Vranjanac mesec dana duže ostao u bolnici, jer niko od njegovo petoro dece :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Česta je sitaucija da roditelji nemaju ni najosnovnija sredstva za život, da su usamljeni i na ivici egzistencije, jer ih niko ne obilazi, niti vodi brigu o njima, a da imaju odraslo dete ili decu, koja uživaju raskošan život. Nažalost, često ni odrasla deca nemaju sredstava za život, pa se roditelji za podmirivanje najosnovnijih životnih potreba oslanjaju na skromnu penziju ili na socijalnu pomoć. Najstrašnije, nekada se dešava da su roditelji izloženi nasilju od strane svog potomstva.

Porodični zakon Srbije definiše izdržavanje kao pravo i dužnost članova porodice, ali definiše i da odricanje od prava na izdržavanje neće imati nikakva pravna dejstva. Ovo pravo, pravo na zakosnko izdržavanje, ne može da zastari. Pravo na izdržavanje je, dakle, propisano kao osnovno načelo porodičnog prava. Zakonsko izdržavanje je obaveza koja je regulisana Porodičnim zakonom. Prema Porodičnom zakonu roditelj koji je nesposoban za rad i pri tom nema dovoljno sredstava za izdržavanje, ima pravo na izdržavanje od punoletnog deteta ili drugog krvnog srodnika u pravoj nishodnoj liniji, odnosno od maloletnog deteta koje stiče zaradu ili ima prihode od imovine, srazmerno njegovim mogućnostima. Ovo pravo nema roditelj ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za dete odnosno drugog krvnog srodnika. To su sve one situacije kada bi sud ocenio da je nepravično da dete izdržava svog roditelja. Na primer, ukoliko se roditelj ogrešio o dete u prošlosti tako što se nije staro o njemu nikada, a sada, u starosti, traži da bude izdržavan od potomka.

Obaveza izdržavanja se određuje u skladu sa potrebama poverioca izdržavanja tj. roditelja i vodeći računa o mogućnostima dužnika izdržavanja tj. potomka, a uvek se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja. Minimalna suma izdržavanja je ona koja se periodično utvrđuje od strane ministarstva nadležnog za porodičnu zaštitu, u skladu sa zakonom, kao naknada za hranjenike, odnosno za lica na porodičnom smeštaju.

Porodični zakon precizira da se potrebe roditelja mogu ceniti u odnosu na njegove godine, zdravlje, obrazovanje, imovinu, prihode i u odnosu na druge okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja. Potrebe poverioca izdržavanja se razlikuju od slučaja do slučaja i ne mogu se smatrati istim u svakom konkretnom slučaju.

U sudskoj praksi je iskristalisan stav da poverilac izdržavanja ne mora da otuđi svoju nepokretnost u kojoj živi kako bi od dobijenog novca izdržavao sam sebe. Kakve su mogućnosti potomka ceniće se u skladu sa njegovim prihodima, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegovom imovinom, njegovim ličnim potrebama, obavezom da izdržava druga lica i u skladu sa svim drugim okolnostima od značaja za određivanje izdržavanja.

Pravilo je da se izdržavanje određuje u novcu, ali sasvim je moguće odrediti ga i na drugi način ukoliko postoji o tome sporazum roditelja i deteta. To bi bilo izvodljivo ukoliko su roditelju neophodni lekovi i hrana, pa se roditelj i dete sporazumeju da na taj način dete izdržava roditelja. Najčešće se izdržavanje daje u naturi kada između roditelja i deteta postoji zajednica života. Ovaj sporazum, sporazum o zakonskom izdržavanju se mora sačiniti u obliku javnobeležničkog zapisa, kako je definisano odredbama Porodičnog zakona.

Poverilac izdržavanja tj. roditelj ima pravo da po svom izboru zahteva da visina izdržavanja bude određena u fiksnom mesečnom novčanom iznosu ili u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja tj. deteta. Preporuka je to ipak bude fiksni mesečni iznos, jer često zaposlenje neklog lica danas ne znači da će tako biti i u buduće, te se na taj način predupređuje mogućnost da kada davalac izdržavanja ostane bez redovnih mesečnih novčanih primanja prekine sa davanjem izdržavanja i da se zbog toga mora pokrenuti novi postupak pred sudom za izmenu ranije odluke. Interesantna je odredba pomenutog zakona koja precizira da ukoliko se visina izdržavanja određuje u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja (zarada, naknada zarade, penzija, autorski honorar itd.), onda visina izdržavanja, po pravilu, ne sme biti manja od 15% niti veća od 50% redovnih mesečnih novčanih primanja potomka umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Izdržavanje može trajati neograničeno ili ograničeno vreme, što zavisi od potreba poverioca izdržavanja i mogućnosti dužnika izdržavanja. Takođe, kada se promene okolnosti od donošenja prethodne odluke moguće je da se izdržavanje poveća ili smanji, što sud ocenjuje u svakom konkretnom slučaju.

Izdržavanje prestaje u slučaju smrti poverioca ili dužnika izdržavanja, a izdržavanje može da prestane kada roditelj stekne dovoljno sredstava za izdržavanje ili kada dužnik izdržavanja tj. dete izgubi mogućnost za davanje izdržavanja ili davanje izdržavanja postane za njega očigledno nepravično.

Izdržavanje se može regulisati i ugovorom između roditelja i deteta i to ugovorom o doživotnom izdržavanju npr. Međutim, kada sporazum nije moguć, zakonsko izdržavanje se može tražiti pred sudom i to tužbom.

Zakon o parničnom postupku određuje da je za suđenje u sporovima o zakonskom izdržavanju, ako je tužilac lice koje traži izdržavanje, pored suda opšte mesne nadležnosti, a to je sud na čijem području tuženi ima prebivalište, nadležan i sud na čijem području tužilac ima prebivalište, odnosno boravište. Tužbu sudu mogu podneti i roditelj koji traži zakonsko izdržavanje i dete koje je obavezano da daje izdržavanje kada želi da se izmeni ranija odluka suda zbog promenjenih okolnosti ili da sud donese odluku o prestanku ove obaveze ako više za nju nema zakonskih uslova. U prvom stepenu prospisana je nadležnost Višeg suda, a u postupku po žalbi na presudu nadležnost Apelacionog suda. Lice koje nema dovoljno sredstva da plati troškove pokretanja ovog postupka i celog postupka do donošenja konačne odluke suda o tome ko će snositi troškove postupka ima pravo na besplatnu pravnu pomoć. Postupak se odlikuje tzv. naročitom hitnošću. Prvo ročište zakazuje se tako da bude održano u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sud, a drugostepeni sud ima obavezu da donese odluku u roku od 15 dana od dana kada mu je dostavljena žalba. Isto tako, sud nije vezan granicama koji su postavljeni u tužbenom zahtevu za izdržavanje i tako sud može odluliti da izdržavanje bude više nego što je traženo u tužbenom zahtevu ili suprotno, manje, a sve u skladu sa okolnostima svakog slučaja. Tako da se ovaj postupak odlikuje još jednom razlikom u odnosu na druge, a to je opisano odstupanje od načela dispozicije.

Takođe, Zakon o obligacionim odnosima isključuje mogućnost kompenzacije uzajmanih potraživanja poverioca i dužnika zakonskog izdržavanja, a to znači da ne može potomak da traži da se njegova obaveza da daje izdržavanje prebije sa nekim dugom koji ima roditelj prema njemu.

Važno je pomenuti da u izvšnom postupku potraživanja na osnovu zakonskog izdržavanja imaju prvenstvo namirenja bez obzira na ostala potraživanja poverilaca izvršnog dužnika, a ona moraju da budu dokazana izvršnom ispravom i prijavljena na vreme u izvršnom postupku, kako je regulisano Zakonom o izvršenju i obezbeđenju.

Zakon o obligacionim odnosima propisuje da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim vremenskim razmacima, kao što su potraživanja izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja. Isto tako, kada neko prouzrokuje smrt lica koje daje izdržavanje odnosno potomka koje izdržava roditelja u ovom slučaju, lice koje je poginuli izdržavao ili redovno pomagao, kao i ono koje je po zakonu imalo pravo zahtevati izdržavanje od poginulog, ima pravo na naknadu štete koju trpi gubitkom izdržavanja, odnosno pomaganja. Ova šteta se može nadoknaditi plaćanjem novčane rente, čiji se iznos odmerava s obzirom na sve okolnosti slučaja, a koji ne može biti veći od onoga što bi oštećenik dobijao od poginulog da je ostao u životu.

Zakon o radu propisuje da zaposleni (u ovom slučaju dužnik izdržavanja) ima pravo na odsustvo sa rada uz naknadu zarade u ukupnom trajanju od pet radnih dana u kalendarskoj godini zbog teže bolesti člana uže porodice u koje spadaju i roditelji. Isto tako, ovaj zakon propisuje da lice koje se stara o osobi oštećenoj cerebralnom paralizom, dečijom paralizom, nekom vrstom plegije ili oboleloj od mišićne distrofije i ostalim teškim oboljenjima, na osnovu mišljenja nadležnog zdravstvenog organa, može na svoj zahtev da radi sa nepunim radnim vremenom, ali ne kraćim od polovine punog radnog vremena i da ostvaruje pravo na odgovarjuću zaradu, srazmerno vremenu provedenom na radu, u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Zakon o nasleđivanju propisuje da je lice koje se teže ogrešilo o ostavioca neispunjenjem zakonske obaveze izdržavanja nedostojno da bude naslednik, a isto tako ono može biti isključeno iz prava na nužni deo. Sud na nedostojnost nekog lica pazi po službenoj dužnosti. Ipak, ostavilac ima pravo da oprosti nedostojnost i to mora biti učinjeno u obliku potrebnom za zaveštanje. Nedostojnost nije smetnja za potomke nedostojnog lica koji mogu naslediti kao da je nedostojno lice umrlo pre ostavioca.

Krivični zakonik u 195. članu propisuje kao krivično delo nedavanje izdržavanja, pa je tako propisano da lice koje ne daje izdržavanje za lice koje je po zakonu dužan da izdržava, a pri tome je ta dužnost utvrđena izvršnom sudskom odlukom ili izvršnim poravnanjem pred sudom ili nekim drugim nadležnim organom, u iznosu i na način kako je to odlukom ili poravnanjem utvrđeno, biće kažnjeno novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine. Neće biti kažnjeno lice koje iz opravdanih razloga nije davalo izdržavanje, što se ceni u svakom konkretnom slučaju i vrlo se restriktivno ceni standard opravdanih razloga koji bi omogućili izbegavanje kazne. Ako za roditelja usled nedavanja zakonskog izdržavanja na koje je obavezan davalac nastanu teške posledice, učinilac će biti strože kažnjen i to kaznom zatvora od tri meseca do tri godine. Sud, međutim, najčešće pribegava izricanju uslovne osude kada postoje zakonski uslovi za to. Tada sud može odrediti obavezu učiniocu da izmiri sve dospele obaveze i da dalje uredno daje izdržavanje. Ako lice ne ispuni svoju obavezu navedenu u uslovnoj osudi, doći će do opozivanja iste.