Vuk, Čeda, Rasim i Čanak idu u “Preokret” :: Politicki ~ Geopoliticki forum

КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА,
ГЛАВНОГ И ОДГОВОРНОГ УРЕДНИКА
СРПСКОГ ЛИСТА

Одавно нисам прочитао толико лажи на једном месту, од толико сујетних, слепих, и злонамерних особа. Не зна се је ли грђи и срамотнији Проглас ‘‘Преокрета за Србију у Европи и Европу у Србији’‘, или листа његових потписника.

Наиме, позиви ‘‘храбрих’‘ којима нико у овој земљи ништа не може већ безмало седамдесет година, и који су овде били и остали и власт и ‘‘невласт’‘, јесу поруга стотинама хиљада обесправљених, утамничених па и побијених Срба који нису имали ‘‘леђа’‘ Удбе или Коса – а данас Сиајеја, Беендеа, Дезијем бироа, Кагебеа и сличних установа за неговање ‘‘грађанске храбрости’‘. А колико су се јунаци свих овдашњих ‘‘преокрета’‘ показали ‘‘кадри стићи’‘ игде осим до кључних места у власти или естаблишменту, и ‘‘утећи’‘ од било какве опасности, економског или статусног губитка, то сви који су преживели Њихове досадашње метаморфозе добро знају, а нарочито колико су били кадри ‘‘и на страшноме месту постојати’‘ – за Њих, ваљда, најстрашније будући ‘‘таворење’‘ у Србији, међу народом који толико дуго, тако отворено, и тако пробитачно по себе – и наше душмане – ниподаштавају и мрзе.

Бранећи своје, а не наше, право на ‘‘Србију у Европи, и Европу у Србији’‘ Они заправо говоре истину само у једном – да им ваља ‘‘Европе’‘ овде да би свој бес, гордост и похлепу могли исказати и у ‘‘свету’‘. Што их Запад презире као домороце научене да их мајмунишу Њима ништа не смета. Презиру Они и сами себе али им је лакше то да пребаце на нас остале, од којих им, како им је мило мислити, и долази све худо. Лако ће, Они, и с тиме што ће их ти ‘‘пријатељи’‘ одбацити оног трена када их више не буду требали као пету колону, у Трећем светском рату противу Људи свих нација, раса и фела. Они су, наиме, већ одбацили и сами себе постидевши се својих предака, Балкана, православља и ‘‘чојства и јунаштва’‘ – тако знаковито непреводивих на било који западни језик, па и латински.

Јер нису само Срби на удару, како већ два десетлећа гледамо, него свако ко жели бити а не глумити што им газде ових ‘‘слободара’‘ и ‘‘демократа’‘ налажу. Заиста, какву нам ‘‘културну деконтаминацију’‘ у оквиру мењања наше ‘‘културне матрице’‘ може донети Борка Павићевић – драматург без дела, ћерка и следбеница жданова с Филозофског факултета у Београду? О каквој ‘‘заосталости’‘ Они говоре, хулећи врлине овог народа као особине које ће Њима ускратити ‘‘право’‘ да буду неко други, а не ко и какви су рођени?

Срећом, међу потписницима Срба је мало, судећи по њиховим именима. Ти несрби овде никада нису били угрожени, што показује и њихов непрекинути, и неупитни, друштвени и материјални положај. Удбашки писци, глумци и режисери сарадници Коса, културњаци ‘‘на вези’‘ са сваким тренутно превласним сутра ће, обрну ли се прилике, шенити пред Кинезима или Русима и бранити било коју диктатуру као услов над условима сваке слободе. У једном, међутим, сви Они јесу у праву: ова земља заиста нема времена да и даље трпи зулум – не само ‘‘културни’‘ – особа попут Чедомира Јовановића, Вука Драшковића, Латинке Перовић и прочих.

Јер, заиста, како објаснити каријере и животни пут само тих троје? Како, рецимо, ускладити захтеве за професионалним успехом као улазницом у ‘‘Клуб познатих’‘ (и утицајних) лика који је, без дана радног стажа и показаног знања и умећа у било ком фаху или на било ком пољу, постао политички фактор првог реда у Србији? Па било који насумце изабрани Београђанин је макар бољи човек од тог ‘‘политичара’‘ коме се не зна порекло и за кога, док није постављен за ‘‘студентског лидера’‘ нико, као ни за Драгана Ђиласа, није знао да постоји. А Вук Драшковић јесте (сетимо се његових почетака) написао Нож који би ваљало прочитати и као књижевно дело, а не само као политиколошки, социолошки или параисторијски феномен. Та књига, наиме, јесте ‘‘нападана’‘, али Вук је од све те буке имао рекламу и корист (попут једног другог ‘‘великог писца’‘, због ‘‘преурањене’‘ ‘‘одбране’‘ Космета награђеног Дедињем, и положајем ‘‘оца нације’‘).

Шта тек рећи о Латинки Перовић, названој по душманима из народне песме? Свом имену је несумњиво остала верна, живот посветивши борби за преинаку Србије у провинцију провинције ‘‘Европе’‘, којој сада тежи без потребе за марксистичким флоскулама. Нико од троје побројаних, наиме, нема ништа против изобличења Срба у ‘‘горде келнере’‘, и опслуживаче свих могућих џиџа и тракалица једне цивилизације која се одавно одвојила од сваке културе – осим културе досетке миле Борки Павићевић, Лазару Стојановићу, Секи Саблић, Горану Марковићу, Мирјани Карановић, Јовану Ћирилову, Видосаву Стевановићу, Драгану Великићу, Светиславу Басари, Милојку Пантићу, Ратку Божовићу, Мирку Ђорђевићу, Кости Бунушевцу, Предрагу Кораксићу и сличнима.

Но, да бисмо боље разумели Њихову запевку над проклетством свога српства ваљало би, можда, бацити летимичан поглед и на те ‘‘деведесете’‘ које са таквом језом и гађењем непрестано помињу. Заиста, да нису Милошевић, Удба и Кос ратовали по Крајини, Босни и Херцеговини да победе, а не да припреме услове за неку будућу ‘‘југосферу’‘ драгу, пре свега, Њима? Но, мимо тога, у тим ‘‘страшним’‘ деведесетим нико од ‘‘преокретника’‘ није оскудевао ни у чему, па ни у медијском простору. Сукоб између Милошевића и Њих тицао се вида ‘‘безалтернативности’‘ на Путу Прогреса којим би, по Њиховим урлицима, требало да јуримо бар триста на сат, а не да гавељамо пазећи на своје ‘‘техничке могућности’‘. Уз то, деведесете су, бар мени и свим мојим пријатељима и познаницима, имале смисла макар као килав покушај да сачувамо ‘‘оно мало душе’‘, и себе на какве су нас обавезали пређашњи милиони Срба који – по преокретнима – не постоје јер не ходају земљом поред Њих, непостојећијих и од сенки, камоли сени. Јер, како Њима, који скакућу или лазе спљоштеном садашњицом, објаснити да и Време има бар три димензије: прошлост, садашњост и будућност – о надвремену (староперсијском Времену Дугог Трајања), вечности и сличним ‘‘просторима’‘, где се све битно и дешава, колико год модернисти игроказе пред својим очима телалили једином ‘‘реалношћу’‘, да и не говоримо?

За деведесете се веже и ‘‘самоизолација’‘ која још тада беше ‘‘Београдском кругу’‘ анатема над анатемама. Може ли ико, и ишта докторима и магистрима марксизма и нешто млађим курсистима и семинарцима Новог светског поретка предочити да се понекад ваља повући устрану, зарад лечења и тела и душе – пошто нам је управо ‘‘укључивање’‘ у ‘‘свет’‘ и донело замисао ‘‘Преокрета’‘ као линеарног наставка сваког политичког и другог помодарства које је Српски народ суновратило у општу саможивост. Јер, Запад се одвојио од стремљења врлини већ крајем 18. века, заменивши то грабежом за моћ и имање. Нажалост, то католичко прихватање људске палости као најбитније чињенице condition humaine (људске судбине) оставило је неотклоњив утисак и на наше бечке и париске ђаке, усмеривши их ка паланачком опонашању ‘‘Европе’‘ која се, губитнички, предала обожавању твари над духом.

То, умногоме, објашњава и данашњу метастазу ‘‘јавности’‘ сачињене од ‘‘јавних личности’‘ типа Јелене Карлеуше, ‘‘изабраних’‘ на место депутата нашег мишљења, речи и дела на основу безбедњачких процена политичке подобности. Зато, још од средине 19. века, наша ‘‘елита’‘ стално ‘‘прати’‘ шта се другде дешава, уместо да води, спрам особина Богом подарених овоме народу, који је своје домете достигао битијем а не поседовањем. Обиласком и опонашањем ‘‘белога света’‘ не може се лечити сопство, од паметних људи одавно окарактерисано непромењивим. Залуд преузимање институција, закона, политичких слогана, културних токова ‘‘света’‘ који је до тога дошао следећи себе, а не друге. Старо англосаксонско право, тако, којим су се Англи уздигли у светску силу није до озакоњење искуства, тековина и обичаја пређа, док се европско повело за копирањем римског, наметаног легијама и геноцидом. ‘‘Во у Беч, во из Беча’‘, каже српска шала из Прека, стално потврђивана безмало сваким гестом наших културтрегера или политичких ‘‘сврака’‘, очараних свиме што бљешти, сија или се цакли, а није злато.

Оделити се, стога, политички, културно и економски за неко време од ‘‘Европе’‘ и удубити се у себе и своје наслеђе једини је лек за овај народ, који је целокупном својом повешћу порекао да се ваља одрећи власности и преточити у Другог, то јест у ине. Јер, чак и ‘‘предкумановска’‘ Србија има довољно ресурса за доличан живот, где би посла било за безмало сваког ко се не бави космичким истраживањима или маркетингом. Не требају нама никакви кредити колико истинска а не ‘‘чединска’‘ мобилизација постојећег становништва да ради мотивисано циљевима вишим од ‘‘економских’‘. Ако некоме није довољно да буде ваљан занатлија, пољопривредник, радник, уметник, просветар или политичар зарад сопствене и општенародне части и бољитка, и дохотка који му омогућава здрав живот за породицу и себе, нека за чим му срце жуди слободно потражи диљем праведног, људског, човекољубивог света. Српски исељенички пасош не треба никада да буде предмет било какве трговине или политичке уцене.

Јер, одлазили су, милионски, Ирци из Ирске, Шкоти из Шкотске, Немци из Немачке, Италијани из Италије, Грци и Португалци и Шпанци из својих земаља, али их је ипак увек у отаџбини остајало довољно да одрже дух и тело нације, и да дочекају своје повратнике, макар се такви враћали тек као старци. Јер, лаж је да је ‘‘Европа’‘ икада била антифашистичка – на Хитлера и Мусолинија она се устремила само да би их спречила да отму свој део империјалног и колонијалног ‘‘колача’‘. Тој Европи нису сметали ни Франко ни Салазар ни Павелић, нити неки други који су се задовољили својим уделом у имовинској и територијалној подели Запада. Хрватски покољ безмало трећине сопствених држављана, Англима, по сведочењу Ивелина Воа, није одвише сметао, пошто су сами таманили домороце по Северној Ирској, Индији и другде, као ни Французима који су жарили и палили по Индокини и Африци. Током својих најсуровијих колонијалних отимачина, ‘‘Европа’‘ је наиме трубила о ‘‘људским правима’‘, ‘‘демократији’‘, и осталим крилатицама којима и даље слуђује плахе и лакоме.

Али, круном ‘‘преокрета’‘ могли бисмо ипак сматрати тумачење судбине Срба на Космету њиховом мржњом према Шиптарима. Да се ми и они одавно не волимо нико не пориче, но ми нисмо, ни у добa своје превласти после 1918, ‘‘Косоварима’‘ чинили ни приближно што они православнима током бар три последња века, о чему сведоче не само српски, већ и западни путописни, дипломатски, и други извори – осим, наравно, турских. Наиме, наша ‘‘мржња’‘ је Арнаутима дозволила да удео од преко 40 посто Срба у становиштву Космета, из раних педесетих година 20. века, сведу на 20-ак посто пред Рат 1999. Но, милосрдно-анђеоској пропаганди и преокретничком папагајисању ни то није било довољно, већ су шиптарску премоћ упорно надувавали у ‘‘преко 90 посто’‘. И данас, после изгона Срба започетог под фашистима 1941. и настављеног под комунистима, безмало до саме интервенције НАТО авијације у корист трговаца људским месом, дрогом, оружјем и сопственим женама, нас је на Космету још око150.000 – преко 10 посто становништва те српске покрајине.

Ко кога мрзи може лако да провери било ко од невладинаца, усуди ли се ненајављен да пређе ‘‘границу’‘ са српским пасошем, возећи кола са српским таблицама. ‘‘Мобилизације’‘ ће стога заиста бити, али не ‘‘еуропејаца’‘, они будући и пројектовани искључиво као провокатори и произвођачи изговора за западњачко делање противу нас.

Јер, све што ‘‘окретни’‘ покушавају да ишчачкају већ један век Они ће и ишчачкати – али тада, вероватно, неће више бити никог да их штити.

http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/preokret