Život nekada zahteva da uradimo nešto što nam se baš i ne radi, recimo, da kažemo neku lepu reč o osobi koja nam se nimalo ne dopada. I to može da dovede u nepriliku - o toj osobi imate loše mišljenje, ne poštujete je, a od vas se zahteva pohvala, pa se pitate treba li da lažete ili da ispadnete nepristojni.

Takve situacije nisu naročito retke. Učtivosti radi, treba dati neki kompliment, svi vas slušaju, svi vas gledaju, ne možete samo da ćutite. Ili ispadne da vam je dužnost da održite zdravicu ili neki kraći govor u kome ćete nekog pohvaliti. Ili... Nije malo takvih prilika - a desi se da učtive i/ili lepe reči i želje treba izreći o nekome za koga lepu reč nemate, jer tu osobu nimalo ne cenite i ne poštujete (na stranu što vam se ta osoba jednostavno ne dopada, to biste mogli, učtivosti radi, da prevaziđete, nego zaista nemate ništa lepo da kažete o njoj, niti u njoj nalazite bilo šta vredno poštovanja). Da li odbiti da kažete bilo šta, i tako ispasti neučtiv (u nekim prilikama, ako je povezano s poslom, mogle biste i sopstveni položaj da ugrozite time)? Ili, čak, otvoreno reći šta mislite o toj osobi? Ili "masno" slagati, što vam se ne radi? Da li pokušati da se barem zabavite, tako što ćete od pohvala napraviti izmišljotinu i preterivanje kakvih se ni baron Minhauzen ne bi postideo? Ili - šta?

Ovo poslednje bi u nekim situacijama još i moglo da bude prihvatljivo, onda kada je prihvatljivo našaliti se i ako ste u stanju da to izvedete tako da ne zvuči zlobno ni kao podsmeh, već kao šala smišljena tako da razgali sve prisutne (recimo, tu osobu nahvalite za sve i svašta, uključujući mir u svetu, dobrosusedske odnose sa stanovnicima susedne galaksije, izuzetna naučna postignuća u pedeset i tri različite oblasti, lepotu na kojoj joj i Sunce zavidi i slično). Međutim, nekada ovakve šale nisu prihvatljive - šta tad?

Tada možete da se izvučete nečim krajnje uopštenim i neodređenim, bez navođenja bilo čega konkretnog (recimo, čestitate osobi na postignućima, ne navodeći nijedno), i tome dodati lepe želje, koje takođe ne moraju da budu konkretne (na primer, da ta osoba nastavi da, kao i do sada, niže uspehe - kada biste otvoreno rekli šta mislite, to bi otprilike značilo "ta osoba u životu ništa vredno pažnje nije napravila, i što se mene tiče, slobodno neka nastavi tako", ali pošto ostajete neodređene, onda vaše reči mogu biti shvaćene kao kompliment). Rešenje možda nije najsrećnije, ali vam omogućava da ne ispadnete neučtive i da ne lažete - i da celu stvar "preturite preko glave".

Izvor: Krstarica

Taj rad

Kapa dole. Talenat je ocigledan

Kad malo bolje razmislim ,neznam nikoga ko mi se ne dopada. Primetim ja lose osobine i negativnosti ali uvek znam da postoji razlog za to.Svako je od nas je skup razlicitih osobina i unikat.
Verovatno se i ja ne dopadam nekome,nerviram ga i iritiram.Ako je tako,zaista mi je zao-svetu nije ugoditi.

Opšti kompliment za godine. Prvo pitaš za godište pa kad se dobije odgovor onda blago čuđenje "Pa izgledate mi mlađe!"

Pusti salu, takav kompliment je meni vise puta otvorio vrata 

Ovo je već brakolomno, al da kažem:

Mama sa svojom ćerkicom.

"A u koji razred ide vaša sestra?"

Mene su učili odnosno roditelji su mi govorili: "Ako nemaš nešto lepo da kažeš za nekog, nemoj ništa reći."

Nisam to na početku praktikovao.
Kao klincu mi je sve bilo crno i belo.
Osobama koje cenim bi pružio i uradio sve za njih kako bi im pomogao... odnosno maksimum svojih mogućnosti.
Osobe koje sam nalazio da su mi antipatične bih odmogao i zagorčao probleme.

Da bih kasnije tek počeo da praktikujem roditeljski savet.
Osobe do kojih mi je stalo sam i dalje uzdizao i pomagao mada sam ponekad izostavio pragmatičnu kritiku zbog pristrasnosti, što i nije uvek najbolja solucija.
Osobe koje mi se nisu dopadale sam prosto počeo da ignorišem i zanemarujem njihovo mišljenje niti sam davao svoje. Ravnodušnost je prava reč.

Danas.
Danas uviđam da je nepristrasnost i objektivnost najbolje rešenje jer je pragmatično.
Komotno mogu reći da sam do takvog zaključka došao čitajući SFove post-ove odnosno prateći njegov rad.
Da dam prvo konkretan primer.
-Desilo se pre 4 meseca da se nađem u nekom društvu gde je neki momak kojeg poznajem ukupno 2 sata imao problem.
Imao je problem sa majkom, sa prebivalištem, sa nedostatkom para, sa sitnim porocima a opet sa druge strane želeo je selidbu u veće mesto, lepši život, objašnjenje zašto ga pojedine bivše devojke nisu razumele i gde je greška.
Njih troje su mu dali savete koji su mu se svideli odnosno birali su reči koje je on želeo da čuje. Istovremeno su zanemarivali njegove mane i većinski svalili krivicu na ostale aktere iz njegove priče.
Ja vrlo hladno i bez grama empatije sam izvukao činjenice i daljom pričom sam nekako došao do zaključka da je u suštini njegova krivica. Nije mu se svidelo na početku. Naravno dao sam mu posle toga i savet kako da reši svoje probleme, jer posle nalaženja uzroka bi valjalo predložiti neko rešenje. Mislim da je mene najmanje gotivio u tom trenutku.  Što mi i nije bilo preterano bitno, ali su zato oni s kojima imam duže poznanstvo ostali začuđeni mojom hladnoćom. Mirno smo se razišli to veče nakon što smo spičili 3 litre vina. 
-Sledeće nedelje, kad sam ga opet sreo... u istom društvu. Zahvalio mi se i samo što me nije izgrlio!
Da skratim, nakon cele priče koje mi je izložio, shvatio sam u tom trenutku da je moje mišljenje više cenio i radije bi mene saslušao nego ostalih 10 ljudi da se nađu, samo je moralo da protekne neko vreme da mu dođe do mozga.
U zadnje vreme kad se nađem u takvoj situaciji, kad treba da se obratim tom nekom poput ovog dečka, započinjem priču sa rečenicom: "Pa sad, mogu i da te lažem, ali..."
Takav sam postao i prema osobama koje volim i cenim i onim koje ne. Nek' se ljute kol'ko 'oće svi, kad prođe neko vreme shvate uglavnom zašto sam bio takav, oni koji ne shvate... takvi mi ni ne trebaju.
E sad. Jasno mi je da kad posao u pitanju, kao što je autor tekta u prvom postu naveo, nekad moraš malo iskriviti svoje principe. Biznis je biznis. 
I onda se prave kompromisi, pokušavaš što suptilnije i što bezbolnije da predočiš svoje mišljenje a da ne ide na štetu pragmatičnosti.

Nadam se da nisam omašio temu.

puno ima ljudi koji mi se ne dopadaju,ali ne osjecam se uvijek i prozvanom da to stavljam do znanja...uglavnom mi nisu bitni ...ja sam odlicna u ignorisanju ljudi.

medjutim,postoje osobe sa kojima silom prilike povezana u drustvenom smislu,a nisam neko ko bi zabave radi pravio solidna neprijateljstva...pa priznajem da me staje truda ljubaznost i komplimenti...

mada,naucila sam se jednoj vjestini.
ukoliko osoba uradi na poslu nesto zaista vrijedno paznje i na mnogo dobar nacin,a pri tom je neko za koga privatno smatram da je ljiga....nije mi tesko da odvojim tu osobu od njegovog profesionalnog uspjeha...
pa kompliment koji mi izadje preko usana...nije usiljen i izvjestacen ...
tice se,naravno,strogo posla

Ne znam... nemam neko pravilo u komunikaciji sa takvim ljudima... Pustam da me ponese trenutak, vodim se intuicijom, sto me je katakd moglo i glave kostati. 

Kada je neko korektan, on je korektan na jedan nacin: prijatno nam je sa tom osobom, jer je postujemo.
Kad neko nije korektan, on moze biti takav na milion nacina: negativan, zajedljiv, zavidan, previse egocentrican...

Zavisi sta od tog arsenala odredjena osoba ispoljava, ali mi se neretko desi da zacnem tog nekog.  Ipak, kako sam starija (a valjda i pametnija, majku mu), sad vise biram diplomatske puteve da nekome suptilno nesto kazem, ako bas moram. Cesto i ne provale sta sam zapravo rekla. 

I to kod onih ljudi koje sam primorana da trpim (prvo mi na pamet padaju kolege s faksa  ). Ostale gledam da ignorisem, jer me takvi ljudi ubrzo nacisto smore, a sa njima cu se baviti onda kada moj posao to bude zahtevao.

I kada sam pitana za misljenje o njima, opet upotrebim dipomatiju, ili nekako izbegnem da se izjasnim. Cisto da mogu mirno da spavam.