O maglici, travi i pesku

   Maleni dečak bio je sav prepadnut. Zmijarica je nežno dotakla njegovo vruće čelo. Iza nje, troje odraslih stajahu u zbijenoj grupici; posmatrali su, ispunjeni sumnjom, ali su se plašili da svoju zabrinutost ispolje ma čim sem suženim linijama oko očiju. Bojali su se same Zmijarice isto koliko su se bojali da im ne umre ovo dete, njihovo jedino. U mračnom šatoru, svetlo treperavih lampi nije donosilo mnogo ohrabrenja.
     Dete je gledalo očima tako tamnim da se zenice nisu videle i tako tupim da se Zmijarica bojala da će dete umreti. Pogladila je njegovu kosu. Kosa je bila dugačka i vrlo bleda i zato je svojom bojom upadljivo odskakala od dečakove tamne kože, kože koja je ispod i nekoliko centimetara uokolo kosmatog dela glave bila suva i neravna. Da je Zmijarica posetila ove ljude pre nekoliko meseci, mogla je još tada videti da je ovo dete obolelo.
     "Donesite moju torbu, molim", reče Zmijarica.
     Roditelji dečaka trgoše se od njenog blagog glasa. Možda su očekivali da čuju kreštanje svrake ili šištanje zmije? Sad je Zmijarica po prvi put progovorila u njihovom prisustvu. Ranije, samo ih je posmatrala, kad su njih troje došli da je izdaleka gledaju i da šapuću o njenoj profesiji i njenoj mladosti; i samo je klimnula, kad su joj konačno prišli i zamolili je za pomoć. Možda su od tada pa sve do sada mislili da ne može da govori.
     Mlađi od dvojice muškaraca, čovek svetle kose, podiže njenu kožnu torbu. Držao je torbu daleko od svog tela i nagnuo se daleko napred da je doda Zmijarici; disao je plitko, nozdrva raširenih kao da hoće da uhvati jedva osetni miris mošusa u suvom pustinjskom vazduhu. Zmijarica se već manje-više navikla na takvu nelagodnost kod ljudi koji su joj prilazili. Često je to viđala.
     U trenutku kad je Zmijarica pružila ruku, mladić se trgao unazad i ispustio torbu. Zmijarica se bacila i jedva uhvatila torbu, koju je zatim blago spustila na pod, a mladoga čoveka je pogledala prekorno. Njegov muž i njegova žena priđoše mu i dodirnuše ga, da ublaže njegov strah. "Jednom su ga ujele zmije", reče žena, koja beše crnokosa i zgodna. "Tad je umalo umro." Govorila je tako kao da želi da ga opravda, ali ne i da se izvinjava.
     "Izvinjavam se", reče mladi čovek. "Ali video sam..." Načinio je pokret kao da pokazuje ka njoj. Drhtao je i vidljivo se trudio da obuzda strah. Zmijarica je bacila pogled dole, na svoje rame; već neko vreme podsvesno je znala da se tu nešto nalazi i kreće. Majušna zmija, tanka kao prst na ruci novorođenčeta, skliznula je oko njenog vrata i svojom uzanom glavicom izvirila ispod njenih kratkih kovrdža. Zmija je njušila vazduh laganim, smirenim palacanjem trokrakog jezika, koji bi prvo isplazila, mahnula njime gore-dole, pa ga uvukla, da oseti ukus raznih mirisa. "A, pa to je samo Trava", reče Zmijarica. "Ne može vam on ništa."
     Da je bio veći, Trava bi mogao nekoga i uplašiti: bio je bledozelen, ali su krljušti oko njegovih usta bile crvene, kao da se upravo nažderao na način sisara, komadajući plen. No on je, u stvari, jeo na mnogo uredniji način.
     Dete je zajecalo. Ali tek što je zajecao, dečačić je i zaćutao; možda su mu rekli da će se Zmijarica uvrediti ako čuje plakanje. Bilo joj je krivo što ovaj narod sebi uskraćuje taj jednostavni način da srcu olakša. Okrenula je leđa odraslima, žaleći što se oni toliko plaše zmija, ali svesna da bi isuviše vremena bilo potrebno da ih ubedi da promene stav. "Dobro je", rekla je dečku. "Trava je dobar, suv i mekan, a ako ga ostavim da te čuva, ni sama smrt neće moći da priđe tvom krevetu." Trava je
     skliznuo, ulio se u njenu uzanu, prljavu šaku i ona pruži zmiju dečaku. "Samo polako", reče.
     Dečak je ispružio ruku i dotakao glatke krljušti vrhom prsta. Zmijarica je osetila da je i za takav jednostavan pokret bio potreban veliki napor; ipak on se nasmešio.
     "Kako se zoveš?"
     Pogledao je ka roditeljima i kad su oni posle malo oklevanja klimnuli, prošaputao: "Stavin." Nije imao ni snage ni daha da progovori glasno.
     "A ja se zovem Zmijarica, Stavine, i vrlo skoro, već ujutru, moraću nešto da ti uradim što će da boli. U početku će da zaboli, a zatim ćeš osećati bolove u telu nekoliko dana, ali posle će ti biti bolje."
     Gledao ju je ozbiljno. Zmijarica je shvatila da dečko sve razume i da se boji, ali da se ovako ipak boji manje nego da je pokušala da laže. Mora biti da je trpeo sve veće bolove što se bolest više pogoršavala, ali izgleda da su ga svi u njegovoj okolini samo tešili, nadajući se da će bolest ili da prode, ili da ga brzo usmrti.
     Zmijarica je stavila Travu na dečakov jastuk. Privukla je torbu bliže. Na njen dodir, brava se otvori. Odrasli su još zazirali od nje; mogli su samo da je se plaše zato što nije bilo ni vremena ni razloga da osete poverenje. Žena je bila u takvim godinama da se lako moglo desiti da više ne rađa.
     Po njihovim očima i tajnim dodirima, po njihovoj zabrinutosti, znala je da ovo jedno dete veoma vole. Da ga nisu voleli izuzetno mnogo, ne bi ni pozvali Zmijaricu, u ovoj zemlji.
     Bila je noć i već je bilo prohladno. Zato je Pesak izašao iz torbe tromo, klateći glavom, palacajući, tragajući za mirisima, ukusima, toplotom tela.
     "Jel' to...", poče stariji muž, glasom tihim i mudrim, ali i uplašenim. Pesak je osetio strah, pa je zabacio glavu u položaj za napad i tiho zazvečao repom. Zmijarica je progovorila, pokrenula šaku, zatim celu ruku ka Pesku. Na to se ova jamska zmija-otrovnica opustila i potekla ukrug i ukrug oko njenog ručnog zgloba, formirajući niz crnosmeđih narukvica. "Ne", reče Zmijarica, "ne može Pesak da pomogne vašem sinu, bolest je predaleko odmakla. Znam da vam nije lako, ali, molim vas, smirite se. Ovo je za vas strašno, ali ja činim što mogu."
     Maglica nije htela da izađe dok je neko ne uznemiri. Zato je njena vlasnica morala da kuca po torbi i konačno da dvaput gurne Maglicu. Zmijarica je prvo osetila vibraciju krljušti koje klizaju, a onda, iznenada, albino kobra polete uvis. Izlazila je iz torbe vrlo brzo, pa ipak nikako da sasvim izađe, kao da joj kraja nema. Uzdigla se, zabacila glavu, izbacila vazduh iz pluća uz glasno šištanje. Raširila je plašt iza glave. Iza Zmijaričinih leđa troje ljudi jeknuše od straha, kao da ih je neko već napao, čim videše na poleđini Magličinog plašta šaru u obliku naočara, karakterističnu za kobre. Zmijarica na ljude uopšte nije obraćala pažnju, nego se obratila velikoj kobri, čija se glava sad uzdizala od poda već više od metar. Svojim rečima fokusirala je pažnju zmije. "A, ti. Besno stvorenje. Lezi. Vreme je da zaradiš za večeru. Razgovaraj sa ovim detetom. i dodirni ga. Zove se Stavin." Postepeno je Maglica opustila svoj plašt i onda dopustila Zmijarici da je dodirne. Zmijarica ju je čvrsto uhvatila iza glave, i držala ju je tako da je zmija morala gledati u dečaka. Svetlost lampi odražavala se u srebrnim očima kobre. "Stavine", reče Zmijarica, "Maglica će sad samo da se upozna sa tobom. Obećavam da će te ovog puta samo blago dodirnuti."
     Ipak je Stavin zadrhtao kad je Maglica dotakla njegova uzana prsa. Zmijarica nije puštala glavu zmije, ali je omogućila da zmija svojim telom klizi po dečakovom telu. Dužina ove kobre bila je četvorostruko veća od dečakove visine. Obmotala se sada oko dečakovog natečenog trbuha, obujmila ga kolutima svog belog tela, istegla se i pritiskala glavom ka dečakovom licu, vršeći pritisak na Zmijaričinu ruku. Maglica je na dečakov prestrašen pogled uzvraćala netremičnim zurenjem svojih očiju, koje nisu ni imale kapke. Zmijarica je dopustila Maglici da se još malo primakne.
     A zmijurina zapalaca jezikom, da oseti ukus ovog deteta.
     Mlađi suprug tiho uzviknu od straha. Zato se Stavin trže i zato se sad Maglica zabaci unazad, zinu, otkrivši svoje otrovne zube, šišteći. Zmijarica je pošla malo unazad i čučnula. Uzdahnula je. Ponekad, u drugim zemljama, bilo je moguće pustiti srodnike da prisustvuju lečenju, ali ovde ne. "Morate izaći", rekla je blago. "Opasno je uplašiti Maglicu."
     "Neću..."
     "Žao mi je. Morate sačekati napolju."
     Mlađi muž, ili možda žena, mogli su sad da počnu da se raspravljaju i da pri tom upotrebljavaju neodržive argumente, da postavljaju pitanja na koja se ne može odgovoriti, ali ih je stariji muž okrenuo, uzeo za ruke i izveo napolje. U trenutku kad je on podizao platno na vratima šatora, Zmijarica reče:
     "Potrebna mi je jedna mala životinja, bilo koja, samo da ima krzno i da je živa."
     "Naći ćemo", reče stariji muž. Troje roditelja izidoše u svetlu noć. Zmijarica je čula njihove korake u pesku izvan šatora.
     Uzela je Maglicu u krilo i stala da je umiruje. Kobra se obmotala, da bi se zagrejala, oko Zmijaričinog vitkog struka. Kobra je od gladi postajala nervoznija nego obično, a sad je bila gladna, baš kao i Zmijarica. Putujući preko pustinje od crnog peska, našli su dovoljno vode, ali u Zmijaričine zamke ništa se nije ulovilo. Bilo je leto, vreme je bilo toplo i mnoga krznata stvorenja koja bi Maglici i Zmijarici bila prava poslastica provodila su vreme u obamrlosti, u letnjem snu. A kad god su zmije ostajale bez redovnih obroka i Zmijarica je počinjala gladovanje.
     Bilo joj je žao kad je videla da se Stavin sad još više plaši. "Žao mi je što sam rekla tvojima da izađu. Uskoro će moći da se vrate", reče mu.
     Oči su mu bile sjajne. Bio je na ivici suza. "Rekli su mi da vas slušam."
     "Bilo bi najbolje da plačeš, ako možeš", reče Zmijarica. "Nije plač neka strašna stvar." Ali Stavin ovo kao da nije razumeo, pa je odlučila da ne navaljuje. Znala je da narod ovog surovog kraja izdržava tako što nikad ne plače, nikad ne oplakuje, nikad se ne smeje. Ovde narod nije sebi dozvoljavao žaljenje, a radosti samo malo; ali je opstajao.
     Maglica se smirila do mrzovoljnosti. Sad ju je Zmijarica odmotala sa sebe i stavila na ležaj uz dečaka. Dok se kobra kretala, Zmijarica je vodila njenu glavu, osećajući pod prstima napetost onih mišića koji služe za napad i ujed. "Ona će te dodirivati jezikom", rekla je Stavinu. "To može da golica, ali ne boli. Ona jezikom miriše kao ti nosem."
     "Miriše jezikom?"
     Zmijarica je klimnula i nasmešila se, a Maglica je palacavim jezikom blago pomazila Stavinov obraz. Stavin se nije trgao; pažljivo ju je posmatrao. Dečje oduševljenje saznanjem privremeno je potisnulo bolove. Ležao je savršeno mirno dok je Magličin dugački jezik prelazio preko njegovih obraza, očiju, usta. "Ona proba ukus bolesti", reče Zmijarica. Maglica prestade da navaljuje glavom napred, povuče se, a Zmijarica se vrati u čučeći položaj i pusti je. Kobra se spiralno pope uz njenu ruku i leže joj na pleća.
     "Spavaj, Stavine", reče Zmijarica. "Imaj poverenja u mene, i ne boj se jutra."
     Stavin je nekoliko trenutaka zurio u nju, tražeći istinu u njenim plavim očima. "'Oće Trava da me čuva?"
     Iznenadilo ju je to pitanje, zapravo onaj stepen prihvatanja koji se tim pitanjem ispoljio. Sklonila mu je kosu sa čela i nasmešila se osmehom ispod koga samo što nisu navrle suze. "Naravno." Dohvatila je Travu sa jastuka. "Moraš ovo dete da čuvaš noćas i da paziš na njega." Zmija ležaše mirno u njenoj šaci, svetlucajući očima. Položila je zmiju blago nazad na jastuk.
     "Sad spavaj."
     Stavin je sklopio oči i odjednom kao da je život izišao iz njega. Promena je bila tako velika da se Zmijarica naže napred da ga pipne, da se uveri da nije umro; onda vide da dečko diše, mada plitko i polako. Zašuškala je ćebe oko njega i ustala.
     Ta nagla promena položaja tela donela joj je vrtoglavicu; zateturala se, pa učvrstila na nogama. Na njenim plećima Maglica se zategla.
     Zmijaricu su oči pekle, a stvari oko sebe videla je previše oštro, sa onom vrstom jasnoće koja se doživljava u groznici. Skupila je snagu da se odupre gladi i iscrpljenosti. Sagla se polako i podigla kožnu torbu. Maglica vrhom jezika dotače njen obraz. Zmijarici je i dalje smetalo zujanje u ušima.
     Odgurnula je platno na ulazu u šator i osetila olakšanje zbog činjenice da je još noć. Mogla je Zmijarica da izdrži toplotu dana, ali bi se blistavost sunca kovitlala u njoj, pržeći je. Sigurno je pun mesec; iako su oblaci zaklonili celo nebo, kroz njih se difuzno širilo toliko svetlosti da se nebo činilo sivim od horizonta do horizonta. Uokolo nje bejahu šatori, a iza njih grupe bezobličnih senki uzdignutih od tla. Ovde, na ivici pustinje, vode je bilo toliko da je žbunje, u grupicama, pa i malenim gustišima, moglo da opstaje i tako obezbeđuje hranu i zaklon za svakovrsna živa bića. Crni pesak, koji se preko dana iskrio i time zaslepljivao putnike, u noći je izgledao kao sloj mekane čađi. Ali čim je Zmijarica iskoračila iz šatora, ta iluzija mekoće nestade; njene čizme se zariše, krckajući, u oštre, tvrde čestice.
     Stavinova porodica je čekala, sedeći između šatora u zbijenoj grupi. Šatori ovoga naselja bili su pobodeni na prostoru sa kog je žbunje uklonjeno čupanjem i spaljivanjem. Ljudi su sedeli na pesku. Gledali su je ćutke, nadajući se samo kroz poglede, ne pokazujući izrazima lica ništa. Uz njih je sedela jedna žena nešto mlađa od Stavinove majke. Bila je obučena kao i ostali, u dugu opuštenu odeždu, ali je na sebi imala jedan ukras, jedini ukras koji je Zmijarica kod ovog naroda ikada videla: kružnu pločicu koja označava vođu, okačenu oko vrata kožnim kaišem. Da je ona starijem mužu neki rod, videlo se po mnogim detaljima: po visokim jagodicama, po ravnim, oštro ograničenim površinama na licu, po tome što je njegova kosa već bila sasvim seda, a njena rano prešla iz potpuno crne u prosedu, kao i po tome što su im oboma oči imale onu tamnu nijansu najpogodniju za opstanak u pustinji, pod jakim suncem. Na zemlji do njihovih nogu neka mala crna životinja uhvaćena u mrežu trzala se, ne bi li se oslobodila, i povremeno je slabašno cičala.
     "Stavin je zaspao", reče Zrnijarica. "Ne uznemiravajte ga, ali idite kod njega ako se probudi."
     Žena i mlađi muž ustadoše i odoše unutra, ali stariji muž stade pred nju. "Da li ćeš moći da mu pomogneš?"
     "Nadam se da ćemo moći. Tumor je u odmakloj fazi, ali izgleda da se sastoji iz samo jednog komada." Sopstveni glas zvučao joj je udaljeno i šuplje, kao da laže. "Maglica će biti spremna ujutru."
     Osećala je da treba još nekim rečima da ga umiri, ali te reči nije nalazila.
     "Moja sestra je htela da razgovara s tobom", reče on i ode ostavivši njih dve nasamo. Nije se potrudio ni da jednu drugoj predstavi, pa čak ni da sebe malo uzdigne tako što bi rekao da je ta visoka žena predvodnik ove naseobine. Zmijarica pogleda za njim, ali samo vide kako se ulaz u šator zatvara. Još dublje je osetila svoju iscrpljenost, a Maglica polegla po njenim leđima i ramenima bila joj je, po prvi put, težak teret.
     "Je li ti dobro?"
     Zmijarica se okrete. Ova je žena prilazila sa prirodnom elegancijom, ali u isti mah i pomalo nezgrapno, jer je bila u odmakloj trudnoći. Zmijarica je morala da pogleda uvis da bi joj videla oči. Ova žena je imala majušne bore u uglovima očiju, kao da se ponekad smejala u tajnosti. Sad se nasmešila, ali zabrinuto. "Izgledaš veoma umorna. Da odredim nekoga da ti pripremi postelju?"
     "Ne sad", reče Zmijarica. "Ne još. Spavaću tek posle."
     Zapovednica je ispitivački gledala u nju i Zmijarica oseti da im je zajedničko to što obe nose teret odgovornosti.
     "Razumem. Valjda. Možemo li nešto da ti obezbedimo? Treba li neko da ti pomogne oko tvojih preparata?"
     Zmijarici su ova pitanja izgledala komplikovana. Kao da su to nekakvi složeni problemi, okretala ih je u svome zamorenom mozgu, pregledala ih je, rastavljala na delove i konačno shvatila šta znače. "Mom poniju je potrebno hrane i vode..."
     "Za to smo se već pobrinuli."
     "I potreban mi je neko ko će pomoći oko Maglice. Neko jak. Ali važnije je da se ne plaši."
     Zapovednica je klimnula. "Pomogla bih ja", reče, "ali u poslednje vreme sam nešto nezgrapna. Naći ću nekog."
     "Hvala ti."
     Ponovo se uozbiljivši, žena je krenula, glave malo pognute, ka jednoj manjoj grupi šatora. Zmijarica ju je ispratila pogledom i divila se njenoj gracioznosti. Činilo joj se da je u poređenju sa ovom ženom mala, mlada i gruba. Pesak, koji joj je dotle bio kao narukvica, poče da se odmotava sa njenog ručnog zgloba. Po načinu kako su njegove krljušti klizile preko njene kože osetila je na šta se sprema i uhvatila ga je pre nego što je mogao da padne na zemlju. Pesak je iz njenih ruku izvio i uzdigao gornji deo tela. Palacao je i zurio prema maloj životinji, osećajući njenu telesnu toplotu, osećajući miris njenog straha. "Ma znam da si gladan", reče Zmijarica, "ali to stvorenje nije za tebe." Stavila je Peska u torbu, zatim je digla i Maglicu sa ramena i pustila je da se svije unutar mračne pregrade u istoj torbi. Životinjica je ciknula i ponovo počela da se bacaka čim Zmijaričina mutna senka pređe preko nje. Zmijarica se saže i uze zverčicu. Brzi niz prestrašenih krikova postepeno se smirivao i konačno je prestao, jer ju je Zmijarica blago milovala. Konačno je životinjica ležala mirno, teško dišući, iscrpljena, i zurila u Zmijaricu žutim očima. Imala je dugačke zadnje noge i široke, šiljate uši, a nos joj se trzao od mirisa zmija. Meko crno krzno bilo je izdeljeno na nepravilne rombove tamo gde su se konopci mreže urezali. "Žalosti me da ti oduzmem život", reče Zmijarica životinjici. "Ali bar neće više biti straha, a neće te ni boleti." Sklopila je šaku nežno oko nje, gladeći je i dalje, i stisnula kičmu odmah ispod lobanje. Zatim je povukla, samo jednom, brzo. Životinja kao da se nešto malo borila, ali bila je u stvari već mrtva. Zgrčila se: privukla je noge uz telo i skupila drhtave prste sve četiri noge u male pesnice. Izgledalo je kao da još zuri u Zmijaricu. Ova je sad oslobodila telo životinjice od mreže. Zmijarica je iz fišeklije na svom opasaču izdvojila, između staklenih bočica, tako majušnih da su to pre bile cevčice sa zatvaračima, jednu; razdvojila je stisnute vilice životinjice i pustila da među njih padne samo jedna kap mutne supstance iz bočice. Zatim je brzo prišla torbi, otvorila je i pozvala Maglicu. Kobra izađe polako, klizeći preko ivice, spuštenog plašta iza glave, vukući se preko oštrog peska. Mlečnobele krljušti odbijale su tanku svetlost. Osetila je miris životinjice, potekla ka njoj, pecnula je jezikom. Za trenutak se Zmijarica pobojala da će kobra odbiti mrtvo meso, ali telo je bilo još toplo, još se refleksno grčilo, a kobra je bila veoma gladna. "Zalogajčić za tebe", progovori Zmijarica kobri; navika, stečena u dugoj samoći. "Da ti otvori apetit." Maglica onjuši životinjicu, uzmače glavom unazad i napade, zarivajući svoje kratke otrovne zube u maleno telo, ujedajući ponovo i ponovo, ispumpavajući svoj rezervoar otrova. Pustila je plen samo da bi ga odmah još bolje zahvatila, a onda poče da namiče svoje vilice sa svih strana na plen, koji će joj jedva malčice raširiti grlo. Kad je to završeno i kad je Maglica mirno ležala na pesku, vareći svoj mali obrok, Zmijarica je sela pokraj svoje kobre, držala ju je i čekala. Čula je korake na oštrome pesku. "Poslaše me da ti pomognem." Čovek je bio mlad, mada je u svojoj crnoj kosi imao i po koju belu vlas. Bio je viši od Zmijarice i prilično zgodan. Oči su mu bile crne, lice oštro, a kosa povučena unazad i vezana iza potiljka. Izrazom lica ništa nije otkrivao. "Bojiš li se?" "Radiću kako mi kažeš." Iako mu se telo nije razaznavalo ispod dugačke odežde, snaga mu se poznavala po dugačkim, lepim rukama. "Onda drži telo zmije i ne daj da te iznenadi." Maglica je počela da se trza od efekta hemikalije koju je Zmijarica usula u mrtvu životinjicu. Kobrine oči sad su buljile ne videći ništa. "Ako ugrize..." "Drž' brzo!" Mladić je posegnuo oberučke, ali je njegovo oklevanje bilo predugo. Maglica se izvila i ošinula repom, zahvativši ga posred lica. Zateturao se unazad, bar isto toliko zbog iznenađenja koliko i zbog bola. Zmijarica nije popuštala svoj čvrsti zahvat iza vilica zmije, a ujedno se borila da zmiju savlada čitavom dužinom. Maglica nije spadala u zmije daviteljke, ali svejedno je bila glatka, jaka i brza. Šibala je na sve strane, a dah joj je izlazio iz pluća u dugim šištavim mlazevima. Sad bi ugrizla sve što bi dohvatila. Boreći se, Zmijarica je uspela da stisne otrovne žlezde kobre i istisne joj i poslednju kap otrova. Kapi otrova jedan su tren visile sa kobrinih očnjaka, hvatajući svetlost kao kakvi dragulji; zatim ih silina kobrinih grčeva odbaci daleko u tamu. Zmijarici je u daljem rvanju pomogao, bar u ovoj prilici, bar jednom u životu sam pustinjski pesak: nije šružao kobri dobar oslonac. Osetila je kako iza nje mladi čovek mlatara rukama, grabeći telo i rep zmije. Maglicin napad grčeva odjednom prestade i u rukama im ostade opuštena zmija. "Izvinjavam se..." "Samo ti nju drži", reče Zmijarica. "Tek će biti noćas posla za nas." Kad su Maglicu ponovo obuzeli grčevi, mladić ju je držao čvrsto i stvarno donekle pomogao. Čim je taj drugi napad grčeva prošao, Zmijarica mu odgovori na ranije postavljeno pitanje. "Ako bi ona spremila otrov, pa te ugrizla, ti bi verovatno umro. Čak i sad bi od njenog ujeda bolovao. Ali ako ne učiniš nešto glupo, ona nikog neće ujesti, ili će u najgorem slučaju ujesti mene."

"Ti bi mome rođaku slabo pomogla, mrtva, ili na samrti."
     "Ne razumeš. Maglica mene ne može ubiti." Ispružila je ruku tako da on vidi belinu ožiljaka od zmijskih ujeda. Zurio je u ožiljke, zatim je opet jedan dugi trenutak gledao pravo u oči, pa sklonio pogled.
     Ono mesto na nebu iz kog se širila svetlost pomicalo se polako ka zapadu. Držali su kobru kao dete. Zmijarica poče da pada u dremež, ali Maglica pomače glavu, tupo nastojeći da se oslobodi stiska, i Zmijarica se odmah razbudi. "Ne smem da zaspim", reče mladiću. "Pričaj mi. Kako te zovu?" Kao Stavin ranije, tako je sad ovaj mladić oklevao. Kao da se nečeg bojao, nje možda. "Moj narod", reče, "smatra da nije mudro reći svoje ime strancu."
     "Ako me smatrate za vešticu, nije trebalo da tražite moju pomoć. Ne znam nikakve mađije i ne tvrdim da znam."
     "Nije to sujeverje", reče on. "Nije onako kako bi se moglo pomisliti. Ne bojimo se da će neko baciti čini na nas."
     "Ne mogu da upoznam običaje svih ljudi na Zemlji, pa se zato držim svojih običaja. A moj je običaj da se onome s kim sarađujem obraćam po imenu." Gledala ga je pokušavajući da u mutnoj svetlosti odgonetne njegov izraz lica.
     "Naše porodice znaju naša imena, a kad se troje odluče da sklope brak, jedno drugom otkriju imena."
     Zmijarica je razmislila o tom običaju i zaključila da njoj nikako ne bi odgovarao. "Nikom drugom? Nikad?"
     "Pa... prijatelj možda može da sazna ime čoveka."
     "Aha", reče Zmijarica. "Vidim. Ja sam još nepoznata osoba ili čak neprijatelj."
     "Pa prijatelj bi mogao saznati moje ime", ponovio je mladić. "Ne mislim da te uvredim, ali ne razumeš. Poznanik nije prijatelj. Mi prijateljstvo visoko cenimo."
     "U ovakvoj zemlji čovek bi trebalo da bude u stanju brzo da oceni da li neko zaslužuje da bude nazvan prijateljem."
     "Retko sklapamo prijateljstvo. To je velika obaveza."
     "Zvuči kao nešto čega se treba plašiti."
     Razmotrio je tu mogućnost. "Ono čega se bojimo jeste izneveravanje prijateljstva. To je vrlo bolno."
     "Da li je tebe iko ikad izneverio?"
     Pogledao ju je oštro, kao da je sad prešla granicu pristojnosti. "Ne", reče glasom tvrdim kao što mu je i lice bilo tvrdo. "Nikad prijatelj. Ne postoji niko koga bih ja nazvao svojim prijateljem."
     Takvo njegovo reagovanje navelo je Zmijaricu da se trgne. "To je vrlo žalosno", rekla je i zaćutala, pokušavajući da shvati kakve su to duboke nevolje naterale ljude da se toliko zatvore; upoređivala je svoju usamljenost, koju nije mogla izbeći, sa njihovom, koju su sami izabrali. "Mene možeš zvati 'Zmijarica'", reče ona konačno, "ako možeš da prisiliš sebe da to izgovoriš. Upotreba mog imena ne obavezuje te ni na šta."
     Činilo se da mladić namerava nešto da kaže; možda je opet pomislio da ju je uvredio, a možda je nameravao da dalje brani običaje svog naroda; ali Maglica poče da se uvija u njihovim rukama, pa su morali da je drže da se ne povredi. Ova je kobra za svoju dužinu bila mršava, no ipak je bila snažna, a njeni su grčevi ovog puta bili jači nego ikad pre. Zamalo da se svojim bacakanjem otrgne iz Zmijaričinog zahvata. Pokušala je da raširi plašt iza svoje glave, ali to nije mogla od Zmijaričinih ruku. Zinula je i počela da šišti, ali ništa nije kapalo iz očnjaka.
     Obmotala se repom mladiću oko struka. On poče da je vuče i da se okreće ukrug da bi se oslobodio namotaja.
     "Nije ona davitelj", reče Zmijarica. "Pusti je da se..."
     Prekasno; zmija se iznenada opustila i mladić izgubi ravnotežu. Maglica kao bič šibnu u stranu, šarajući telom po pesku. Zmijarica se s njom rvala sama dok je momak pokušavao opet da je uhvati, ali kobra se obmota oko Zmijarice i tako dođe do oslonca, koji je koristila za dalje trzanje. Zmija poče da se izmiče devojci iz šaka. Zmijarica se baci zajedno sa kobrom u pesak i Maglica se nadnese nad nju, otvorenih čeljusti, razbešnjena, šišteći. Mladić se bacio i zahvatio je čvrsto, tik ispod plašta. Zato je sad Maglica pokušala svoj napad da prenese na njega, ali ju je Zmijarica sprečila. Zajedničkim snagama oduzeli su zmiji oslonac i pokorili je. I dok se Zmijarica trudila da ustane, zmija-naočarka iznenada se ukruti, tako da je ležala između njih gotovo kao kakva motka. Oboje su bili oznojeni; momku se, ispod kože dobro potamnele od sunca, videlo bledilo, a Zmijarica je drhtala.
     "Sad ćemo moći malo da se odmorimo", reče Zmijarica. Pogledala ga je i videla tamnu prugu na njegovom obrazu, tamo gde ga je dokačio kobrin rep. Posegla je rukom i dotakla to mesto. "Imaš masnicu", reče. "Ali neće biti ožiljka."
     "Kad bi bilo istina ono da zmije ubadaju repom, onda bi ti držala i za glavu i za rep, pa za mene ne bi bilo posla."
     "Noćas mi je potreban neko da mi pomogne da ne zaspim; bez obzira na to da li pomaže i oko zmije ili ne." Borba sa zmijom stvorila je plimu adrenalina, ali njega je sad nestalo, pa se iscrpljenost i glad vratiše još jače.
     "Zmijarice..."
     "Da?"
     Nasmešio se za trenutak, na takav način kao da mu je napola neprijatno. "Samo probam izgovor."
     "Nije loše ispalo."
     "Koliko ti je bilo potrebno da pređeš pustinju?"
     "Ne dugo. Ali predugo. Šest dana."
     "Od čega si živela?"
     "Ima vode. Putovali smo noću, sem juče kad nisam mogla da nađem zaklon."
     "Nosila si svu hranu?"
     Slegla je ramenima. "Malo." I poželela je da nije pomenuo hranu.
     "Šta ima s druge strane?"
     "Još peska, još žbunja, ali malo više vode. Nekoliko grupa ljudi tamo stanuje, tamo su trgovci i tamo je stanica na kojoj sam odrasla i izučila zanat. A još dalje je planina sa gradom u svojoj unutrašnjosti."
     "Voleo bih da vidim grad. Jednog dana."
     "Pustinja se može preći."
     Nije više ništa rekao, ali Zmijarica je imala svoje uspomene na napuštanje doma, uspomene tako sveže da je mogla da nasluti njegove misli.
     Odjednom otpoče novi napad grčeva, mnogo pre nego što ga je Zmijarica očekivala. Po oštrini ovih grčeva, videla je da se dečak Stavin nalazi u doista odmakloj fazi bolesti i poželela je da je već jutro. Ako treba da izgubi dečaka, onda neka ga izgubi, neka ga ožali i neka pokuša sve da zaboravi, što pre. Zmija se tako bacala da bi svakako razmrskala sopstvenu glavu o pesak da je njih dvoje nisu držali. Odjednom se potpuno ukočila, čeljusti čvrsto stisnutih, klonulog jezika.
     Prestade da diše.
     "Drži je", reče Zmijarica. "Drži je za glavu, brzo, hvataj, a ako ti isklizne, beži. Ma, grabi je! Neće te sad napasti, ali može slučajno da ti zapara kožu."
     Oklevao je samo tren, a onda ščepao kobru tik ispod glave. Zmijarica je potrčala, klizajući se u dubokom pesku, iz kruga šatora, prema prostoru gde je žbunje još raslo. Odlamala je suve trnovite grančice koje su je ubadale po rukama punim ožiljaka. Krajičkom oka zapazila je klupko zmija otrovnica sa roščićima na glavama, zmija tako ružnih da su izgledale izobličene; imale su svoje leglo ispod jednog gustog izraštaja sasušenog rastinja. Šištale su na nju, a ona ih je ignorisala. Našla je uzanu šuplju stabljiku i ponela je nazad. Ruke su joj krvarile od dubokih ureza.
     Klekla je pored Magličine glave, silom otvorila kobrina usta, zabila joj cevčicu duboko u grlo, i to kroz prolaz za vazduh koji se nalazio kod korena kobrinog jezika. Primakla se licem u neposrednu blizinu, uzela cevčicu u usta i počela blago da duva u Magličina pluća.
     Zapažala je: ruke mladića, koje kobru drže onako kako je od njega tražila; disanje mladića, koji je prvo hripnuo od iznenađenja, a zatim dalje disao isprekidano; pesak koji joj je grebao laktove na koje se oslanjala; zagušljiv miris tečnosti koja je kapala iz očnjaka zmije; i sopstvenu vrtoglavicu, za koju je još uvek mislila da je samo od iscrpljenosti. Tu vrtoglavicu je odagnala od sebe snagom volje, zato što je morala.
     Zmijarica je duvala, pravila pauzu, opet duvala, šaljući vazduh u pluća zmije, sve dok Maglica taj ritam nije uhvatila i sama, i bez pomoći, produžila.
     Zmijarica se uzdiže u čučeći položaj. "Mislim da će joj biti dobro", reče. "Nadam se da će joj biti dobro." Prešla je nadlanicom preko čela. Taj dodir bacio je iskru bola; trgla je ruku naniže, sad već u agoniji bola, koji se naglo proširio kroz celu ruku, kroz kosti, kroz rame, kroz prsa, i obujmio srce. U njenom osećaju ravnoteže nešto se izvrte. Padala je, pokušavala da se zadrži, ali su joj pokreti bili usporeni, borila se protiv muke u stomaku i protiv vrtoglavice i zamalo da uspe, ali gravitacija kao da se izgubila u bolu i ona osta u tami, izgubljena, bez ikakve orijentacije.
     Osećala je pesak na onim mestima gde joj je grebao obraze i dlanove, ali tako kao da je postao nešto mekano. "Zmijarice, mogu li sad da pustim?" Mislila je da to pitanje svakako mora biti upućeno nekom drugom, a u isti mah dobro je znala da nema ko drugi na njega da odgovori, nema ko drugi da se odazove na to ime. Osetila je neke ruke na sebi, i to blage; želela je da reaguje; ali ju je umor savladavao. San joj je bio potrebniji, pa je odgurnula te ruke. Ali one su pridržavale njenu glavu, prinele neki predmet od suve štavljene kože njenim ustima, i sipale joj vodu u grlo.
     Zakašljala se, počela da se guši i ispljunula tu vodu. Izdigla se na jedan lakat. Pred očima joj se razbistrilo, i shvatila je da se trese. Osećala se isto onako kao kad ju je zmija prvi put ugrizla, pre nego što je završila proces sticanja imuniteta. Mladić se naginjao nad nju, sa čuturicom u ruci. Iza njega, Maglica je polako puzila u tamu. Zmijarica zaboravi bol koji je u njoj pulsirao. "Maglice!" Udarila je šakom po tlu.
     Mladić se okrenuo, uplašen; zmija se uzvi u vazduh, gotovo do visine Zmijaričinih očiju kad Zmijarica stoji. Raširila je svoj plašt njihala se, posmatrala besno, spremna da napadne. Izgledala je kao bela linija koja se talasa naspram crnog. Zmijarica je prinudila sebe da ustane; osećala se kao da se upire da kontroliše neko nepoznato telo. Zamalo da opet padne, ali je ostala na nogama. "Ne smeš sad u lov", reče zmiji. "Ima ovde posla za tebe." Digla je desnu ruku i držala je malo po strani, kao mamac, da bi se Maglica, ako napadne, bacila na tu stranu. Ta ruka, međutim, sva joj je otežala od bola. Zmijarica se nije toliko plašila kobrinog ujeda koliko gubitka one tečnosti koja se sad nalazila u kobrinim kesicama za otrov. "Dođi", reče. "Dođi i ne srdi se." Videla je da joj niz prste curi krv i još više se uplašila za Stavinovu sudbinu. "Jesi li me ovo ti ujela, stvore jedan?" Ali nije to bila ta vrsta bola; pravi kobrin otrov bi je umrtvio, a ovaj novi serum bi je samo peckao...
     "Ne", prošaputa mladić iza Zmijarice. Naočarka napade. Refleksi stečeni dugim vežbanjem aktiviraše se. Zmijarica je munjevito izmakla desnu ruku, a levom zgrabila Maglicu pre nego što je ova mogla da se vrati u početni položaj. Kobra se malo grčila, pa se umirila. "Podli stvore", reče Zmijarica. "Sram te bilo." Okrenula se i dopustila zmiji da joj se preko ruke uspuza na ramena. Tu se Maglica smestila kao obris nekog nevidljivog ogrtača, a rep joj se vukao kao svadbeni veo.
     "Nije me ona ujela?"
     "Ne", reče mladić. Glas mu je bio uzdržan, ali je sadržavao trag strahopoštovanja. "Trebalo bi da već umireš. Trebalo bi da budeš zgrčena na zemlji, a cela ruka da ti bude natečena i tamnomodra. Jer kad si se vratila..." Pokazao je na njenu desnu ruku. "Izgleda da je to ujed žbunske otrovnice."
     Zmijarica se setila onog klupka zmija ispod grančica i pipnula okrvavljeno mesto na nadlanici. Kad je obrisala krv, među ogrebotinama od trnja ukazao se dvojni ubod zmijskih zuba. Rana je bila pomalo natečena. "Ovo treba očistiti", reče ona. "Sramota je što sam to propustila." Bol od ujeda razlivao se u blagim talasima kroz njenu šaku i ruku, nije više palio. Stajala je gledajući mladića i pokušavajući svojim umornim očima, u slaboj svetlosti meseca koji je zalazio i zore koja još nije stvarno počela, da uhvati obrise pejzaža; činilo joj se da se pejzaž talasa i menja. "Držao si Maglicu dobro i hrabro. Ja ti se zahvaljujem."
     Oborio je pogled, gotovo joj se poklonio. Ustao je i prišao joj. Devojka je stavila ruku Maglici blago na vrat, da se zmija ne uznemiri. "Biće mi čast", reče mladić, "ako me odsad zoveš imenom Arevin."
     "Biće mi drago."
     Zmijarica je klekla i pridržavala bele namotaje koji su klizili, dok je Maglica polako ulazila u svoju pregradu u torbi. Vrlo skoro, kad se Maglica sasvim uspokoji, a to će biti u zoru, oni će poći Stavinu. Vrh Magličinog belog repa nestade u torbi. Htela je sad da ustane, ali nije mogla. Još se nije sasvim oslobodila dejstva novog otrova. Koža oko mesta ujeda bila je osetljiva i crvena, ali krvarenje se nije pojačalo. Ostala je u klečećem položaju, sva klonula. Zurila je u svoju ruku. Njene misli su polako puzale ka zaključku da treba nešto da učini i to ovoga puta za sebe.
     "Da ti pomognem, molim te."
     Uzeo ju je za rame i pomogao joj da ustane. "Izvini", reče ona. "Toliko mi je potreban odmor..."
     "Da ti operem ruku", reče Arevin. "Onda možeš da spavaš. Reci mi kad da te probudim..."
     "Ne mogu još da spavam." Pribrala se, uspravila, zabacila sa čela u stranu svoje kratke kovrdže ovlažene od znoja. "Sad mi je dobro. Imaš li vode?"
     Arevin raskopča svoj široki ogrtač. Ispod njega nosio je samo jedno platno oko bedara, i kožni opasač sa nekoliko kožnih čuturica i kesa. Bio je vitak i dobro građen, imao je dugačke i mišićave noge. Boja njegovog tela bejaše nešto svetlija od lica, mnogo češće izloženog suncu. Izvadio je ispod ogrtača čuturicu sa vodom i posegnuo ka njenoj ruci.
     "Ne, Arevine. Ako otrov uđe u neku malu ogrebotinu na tvojoj koži, može da izazove infekciju."
     Sela je i pljusnula malo mlake vode preko desne nadlanice. Voda je do tla stizala crvenkasta, a zatim je u pesku iščezavala ne ostavljajući ni trag, ni vlažno mesto koje bi se moglo primetiti. Rana je još malčice krvarila, ali bol je gotovo sasvim prestao. Otrov je već bio bezmalo u celosti neutralisan.
     "Ne razumem", reče Arevin, "kako je moguće da ti nije ništa. Moju mlađu sestru je ujela žbunska otrovnica." Nije više govorio onako smireno kao što je možda hteo. "Ništa nismo mogli da učinimo da je spasemo, ništa od naših sredstava nije moglo čak ni da joj ublaži bolove."
     Zmijarica mu je vratila čuturicu. Iz jedne od bočica koje je čuvala u fišekliji sipala je malo melema na dvostruki ubod koji se već zatvarao. "To je deo naših priprema", reče. "Radimo sa mnogim vrstama zmija, pa moramo da steknemo što širi imunitet." Slegla je ramenima. "Taj proces je mukotrpan i malčice bolan." Stisla je desnu šaku u pesnicu; film na rani je izdržao. Osećala se čvrstom. Nagla se ka Arevinu i opet dotakla masnicu na njegovom obrazu. Namazala je tanak sloj melema preko masnice. "Da... Od ovoga će brže da prođe."
     "Ako ne smeš da zaspiš", reče Arevin, "smeš li bar da se odmaraš?"
     "Da", reče ona. "Ali ne dugo."
     Sela je uz Arevina i naslonila se na njega. Posmatrali su kako sunce pretvara oblake u zlato, u plamen i ćilibar. Jednostavni fizički dodir ljudskog bića pričinjavao je Zmijarici zadovoljstvo, ali ne dovoljno zadovoljstva. U neko drugo vreme, na nekom drugom mestu, učinila bi i nešto više, ali ne ovde, ne sada.
     Kad se i donja ivica svetle mrlje sunca odlepila od horizonta, Zmijarica je ustala i izmamila Maglicu iz torbe. Kobra je izašla polako, bez mnogo snage, i uspuzala se na ramena svoje gospodarice. Devojka uze torbu i pođe sa Arevinom prema maloj grupi šatora. Sve troje Stavinovih roditelja čekalo ju je ispred ulaza u svoj šator. Bili su zbijena, odbrambena, ćutljiva grupa. U jednom trenutku Zmijarica je pomislila da su odlučili da odbiju njene dalje usluge. Zatim ih je pitala, osećajući žaljenje i strah kao vruće gvožđe u ustima, da li je Stavin možda umro. Odmahnuli su glavom i pustili je da uđe.
     Stavin je ležao onako kako ga je i ostavila i još spavao. Odrasli su joj zurili u leđa; osećala je miris straha. Maglica poče da palaca, jer je postajala nervozna, misleći da gde ima straha, ima i opasnosti. "Znam da biste rado ostali", reče Zmijarica, "da biste pomogli, kad biste mogli. Ali niko sem mene ne treba ništa da učini. Molim vas, čekajte napolju."
     Pogledali su se između sebe, pogledali Arevina pomislila je da će odbiti da izađu. Želela je da utone u ćutanje i da zaspi. "Hajdemo, rođaci", reče Arevin. "U njenim smo rukama." Odgurnuo je vrata šatora i pokretom ruke ih pozvao da iziđu. Zmijarica mu je zahvalila samo kratkim pogledom, a on je njoj uzvratio nečim što je zamalo moglo da postane osmeh. Okrenula se Stavinu, klekla pored njega. "Stavine..." Dotakla mu je čelo; bilo je vrlo vruće. Primetila je da joj je ruka manje sigurna nego pre. Već prvi dodir probudio je dete. "Vreme je", reče Zmijarica.
     Trepnuo je, izlazeći iz nekog dečjeg sna, primetio ju je, i polako ju je prepoznao. Nije izgledao uplašen. Zmijarica je zbog toga bila zadovoljna, ali je zbog nečeg drugog, što nije mogla da odredi, bila uznemirena.
     "Da li će boleti?"
     "Da li boli sada?"
     Oklevao je, pogledao na drugu stranu, pa opet u Zmijaricu. "Da."
     "Možda će malo jače da boli. Nadam se da neće. Jesi li spreman?"
     "Je l' može i Trava da ostane?"
     "Sigurno", rekla je. I shvatila šta nije u redu.
     "Odmah se vraćam", reče. Glas joj se toliko izmenio, stegao, da se dečko uplašio. Izašla je iz šatora polako, smireno, suzdržavajući se. Napolju, lica troje roditelja jasno su joj kazala čega se oni plaše.
     "Gde je Trava?"
     Arevin, koji joj je bio okrenut leđima, od njenog tona se trgao. Mlađi muž je ispustio jedan mali glas očajanja i oborio pogled; nije više mogao da gleda pravo.
     "Uplašili smo se", reče stariji muž. "Mislili smo da će ugristi dete."
     "Ja sam to mislila. Ja sam to uradila. Zmija mu je išla preko lica, videla sam očnjake..." Žena je stavila ruke na ramena mlađeg muža i više ništa nije rekla.
     "Gde je on?" Htela je da vrišti, ali to ipak nije učinila.
     Doneše joj malu, otvorenu kutiju. Zmijarica je uze i zaviri unutra. Trava je ležao takoreći prepolovljen, a creva su mu se rasula na sve strane. Ležao je postrance i dok je ona gledala, tresući se, on jedanput izbaci jezik, pa ga uvuče. Zmijarica je u svome grlu načinila neki glas, ali tako duboko da to nije moglo biti plakanje. Nadala se da su njegovi pokreti samo refleks, ali ga je ipak blago podigla, sagla se, poljubila nežne zelene krljušti iza njegove glave, a zatim zagrizla, samo jednom, oštro, iza same lobanje. Zmijska krv, hladna i slana, potekla joj je po ustima. Ako Trava dosad i nije bio mrtav, sad ga je trenutno usmrtila.
     Pogledala je roditelje i Arevina; svi su bili bledi, ali ona nije ni najmanje saosećala sa njihovim strahom, nije nimalo marila što je i njima žao. "Tako malo biće", rekla je. "Tako malo biće, koje je samo moglo da pruži zadovoljstvo i snove." Gledala ih je još jedan trenutak, pa se okrenula da opet uđe u šator.
     "Čekaj." Čula je kako joj se stariji muž približava. Stavio joj je ruku na rame, ali se ona izmakla. "Daćemo ti sve što želiš", reče on, "samo se više ne približavaj detetu."
     Okrenula se ka njemu kipteći od besa. "Zar zbog vaše gluposti da ubijem Stavina?" On kao da se spremao da je fizički zadrži. Gurnula ga je ramenom žestoko u stomak, bacila se u šator, i ritnula torbu. Naglo probuđen, i ljut, Pesak iskliznu iz torbe i namota se u višestruki kolut na zemlji. Kad su mlađi muž i žena pokušali da uđu, Pesak je zašištao i počeo da zvekeće repom silovitije nego što je ikad u Zmijaričinom prisustvu učinio. Nije se ni osvrnula. Sagla je glavu i obrisala suze pre nego što je Stavin mogao da ih spazi. Klekla je kraj njega.
     "Šta je bilo?" reče Stavin. Čuo je, kao što je i morao čuti, glasove i trčanje pred šatorom.
     "Ništa, Stavine. Da li si znao da smo mi došli preko pustinje?"
     "Ne", reče on zadivljeno.
     "Bilo je mnogo toplo, a nismo imali ništa za jelo. Trava je otišao da lovi, noćas. Bio je veoma gladan. Hoćeš li mu oprostiti, pa da ja počnem? Ja ću ovde ostati sve vreme."
     Izgledao je vrlo umoran; bio je obuzet razočaranjem, ali nije imao snage da se raspravlja. "Dobro." Glas mu je zvučao kao pesak koji ističe kroz prste. Zmijarica je sad podigla Maglicu sa ramena i skinula ćebe sa Stavinovog malog tela. Tumor se bio raskrupnjao ispod dečakovog grudnog koša, izobličujući telo, potiskujući vitalne organe, isisavajući hranu koja je bila potrebna organizmu i koristeći je da bi još više rastao i istovremeno trujući telo svojim otpadnim materijama. Zmijarica je držala Maglicu iza glave, ali ju je pustila da klizi po dečakovom telu, da teče po njemu, da ga dodiruje, proba ukus. Morala je da zadržava kobru, da ova ne bi odmah napala; jer opšte uzbuđenje prenelo se i na Maglicu. Kad god bi Pesak zazvečao, Maglica se trzala. Zmijarica ju je gladila, smirivala. Postepeno preovladaše oni načini ponašanja koji su kobri bili usađeni vežbanjem i odgajanjem kroz mnogo pokolenja, čime su se jedino mogli suzbiti neki prirodni nagoni. Kad je svojim račvastim jezikom dodirnula kožu neposredno iznad tumora, Maglica zastade, a Zmijarica je pusti.
     Kobra se povukla unazad, pa napala, ujela onako kao što kobre obično ujedaju: zarila je svoje kratke očnjake, pa se za tren povukla, pa ugrizla ponovo, nastojeći da svoj plen i drži, i ujeda. Stavin je jauknuo, ali nije pokušao da se istrgne iz Zmijaricinih ruku, koje su ga držale.
     Maglica je sasula u dete ceo sadržaj svojih vrećica za otrov, a onda ga je pustila. Uzdigla se, virnula unaokolo, svila svoj plašt iza glave i krenula u savršeno pravoj liniji preko asura prema svom tamnom skrovištu u torbi.
     "Završili smo posao, Stavine."
     "Hoću li sad umreti?"
     "Ne", reče Zmijarica. "Ne sada i ne još mnogo godina, nadam se." Iz svoje fišeklije izvadila je cevčicu sa nekim prahom. "Otvori usta." Dečačić je zinuo, a ona mu posu jezik tim prahom. "Od ovoga manje boli." Raširila je komad platna preko mnogobrojnih plitkih uboda, ali nije brisala krv.
     Okrenula mu je leđa.
     "Zmijarice? Jel' ideš?"
     "Neću otići dok ti ne kažem zbogom. Obećavam."
     Dete se zavali nazad na ležaj, zatvori oči i prepusti se dejstvu seruma.
     Smirivši se, Pesak se udobno smestio na tamne asure blizu ulaza. Zmijarica je tapnula po podu da ga dozove. Pesak joj priđe i trpeljivo dopusti da ga stavi u torbu. Zmijarica je zatvorila torbu, podigla je i još joj se činilo da je torba prazna. Čula je zvuke ispred šatora. Stavinovi roditelji i ljudi koji su došli da im pomognu pomakli su platno na ulazu, zavirili unutra. Gurali su štapove ispred sebe još pre nego što su bacili prvi pogled u šator. Zmijarica je spustila svoju torbu na tle. "Posao je obavljen." Ušli su. I Arevin je bio sa njima; jedini on nije imao štap u rukama. "Zmijarice...", reče on. U njegovom glasu bilo je očajanja, sažaljenja, zabune; nije bila sigurna u šta on stvarno veruje. Osvrnuo se. Stavinova majka stajala je tačno iza njega. Dohvatio je tu ženu za rame. "Bez nje bi on umro", reče. "Šta god da se sad desi, ionako bi umro."
     Žena je sklonila njegovu ruku oštrim pokretom. "Možda bi preživeo. Rak je mogao da se povuče. Mi..." Zaćutala je, da joj ne bi grunule suze.
     Zmijarica je osetila kako se gomila pokreće, opkoljava je. Arevin joj se primakao još jedan korak i stao. Videla je da on priželjkuje da se ona nekako brani. "Može li iko od vas da plače?" reče ona. "Ume li iko da zaplače za mene i za moje očajanje, ili za njih troje i njihovu krivicu, ili za male stvari i njihov bol?" Osetila je kako joj suze klize niz obraze.
     Nisu je razumeli; uvredilo ih je njeno plakanje. Još su se držali na odstojanju, još su je se bojali, ali postepeno su se sabirali. Nije joj više bila potrebna ona poza smirenosti kojom je varala dete. "Budale jedne", reče. "Stavin je..."
     Svetlost sa ulaza pade preko njih. "Sklanjajte se da prođem." I ljudi se pred Zmijaricom pomakoše u stranu, da prođe njihova predvodnica. Ona stade pred Zmijaricu, ne obraćajući pažnju na torbu koju je gotovo dodirivala nogom. "Hoće li Stavin preživeti?" Pitala je to blagim, nežnim glasom.
     "Ne mogu da budem sigurna", reče Zmijarica, "ali imam osećanje da hoće."
     "Hajde, svi napolje." Ljudi su se prvo potrudili da shvate Zmijaričine reči, pa zatim reči svoje predvodnice; osvrnuli su se, spustili svoje oružje i konačno, jedan po jedan, izišli iz šatora. Arevin je ostao. Zmijarica je osetila kako iz nje ističe ona snaga koju opasnost daje. Kolena joj popustiše. Presamitila se preko torbe, sa licem u šakama. Predsednica je klekla pred nju, pre nego što je to Zmijarica mogla da primeti ili spreči. "Hvala ti", reče ona Zmijarici. "Hvala ti. Toliko mi je žao..." Zagrlila je Zmijaricu i privukla je k sebi. Arevin je klekao pored njih i takođe zagrlio Zmijaricu. Ona opet poče da drhti. Držali su je dok je plakala.

     Kasnije je spavala, iscrpljena, sama u šatoru sa Stavinom. Držala ga je za ruku. Narod ovog naselja nahvatao je mnogo malih životinja za Peska i Maglicu. Zmijarici su doneli hranu, čitavu zalihu hrane i vode, koju im je bilo najteže obezbediti, u tolikoj količini da je u njoj mogla, da je htela, i da se okupa.
     Kad se probudila, Arevin je spavao nedaleko od nje. Zbog vrućine je razgrnuo ogrtač. Prsa i stomak su mu se sjajili od znoja. Strogost lica iščezavala je kad spava; izgledao je iscrpljen i ranjiv. Poželela je da ga probudi, ali se zadržala, otresla glavom i okrenula se Stavinu.
     Opipala je tumor i utvrdila da je počeo da se rastvara i smanjuje, da umire, jer ga je Magličin izmenjeni otrov usmrtio. Kroz svoj jad osetila je i nešto radosti. Sklonila je dečakovu svetlu kosu sa čela. "Neću više da te lažem, mali, a moram i da pođem uskoro. Ne mogu ovde da ostanem." Računala je da će joj biti potrebno da spava još cela tri dana da bi dala svom organizmu mogućnost da u potpunosti poništi dejstva otrova one otrovnice iz žbunja, ali je odlučila da spava negde drugde. "Stavine?"
     Mališan se napola probudio, pa i to polako. "Više ne boli", reče.
     "Lepo."
     "Hvala ti."
     "Zbogom, Stavine. Da li ćeš se setiti kasnije da si se probudio i da sam zaista čekala da ti kažem zbogom?"
     "Zbogom", reče on, ponovo tonući u san. "Zbogom, Zmijarice. Zbogom, Travo." Zaklopio je oči i zaspao.
     Zmijarica uze svoju torbu i ustade. Gledala je dole na Arevina. Taj se nije micao. Donekle zadovoljna što je tako, a donekle i žaleći, napustila je šator.
     Približavao se suton, sa svojim dugačkim, mutnim senkama; naselje šatora bejaše vrelo i tiho. Našla je svog ponija sa tigrastim prugama, vezanog uz hranu i vodu. Nove i pune mešine vode ležale su na tlu pokraj sedla, preko čijeg je obličja bila prebačena nova pustinjska odeća, iako je Zmijarica rekla da ne traži da joj se plati. Poni je zarzao videći je. Počešala ga je po ušima, koje su takođe imale tigraste pruge. Osedlala ga je i privezala svu svoju opremu za njegova leđa. Vodeći tigar-ponija, krenula je pešice ka zapadu, odakle je i došla.
     "Zmijarice..."
     Udahnula je duboko i okrenula se Arevinu. On je stajao okrenut ka zalazećem suncu, koje je davalo njegovom licu smeđu boju, a njegovom ogrtaču skerletnu. Kosa mu je slobodno padala do ramena, dajući licu blaži izgled. "Moraš da odeš?"
     "Da."
     "Nadao sam se da nećeš otići pre nego što... Nadao sam se da ćeš neko vreme da ostaneš."
     "Da su stvari drukčije, mogla sam i da ostanem."
     "Pa bili su uplašeni..."
     "Rekla sam im da Trava ne može nikoga da ozledi, a oni su videli njegove očnjake i nisu znali da on može samo da daje snove i da olakšava patnje onima koji umiru."
     "Zar ne možeš da im oprostiš?"
     "Ne mogu da se suočim sa njihovom krivicom. Ono što su oni učinili moja je greška, Arevine. Nisam ih razumela sve dok nije bilo prekasno."
     "Pa sama si rekla da ne možeš da poznaješ običaje i strahove svih naroda."
     "Osakatili su me", reče Zmijarica. "Sad kad je Trava ubijen, ja bez njega baš nikog ne mogu da lečim, ne mogu nikome uopšte da pomognem. Moram da se vratim kući i pogledam u oči svojim učiteljima; nadam se da će mi oprostiti moju glupost. Retko kome dodeljuju ime koje su meni dali, ime 'Zmijarica', ali u mene su, eto, imali poverenja, a sad će biti razočarani."
     "Dopusti da pođem sa tobom."
     To je i želela; oklevala je i proklinjala sebe što okleva. "Oni mogu da mi oduzmu Peska i Maglicu i da me izbace, a onda bi izbacili i tebe. Ostani gde si, Arevine."
     "Ne bi mi to bilo važno."
     "Bilo bi. Posle nekog vremena omrzli bismo jedno drugo. Ne poznajem te, ne poznaješ me. Potrebni su nam mir, tišina i vreme da bismo jedno drugo dobro shvatili."
     Prišao joj je, zagrlio je. Stajali su tako jedan tren zagrljeni. Kad je podigao glavu, na njegovim obrazima bile su suze. "Molim te, vrati se", rekao je. "Što god da se dogodi, vrati se."
     "Pokušaću", reče Zmijarica. "Idućeg proleća, kad vetrovi prestanu, potraži me. A onog proleća posle toga, ako ne dođem, zaboravi me. Gde god da budem, ako budem živa, zaboraviću te."
     "Potražiću te", reče Arevin. Ništa više nije hteo da obeća.
     Zmijarica povede svoga ponija za uzde i pođe preko pustinje.