То и я вэлимъ, али е могао "дз" унэти.

      Hajde još malo da pljujemo po sopstvenim vrednostima, nisu nam dosta oni spolja. 
      Pa pratite malo raspravu u GB oko engleskog jezika. Možda je Vuk bio lopov, unijata, prevaren od Kopitara, ali reforme koje je on neuk sproveo niko još u svetu nije imao ni petlje ni umova da sprovede. Šta su do sad učinili svi naši akademici? Svojim visokointelektualnim pogledom na narodnu pamet samo sluđuju taj isti narod. Jer neko od njih imao muda da izađe sa jasnim stavom o Kosmetu? Gde je taj isti Basara koji verovatno ne zna ni poreklo svog prezimena?

А које је? Озбиљно питам.

    Basa je vrsta ličkog sira koji se pravi mešanjem čiste pavlake skinute sa mleka i starog izmrvljenog i isceđenog sira koji se pak pravi od skuvanog mleka-varenike. Basa se čuva u drvenom burencetu-kačici koja se zove BASARA. Basa se inače jede sa projom od krupno mlevenog kukuruznog brašna, mlevenog na potočari, koje se kuva dok ne počne da se formira u grudve pa se ocedi od vode. Uz dimljenu slaninu i meku rakiju iz podruma, ohlađenu na prirodnih 4 do 8 stepeni C, fantastično je.

Evo druge strane Vukovog rada....danas covek ne zna vise kome da veruje.....

Istorija srpskog jezika

Ako bismo zanemarili do sada jasno nepotvrđene naučne hipoteze (koje imaju osnova) o prethodnim slovenskim (pa time i srpskim) pismima, može se reći da se, u različitim razdobljima srpski književni (standardni) jezik pisao latinicom, glagoljicom, ćirilicom i arapskim pismom.

Do konačnog stvaranja srpske srednjovekovne feudalne države i definitivnog priklanjanja vizantijskom kulturnom prostoru za vreme Stefana Prvovenčanog Nemanjića i njegovog brata Svetog Save (Rastko Nemanjić), primorsko (jadransko) jezgro srpskog etničkog prostora je uslovno naporedo koristilo latinicu, glagoljicu i ćirilicu. I to upravo tim redosledom: Kolonizujući nekada rimske gradove po jadranskoj obali, prvobitno su prihvatili latinicu za svoje pismo. Postepenim i sve intenzivnijim okretanjem ka standardnom jeziku i pismu stvorenim za svoje potrebe, okrenuli su se korišćenju glagoljice. Da bi, na kraju, prihvatili ćirilicu kao efikasnije i u vizantijski kulturni prostor uklopljenije pismo.

Od 11. veka pa sve do prve polovine 20. jedino pismo u masovnoj kulturnoj upotrebi Srba bilo je ćirilica. Latinica je takođe bila u upotrebi, naročito u Austrougarskoj - u današnjoj Vojvodini i Vojnoj Krajini, kao i u Bosni i Hercegovini i Dalmaciji.

U vremenu dok je Dubrovnik bio nezavisna država, zajedno sa posebnim identitetom svojih žitelja, sagrađenim na osnovu srpskog i hrvatskog etniciteta, kao i latinske kulture, može se reći da je manji deo Srba za svoje kulturne potrebe koristio latinicu.

Tokom vladavine Turaka posebnu potrebu su imali delovi srpskog i hrvatskog etniciteta koji su primili islamsku veroispovest. Oni su koristili arapsko pismo posebno prilagođeno dominantim jezičkim sistemima u Bosni.


Miroslavljevo jevanđelje (12. vek)Od početka 19. veka i stvaranja srpsko-hrvatskog jezičkog dogovora, prvo mestimično, a potom sve intenzivnije, Srbi su počeli koristiti latinicu. Najznačajniji srpski kulturni radnik druge polovine 19. veka, Đura Daničić, svoje najznačajnije delo, Rječnik Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti započeo je pisati (napomena: Đura Daničić je polovinom 19. veka započeo sa pisanjem Rječnika JAZU, koji je dovršen tek sedamdesetih godina 20. veka), ali posebnom, reformisanom latinicom čiji su znakovi u potpunosti odgovarali ćiriličkim i delimično pravilu "jedno slovo za jedan glas". Ta je latinica ostala u upotrebi tokom dvadesetog veka samo kod određenog broja hrvatskih filologa.

Po stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (potom Kraljevine Jugoslavije) državna vlast je, a kasnije i vlast Komunističke partije Jugoslavije želela da sprovede ideju o o nadnacionalnom jeziku: srpskohrvatskom. Tokom celog dvadesetog veka postojala je jaka težnja ka unifikaciji srpske ("istočne") i hrvatske ("zapadne") standardne varijante srpskohrvatskog jezika. Težnja se ogledala u ujednačavanju različitih jezičkih formi, uključujući i u ujednjačavanju pisma. Danas je u svakodnevnoj upotrebi kod Srba i ćirilica i latinica, ravnopravno.

Po pravopisu koji se danas koristi u Srbiji, ćirilica i latinica su ravnopravna pisma u upotrebi. Po ustavu iz 2006. u službenoj upotrebi u Republici Srbiji je srpski jezik i ćirilično pismo, a isto je i u Republici Srpskoj, dok su u Crnoj Gori u zvaničnoj upotrebi i ćirilica i latinica. Što se tiče dileme da li je nov ustav Republike Srbije propisao da je jedino pismo srpskog jezika ćirilica - nije. Ustav, i uopšte država može svojim aktom da odredi koji će jezik biti u službenoj upotrebi i razume se, ako taj jezik ima više pisama, koje će pismo biti u službenoj upotrebi. To znači da država određuje pismo zvanične korespondencije. Tako je i nov ustav odredio koje se pismo može u zvaničnim stvarima koristiti, a ne koje pismo je pismo srpskog jezika. Aktualna pisma srpskog jezika su, kao i do sada, ćirilica i latinica.

Prvu implicitnu kodifikaciju srpskog jezika načinio je Sveti Sava. Najizrazitije njegovo delo u tom smislu predstavlja Karejski tipik. On je prvi napravio oštar rez od staroslovenske norme prema srpskoslovenskoj jezičkoj normi. Izbacio je iz upotrebe nazalne vokale, koji su do tog vremena već dali svoje nenazalne reflekse. Kako su se poluglasnici do tog vremena ujednačili, on je izbacio znak za poluglasnik zadnjeg reda (debelo jer) i ostavio samo znak za poluglasnik prednjeg reda (tanko jer), koje je označavalo poluglasnik srednjeg reda.

Sledeća reforma odvila se u Srbiji za vreme despota Stefana Lazarevića. Nju je obavio Konstantin Filosof (napomena: ovog Konstantina ne treba mešati sa Ćirilom, koga su takođe zvali Konstantinom Filosofom), a ta je ortografija poznata kao resavska škola. Ovaj pravopisni model odlikuje nazadnost u odnosu na Savin, što je, verovatno, bila posledica bugarskog obrazovanja Konstantina Filosofa. Bez fonoloških potreba uveden je ponovo znak za tvrdi poluglasnik, kao i određeni broj drugih pravopisnih pravila, čiji je cilj bio da se standardni srpskoslovenski jezik po svojim osobinama približi tadašnjoj bugarskoj normi.

Tokom razdoblja između 16. i 18. veka pismenost Srba je gotovo zamrla, a jedini značajan ostatak stare srednjovekovne kulture nalazio se u fruškogorskom manastiru Beočinu. Predstavnici te škole nazvani su Račani, jer su tu prebegli pred Osmanlijama iz starijeg manastira Rače u užičkom kraju. Najznačajniji predstavnik Račana bio je Gavril Stefanović Venclović. On je imao jasno izraženu dvojezičnost u svom pisanju: sakralne knjige je pisao po pravopisu resavske škole, dok je propovedi pisao narodnim jezikom, začuđujuće sličnim pravopisu i azbuci koje je sačinio Vuk Stefanović Karadžić više od veka posle njega.

U nedostatku srpskoslovenskih knjiga posle Velike seobe u južne i istočne delove Austrijskog carstva (pre svega u današnju Vojvodinu), ali i u zabludi da je ruskoslovenski jezik stariji od srpskoslovenskog, sveštenstvo je prihvatanjem ruske pomoći za svoj zvanični jezik uzelo ruskoslovenski jezik, odnosno rusku redakciju staroslovenskog jezika. Taj jezik je i danas ostao zvaničan jezik Srpske pravoslavne crkve, a imao je velikog uticaja na tadašnji svetovni jezik. Danas se taj jezik naziva crkvenoslovenskim jezikom.

Kao odraz na zbivanja u sakralnoj jezičkoj normi nastao je svetovni književni jezik koji je bio mešavina vojvođanskih dijalekata, ruskoslovenskog i ruskog jezika: slavenosrpski jezik. Na tom je jeziku tokom 18. i 19. veka stvorena osnova za savremenu srpsku kulturu.

Tokom prve polovine 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim, i austrijskih vlasti, Vuk Stefanović Karadžić je napravio reformu pisma i pravopisa, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Uz neznatne izmene, ta je norma i danas standardni srpski jezik, a uz prilagođavanje i dogovor sa hrvatskim filolozima toga doba i standardni hrvatski jezik.

Dijalekatska osnova tog standarda bila je istočnohercegovačka, ijekavska. Zamenom diftonga "ie" ekavskim "e", u većem delu tadašnje Srbije i u jugoistočnoj Austriji, centrima srpske kulture, stvorena je i druga, ekavska norma.

Vukov Pravopis je 1868. godine uveden zvanično u Srbiji. Između dva svetska rata dogovorom hrvatskih i srpskih lingvista promenjena su dva pravopisa. 1960. godine napisan je i ozvaničen Pravopis srpskohrvatskoga jezika, dok je 1994. godine prerađeni Pravopis iz 1960. godine objavljen kao Pravopis srpskoga jezika, a ozvaničen 1995. godine. Pravopis iz 1994. godine je i danas zvaničan u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori.

   za vise informacija
    izvor: Wikipedia

Zahvaljujući fonetskom principu u pravopisu naša zemlja se opismenila vrlo brzo. Treba imati u vidu da u vreme Vukove reforme skoro niko nije bio pismen po slavjanoserbskom i pretila je opasnost od germanizacije Srba. Takođe treba imati u vidu da je danas našoj deci dovoljno godinu dana za potpunu pismenost, dok deca u drugim zemljama za to potroše više godina učenja spelovanja. Treće vrlo važno je da su tekstovi na slavjanoserbskom već u to vreme bili nečitki narodnim jezikom pa bi se svakako morali prevoditi.

Istina postoji neophodnost da se naš pravopis i gramatika i dalje osvežavaju jer je jezik živ.

Мој језик (говор) Вук није реформисао.
Онда следи логично питање, којим језиком се говори  јужно од Београдског пашалука, а у границама данашње Србије?

Много већа обмана је то да је латиница српско писмо.

Nisam bas shvatio pitanje, ni kakve veze ono ima sa citatom koji si naveo, ali odgovor je: naravno, srpskim, kao i u Beogradu(pasaluci odavno ne postoje) a i severno od njega.