ИЗУЗЕТНО интересантни текстови о Вуку и његовој реформи српског језика, свакако вреди прочитати, макар због тотално супротних ставова о којима се није учило у школама!

SVETISLAV BASARA
DVA VEKA VUKA


Pometnja u koju je zapao srpski narod ima u svom korenu jednu stratesku
gresku koja nije identifikovana kao greska i koja uporno, branjena sa
neshvatljivom tvrdoglavoscu, opstaje shvacena sasvim suprotno, kao velika
prednost. Krucijalni, ali skriveni, uzrok nasih aktuelnih nesreca i
nesporazuma sa istorijom vidim u domenu lingvistike; preciznije - u Vukovoj reformi jezika i pisma. Reformisati veoma cesto znaci deformisati.
Jezik je taj koji odredjuje stvarnost jednog naroda i njegove istorijske
domete; strogo uzev, on je jedino cime raspolazemo. Ako jezik nije u stanju da svojom izrazajnoscu i suptilnoscu gramatickih oblika artikulise stvarnost,
ako nije u stanju da bude precizan, kako u konkretnim stvarima tako u vrhunskim apstrakcijama, ako vrvi od tudjica, onda je narod koji njime govori osudjen da tavori na marginama istorije kao duhovna kolonija koja nekriticki prihvata provincijalne doktrine nastale na rubnim prostorima evropske misli. Mi smo,
zahvaljujuci amaterskom i pretencioznom eksperimentu jednog neobrazovanog avanturiste kakav je Vuk Karadzic nesumnjivo bio, dospeli na taj nivo sa tendencijom da padnemo jos nize. Nema sumnje da je jezicka situacija medju Srbima Vukovog vremena bila krajnje fluidna i konfuzna, ali isto tako se ne treba zanositi da je danas, toliko decenija posle, mnogo bolja. Odsustvo integralnog recnika, ceste promene pravopisa sve su samo ne stanje lingvisticke stabilnosti. Brzopletost, koja je postala nacionalno obelezje, ucinila je dase poslu kodifikacije srpskog jezika pridje neozbiljno, da se taj posao poveri jednom nekompetentnom coveku zeljnom slave Ako pogledamo sta je Vuk doista ucinio, za sada samo u ravni pisma, videcemo da se njegova genijalnost niposto ne ogleda u konstrukciji, vec u ODUZIMANJU, ODSECANJU, IZBACIVANJU.
On jednostavno izbacuje slova azbuke koja mu se cine suvisnim, koja ne odgovaraju njegovom primitivnom osecanju za jezik, osecanju tako razvijenom da je tek mnogo kasnije, cuvsi da se u drugim krajevima, u odredjenim recima, H izgovara ispred R, uneo izmene u recnik. Samo za sebe to dovoljno govori o Vukovom poznavanju srpskog narodnog jezika kao celine. Na srecu, bio je rodom iz kraja u kome je elementarna jezicka kultura ocuvana; da je nekim slucajem bio iz okoline Vranja, bilo bi veliko pitanje koliko bi srpski jezik danas imao padeza. Slucaj je hteo drugacije, inace ne treba ni malo sumnjati da bi danas nacionalna "inteligencija" zucno branila knjizevni jezik od neka tri padeza. Vukove inovacije svode se na stapanje mekog znaka sa N i L cime smo dobili NJ i LJ, kao i unosenje znakova DZ, DJ i C (meko c) pozajmljenih iz semitskih pisama. Slicne poduhvate svakodnevno preduzima mnostvo devojcica u pubertetu izmisljajuci tajna pisma, ali im ne pada na pamet da to univerzalizuju kao nacionalnu azbuku. Knjizevni jezik jednog naroda ipak se ne moze praviti na osnovu elementarne strukture, makar ona bila dobro ocuvana. Uz duzno postovanje za svakoga, narecje koje izrazava duhovni horizont jednog kraja, zaostalog i neprosvecenog, nigde osim u Srbiji ne moze postati jezik brojnih narastaja koji su, sticajem istorijskih okolnosti, prinudjeni da zive na geopoliticki izuzetno osetljivom mestu; na mestu u kome je precizno misljenje prece od pusaka, a pronicljivost zasnovana na neprestanom pracenju vodecih filozofsko-politickih doktrina u Evropi i svetu (koje trasiraju istorijske pravce) vaznije od topova. Osakacenost jezika, na duge staze za nas se pokazala katastrofalnom; jedini nas relevantan filozof, Branislav Petronijevic, primera radi, pisao je na nemackom. Savremeni srpski knjizevni jezik jednostavno nije struktuiran kao jezik pogodan za filozofiju; riznica autenticnog jezickog fonda, onog upotrebljivog za metafizicki diskurs, ostala je nedostupna zahvaljujuci averziji jednog nedoucenog samouka prema prefinjenosti i nijansama govora, koji istina nije bio unifikovan, ali koji nije imao sansu da se unifikuje i razvija kao zivi govor. U tom govoru, a to ce potvrditi svi koji znaju, postojale su slovenske reci za vecinu pojmova koje sada, u oskudici, zamenjujemo latinskim ili nemackim recima. Da li treba pominjati zastrasujuci simplifikaciju glagolskih oblika i vremena koja su, u praksi, svedena na perfekt, prezent i futur.
Podrucje jezika, njegovi dometi i njegove granice odredjuju sudbinu jednog naroda u mnogo vecoj meri nego sto to savremeni pragmatizam hoce da prizna. Opredeljenje za simplifikacije, koje je kasnije postalo nacionalna osobina, olake pobede koje se posle izvesnog vremena pretvaraju u poraze kojima se ne zna pravi uzrok, sve su to posledica apsolutne neodgovornosti, nekompetentnosti, improvizacije koje je Vuk etablirao. Krajnje je vreme da se najsiroj javnosti obznani da srpska azbuka nije najsavrsenija na svetu, da srpski jezik ima mnogo vise glasova nego sto pismo ima slova i da je znamenita parola PISI KAO STO GOVORIS, GOVORI KAO STO PISES potpuno apsurdna. Mora se reci da je Vukov projekat lisio ovaj jezik neizmernog gramatickog i leksickog bogatstva i da bi nasa materijalna i duhovna istorija bila u svakom pogledu bogatija da je u odsudnom sukobu pobedila suprotna struja.
Pri tom treba napomenuti da NARODNJACKA DIMENZIJA ima svoje mesto u svakoj kulturi i da je njen doprinos opismenjavanju najsirih slojeva i njihovom prosvecivanju veoma znacajna. Ali inauguracija narodnjastva kao pseudoelite, kao vrhunskog dometa kulture jednog naroda, znaci okupaciju jezika i lingvisticki terorizam. Takav poduhvat neizbezno dovodi do glorifikacije prosecnosti, utilitarizma i pragmatizma. Omiljena floskula naci-pseudointeligencije kako SRBI DOBIJAJU U RATU, A GUBE U MIRU dijagnostikuje pravo stanje stvari: kada oruzje zacuti, misljenje stupa na scenu, a srpsko misljenje je, prirodom svog jezika, istorijski ograniceno beznadeznim provincijalizmom; ono jednostavno nije u stanju da realno sagleda i formulise opste nacionalne interese, zato sto ne nastaje u realnom svetu, u istoriji kompatibilnoj sa istorijom sveta, vec u pseudomitoloskom miljeu, u simulaciji povesti u kojoj su likovi i situacije iz usmene narodne fikcije istorijski fakti prvog reda.
Istorijsku dimenziju stete koju je nacinilo prihvatanje Vukove reforme tesko je sagledati jer je, takoreci prekonoc, stekla mitoloski status, a njen znacaj je neobjasnjivo dobio kosmicke razmere kao da je, u najmanju ruku, sve do XIX veka i pojave Vuka Karadzica, srpski narod opstajao u tami apsolutne nepismenosti. Ona je potpuno potisnula napore sv. Cirila i Metodija, kasnije svetog Save, a oponenti su, ako ih je i bilo, veoma brzo zacutali i dugi niz godina Vukovu rabotu niko nije smeo da dovede u pitanje.
Medjutim, iz perspektive kraja milenijuma i kraha svih VELIKIH PRICA, sa gorkim i istorijskim iskustvom za sobom, konacno uvidjamo da je Vukova ujdurma, u svojoj biti, antitradicijska i antisakralna; ona je izraz pobune protiv autoriteta, protiv principa hijerarhijskog poretka. Sada, kada je Vuk, mnogo vise ideoloski nego jezicki autoritet, kada su generacije i generacije stasavale unutar lingvistickog poretka u kome je Vukov lik aksiom, u kome se nicim ne dokazuju njegove vrline, dok se njegovim protivnicima crtaju rogovi i vampirski zubi, sada je tesko suprotstaviti mu alternativu pretvorenu u mrtvi jezik.
Bolje receno: ubijeni jezik. VASPOSTAVLJAJUCI IMPROVIZACIJU KAO LINGVSTICKI KANON (I DAN DANAS SE PROVUKOVSKI LINGVISTI GLOZE MEDJU SOBOM), FORSIRAJUCI JEDAN SIROMASAN IDIOM, VUK NE SAMO DA JE UPROPASTIO JEZIK NEGO JE BUDUCE NARASTAJE LISIO ISTORIJSKOG KONTINUITETA. SVE ONO STO SE PISALO DO VUKA, STROGO UZEV, DEO JE JEDNE NASILNO ZAVRSENE ISTORIJE SA KOJOM MI, USLED JEZICKE PROVALIJE, GOTOVO DA NEMAMO NISTA.
U POSLEDNJOJ ANALIZI, NASA STVARNA ISTORIJA NEMA VISE OD 150 GODINA. IZA TOG VREMENA JE PROSTOR JEDNOG DRUGOG JEZIKA, JEZIKA KOJI NAM JE STRAN KAO RUSKI ILI CESKI, SVEJEDNO. JER SE KONTINUITET ISTORIJSKOG SMISLA JEDNOG NARODA NE PRENOSI KRVLJU, NEGO JEZIKOM.
Tako nastala ontoloska praznina popunjavana je romanticarskim fantazijama, tvorevinama razobrucene a
siromasne maste. Nasi nesporazumi sa istorijom otuda ne poticu od mrznje i nerazumevanja sveta prema Srbima, nego od tragicnog nerazumevanja nas samih, od dobrovoljnog udaljavanja sa puta kojim smo krocili u civilizaciju. Vukova avantura nije bila istorijska nuznost, kako nasi ugledni lingvisti tvrde; takvo stanoviste je vulgarni determinizam, klonulost duha koji ne ume da se nosi sa izazovima zbilje i zato je interpretira kao niz unapred odredjenih dogadjaja. Kodifikacija jezika je bez sumnje bila neophodna, ali ne i kanonizacija licnog jezickog osecanja jednog polutalentovanog, a slavoljubivog coveka. Coveka koji je imao samo rudimentarna ili nikakva saznanja o teologiji i filozofiji. Tako je sistem slova (kome sad pribliziti bogatstvo znacenja koje rec SLOVO sadrzi) pretvoren u sistem znakova ciji je odnos prema jezickoj proslosti takav da je potpuno irelevantno da li se zapisuju osakacenom cirilicom, latinicom, ili Morzeovom azbukom. Svima njima je zajednicko to da nemaju nikakve veze sa strukturom slovenskog jezickog bica. Oni, istina, zapisuju povrsinski sloj jezika, ali ne propustaju unutrasnje emanacije jezickog iskustva koje uvek, kroz neprekinuti kontinuitet, dopiru iz proslosti, a koje istorijske grafije uspesno pohranjuju od korozivnih uticaja zaborava.
Takvo profanisanje jezika i pisma nije moglo proci bez teskih lomova iz prostog razloga sto profanisani jezik profanise stvarnost onih koji njime govore. Profanisana stvarnost, pak, nema unutrasnje stabilnosti, pa je podlozna uticaju sila disolucije uoblicenih u prevratnicke, simplifikatorske doktrine pobunjene mase koje u praksi vrse dodatnu profanaciju. U takvim zajednicama, a nasa je takva, jedina stabilnost je inercija, a jedini autoritet skup opsteprihvacenih predrasuda koje imaju snagu bozijih zakona. Te mentalne barijere, ta idolopoklonicka ogranicenja, uspostavljaju se kao tampon zona izmedju ljudi i stvarnosti. Istorija se ne sagledava realno. Daleko od toga.
O njoj pocinju da misle oni koji su zapanjeni cinjenicom da uopste misle, pa to mesaju sa misljenjem, onim sto se predvukovski kaze sozercanjem. Tu vec pocinje sunovrat kojeg samo cudo moze zaustaviti. Kada stvorenja cetvrtastih glava pocnu da razmisljaju o istorijskoj sudbini, onda to ne znaci da su se uzdigla do poimanja istorije, nego da su istoriju nasilno svukla na svoju njivu, pred svoju kucu, u svoju partiju, da opste mesaju sa pojedinacnim i pojedinacno sa opstim. Temelje takom shvatanju istorije, a da mu to i nije bila namera, postavio je Vuk Karadzic time sto je jezik simplifikovao do te mere da ga je nacinio nepodesnim, pretesnim za izazove koje je pred Srbe postavljalo vreme, a aktuelni vukovski haos i pravopisni promiskuitet ne obecava nista dobro na tom planu.
Ni na ostalim planovima nece biti nista bolje ako se na vreme ne trgnemo i ne shvatimo (jer za sada vise ne mozemo) subverzivni karakter Vukovog avanturizma u svoj njegovoj ozbiljnosti. Sasvim je blizu pameti da jedna zajednica koja se sa tolikim nemarom odnosi prema jeziku, ciji dar nas razlucuje od sveta zivotinja, dakle prema onom najdragocenijem, sigurno nece pokazivati mnogo skrupula ni prema ostalom. I to smo vec videli na delu. Sablazni, pak, sto se tice, Vukovi sledbenici i vernici treba da znaju da je suprotno misljenje isto tako u opticaju kao i njihovo, da ono nikada nije zamiralo, i da elementarna kultura, na koju se oni toliko pozivaju, obavezuje na tolerantnost i na uvazavanje suprotnog stava. Kako jos nisu kodifikovali pravopis niti sastavili recnik sa lingvistickom, niti inaugurisali jezicku reformu kao drzavno jezikoslovlje na pravnoj strani, nisu ni u kakvoj prednosti i nemaju nikakva prava da se ponasaju nasilnicki i s visoka. Ako bas hoce da se sablaznjavaju, podseticemo ih da su mnogi savremeni vukopoklonici, njihov krem, u srpsku knjizevnost i kulturu alacuci ujahali na popovima, preko zgarista crkava i bratskih leseva, da bi svojim "reformama"dotukli ostatke vizantijske civilizovanosti koja nas je, svojevremeno, uvela u krug kulturnih naroda.
Mogli bi da se, takodje, sablazne nad jucerasnjim porazom Srba i Srbije; nad raspadanjem nacionalnog korpusa na virtualne narode; nad rastucim mortalitetom i opadajucim natalitetom; nad moralnom i materijalnom bedom u koje smo zapali sledeci strategiju kratkoumlja cije su temelje postavili Vuk i njegovi istomisljenici

Sta su o neprijateljima Vukove reforme rekli austrougarski carski cenzor i rimokatolik J. Kopitar i komunisticki lingvista A. Belic:

Jernej Kopitar sve one koje ne pišu ili neće da pišu narodnim jezikom naziva "nazovi naučnicima i mračnjacima". Ovo je samo dodatno pojačalo predstavu "fronta" sa čije druge strane su svrstani svi Vukovi oponenti ( bez obzira na međusobne razlike ).Ta činjenica daje opet za posledicu organizovanost i koordiniranost akcija na kojima se insistira u literaturi. Belić piše: "...protiv Vuka je bilo celo književno pokolenje, zbog toga što su se Vukovom reformom krnjila njihova prava i crkvene i državne vlasti kao čuvara tradicija..."

Vuk Karadzic je Hrvatima dao knjizevni jezik. marta 28. u Becu je potpisan Becki dogovor izmedju Vuka i hrvatskih rimokatolickih intelektualaca i tim ugovorom Hrvati prihvtaju jezik Vukovih reformi.
Evo sta je rekao Dimitrije Demeter, jedan od ucesnika hrvatske strane:
"Budimo zadovoljni time da nam je u novie vrieme za rukom pošlo književni jezik onih koji se danas za Serblje drže, s jezikom onih koji se Hrvatima nazivaju, tako izjednaciti, da nije medju jednima i drugima izvan pismenah u bitnosti baš nikakove razlike, tako da koi je vješt citanju u obim pismenima, može isto tako zvane hervatske kao i serbske knjige smatrati kao svoje, budimo time zadovoljni, rekoh, a za ostalo da nas neboli glava."
Ovo je temelj ideje jugoslovenstva, put ka drzavi Jugoslaviji, drzavi za koju je i u kojoj je izvrsen genocid i progon nad Srbima u tri kasnija rata.

Becki dogovor, temelj buduce srbogenocidne Jugoslavije:

" Dolje potpisani znajci da jedan narod treba jednu književnost da ima i po tom sa žalosti gledajuci kako nam je književnost raskomadana, ne samo po bukvici, nego još i po pravopisu, sastajali smo se ovijeh dana, da se razgovorimo, kako bismo se , što se za sad više može u književnosti složili i ujedinili...(Neven, broj 76 1850.)

Za svoj trud na unistavanju korijena srbske pismenosti Vuk Karadzic od cara Franje Josifa dobija orden Viteski kriz.

Za poslove filološke Vuk izrabljuje junošu Danicica, a sam prodaje srbulje, hrisovulje i svakojake druge knjige i starine, koje mu, po pune kovcege iz Boke doprema dobricina Vuk Vrcevic, sve misleci da ce im najbolje mjesto za buduca pokoljenja Karadzic znati naci. A Karadzic ih svaku prodaje, zaradjuje novce i sprema se da kupi imanje u Trsicu. Sve drugo ima, opsjednut je samo njivama u Tršicu.
Vuk Karadjic je prodao Srbstvo za katolicku jotu.

Mislim da je najveca obmana prevodjenje sa ijekovice na ekavicu...

Неке чињенице о Вуку

1.-Вука Караџића и Ану Краус „венчао” је такозвани „свештеник” Фердинад Фис у „цркви” латинске јереси Светог Рока у Бечу, 28-ог јануара 1818 по шокачком календару.

2.-Вуков такозвани „кум” био је нико други до Главни Цензор(ЗНА ЛИ КОГОД ОЂЕ ШТА ЈЕ ТО ЦЕНЗОР?!) целог аустриског римокатоличког царства, задрти римокатолик, Јернеј Копитар.Иначе зна се да је титула аустриског цара била „римокатоличко величанство”.

3.-Секта римокатоличке латинске јереси НИЈЕ у оно време дозвољавала такозвано „венчање” између младенаца различитих конфесија.Само припадницима секте је било дозвољено да се „венчају” у њиховој „цркви” па је свако ко је то желео МОРАО најпре да ступи у римокатоличку секту па тек онда да уђе у „брак” са римокатоликом.

4.-Тек после 1960-их Други Ватикански Концил допушта мешовите бракове и то изгледа само и једино због познатог прозелитизнма римокатоличке јереси латинске.

5.-Чак и тада се оставља месним бискупима,будућим „фра-Сотонама”,да донесу коначну одлуку (ово вероватно у складу са циљевима прозелитизма),па је та одлука сигурно била негативна у местима са већинским секташким живљем што објашњава масовно шокачење мешовитих бракова из титине југе.

6.-Декан Богословског Факултета у Београду,Доктор Димитрије Калезић,истраживао је овај случај у Бечу од 1962 до 1964 године и лично је пронашао књигу венчаних за 1818 годину, у којој стоји да је Вук Караџић ступио у овај „брак” као „унијата”,што је исто што и сваки римокатолик јер унијате од Цркве Христове на дели ФОРМА но СУШТИНА!

7.-Међутим!

8.-Вуков Син Деметар или Деметрус, како му на латинском у „крштеници” стоји (а не Димитрије, како мисли србска наива)умро је 21-ог новембра 1883 у Петрограду као мајор Руске Царске Војске.

Иако усред Православне Русије за његово „опело” морао је бити позван „свештеник” римокатоличке латинске јереси.Сахрањен је на римокатоличком гробљу тамо.

9.-Његовој кћери Мини испева весели Бранко песме, но мало ко од србске наиве зна да је њено име уствари било ВИЛХЕЛМИНА, и да је такође умрла као римокатоликиња.

10.-Вукова жена, оригинална швабица из Беча, никад није хтела да пређе у Србију но је седела у Земуну,па је Вук морао да прелази тамо да је походи и да јој однесе увек потребних пара од кријумчарења, крађе и препродаје Србуља, Србских Светих Књига, које је крао по Србији и Црној Гори и сандуцима слао преко Котора за бели свет.

11.-Закључак: Штета што Књаз Милош није успео да стави руку на њ'јербо му је био обећао да ће му и ону другу ногу пребити, само ли га нађе у Србији!

SRBIJA JE
SAMU SEBE IZDALA

Graditeljsko i spisateljsko djelo Bogdana Bogdanovica poznato je, ne samo na prostoru bivse Jugoslavije nego i sire, u Evropi i svijetu. Protomajstor i filozof grada i gradnje, nakon vijeka provedenog u Beogradu, gdje je bio profesor na Arhitektonskom fakultetu, 1994. godine napusta rodni grad i preseljava u Bec, gdje danas zivi kao emigrant.


Razgovarao: Mile STOJIC

BOGDAN BOGDANOVIC (76) JE BEOGRAD
Srbija vise nema svoj jezik.

DANI: Zivite danas u Becu, u emigraciji, kao sto je prije jednoga stoljeca zivio Vas tragicni sunarodnik Vuk Karadzic. O Karadzicevom udjelu u srpskoj kulturi vise puta ste pisali i govorili kriticki?

BOGDANOVIC: Vuk Karadzic je i slatka i divna i saljiva licnost. Medjutim, tragican nije. On je uvijek dobro zivio, jer je umio dobro prodati Nijemcima knjige i rukopise iz starih srpskih manastira. Napravio je moderni srpski jezik, ali i nesto sto nije trebao da napravi: jednu nadrkanu srpsku svijest. To mu ne mogu bas tako lako oprostiti.

Kada bismo azbuci vratili onaj cuveni slovni znak (slovo) JAT tada bi se izbrisala razlika u pisanju izmedju ekavice i stokavice.
I bilo bi LEPO = LIJEPO i to sve istim slovnim znacima napisano, a ti citaj kako govoris. Sepavi posokcenjak iz Trsica izbacio je slovo JAT i uveo razliku medju Srbe podijelivsi ih na ekavce i stokavce. Ili je imao namjeru ekavce pretvoriti u stokavce, ne znam.
Tema je odlicna ali da bi sustina bila naglasena , mogli bismo otvoriti i novu koja glasi :
Vukova reforma je pocetak kulturnog, duhovnoh istorijskog pada naroda Srbskog ...
Vukovanje je posluzilo kao osnova za kobne posledice koje su iz toga proizasle , kako po jezicko i knjizevno nasledje naseg naroda , tako i po duhovno .
Opste jezicko pravilo koje vazi - fonetika i fonologija trebaju biti odvojene od ortografije . Samo tada jedan jezik , moze dostici one visine u izrazavanju koje zahteva ne samo knjizevnost , vec i teologija i filosofija . S' tim u vezi , kategorizacija jezika ide u tri pravca :
1. jezik pijace - kao najnizi stupanj na kome je nemoguce obuhvatiti sve zamahe i dostignuca ljudskog uma i duha
2. jezik trgovine - kao srednji i najcesce zvanicni jezik na nivou drzave
3. jezik umnih - kao verni pratilac duhovnog uspona coveka u sferama filosofije, teologije i svakog oblika duhovnog napretka
Vukova uloga je bila trostuka :
-unijacenje tj. pokatolicavanje Srba
-potpuni raskid kontinuiteta buducih generacija sa istorijom sopstvenog naroda
-snizavanje i svodjenje kulture Srba upravo na taj najnizi , prvi nivo tj.jezik pijace i kocijasa

Istorijske prilike 19. veka su za Srbiju bile mozda i teze nego ono vreme robovanja pod Turcima, najpre zato, sto su oni islam nametali macem , cemu se nas narod ako nista drugo a ono iz inata opirao, i naravno , teznja za slobodom, koja je Turke uvek jasno oznacavala kao neprijatelje pre svega fizickom opstanku naroda. Odbrana vere znacila je istovremeno i odbranu nacije , jezika , kulture . U prilog tome su i cinjenice da danasnji " Bosnjaci " nisu nista drugo do poturceni Srbi , kao i vecina Srba koja je primila katolicanstvo postavsi tako Hrvati ( ovo naravno vazi samo za izvestan procenat ) i najcesce veci katolici i od Pape !
Nije pitanje ovde , da li je to zaista gubitak za nas nacion ( a ja smatram da jeste ) , vec se kao jako cudan fenomen svojstven samo Srbima , javlja cinjenica da sa promenom verskog , Srbski narod menja i nacionalni identitet ! Nemaca na primer , ima i katolika , i muslimana , i protestanata itd. ali su svi pre svega Nemci .Mi mozemo raspravljati o razlozima za ovu istorijsku cinjenicu ali moja namera sada nije to.
Paralelu mozemo povuci sa sadasnjim vremenom , u kome se nasem narodu , na mala vrata , oblikuje svest kroz TV. propagandu , casopise , raznorazne kampanje NVO -a , kroz politicko delovanje danasnjih partija a bojim se uskoro i kroz skolske programe .Da li shvatate razmere potpune promene jezika jednom narodu ?
Svi istorijski spisi , knjizevnost , bogosluzbena literatura su zapravo preko noci odsecene iz nacionalnog pamcenja , a nemogucnost razumevanja istih omogucila je tkzv. EVROPEIZACIJU tj . odnarodjavanje Srba od sebe samih .
Danasnji sinonim za nju je DEMOKRATIZACIJA , tj nametanje zapadnih , Srbskom narodu toliko stranih pojava i shvatanja - pederi , multi-kulturalnost , istorija prociscena i oblikovana za potrebe znamo koga...
Koliko Srba danas zna i jedno jedino slovo svog staroslovenskog tj. starosrbskog pisma ?!? Gotovo da ih i nema , sem na katedrama za slavistiku.
Crkvenoslovenski jezik je , zahvaljujuci otporu Crkve ipak opstao kao liturgicki i pri tome odrzao kakav - takav jezicki kontinuitet . Medjutim , napadi ne prestaju , i danas mozete cuti zahteve da se zbog nerazumevanja sirih narodnih masa , i on u bogosluzbene svrhe zameni tim Vukovim jezikom pijace i konjusara kojim na moju zalost , mi danas govorimo !
Otpor Vuku , tacnije Jerneju Kopitaru i carskoj vlasti M. Terezije u Austro- Ugarskoj nije imao druge razloge sem gore navedenih !
Takodje, treba nesto reci i o samim tvorcima te cuvene reforme :
Mereno danasnjim arsinima ( po proceni strucnjaka -lingvista ) , Vukovo obrazovanje je bilo na nivou danasnja cetiri razreda osnovne skole , dakle nedovoljno i nedoraslo poduhvatu kakav je bio na pr. prevod Sv. Pisma .
Sam prevod je izvrsen sa nemackog jezika , a za konkretno delo , koje spada u kategoriju filosofsko-teoloskog , neophodno je znanje sva tri tkzv. mrtva jezika : aramejskog tj. starohebrejskog , starogrckog i latinskog . U dva navrata je Vuk pokusavao da dobije dozvolu za stampanje prevoda od vladike P.P.Njegosa i drugih crkvenih velikodostojnika ali je oba puta bio odbijen sa obrazlozenjem da " taj prevod ni jezicki ni terminnoloski ne odgovara originalu ili najblizim prevodima " tacnije nije pravoslavan !
Iz tog razloga , Vukov ( Kopitarov ) prevod N. Zaveta nikada nije ni bio u crkvenoj upotrebi . Medjutim , stampan je u A.-Ugarskoj , novcem same carice kao projekat od presudnog znacaja za unijacenje naseg naroda . Zatim je deljen sirokim narodnim masama besplatno od strane katolickog klera , bas kao sto danas Jehovini svedoci i druge sekte dele svoj propagandni materijal i neke svoje Biblije !!!
Pokusajte ukoliko znate samo dva jezika , na pr. engleski i nemacki , prevesti recenicu iz Sekspirovog " Hamleta " i bicete u problemu vec na samom pocetku ! Najpre zato sto je to delo dramskog karaktera , a potom zbog cinjenice da je pisano na " knjizevnom " engleskom koji nije govorni tj. jezik pijace .Pa ipak Englezi nisu izvorno delo Sekspira potpuno izbacili iz upotrebe jer je prostom narodu gotovo nerazumljiv .
Ili , pokusajte prevesti bar deo nekog Niceovog ili Kantovog dela koja spadaju u domen filosofije i teologije . Ponovo cete se suociti sa onim sto se zove treci i najvisi stepen svakog jezika a zahteva jako puno znanja ne samo iz navedenih oblasti kojima ta dela pripadaju vec pre svega iz lingvistike .
U pismu M. Terezije Jerneju Kopitaru, dvorskom bibliotekaru i aktivnom cinovniku upravo na ovim pitanjima , koje ima naredbodavni karakter stoji otprilike ovo :" poslednja brana unijacenja Srba je njihov jezik , kada se to promeni , asimilacija ce biti postignuta i otpor slomljen " ...
Za ovaj poduhvat je trebalo pronaci nekog Srbina , poslusnog , dovoljno zeljnog i novca i slave a to je bio Vuk . Seljacko dete, bogalj , ismevan celog zivota , pun gorcine , pristao je na taj tako necastan predlog .Najpre se Crkvenim vlastima i monaskim krugovima predstavio kao neko ko iskreno zeli da proucava Sv. spise ,jezika radi , a zatim je te iste date mu na poverenje , iznosio iz riznica manastirskih i prodavao u bescenje ! Dobro ste procitali , Vuk je , sto bismo danas rekli , bio preteca dilera umetninama , pa tako danas u raznim muzejima Londona , Pariza , Nemacke itd. mozete naci tkzv. SRBULJE , koje su ljudi redno-uredno svojevremeno platili Vuku i na pamet im ne pada da iste vrate Srbiji ! A i zasto bi ? Mozda nekada , kao sto su Englezi Grcima vratili pojedine statue , spise itd... pre neku godinu , ali to je vec u domenu naucne fantastike kada je taj covek koji je u bescenje prodavao srbsko nasledje - slavljen i dan danas kao najveci sin nase ( ne ) kulture !
U jednoj studiji koja se bavila upravo ovom problematikom , vrsena su poredjenja koliko je novca zaradio , ako je na pr. samo jedna Srbulja imala trzisnu vrednost jednog punokrvnog konja ! Da nije tuzno- bilo bi smesno...
Jernej Kopitar se naravno pobrinuo i za seksualne potrebe Vuka - reformatora , pa ga je ozenio Anom , Nemicom katolicke vere i to u poodmaklom stadijumu trudnoce ! U to vreme !!! Prema zvanicnoj biografiji Vuka , on nikada nije presao u katolicanstvo , i bracni dogovor je bio da zenska deca budu krstena u katolickoj a muska u pravoslavnoj Crkvi . Medjutim , iz doktorske disertacije profesora T. fakulteta saznajemo nesto sasvim drugo . Naime , u zelji da konacno nedoumice budu resene , otisao je u Crkvu ( katolicku ) gde je vencanje odrzano , i u vencanom listu pod naznakom " veroispovest " pronasao " UNIJAT " .
Drugi izvori tvrde , da je jedan Vukov sin , kao oficir poginuo u Rusiji , a sama sahrana je postala pravi problem kada su saznali da je katolik ! Mozete zamisliti kako je bila " laka " potraga za katolickim svestenikom u Rusiji tada ...
Da ne duzim vise , kao posledica te i tekve politike dvora , ciji je deo bila i " Vukova " jezicka reforma , usledila je seoba velikog broja Srba u Rusiju , da bi ocuvali svoju veru a samim tim i naciju .
Nadam se da mi je poslo za rukom da objasnim taj fenomen zvani Vuk Karadzic , koji nije bio nista drugo do nistarija koja bi se danas mogla uporediti sa nekim Srbinom iz Republike Srbske koji bi kao zivotno delo imao gramatiku i pismo " bosnjackog " jezika !
Zelim svom narodu da vazi ona " to majka vise ne radja " ( kao Vuka ) a nama svima neka je Bog u pomoci sa takvim narodnim usreciteljima i prosvetiteljima !
Ucite ljudi svoj stari jezik , bogatstvo svakog naroda nije u prostoti jezika kako nas je ucio Vuk i svi posle njega , nego u njegovoj slozenosti a samim tim i sposobnosti da izrazi najuzvisenije ljudske misli i osecanja ...

План отуђивања Срба

План отуђивања Срба остварује се на суптилнији начин.

Уместо да издаје указе о забрани ћирилице као што је то његова мајка чинила, Франц Јосиф се окренуо једном човеку на кога је могао да рачуна. Католик, веран двроски поданик, Словенац, Вартоломеј Копитар (боље познат на Балкану по његовом политички подобнијим именом – Јернеј). Копитар, дворски цензор, чуо је о неком турском грађанину по имену Караџић и нашао је начина да се са њим упозна.

Са мало хвалоспева и са католичком јерменском штампаријом у Бечу Копитару није требало дуго времена да му Вук "једе из руку" и да му верује. Вукова идеја о стварању нове азбуке била је управо то што је Аустрија тражила – не само да би се Срби отуђили од других православних Словена и тиме ускратили њихов политички и културни утицај, него стварањем паралелне латиничке азбуке и новог књижевног језика Срба и Хрвата, Срби би се природно окренули од Руса и према Хрватима који су аустријски поданици (и католици) и самим тим Балкан би пао под утицај Аустрије а не Русије.

Није се ту радило о неком пансловенству, него баш о голој политици и Вук је био подобан наивчина који ће омогућити Аустрији да изведе свој паклени план. Копитар је знао управо шта да ради. У то доба, Европа је пролазила кроз романтичарско-револуционарне промене, стварање политичких странака и младалачког пркоса. Нова Вукова азбука била је нешто ново, револуционарно, модерно, различито, итд. и самим тим привлачно српској омладини која се полако уздизала из турког мрачњаштва и тежила за Европом – баш као и сада, после педесетогодишњег примитивног и културе лишеног комунизма.

Уместо да се окрену својим коренима, српска омладина се окренула "будућности." Све је то ишло на руке Аустрији и њеним политичким циљевима, а Вук је био, несвесно и наивно, водеће лице у том плану. Када је половином 19. века у Бечу (царствујућој Виенни – како га је Вук звао), потписан договор о језику, Копитарев задак је завршен. Вук је у име свих Срба трампио целокупно српско куклтурно богатство за лажно и неодрживо "братољубље" Хвата и Словенаца.

Отпор према Вуку се увек приказивао од комуниста и других обожаватеља Вука као нешто мрачњачко, назадно и "реакционарно". Међутим, хвалоспевци Вукови никада нису нашли за сходно да примете да је један од тих противника Вукове "реформе" био нико други до Његош! Њега је Вук преварио и у Венецији штампао Његошева дела новим правописомом.

Вукова празна парола "пиши као што говориш..." је нестварна. Нико не пише онако како говори. Кад би то било правило, онда не би постојао ни правопис ни стандардни књижевни језик. Чињеница да је потребан и правопис и стандардни књижевни језик доказ је да Вуков правопис није савршено фонетски, као и да постоји један наддијалектички језик којим се пише а којим народ као целина не говори. Да би се описменио, човек мора да научи да пише – процес који се није променио од памтивека и који Вук није успео да укине иако његова парола то лажно наговештава.

Које су биле штетне промене Вукове реформе? Прво, Вук је поцепао јединствени српски писани језик на два писана језика. До Вука Црногорци, Војвођани, Ваљевци Шумадинци, Баљалучани и Нишлије сви су писали истим правописом. То је нешто што је сасвим природно за развијене језике. На пример енглски се пише исто без обзира да ли лице које га пише долази и Нигерије, Тексаса, Индије или Аустралије. То је јединствен језик којим сви подједнако пишу без обзира што га исто не иговарају.

Вукова реформа је од српског створила два различита писана "језика" - један екавски а други ијекавски. Та подела је, као што је познато, посејала семе из којега је данас никло још неколико "језичака" – у Босни и Црној Гори, по "правилу" да сваки народ има право да "свој" језик зове својим именом. То правило важи само на Балкану, тачније на штокавском говорном подручју, и нигде другде на свету – и најбољи је пример провинцијализма ума који је завладао.

Нико у свету не зове језик Новог Зеланда "новозеландски," или језик у Аргенити "аргентински", или онај у Џибутију "џибутијски". Али Хрвати свој примљени штокавски зову "хрватски", Босански муслимани "свој" језик зову "бошњачки" а црногорски сепаратисти су "пронашли" да говоре "црногорским" језиком.

Јединство писаног српског језика савршено је очувано једним јединим словом које је Вук избацио – јат, словом које је Србима служило хиљаду година, али није био довољно достојно нашег генија Вука.

Вук је много пута мењао своје "савршено" сачињеније – избацивши слово "х" јер се оно у његовом крају не изговара! Онда га је вратио. Његов први Српски Буквар из 1823. као последње слово још увек има безгласни дебели јер. Пошто је избацио не само јат него и сва друга "непотребна" слова, нашао је за потребно да дода новоизмишљена слова као што су ј, љ, њ, ћ, ђ и џ.

Један део тих "непотребних" слова су била грчка слова, фита, кси, итд. која су у црквенословенском употребљавана као бројеви и која су представљала део опште писмене изобразбе као што познавање латинских словних бројева, на пример II, IV, XIX, итд. представља део опште писмености, и који нико не покушава да избаци "непотребна" јер имамо арапска..

Српски је до Вука имао јоту али ону грчку јоту - ϊ, са две или без тачке, којом се латински служио све до 16 века, када је измишена она "друга" јота – ј. Та грчка јота, која је српском служила без проблема хиљаду година – све до Вука, који је онда "научно" утрвдио и одлучио да је "непотребна". Сигурно да му је сметала, јер је његов крајњи циљ била паритет са латиницом која има грчку јоту и латинску јоту па је морао српском да наметне латинску јоту.

Вукови обожаватељи су одлуку да уведе јоту називали "напредном" и "генијалном" а противљење Вуковој јоти "реакционарним" и "марачњачким". Није то било напредно него намењено латинизацији и тиме десрбизацији Срба. Да ли је надувени Вук знао или схватао шта ради, у то нисам сигуран. Није му било тешко ни да промени веру кад се оженио Немицом и прешао у католичанство – баш као што је то Марија Тереза желела од свих Срба да би се отуђили од самих себе!

Славено-сербски језик којим су грађански Срби писали у доба Вука, али не и сви (на пример Његош), био је незграпан и неприродан. Србија је била тек новостоврена државица, још увек под турским јармом, после вековне изолације и неписмености готово пет векова. Од 1804. до Бечког договра прошло је само 46 година. Како је један језик, са тек новостовреним полу-грађанским друштвом, тек изашавши из средњег века под турском чизмом, могао да буде развијен? Није српски уназадила наша премила Црква, неко турско ропство.

Црква је писменост очувала, народ окупљала, наду му давала кроз Јеванђеље и веру у милост Господњу. Без Цркве, ми данас не би имали прошлост, не би знали ко смо, одакле смо, зашто смо. Били би народ без памћења.

То све Вуку није ништа значило. Он је изричито забранио употребу црквенословенских речи (ту се много приволео комунистима), као да је бедем наше културне баштине нешто чега треба да се стидимо и клонимо! Срамoта!

Objasni to budućem ministru prosvete ili šta već, pa ako ti poveruje od sledeće godnine će se u 1. razredu učiti i Crkvenoslovenski  ili šta već

ovo je velika prevara jer mi u stvari pricamo engleski

Nema sta tu da se filozofira

Covek je 51 godinu radio sa istom ideom a to je da opismeni Srbe.

I on nije izbacivao slova zato sto mu se nisu svidjala nego zato sto nisu imala svoj glas.Jer je mnogo lakse sastaviti pismo na principu "za svaki glas jedan znak".Zar ne?

I ono najbitnije>Vuk S. Karadzic je samo hteo da uprosti Srbima pismo jer je tada na snazi bio najtezi jezik slavenosrpski , koji je mesavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika>I taj slavenosrpski je bio toliko tezak da su ga znali samo Ruski svestenici,i da je neko morao da uradi nesto povodom toga...

I Jerinej Kopitar nije bio zadrti Rimokatolik(gore u tekstu stoji rimokatolik)nego strucnjak za slovenske jezike .I kada se upoznao sa Vukom 1813. godine video je u njemo rudnik znanja i dosta je pomagao Vuku oko stampanja.

Jedini razlog zasto je Vuk otisao u katolicku zemlju a ne u pravoslavnu je to sto je tamo postojala stamparija,i to je jedini razlog!

Uceni srbi tog vremena su kritikovali Vuka jer je ubacio slovo j iz latinice.

Coveki je opismenio srbe i izdao prvi srpski recnik (i drugi).

Pobeda Vukove reforme je usledila nakon so je preveo "Novi zavjet".

p.s.Oni tekstovi groe su puni pravopisnih gresaka...

ima ovde dosta istine ali i malo politike!