‚‚Život ratnika nikako ne može biti hladan, usamljenički i lišen osećanja, jer se zasniva na njegovoj ljubavi, odanosti i požrtvovanju prema njemu najmilijem. A ko je to, zapitaćete, njemu najmiliji?...
‚‚Henarova ljubav, to je ovaj svet. Maločas je grlio ovu ogromnu zemlju, ali budući da je tako mali, mogao je jedino da pliva po njoj. No zemlja zna da je Henaro voli i zato mu posvećuje pažnju. Zbog toga je Henarov život ispunjen do vrha i zato će, ma gde bio, on biti pun. Henaro luta stazama svoje ljubavi i, magde bio, on je celovit.
Don Huan je čučnuo ispred nas. Nežno je pomilovao zemlju.
‚‚Ona je ta izuzetna ljubav dvojice ratnika‚‚ reče on. ‚‚Ova zemlja, ovaj svet. Za ratnika nema veće ljubavi....Jedino ako voli ovu zemlju s nepokolebljivom ljubavlju, čovek se može rešiti svoje tuge‚‚ reče don Huan. ‚‚Ratnik je uvek radostan, zato što je njegova ljubav nepromenljiva i što ga njegova najmilija, ova zemlja, grli i daruje mu nepojmljive poklone. Tuga pripada samo onima što mrze nju koja pruža utočište njihovom biću.‚‚
Don Huan ponovo nežno pomilova zemlju.
‚‚Ovo divno biće, koje je živo u u svim svojim najskrivenijim kucima i koje razume svako osećanje, umirilo me, izlečilo moj bol, a kad sam konačno potpuno shvatio da ga volim, naučilo me da budem slobodan.‚‚
Zaćutao je. Tišina oko nas bila je zastrašujuća. Vetar je tiho zviždao i odnekud iz daljine donosio lavež usamljenog psa.
‚‚Oslušni taj lavež‚‚, nastavi don Huan. ‚‚ To je način na koji mi moja voljena zemlja pomaže da ti sad iznesem poslednje što imam da ti kažem. To lajanje je nešto najtužnije što čovek može da čuje. Taj pseći lavež je sneni glas nekog čoveka‚‚, reče don Huan. ‚‚Dolazi od neke kuće u onoj dolini prema jugu. To čovek kroz lavež svog psa, budući da su združeni u robovanju za ceo život, urla svoju tugu, svoju dosadu. Moli smrt da mu dodje i oslobodi ga teških i mukotrpnih okova života...Taj lavež i samoća koju on stvara govore o osećanjima ljudi‚‚ nastavi on. ‚‚Ljudi čiji je život bio kao jedno nedeljno popodne, popodne koje, sve u svemu, nije bilo bedno, ali zato vruće, dosadno i neprijatno. Znojili su se i mnogo nervirali oko sitnica. Nisu znali kuda da idu, šta da rade. Njih je to popodne ostavilo jedino sa sećanjem na tričava uzrujavanja i jednoličnost, i onda se primaklo kraju; već se spustila noć.‚‚
Protivotrov tom otrovu jeste u njoj‚‚, reče don Huan milujući zemlju. ‚‚Objašnjenje vračeva ne može nikako osloboditi dušu. Uzmimo vas dvojicu. Dobili ste objašnjenje vračeva, ali to što ga znate, uopšte ne menja stvar. Usamljeniji ste više nego ikad, jer bez nepokolebljive ljubavi prema biću koje vam pruža svoje okrilje, samoća je usamljenost.
Jedino ljubav prema tom veličanstvenom biću može osloboditi ratnikov duh; a sloboda je radost, sposobnost, i prepuštanje uprkos tome što joj se čovek suprostavlja. To je poslednja lekcija.‚‚...

don Huan