Вук Бранковић се јавља око 1370. као господар косовске области с Приштином, Вучитрном и Звечаном, где је била и њихова прва постојбина (Дреница). 1377. у његовој је власти и Скопље, а од 1378. и Призрен с околином до Лима. Бранковић је био зет и сарадник кнеза Лазара. Учествовао је с њим у Косовском боју 1389. Народне песме и приче о његовој издаји нису историјски утемељене.

Uzalud su naši prestižni istoričari poput Ljubomira Kovačevića ili Ilariona Ruvarca a potom i desetine drugih, sa manje ili više strasti i podataka dokazivali da Vuk nije izdajnik kad su guslari iz sedamnaestog veka uradili svoje…
Još jedan dokaz da je naš narod više verovao i veruje usmenom nego pismenom predanju… Traču nego hrisovulji.

Shodno Teslinoj energetskoj teoriji sasvim je moguće da sve zlo koje nas je snašlo poslednjih godina upravo proističe iz činjenice da se radi o teritoriji koja je pripadala gospodinu Vuku Brankoviću koji je nepravedno oklevetan.

Ali vratimo se na početak i pokušajmo da rekonstruišemo šta se zaista dešavalo tog kobnog Vidovdana 1389. godine…
Za početak važno je znati da je situacija ne samo posle Uroševe, već i posle Dušanove smrti bila katastrofalna. Prilično slična današnjoj. Obračuni, svađe, želja za vlašću i teritorijama. Opanjkavanja i grabež. Mnogi čak problematizuju i Lazarevo preuzimanje dela Nemanjićkog trona.
U svemu tome jedini koji se nisu trveli i koji su u miru živeli u ljubavi i slozi su upravo Knez Lazar i Vuk Branković budući da je ovaj oženio njegovu najstariju kćer Maru, koja je bila izuzetne pameti i lepote. Shodno našem epskom predanju, završno sa vidovdanskim govorima i slikama sa bombonjera, obično se misli da je noć pred kosovsku bitku protekla u apsolutnom smirenoumlju i gotovo pričesničkoj atmosferi. Često se ona alegorijski i formalno poredi sa Hristovom poslednjom večerom.
Ali, verovali ili ne, ti pretkosovski Srbi, ti dobri momci koji su jurišali odlučni da rasture Bajazita sa istom energijom sa kojom naši danas rasturaju Drim tim, sudeći po većini istorijskih izvora bili su u mnogo veselijem raspoloženju nego što savremenici vole da ih zamišljaju. Ne znam zašto Srbi pretke doživljavaju kao preozbiljne i dosadne. Kao da je humor evolutivno dostignuće.
Srbi su bili sigurni u svoju pobedu i slavili su unapred i šalili se u dobro poznatom srpskom maniru koji se održao do danas.
“Knezovi koji su bili oko Lazara govorahu neprikladne i budalaste reči. Vuk se hvaljaše – Dosta sam ja Turcima, ne treba niko drugi. Lazar je predlagao da se još iste noći Turci napadnu ali ga od toga odvrati Jug Bogdan, da ne bi Turci koristeći se pomrčinom izbegli potpunu pogibiju. Da bi svoje vitezove obradovao i još više oduševio Lazar obeća ruku svoje kćeri i deset najvećih i najbogatijih varoši onome koji Murata živa dovede, kralj bosanski obreče pet a i ostali manji kneževi obećaše nagrade i poklone.”

Naprotiv vece pred bitku slavilo se, pilo, hvalilo i čak su se pričale dosetke i vicevi. Bilo je to pravo srpsko raspoloženje i vera u pobedu, a ne nikako samurajski put u smrt. Da je stvar stajala loše po Turke govori i činjenica da su se i Murat i Bajazit jako zabrinuli pa su čak razmišljali da napred stave kamile a onda su od toga odustali pa se opredeliše za prsa u prsa.

Bilo kako bilo i turski i srpski i latinski i ugarski istoričari do sedamnaestog veka slažu se samo u jednom – Vuk Branković se u bici herojski držao i ubedljivo najbolji bio i njegovo desno krilo je masakriralo tursku vojsku. Dok je centar i levo krilo bilo poraženo što zbog tehnike, što zbog toga da su se naši vojnici u svetlim i krutim okolopima teško kretali. Nekoliko istorijskih izvora decidno tvrdi da je Lazar, kada je video kako je po zlu krenulo, pokušao da napusti bojno polje, ali ga Turci razasuti kao skakavci presretoše, zarobiše i na kraju mu pred Bajazitom odsekoše glavu sa ostalim zarobljenim plemićima.
Bez želje da kvarim izvanredne, tek uspostavljene turističke odnose između Srba i Turaka sve ovo je u cilju da se skrene pažnja da je jedan dobar momak lažno oklevetan i da je sasvim moguće da nas je sve zlo snašlo dok njegova duša ne dobije smiraj i kakav-takav oprost ili izvinjenje.
Bar da ga nadobudni političari po svojim propagandnim mitinzima prestanu da koriste kao globalnu metaforu.
I to bi bilo nešto.
Opsesivno razlučivanje “Ko je Obilić, a ko Vuk Branković”, nas je dovelo u večnu svađu i prokletstvo nesloge.

Vuk jedini ostao u ratu sa Turcima i onda kada je Lazareva porodica sa njima postigla neku vrstu pakta.
Na kraju, Vuk je sve vreme pokušavao da napravi neki pakt sa Ugarima ili Mlečanima i tako odbrani svoje teritorije posle Kosovske bitke. Ipak, da prosečnom srpskom građaninu u ovom profil dajdžestu bude malo jasnije i da shvati da mu je mozak sistematski ispiran kada je ovaj plemiću pitanju, važno je napomenuti činjenicu da je Vuk Branković bio na sahrani mučenika Lazara i da je tu zauzimao jedno od najpočasnijih mesta.

Sa istorijske tačke gledišta Vuk je po svim izvorima hrabar, pošten, odan, religiozan i veran vladar. Ne prihvatajući sporazum koji je crkva i Milica postigla sa Bajazitom, Vuk je – smatrajući da su izdali Lazara – čekao da ga na popuštanje prinudi sila.

Ostaje misterija zašto je Vuk opanjkan kad je očigledno nevin. Ali nas "ponosni" srpski narod morao je da nadje zrtveno jagnje, zbog poraza na Kosovu i slom svega srpskog sto je do tad postojalo.

I ja bih se slozila sa ovom pricom.  Skoro sam na wikipediji citala dosta o tom periodu.  Secam se jos iz skole price o istorijskoj cinjenici da Vuk Brankovic nije starno bio uzdajnik, medjutim kome god da sam je ispricala, nije mi verovao.  Bas je nepravda.  Samo zato sto je covek ostao ziv, kriv je svima.

Ako nekom neku neistinu (ma koliko apsurdna bila) ponovite dovoljno puta, pocece da veruje da je zapravo istina. Vuk Brankovic je veliki covek.

To uopće nije misterija, problem je samo što je teško priznati istinu, osobito kad je na mitu sagrađena ideja nacije.
Riječ je o problemu od kojeg pati svaka nacionalna historiografija, osobito u traumatiziranim društvima kakva su ona na području ex-YU. Jeste li se ikada upiutali zbog čega se povijest/istorija poučava u školama? Istinski odgovor je također skriven. Djeca, dakle ne uče prošlost svog naroda da bi se o njoj informirala, nego da bi stekla uzore i bila ispunjena ponosom pripadanja određenoj naciji. Naime, promotrite li pozorno vidjet ćete da je povijest kao predmet uvijek neprekinut niz heroja i hulja.
Svaka historiografija ovih područja priča otprilike iduću priču: "Naš narod je mali narod, velike prošlosti. Nekada smo bili moćni i pametniji od ... (najčešće Zapada, tj. onih koji su danas uspješniji od nas)." Onda se nižu priče o podvizima kraljeva, vojskovođa, svećenika, pisaca i drugih koji su pronosili slavu nacionalnog imena, no na obzoru se javljaju i "sile zla". Najčešće tu ulogu imaju Turci. Potom lsijedi opis Turaka/sila zla, naravno krajnje mračan i crn, gdje se pripadnike sila zla opisuje kao tek nešto razvijenije od životinja. No kraj sukoba sa silama zla je poznat - nacionalna katastrofa, čije razmjere i mi danas osjećamo i dužni smo ih ispraviti da bi naši kraljevi, vojskovođe i ini nacionalni junaci konačno mogli mirno otpočinuti a nacionalnom imenu da bude vraćena stara slava.
No, kako sam rekao, pored heroja javljaju se i hulje. Maloprije je rečeno kako su sile zla zapravo uvijek u svakom pogledu zaostalije od naših predaka (od kojih nitko i ne može biti ni u čemu bolji, valjda svaki europski narod svojata otkriće vatre), pa bi neki mudriji učenik (osobito kad kasnije stekne još više obrazovanja) mogao doći u dvojbu kako je moguće da su takve junake pobjedili takvi odrpanci i ništarije koje pripadaju silama zla. Naravno, nakon dva stoljeća organizirane nastave povijesti, teško je reći istinu i priznati "zato što su se tih godina bolje borili, zato što naši junaci nisu bili bogovi, niti svemogući ljudi", nego se pribjegava stvaranju ne poraza izvana (tj. sile zla pobjeđuju naše pretke), nego poraza iznutra (tj. pobjeđujemo sami sebe), tj. unošenju elementa izdaje. Počinje nova priča koja glasi: "Kao i često puta u našoj povijesti, naši preci su se pokazali nesložnima. Zbog zavisti, zlobe i urođene nam nesloge jedna hulja je sve zaribala!" Potom slijedi još moralna pouka i upozorenje na slogu modernih sila zla (tj. npr. Hrvata u srpskom i Srba u hrvatskom slučaju - kod nas vlada čvrsto uvjerenje, osobito kod naših nacionalista, da su Srbi najsložniji narod na svijetu, a vjerujem da je i kod vas slično).I eto i poruke, i pouke i objašnjena za sva moderna zla i nedaće s kojima se naše društvo suočava. Krivi su domaći izdajnici (i saradnici okupatora!) koji su prvo unitštili našu državu, taman kad se spremala preuzeti vodeću ulogu u svjetskoj politici, a i danas sprečavaju obnovu nacionalne veličine.

Zbog čega je Vuk Branković postao izdajnik, prilično je jasno iz ostatka tvog posta, tj. njegovih biografskih crta. Bio je jedan od rijetkih velikaša koji je preživio tu bitku i mogao nastaviti pružati otpor. Šurovao je (tj. pokušavao šurovati) s Mađarima i Mlečanima (tj. katolicima!) što mu u ozračju "bolje turban, nego latinska kapa"-politike baš i nije moglo koristiti za popularnost, a ne treba zaboraviti ni glavnu stvar - udovicu Lazara Hrebljanovića i njegovu malodobnu djecu. Utjecaj koji je Lazar imao u Srbiji, mogao je preuzeti upravo Vuk Branković (jer Srbija nije bila okupirana 1389.), a stigma izdajnika mu je mogla (kao što i jest) odmoći u tome (no nije previše pomogla Hrebljanovićima). Ovime ne želim stvarati nekakvu teoriju zavjere između Pravoslavne crkve, Lazarove udovice i guslara, no svaki od tih elemenata je nesumnjivo točan (takvih primjera "izdajnika" se može naći u povijesti svakog naroda, a svi se kreću po sličnom obrascu) i protokom vremena i prelaskom u dio narodne tradicije (vjerojatno svako srpsko dijete zna da je Branković izdajica i prije nego li u školi počne učiti o njemu) omogućili su prešućivanje istine: da se u povijesti (kao i u sportu, životu...) može izgubiti i od onoga kojeg smatramo lošijim od sebe i da sami (naravno, bez naših hulja) nismo uvijek najbolji, najpametniji, najljepši i naj, naj, naj (a postojanje hulja nam omogućuje baš takvu iluziju.).

Aj to sada prevedi, ja nista ne razumem....

Laslo, svaka cast na dugackom textu, uzivao sam citajuci ga. Cak sam ga i sacuvao, da ga ne bi neki otachastveni moderator obrisao.

Zasto burek nema ignore listu da ne moram da skrolujem preko postova poput thug-ovog?

imas za te stvari ne-ovisni bedevetdva 

Otkud tebi ideja da ovde ima takijeh moderatora. Mogu ja da se ne slazem sa nekim, ali dok ne vredja necu da brisem postove.
A Laslo je inace kralj (cim covek kaze da je Prosinecki legenda ), tako da njegove postove nema sanse da brisem.

Drugo je kad se prica o savremenoj istoriji gde imas dokaze, poput istorijskog trenutka kada je napadnut USA teroristickim napadnom koji su prihvatili milijarde ljude, e sada da bi ti dokazao suprotno imas neki valjan dokaz i naravno prihvataju neki ljudi koji razmisljaju svojom glavom i naravno budale koje eto drze se kao pijan plota sta im predsednik, tv ili sto vecina kaze.

Ali uvek istoriju pisu pobednici, tako da taj akt se okarakterisao kao napad talibana a ne iscenirani napad da bi dobili razlog da napadnu Avganistan i Irak.

Naranvo da su ljudi prihvatali sve i svasta, to se ne tice samo Kosovskog boja to se tice cele istorije.

Najsmesnije je sto se ovde dokazuje sta se desilo pre skoro 800 godina, niti imas dokaze, crkva koja je vodila knjige ga je oznacila kao izdajnika i tu je kraj...


Nepoznati_prolazik, jesi li ti pisao tekst ili si copirao?

Samo mali offtopic. Koliko ja poznajem SF-a mislim da bi skinuo glavu moderatoru koji bi nešto obrisao. Eto, ja tu dolazim već nekoliko godina (zadnjih tri malo rijeđe ) pa se ne sjećam da su ikome postovi bili brisani, ako nisu bili običan flod, čak ni kad je SF bio neukusno vrijeđan na privatnoj osnovi, nije dozvoljavao da se išta briše.

@ thug_life


Koliko vidiš iz tekstova o Vuku Brankoviću, onovremeni izvori dozvoljavaju da ga se promatra kao izdajnika, ali i da se takvom mišljenju može suprotstaviti. Slažem se s tobom kad govoriš da je o nekim stvarima izlišno raspravljati (što se u historiografiji, nažalost često događa) kada je očito da je jedini istinit (ili bolje rečeno najbliži istini) zaključak onaj koji već postoji, ali mislim da je iz ove teme o Vuku Brankoviću vidljivo da stvari nisu bile onakve kakve su narodni guslari unijeli u tradiciju.