Vučić o Budvi: Zločin se ne prašta
Beograd -- Prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić poručio povodom ukidanja presude za atentat u Budvi da se zločini ne praštaju i zatražio hitno razrešenje tog slučaja.

 

Vučić je u pisanoj izjavi naveo da nikada nije komentarisao rad pravosuđa u konkretnim predmetima, pogotovo ne sa pozicije potpredsednika Vlade, da to ne želi ni sada, ali je istakao da misli da se danas ne zna ko je pucao u Vuka Draškovića, niti ko je pomogao onima koji su to učinili i to ni 13 godina posle "nesumnjivog zločina u Budvi".

"Država kao organizovana društvena zajednica ima pravo, koje je i njena dužnost, da počinioce krivičnih dela kažnjava. Mi nismo bili dovoljno organizovani kao država i pravosudni sistem da otkrijemo ko je počinio ovaj zločin. Time smo praštali ovaj zločin", naveo je Vučić.

Istakavši da se "zločini se ne praštaju i da može da misli o Vuku Draškoviću šta hoće", lider naprednjaka je naveo da niko nema pravo da ubija ljude, ili to pokuša da učini, ili im pomaže u tome, a da za to ne odgovara.

"Zločin zaslužuje efikasnu pravdu. Onaj ko zalužuje kaznu ne treba na nju da čeka 30 godina. Da li je neko kriv ili ne, koliko i na koji način treba da bude kažnjen, o tome odlučuju sudije. Ja im se u posao ne mešam. Ipak, pre 13 godina pucano je u čoveka. Svi zločinci nisu privedeni pravdi. Ko je sve pokušao da ubije čoveka mora da se sazna brzo", poručio je Vučić.

On je istakao da je "pravda pravda samo kada je efikasna" i da se u razvijenim zemljama konačna presuda za ovakav zločin dobija nakon godinu dana.

"Tome i naše pravosuđe mora da teži. Borba protiv kriminala ima efekat samo ako je otkrivanje i kažnjavanje krivičnih dela brzo", naveo je on.

Apelacioni sud ukinuo je presudu kojom je troje nekadašnjih čelnika beogradskog DB-a osuđeno na kazne zatvora za atentat na lidera SPO Vuka Draškovića u Budvi.


Izvor: B92

Вук Драшковић: Србија је у опасности да постане нова Украјина            
среда, 27. новембар 2013.

Београд - Србија је у великој опасности да постане Украјина. Све су снажнији спољни притисци да се одрекнемо Европске уније, да и економски и војно приступимо једном другом савезу. Нараста плима такве пропаганде и у самој Србији.



Проповеда се да је Запад историјски антисрпски, да је тамо убијен и Бог, да се окренемо „мајци Русији“. Заокрет на Исток помиње и премијер, а руски амбасадор образлаже у Скупштини Србије предности евроазијске уније у односу на ЕУ. Део те стратегије је и најављивање могућег помиловања за Радомира Марковића, шефа Милошевићеве ДБ, и медијска сатанизација СПО и мене, највећих жртава Милошевићевог режима и најупорнијих заговорника европске Србије - каже у интервјуу за Данас Вук Драшковић, председник СПО.

Које то снаге у Србији настоје да нас одврате од ЕУ? Мислите ли и на председника Николића?

- Европски пут Србије блокирају нереформисане службе безбедности и све њихове политичке и духовне филијале у земљи. Што се тиче председника Николића, он даје сигнале и лево и десно, али нема његовог чврстог проевропског опредељења. Залагање његовог главног саветника Оливера Антића, да Радомир Марковић буде помилован, разлог је за велику стрепњу. Ако председник Николић помилује команданта државног тероризма из времена Милошевића, он још лакше може помиловати Легију, Гумара, Звездана Јовановића, а у Москви на такав сценарио чекају Мирјана Марковић, Вељко Кадијевић, Драган Филиповић Фића и многи још. С разлогом сумњам да би снагама које би прекинуле европске интеграције Србије, срушиле Бриселски споразум, обуставиле започети процес борбе против криминала и пљачке наше државе, били опет потребни ескадрони смрти. Упозорио сам на такву опасност и, по команди, постао медијска и политичка мета. Тобоже, од мене су очекивали да будем у непријатељству са Александром Вучићем и његовом странком, јер је то обавеза “праве опозиције”.

Молим вас да то појасните?

- Због тога што сам најавио могућу коалицију СПО са странком Александра Вучића, епигони ДБ воде медијску и политичку харангу против мене. Чине то они исти људи који су, кад је почињен масакр на Ибарској магистрали, тврдили да је то била саобраћајна несрећа и да будванског атентата на мене није ни било, него да сам пуцао на себе самога. Саветују, јавно, Вучића да не прихвата сарадњу са СПО. Они су, ето, уплашени за имиџ његове странке, а плачу због тога што се суди Мирославу Мишковићу, само што им није постао славска икона. Ово све је веома логично. СПО, за којег говоре да и не постоји, узбунио је јавност због планираног помиловања Радомира Марковића. Уплашили смо ДБ и поновним захтевом за отварањем тајних досијеа и предлогом да Влада почне преговоре о чланству Србије у НАТО. Њихов стратешки циљ је да нестану СПО и Вук. Мој стратешки циљ је да нестану они.



Али, СПО је опозициона странка. Зар није логично да будете опозиција и Влади и СНС?

- Србија у ЕУ, примена Бриселског споразума, нова косовска политика, европске реформе, обрачун са криминалом… Овој политици странке Александра Вучића не могу и не желим да будем опозиција, јер не могу да, у име опозиционог беџа, будем против темељних циљева странке коју водим, против свих жртава и у људским животима које је СПО поднео у бици за европску Србију, за Србију на Западу. Да се рецимо Вучић и СНС залажу за чланство Србије у некаквој азијској унији, били бисмо жестока опозиција. Не разумем, заиста, опозицију која тврди да нико, сем њих, нема право да европеизује Србију. Такву прилику су имали пуних 12 година. Завршили су је на косовским барикадама против Европе, а мене сатанизовали јер сам се, снажно и јавно, успротивио таквој политици.

Није ли природно да, као опозициона странка, будете критичар и контролор власти?

- Бити критичан и бити противан, то нису исти појмови. Критични смо и то снажније од оних који говоре да подржавају Бриселски споразум, али да га они, да су још на власти, никад не би потписали. Ми тражимо брже и радикалније спровођење Бриселског споразума, прихватање стварности да много више од половине чланица УН данас признају независност Косова, тражимо пуну нормализацију свих односа са Косовом, без формалног признања независности. Тражимо, упорно, демонтажу служби безбедности, и цивилне и војних, отварање свих тајни о злочинима, злочинцима и пљачкашима Србије. Тражимо, ето, и преговоре о приступању НАТО, иако је то данас јеретичка прича за већину у Србији, али се надам да ће проевропске снаге убрзо разумети да је управо чланство у НАТО сигурна брана од могуће украјинизације Србије.



Да ли се Русија највише противи чланству Србије у НАТО?

- Они то и не крију. Као да им није у интересу да у НАТО, где се све одлуке доносе консензусом, имају и Србију, државу која није никада у својој историји била против Русије. Коначно, Москва има стратешке односе са тим истим НАТО, а у Алијанси су Бугарска, Румунија, Мађарска, Чешка, Словачка и балтичке државе, а све су, за разлику од Србије, уз саму границу Русије. НАТО је свуда око Србије, а жури и Црна Гора. Све ово у Москви знају, али “братској Србији”, и у сфери економске и енергетске сарадње, испостављају рачуне које нису испоставили “братској Бугарској”, рецимо. Волим Русе, и то не кријем. Срби воле Русе. Већина Срба, међутим, не воли да им ни онај кога воле замрачује кућу и заврће уши. Доста је, нажалост, у данашњој Србији оних којима то не смета, па то и траже. Запад или Исток? Демократија или деспотија? Тај драматични сукоб траје још у Србији. Дуже од две деценије залажем се за Србију на Западу. Због тога сам, понављам, ових дана изложен истим хицима нерасформиране и нереформисане ДБ, као и пре 13 година, после атентата у Будви.

Какви су то хици?

- После будванског атентата на мене, у јуну 2000, кад је СПО био водећа странка антимилошевићеве коалиције ДОС, коју је и формирао, ДБ и неки челници ДОС склопили су стратешки споразум о политичком убиству СПО и мене…

Који челници ДОС?

- Рећи ћу, будите стрпљиви. Лансирали су причу, у коју је Србија поверовала, да атентата није ни било, и да сам ја, због политичких поена, осам пута пуцао у себе! Томе су додали и лаж о пустошењу Београда од стране СПО, о деоби станова и локала. Народ је поверовао. Тако је политички убијен СПО и отворен простор за стварање петооктобарске коалиције ДОС-ДБ-Легија-Земунци, која је поништила све за шта смо се борили од 1990. до 2000, и која је, нажалост, касније, кад је схватио грешку, живота коштала и Зорана Ђинђића.

Нисте одговорили на претходно питање?

- Честитајући грађанима Србије 2001. годину, Ђинђић је рекао: “Не знам шта је наш већи историјски тријумф, да ли пораз Слободана Милошевића или рушење СПО.” Ови, којима смета што СПО још постоји, ових дана говоре и пишу: “СПО не постоји, откуд сад они?”. Ако нас нема, што паниче? Зашто се мобилисала толика политичка и медијска војска против једног “покојника”? Опет се спомињу станови и “пустошења Београда” од стране СПО. Све су то лажи. Истина је да је СПО у најтежем времену, за време НАТО бомбардовања, одлично водио Београд.

Функције

Да ли сте са Александром Вучићем разговарали и о функцијама за СПО? Рецимо, да будете амбасадор у САД?

- Нисмо ни причали о томе. СПО се бори за оно што је скупље од било које и било чије функције. За Србију на Западу, а не црну рупу на Балкану.

(Данас)

види ти старог вука 

Hm... pa SPO je dobio 3.3% na tim izborima... Izgubili su Beograd koji su u periodu temeljito pljackali... 

sluzba je sluzba, druzba je druzba 

I ovima se uvuk'o.
E, Vuce kurjace, velika si lisica!

Наше новине: Вук Драшковић заинтересован за амбасадорско место у Вашингтону            
понедељак, 17. фебруар 2014.

Лидер Српског покрета обнове Вук Драшковић заинтересован је за повратак у дипломатију, али не као министар већ као амбасадор и то у Вашингтону, сазнају Наше новине.



Саговорници наводе да Драшковић планира да после избора о својој жељи разговара и са Александром Вучићем, који је носилац листе на којој је и његов СПО.

"Драшковић има искуства у свету дипломатије, тако да је амбасадорско место у Вашингтону једна од опција за коју је заинтересован. Још ништа није договорено, зато што се не зна ко ће и како формирати власт, али је то Драшковићева жеља.

Међутим, Драшковић би прихватио и неку другу функцију која подразумева бављење евроинтеграцијама", наводи саговорник.

Иако је још рано за планирање коалиција и планирање државних функција, што је лидер СНС-а Александар Вучић већ неколико пута истакао, ипак је једна од могућности за проналажење решења за место у Вашингтону које је већ дуже времена упражњено ангажман Вука Драшковића.

Ово није први пут да се Драшковић помиње као амбасадор у САД. Приликом формирања владе Мирка Цветковића такође му је била понуђена ова функција и он ју је у првом моменту прихватио.

"Драшковић је желео министарско место, и то неко посвећено ЕУ, али су му понудили место у Вашингтону. Пристао је, отишао је кући и недуго затим позвао и рекао да је променио мишљење и да не жели да прихвати понуду", рекао је саговорник.

Како се сазнаје, касније је његова супруга Даница демантовала да му је било понуђено амбасадорско место, а да је Вук то прихватио, јер је , како је рекла, бити амбасадор у било којој земљи испод сваког нивоа и гарантује да он на тако нешто никада неће пристати.

(Ало)

Вук Драшковић: Србију одмах у НАТО

Безбедносни, развојни и демократски разлози налажу Србији брзо придруживање НАТО алијанси.

Садашње уверење огромне већине грађана да је НАТО, због бомбардовања Србије 1999, злочиначки савез и да нам је НАТО отео Косово, последица је петнаестогодишње државне, црквене и медијске сатанизације, испланиране још пре него што су НАТО бомбе засуле Србију.



У тим данима, који су претходили трагедији, био сам потпредседник савезне владе тадашње СРЈ, задужен за спољне послове, са нарочитим задатком да, као лидер највеће и прозападне странке опозиције, максимално помогнем у остварењу два стратешка циља: да задржимо Косово у својим границама и да избегнемо НАТО интервенцију. Међународни преговарачи, представници САД, Русије и ЕУ (Кристофер Хил, Борис Мајорски и Волфганг Петрич) понудили су нам, у париском дворцу Рамбује, то обоје. Специјални статус Косова, у границама Србије, нешто нижег ранга од оног који је Планом З-4 био понуђен Српској Крајини, јер је Србија на Косову задржавала и своју симболично смањену војску и полицију. Захтевано је да дозволимо НАТО алијанси да, привремено, не дуже од три године, уђе на Косово, разоружа албанску УЧК и српске паравојне снаге, и да осигура примену споразума о специјалном статусу Косова.

 Слободан Милошевић је то одбио. У разговору са њим, узалудно сам објашњавао да то, неминовно, води у репризу катастрофе Српске Крајине и српског народа у њој. Чинило се да није ни слушао. Из њега су, одједном, говорили ЈУЛ и радикали понајвише, црквени проповедници "царства небеског" и за масовне злочине и пљачку приправни ескадрони ДБ. Игнорисао је упозорење да он, одбијањем понуђеног споразума, државу гура под НАТО бомбе.

 Није хтео ни да обустави терор над косовским Албанцима. Као да је призивао и желео НАТО бомбе, верујући да ће оне њега, у свету сатанизованог "балканског касапина", магично и лако, учинити жртвом, а и да ће Србији, која је годинама читавом свету представљана као агресор у Хрватској и у БиХ, прибавити ореол жртве агресије. Да ће НАТО бомбе и пројектили затрпати све српске бомбе и пројектиле на ратиштима мртве Југославије, да ће разбуктати антиамеричке и антизападне страсти у Србији и међу Србима, и да ће за губитак Косова сва кривица бити сваљена на НАТО, САД и ЕУ, на исти начин на који су ови "непријатељи српства" оптужени и за губитак и слом Српске Крајине.

 НАТО је бомбардовао Србију, а Милошевићу и његовој камарили прибавио, заиста, страшну победу. И без Косова и без Милошевића, Србија данас живи његову црну стратегију. Само две године пре НАТО бомбардовања, оног децембарског дана 1996, када је коалиција Заједно прошетала демонстранте и поред америчке амбасаде у Београду, дуже од сат времена скандирало се земљи Кипа слободе. Данас је та држава, као предводник НАТО алијансе, за већину Срба, оличење зла и предводник светске "антисрпске завере".

Већ петнаест година, тобоже ка Европи окренута Србија, чека свог европског Годоа, а он, као у Бекетовој драми, никако да дође. Могу и да почну толико дуго најављивани преговори Србије и ЕУ, али европски Годо неће овамо доћи, нити ће српски воз стићи у бриселску станицу, јер он "иде" и ка Западу и ка Истоку, истовремено, иде никуд, ни ка Европи ни ка Русији, па је такво путовање погубно лутање. Од "мајке Русије" Србију одвајају државе НАТО и ЕУ, а ни ДБ трупе, ни пропаганда комунистичких носталгичара и православних фундаменталиста, не могу да држави подаре крила, па да лети и прелети до Кремља, Дона и Волге. На Исток не можемо, а у Бриселу и Берлину од Србије траже да очисти своје Аугијеве штале, да на отпад одбаци наслеђе националсоцијалистичког режима из трагичних деведесетих.

 Од "историјског" 5. октобра 2000, када је оборен једино врх пирамиде тога режима, а пирамида и поредак у њој остали нетакнути, нема ни политичке воље нити снаге да се очисте те штале по Србији. Нема "капе за Јанка", за свемоћну и свуда присутну мрежу нетакнутих служби безбедности, за патриотизам утемељен на мржњи, неистинама, митовима, несрећи и криминалу, за преамбуле и косовске платформе, за порицање и пресуда Међународног суда правде, од Сребренице до Косова, за политичке ескадроне и епигоне који проповедају да ова земља буде губернија Великог брата са Истока.



 Има "капа и за Јанка", само једна, а то је улазак Србије у НАТО алијансу. Тек тада ће бити крај лутању и почеће чишћење државе од свега што у цивилизованом свету мора на отпад. Тек тада Србија ће престати да личи на оног сметеног и "неутралног" Буридановог магарца, разапетог између два пласта сена, између Запада и Истока, а не може да се дограби ниједног. Тек тада, и само тада, српски воз кренуће ка Бриселу, а европски Годо ка Србији.

 Улудо потрошисмо толике године у неговању заблуде да у ЕУ хоћемо, а у НАТО нећемо и не смемо, ругајући се и самој логици, јер су скоро све нама пријатељске државе ЕУ истовремено и чланице нама непријатељске НАТО алијансе. Последњи је тренутак да схватимо да је НАТО савез улазница без које у ЕУ не можемо. НАТО је избор и гарант западног пута, а ЕУ је подуже путовање са многим задацима и проверама. Услови за чланство у НАТО су блажи. Србија, њена професионална војска пре свега, практично их већ испуњава. Једина реална препрека је уставна преамбула, заповест да је Косово, и данас, аутономна покрајина под суверенитетом Србије, иако сви у Србији, па и ти заповедници, знају да је то само пропагандна магла, норма изван стварности, донета једино са намером да буде барикада за кретање Србије ка НАТО савезу и Европској унији.

НАТО је гарант политичке извесности, а без ње нема ни сигурности за инвеститоре, и стране и домаће.

 У Ираку и Сирији одвија се катастрофа библијских размера, на нишану фанатика Исламског калифата све се чешће спомиње и Балкан, регион "крви и меда", историјски даровит за несреће, а у срцу тог Балкана - у БиХ, на Косову, у Македонији, Србији и Хрватској - медији и политички авантуристи регрутују нове и младе бојовнике, младе "осветнике" злочина из деведесетих, злочина које ти младићи и не памте. Само привидно, овде је рат престао пре петнаест или двадесет година. Довољна може бити и мала варница, па да букне поново.

 Сваки пожар сукоба, оружаног или политичког, гасиће и решавати НАТО. Балкан је у његовом дворишту. Све државе око Србије или су већ у НАТО алијанси или тамо желе да уђу. Убрзо ће НАТО савезу приступити и Црна Гора. Једино је Србија неутрална и сама. Све и да одлучи да се сврста уз Русију и њен војни савез, то сврставање било би изван стварности, налик уставној преамбули о Косову.

 На Србији је да одабере једно од ово двоје. Да уђе у НАТО и да, равноправно, за столом, решава и регионалне и своје проблеме. Или да о њеним интересима буде одлучивано без ње. Да буде за столом, или на "менију".

 НАТО доноси одлуке консензусом. Свака чланица има право вета. Глас Србије вредео би као и глас Америке.

 Честа упозорења Москве упућена Београду, да би чланство Србије у НАТО алијанси било протумачено као "непријатељски чин" према Русији, лишена су и саме логике. Ако је већ Србија држава која је историјски пријатељ Русије, што и у Кремљу и у Београду често понављају, таква ће Србија бити и после придружења НАТО савезу. Коначно, смириће се и страсти изазване украјинским ратом, а глобални одговор цунамију тероризма и фанатизма налагаће, и већ налаже, савезништво НАТО и Русије.

(Данас)

види ти вучине,још на платном списку 

Ako Vuk sa odličnim vladanjem Engleskog treba da nam bude ambasador u SAD, bolje da zatvorimo ambasadu.

ма какав амбасадор,видиш шта даница каже