.

 

U razgovoru sa američkim senatorom Danijelom Patrikom Mojnihanom, Tuđman je rekao da se Srbi uzdaju u pomoć pravoslavne ruske braće.

 

"Srbi se hvale svojom vojnom moći i mogućnošću da prave rakete sa navođenjem", rekao je Tuđman, obrazlažući svoj zahtev za bombardovanjem.

 

Predsednikl Hrvatske je Mojnihanu preneo i da je bio u Sarajevu i obavestio ga da je tamo situacija teška, ali je dodao da su preterane procene Alije Izetbegovića da su srpske snage ubile 128.000 ljudi i silovale 30.000 žena.

Izvor: Blic

Sranjo,dusa od coveka...

Јебо он своју српску кеву,да ми је шнауцеру бацити коску да му се попиша по крижу...

саша вукадиновић,шеф удбе(тренутне биј-е)иде на рапорт код амера
Послушајте излагање Зорана Красића у Скупштини:

НИКОЛА ВРЗИЋ: ВИКИЛИКС ИЛИ КАКО СУ ТАДИЋ И АМБАСАДА САД РАДИЛИ НА СТВАРАЊУ ПРОЕВРОПСКЕ СПЦ
ponedeljak, 19 septembar 2011 15:29

Депеша у којој Полт тражи да му извор Иринеј Добријевић остане сакривен открива заверу дипломата, политичара и епископа против Цркве, државе и народа

Мајкл Полт, тадашњи амбасадор Сједињених Америчких Држава у Србији, затражио је 2. јуна 2006. године од централе у Вашингтону да „стриктно и у потпуности" заштити идентитет особе која је 26. маја разговарала са службеником његове амбасаде. Колико је напора централа уложила да би испунила амбасадоров захтев није нам познато, али од Джулијана Асанжа и његовог Викиликса Полтов извор није успела да заштити. Па је захваљујући обелодањеним америчким дипломатским депешама откривено да се епископ аустралијско-новозеландски Иринеј Добријевић америчким дипломатама исповедао о односима у Српској православној цркви, објашњавао ко је то од црквених великодостојника са владом Војислава Коштунице радио на ућуткавању „умерених гласова" у цркви поводом Косова, обећавао да ће деловати на стварању „реалистичне, практичне и аполитичне" позиције СПЦ о Косову и „другим питањима од интереса за међународну заједницу"... Сазнали смо захваљујући Викиликсу још и кудикамо више о упорним покушајима америчких чиновника да у Светом синоду СПЦ идентификују своје савезнике, о труду уложеном да се српска претвори у проевропску православну цркву, о председнику Србије Борису Тадићу, који „иза сцене ради у спрези са важнијим црквеним умерењацима, у покушају да утиче на избор патријарховог наследника". И то пуне три године пре смрти патријарха Павла; смрти коју је - како се из ових припрема да закључити - без сумње скрхан, дочекао речима: „Шта ћу сад да радим? На кога ћу да се ослоним?" (09БЕЛГРАДЕ1512)...

Асанжов Викиликс помогао нам је, најзад, да се уверимо и да се америчко уплитање у религијске послове у Србији није ограничило само на Српску православну цркву већ и да су у расколу у исламској заједници у Србији имали свог фаворита, санджачког муфтију Муамера Зукорлића. Коме су - гле случајности! -подршку, захтевајући само да то не буде обелодањено у медијима, потом пружили и председник Србије Борис Тадић и његов министар одбране Драган Шутановац.

ВЛАДИКА ИЛИ ДОУШНИК Све у свему, узмемо ли у обзир и оно што је „Печат" поводом Викиликса писао у последња два броја, откривајући како је актуелна власт у потаји постала саучесник у успостављању косовске државности, амерички рад на припреми Србије за сопствено комадање постаје још јаснији. Отимање Косова, које је било праћено подршком свим оним „умереним", „конструктивним", „проевропским" и „реформаторским" снагама на српској политичкој сцени - речју, свима који су, том умереношћу својих покушаја да одбране земљу, исказали спремност да зарад власти прихвате отцепљење наше јужне покрајине - било је праћено и „дубинским" радом, у спрези с придобијеним политичарима, на сличном проевропском умеравању „убедљиво најпоштованије институције, у коју друштво има највеће поверење" (09БЕЛГРАДЕ1512) - Српске православне цркве.

Поверљива депеша 06БЕЛГРАДЕ879 - она у којој амбасадор Полт тражи да му извор владика Иринеј Добријевић остане сакривен - понајбоље открива ову паклену заверу дипломата, политичара и црквених великодостојника против Цркве, државе и народа. „Премијер Коштуница наставља да сарађује с конзервативнијим црквеним великодостојницима како би онемогућио напоре умерених елемената на дефинисању балансираног и независног става СПЦ о статусу Косова. Наставићемо да проналазимо начине да ојачамо умерењаке у СПЦ", стоји у сажетку ове депеше, тек наговештавајући сав ужас открића која ће уследити. А оно што следи је поверљиви разговор са неуспешно заштићеним у том моменту свеже именованим владиком аустралијско-новозеландским, тим „умереним гласом у оквиру цркве".

Својим умереним гласом, дакле, владика „поверава своју дубоку забринутост да премијер користи свој утицај у Цркви да обезбеди пуну подршку СПЦ владином ставу у преговорима о статусу Косова". (Реч је, подсећамо, о сасвим јеретичком ставу да „нећемо само на речима одбити косовску независност; ми ћемо и деловати", како је рекао тадашњи премијер Војислав Коштуница америчком изасланику Френку Визнеру.) Овај владика, елем, жали се свом америчком саговорнику да га је именовање за епископа аустралијско-новозеландског „удаљило од центра одлучивања СПЦ", али „нас је уверио да ће настојати да остане ангажован око Косова и у Београду до коначног решења".

Иринеј Добријевић указује Американцима на кога још могу да рачунају, осим на њега самог: „Он је епископа Теодосија назвао усамљеним гласом умерености". Теодосије ће, изненађујуће ли случајности, у годинама које су уследиле постати епископ рашко-призренски уместо рашчињеног владике Артемија; Артемија, кога је Полт „убеђивао да блиско сарађује са својим умереним и прогресивним колегама - као што су епископи Теодосије и Григорије - на позитивном приступу који би охрабрио косовске Србе да допринесу праведном и трајном решењу", али му је Артемије, на своју несрећу, јасно ставио до знања да „нема намеру да игра конструктивну улогу у процесу проналажења коначног решења" (06БЕЛГРАДЕ1329).

Оне умерене гласове у Цркви, ипак, поверавао се Иринеј Добријевић, „маргинализовали су њихови претпостављени" - епископи Иринеј бачки и Артемије и митрополит Амфилохије, а та је „тврда струја" била додатно ојачана избором епископа милешевског Филарета и „босанских епископа" у Синод.

Следи и шири, политички део приче. Говори Иринеј Добријевић: „Иринеј бачки покушао је да пронађе политички продор ка председнику Тадићу како би руководство СПЦ приближио лидерима ДС (као што је случај са ДСС ). Према Иринеју (Добријевићу), Тадић се извикао на Иринеја бачког, говорећи да ДС није заинтересована за такву врсту веза". Примивши знању ту информацију, амбасада САД закључује како би „Тадићево одбијање да развије однос са Иринејем бачким могло да буде у вези са чињеницом да Тадић иза сцене ради у спрези са важнијим црквеним умерењацима у покушају да утиче на избор патријарховог наследника".

Све у свему, коментарише Полт на крају ове своје депеше, „покушај оца Иринеја (Добријевића) да направи реалистичан, практичан и аполитичан став СПЦ о Косову (и осталим питањима од интереса за међународну заједницу) наилази на потешкоће. Нјегов рад у том смеру учинио је његов однос с премијером напетим и изазвао сумњу у његове мотиве код конзервативнијих вођа СПЦ".

И крајем те 2006. године Мајкл Полт размишља о односу религије и политике у Србији. Поверљива депеша „Политичка улога Српске православне цркве" од 26. децембра 2006. наводи да је СПЦ од пада Слободана Милошевића имала „важну политичку улогу све више сарађујући с конзервативним националистима". Иако се изражава очекивање да ће у блиској будућности, „док статус Косова буде одређиван", Црква остати „тврдокорна", Американци виде и трачак (своје) наде. Ево у кога се уздају: „Умерени гласови у цркви могли би да дођу у први план ако реформисти буду предводили следећу коалициону владу".

ТАДИЋЕВА НАДА У том тренутку, међутим, управо због Косова, СПЦ и Коштуничин ДСС одржавају блиске везе, при чему је „инсајдер из Цркве" амбасади појаснио да „ДСС подржава ‘тврду линију' и противи се јачању умерених снага". „СПЦ је имала централну улогу у помагању Коштуници у доношењу његовог Устава, док је патријарх Павле привукао велику пажњу медија када је изнет из свог болесничког кревета како би гласао ‘за' на референдуму о уставу", наводи се у овој депеши.

Насупрот овим ретроградним снагама, како их Американци тумаче, стоје оне здраве у које се ваља поуздати: „Упућени осматрачи кажу да је ДС у последње време почела да поправља односе са умереним црквеним вођама, а неки тврде да се Тадић нада да ће успети да спречи да тврдокорни конзервативац постане следећи патријарх". Опет, баш као и када су осматрали дешавања на политичкој сцени Србије, однос према Косову је оно што Американце највише занима. Званични став Цркве је, бележе тако, да „Косово мора да остане интегрални део Србије, при чему независност или аутономија не долазе у обзир". Међутим: „Међутим, има фракција у цркви које се залажу за практичнији одговор на ову ситуацију. Епископ Теодосије је водећа личност међу умерењацима по овом питању".

Црквени конзервативци, све у свему, „забринути су због приближавања Србије Европској унији", противе се учлањењу у НАТО, одбијају папин долазак у Србију, штавише не прихватају ни „остале православне цркве" - македонску и црногорску. Ипак, оптимиста с извесним покрићем (вероватно проистеклим из директног увида у душу својих српских сарадника, да не кажемо колаборациониста) амбасадор Полт закључује ведро: „Ипак, ако би реформаторске демократе, попут ДС, водиле следећу коалициону владу, могло би да се стекне више подршке умереним гледиштима у Цркви".

И некако, баш после формирања ове „следеће коалиционе владе" после мајских избора 2008. године, 23. августа долази до отвореног сукоба тврдокорног Артемија са умереним Теодосијем. „Суштина конфликта је у политици цркве на Косову, рефлектујући питања која су оборила премијера Коштуницу", бележи депеша 08БЕЛГРАДЕ904. Артемије, „тврдокорни противник сарадње с властима (независног) Косова", приписује се „Коштуничином" крилу СПЦ, док „умерени епископ Теодосије верује да би приоритет СПЦ требало да буде ‘жива црква', другим речима добробит њених верника на Косову, што је положај који одражава политику Тадићеве проевропске коалиције". Пораз који је у овом сукобу доживео Артемије Американци су схватили као „знак који даје наду да прогресивније снаге у Цркви добијају снагу".

Које су то прогресивније снаге, поред проевропског Теодосија и Иринеја Добријевића, који је своју прогресивност демонстрирао када се забринуо што се Црква и држава заједнички боре против независности Косова? Амерички фаворити откривају се у низу депеша у којима се разматра ко би на трону СПЦ могао да наследи патријарха Павла, при чему 09БЕЛГРАДЕ1512, наводећи да ће „избор новог патријарха бити кључан у одређивању улоге СПЦ у модерној Србији", објашњава оволико америчко интересовање за избор новог патријарха. Елем, депеша 09БЕЛГРАДЕ1354 открива да у пожељну групу потенцијалних наследника, оних који „нису оптерећени историјом", спадају епископи захумско-херцеговачки Григорије, далматински Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије и пожаревачко-браничевски Игнатије. Насупрот њима је - процењивани су у америчкој амбасади могући кандидати за српског патријарха - „стара гарда" у којој су, уз све разлике међу њима, Амфилохије, Иринеј бачки и Хризостом жички, док су као „потенцијални компромисни кандидати" наведени Иринеј нишки и Јефрем бањалучки.

Избор Иринеја нишког за 45. патријарха српског Американци су дочекали опрезним оптимизмом, који избија из 10БЕЛГРАДЕ248. Опрез: „На свом првом састанку с амбасадорком патријарх Иринеј демонстрирао је многе од особина које су га начиниле компромисним кандидатом за наследника патријарха Павла". Оптимизам: „Његова спремност да се позабави контроверзним питањима, као што су помирење с Ватиканом и санкционисање епископа Артемија, слуте на добро". Било би лепо видети како патријарха Иринеја у својим депешама Американци описују данас. После пропасти помирљивих планова за папин долазак у Србију, или оне патријархове оцене да је НАТО „поган лек за нашу рану", или, насупрот томе, после његове много тише реакције на барикаде на северу Косова. Но, за то ћемо морати да сачекамо неки нови Викиликс...

УМЕРЕНИ ЗУКОРЛИЋ Америчко-тадићевска борба за победу умерене помирљиве струје у Српској православној цркви има крајње занимљиву паралелу у збивањима у исламској заједници у Србији, коју нам такође откривају америчке дипломатске депеше. Актери су, наиме, исти - верске вође, америчка амбасада, председник Тадић. И умереност изнад свега, с тим што епитет умереног у овом случају, веровали или не, Американци додељују санджачком муфтији Муамеру Зукорлићу. То је, да не буде забуне, онај Зукорлић који поручује да је „аутономија Санджака све извеснија", кличе да су „Бошњаци у Санджаку као мали орлови који у свом гнезду брзо стасају и оно им постаје тесно", Зукорлић који говори да „између нас Бошњака као националног корпуса и Београда као осовине власти, постоји нешто што се зове геноцид. Тај геноцид дешавао се у 11 наврата, а последњи је био у Сребреници", Зукорлић који српским властима прети „зулумом" какав се догодио на улицама Египта и Туниса...

Зукорлић је за Американце умерен и, „упркос повременим путовањима у Иран", с којих је, према гласинама које преноси депеша 06БЕЛГРАДЕ1842, умео да „донесе значајна средства из Техерана за употребу у политичке сврхе", па чак и упркос сопственом признању (07БЕЛГРАДЕ1551) да се састаје са Иранцима који га упозоравају да „постаје превише близак Сједињеним Државама"...

У јесен и зиму 2006. године, откад датирају прве санджачке депеше, Американци потврђују да је умерени Зукорлић „савезник Расима Љајића" у његовом сукобу са Сулејманом Угљанином, који је 2004. године „напустио ДС групу и прикључио се Коштуничиној коалицији". Угљанин, иначе, у то време подржава доношење новог Устава Србије, Љајић пак са Зукорлићем и још неколицином муслиманских странака потписује декларацију против Устава у којој се тврди да „нови Устав Србије игнорише захтеве Бошњака и додатно их маргинализује" (06БЕЛГРАДЕ1842). Американци у том санджачком сукобу - ко би то очекивао - стају на страну Љајића и осталих у његовој коалицији, наводећи да ће са „Националним демократским институтом и Међународним републиканским институтом размотрити који је најбољи начин" да им помогну (обе су ове организације, иначе, изборну помоћ пружале и ДС и ЛДП, како је „Печат" писао пре две недеље).

ЉАЈИЋЕВИ ИЗВЕШТАЈИ Или је, ипак, америчка подршка Лјајићу потпуно очекивана? На концу, реч је о човеку, функционеру државе Србије и популарном политичару, који са амбасадом САД сарађује на недељном нивоу. То јест, подноси им извештаје. 06БЕЛГРАДЕ1644: „У свом недељном састанку са службеницима амбасаде 29. септембра Љајић није имао ништа ново да извести (...) Коментар: Љајић делује све утученији на нашим недељним састанцима". Или, 07БЕЛГРАДЕ797: „Правдалачки Расим Љајић, председавајући Националног савета за сарадњу с Хашким трибуналом, састао се са службеницима амбасаде 5. јуна да исправи информације које је доставио у време операције хапшења Толимира". И тако даље, има тога још...

Елем, вратимо се у Санджак. Депеша 06БЕЛГРАДЕ2007 бележи да је „стратешки циљ" САД да „подржи умерене и прогресивне исламистичке елементе у Санджаку", уз образложење тог циља: „Санджачки муфтија је духовни вођа већине муслимана у Србији и био је умерени вођа у поступању с нама. Подршка њему и осталим умереним исламским вођама у Санджаку и другде у Србији ојачаће њихов ауторитет у њиховим заједницама и спречити радикалније утицаје из суседних земаља".

Следећа, 2007. година, доноси сукоб између Исламске заједнице у Србији (Муамера Зукорлића) и Исламске заједнице Србије (Адема Зилкића, кога подржава Сулејман Угљанин). Реч је, узгред буди речено, како Американци констатују у 07БЕЛГРАДЕ1394, о „расцепу који очигледно није око религије, већ је то пре политички и економски грабеж за потенцијалним добрима - и профитом - исламске заједнице у тој области".

Расцеп прати и „упозорење локалне безбедносне заједнице да би, у борби за подршку, санджачка исламска заједница, кроз своје блиске везе са босанским Ријасетом, могла да доведе своје присталице у контакт са екстремним елементима у Босни".

Али, колико уопште вреде упозорења безбедносних служби, показује други пример који налазимо у Викиликсовим депешама. Депеша 09БЕЛГРАДЕ845 говори да је председник Тадић са министром спољних послова Турске Ахметом Давутоглуом потписао меморандум о разумевању, којим је турској државној агенцији за развој и помоћ ТИКА дозвољено да отпочне с радом у Србији. Тадић је то потписао иако депеша даље наводи да је његов саветник Александар Кнежевић „рекао да ће Београд пажљиво пратити активности ТИКА, забринут због (...) ‘неприкладних активности', што је могућа референца на српску бојазан да је ТИКА продужена рука турских безбедносних снага". Да бојазан око веза ТИКА с турским службама није безразложна, уосталом, показује депеша 06АНКАРА4822, која говори о помоћи ирачкој војсци преко ове организације, и 09АСХГАБАТ1630, сведочанство о полицијској сарадњи с Туркменистаном која се успоставља посредством ТИКА. (Мада, према 09БЕЛГРАДЕ304, Расим Љајић рече да су „лажне оптужбе да је ТИКА параван за турске безбедносне службе". Нека му поверује ко хоће.)

Тек, кад је председник могао да нам у земљу доведе (могући) параван за иностране обавештајце - и то не сасвим пријатељски настројене јер Турска је признала Косово - зашто би било кога забринула могућа веза онолико умереног Зукорлића са босанским екстремистима? Поготово што је, према 07БЕЛГРАДЕ2007, „Зукорлић марљиво радио на обезбеђивању међународне и локалне подршке, укључујући председника Тадића и Расима Љајића", при чему подршку није тражио празних руку. 07БЕЛГРАДЕ372: „Користио је свој утицај у заједници да подржи Тадића".

Коме ће се Американци приклонити - Зукорлићу или Зилкићу - постаје јасније када Нил Ј. Мекнил, регионални официр безбедности у амбасади САД у Београду, 2. априла 2007. од српске полиције тражи да „обезбеди личну заштиту новопазарском муфтији", док практично све дилеме нестају с депешом 07БЕЛГРАДЕ1627, од 10. децембра 2007, у којој је забележено да је Сулејман Угљанин „окривио САД за расцеп у исламској заједници и оптужио Сједињене Државе да подржавају ‘тог убицу' муфтију Муамера Зукорлића".

А Тадићев Београд? Депеша 08БЕЛГРАДЕ279, као мерило све наше беде, не представља баш никакво изненађење: „Током последње посете заменика шефа мисије, он (Зукорлић - прим. Н.В) јој је дао копију писма које је потписао (босански муфтија Мустафа) Церић, у којем захтева од Тадића да призна Зукорлића као главног муфтију у Србији. Зукорлић каже да Тадић није одговорио Церићу, али је тихо пружио своју подршку посетивши Зукорлића када је дошао у Нови Пазар током предизборне кампање. Тадић је захтевао да приликом посете не буде новинара (...) Градоначелник Тутина Кучевић такође је навео овај ‘тајни' састанак са Тадићем, као и потоњи састанак са министром одбране Шутановцем, као ‘доказ' да Зукорлић има подршку ДС и војске".

Било је то уочи мајских избора 2008. године, после којих су и Љајић и Угљанин постали министри у новој влади. „Бирати између Љајића и Угљанина, рекао је Хајрам Ђекић из ЛДП, је као да бирате између рака и леукемије", бележи депеша од 24. марта 2008. године дилему с којом се Тадић суочио неколико месеци касније, када је састављао владу. Па је изабрао оба.

А већ наредне 2009. године постало је потпуно јасно да су стара савезништва у Санджаку прекинута; муфтија Зукорлић загазио је дубље у политику, а Лјајић је „описао обе исламске заједнице као корумпирана ‘лична предузећа' Зукорлића и Зилкића, додајући да је тешко одредити да ли су то ‘мерцедес сервиси или исламске заједнице'". Американцима пак као да је сврставање у међувремену постало небитно јер ова појава неколицине завађених јаких играча на том простору (подвлачимо, и Угљанин је оптужио САД за расцеп у исламској заједници) „створила је добре изгледе за међународну заједницу" (09БЕЛГРАДЕ304) да се умеша... И да, слутимо, искористи то за додатну дестабилизацију, а тиме и утицај на Србију Бориса Тадића. Шта ће још од њега тражити, можда је боље и да не нагађамо.

Како год, тек Агенција „Франс прес" у уторак нас је известила да је јавни тужилац у Тирани најавио покретање преткривичног поступка против албанских политичара споменутих у Викиликсовим депешама. Значи ли то да су они урадили и нешто горе од редовног подношења извештаја о државним тајнама америчкој амбасади, од вишегодишњег рада на цепању сопствене земље, од лагања сопственог народа, подривања његове цркве и потпомагања оних који у том народу виде геноцидне злочинце? Мора да јесу, чим се београдски колега албанског јавног тужиоца поводом Викиликса није ни огласио...


Печат

http://standard.rs/vesti/36-politika/8440-nikola-vrzi-vikiliks-ili-kako-su-tadi-i-ambasada-sad-radili-na-stvaranju-proevropske-spc-.html

Викиликс: Додика треба да сломе Француска и ЕУ
   
уторак, 20. септембар 2011.

БРИСЕЛ - СAД су забринуте због неслагања Милорада Додика са одлукама високог представника, а као рјешење за то Њемачка, Француска, Италија и Велика Британија предложиле су да према Додику наступају Француска и ЕУ, као што је било у случају либерализације визног режима, када се Додик повукао.

Наводи се то у депеши под називом "Политички директори за Балкан расправљали о БиХ и Косову", коју је из Aмбасаде СAД у ЕУ послао 26. јануара 2010. године амерички амбасадор у Бриселу Вилијем Кенард.

Ова депеша је послата послије састанка политичких директора за Балкан почетком јануара те године, на којем је разматрана ситуација у БиХ и на Косову.

У депеши се наводи да су се представници пет земаља сагласили да су мале шансе за постизање договора у вези са бутмирским пакетом уставних промјена, те да и даље треба да остану ангажовани да би спроводили стратегију за постизање жељених изборних резултата.

Додаје се да је Француска подржала приједлог Шпаније да се на лидере у БиХ изврши притисак и да се бутмирски пакет уставних реформи ограничи само на усаглашавање Устава БиХ са пресудом Европског суда за људска права у "случају Сејдић-Финци".

Велика Британија је, према наводима из депеше, упозорила да то не би подржали Бошњаци, те да би се због тога бошњачко гласачко тијело могло радикализовати.

Са друге стране, званичник Стејт департмента Стјуарт Џонс рекао је да неће бити примједби ако стране у БиХ међусобно одлуче да слиједе тај приступ и да их влада СAД неће притискати да тако ураде.

У депеши пише да је Француска предложила, са различитим степеном подршке Њемачке, Секретаријата Савјета ЕУ и Италије, да високи представник буде одвојен од специјалног представника, те могућност да буде изван БиХ, тврдећи да би измјештање OHR-а из свакодневне политике натјерало представнике БиХ да међусобно постигну договор.

Француска је тврдила да би стране у БиХ благонаклоно гледале на ово, Срби, јер би се OHR постепено укидао, а Бошњаци, јер би бонска овлашћења остала на снази.

- Велика Британија је изразила забринутост да би овај приједлог подијелио међународну заједницу и тврдила да ће то продубити кризу, јер би Срби били незадовољни да OHR и бонска овлашћења остану, док би то Бошњаци протумачили као напуштање међународне заједнице, стоји у депеши.

Британија је фаворизовала задржавање "статуса кво", док је Џонс био за то да се сачува OHR док не ојача позиција специјалног представника ЕУ са бриселским пакетом мјера.

Џонс је примијетио да мандат високог представника Валентина Инцка истиче у фебруару и питао да ли Брисел припрема одређене промјене.

Директор Секретаријата Савјета ЕУ Золтан Мартинус је рекао да високи представник ЕУ Кетрин Ештон разматра да продужи све мандате специјалних представника ЕУ за шест мјесеци, док не одлучи који потез да повуче и нагласио да је јачање специјалног представника у плану због ступања на снагу Лисабонског споразума.

(Глас Српске, Бањалука)

Assange: Using iPhone, gmail, Blackberry? You're screwed!

Published: 1 December, 2011, 22:03
Edited: 1 December, 2011, 22:52

Wikileaks founder Julian Assange says that governments worldwide have been using electronic devices, such as smart-phones and computers, to monitor what people are saying, where they are going and what they are writing.

The controversial journalist spoke at a panel of the Bureau of Investigative Journalism held at the City University in London on Monday. The panel inaugurated Wikileak’s new project: the Spyfiles. They provide details on the deals private surveillance companies made with various governments all over the globe to design monitoring software integrated into electronic devices, which could be used to monitor the activities of whoever these governments want to keep track of.

“Who here has a BlackBerry? Who here uses Gmail? Well you are all screwed!” Assange exclaimed. “The reality is intelligence contractors are selling right to countries around the world mass surveillance systems for all of those products.”

The Wikileaks founder went on to say that these international surveillance companies, based mostly in “more technologically sophisticated countries,” often sold their technology to less advanced countries: states that have often been despised by the West for their allegedly authoritarian political regimes.

These include the Gaddafi regime in Libya, to which French company Amesys sold equipment designed to keep track of the then opposition members living abroad. Some of these dissidents are now part of the current ruling elite, but what raises eyebrows is that Gaddafi’s intelligence was able to pry on his opponents in the US, the UK and Finland.

“Today we release over 287 files documenting the reality of the international mass surveillance industry – an industry which now sells equipment to dictators and democracies alike in order to intercept entire populations” Assange told reporters.

But software users in the West are not safe either. Assange and other members of the panel told reporters how western intelligence services used electronic devices to monitor the activities of its citizens. In Britain MI5 apparently used specialized voice recognition software implanted into cell phones that could make out who was speaking to whom. Other intelligence agencies had the ability to figure out where exactly the user was located, what they were typing and what they looked like. One of the programs allowed agencies to take photos of unsuspecting victims by using cameras implanted into their phones.

“The user’s physical location can be tracked if they are carrying a mobile phone, even if it is on standby” Assange said.

Wikileaks recently celebrated the first anniversary of the controversial publication of US diplomatic cable leaks – a publication that made Julian Assange a household name.

Assange is currently under house arrest in London, where he is planning to launch an appeal against the recent ruling of a British court, which decided to extradite the journalist to Sweden, where he is accused of sexually harassing two women. Assange fears that his extradition to Sweden may eventually end up being one to the United States and will be appealing the ruling once again next Monday.

RT

Sad ce odma da usledi pecat "aaaa,teoreticar zavere/paranoik"...

Nego...

Kad pre prodje godinu dana...