Čini se da nije slučajno što je pitanje statusa Kosmeta počelo da se rešava kada je naša vojska prestala da postoji kao respektabilna vojna snaga u regionu.  „Pod parolom reforme, Vojska Srbije se smanjuje do granice da se opravdano javlja bojazan kod građana po pitanju njene sposobnosti da odbrani našu zemlju i da u novim uslovima odgovori novim oblicima bezbednonosnog ugrožavanja (npr. terorizam). Brojno stanje, opremljenost i obučenost vojske, ali i veličina vojnog budžeta nam govore da se na nju teško možemo osloniti u slučaju težih bezedonosnih iskušenja.”

Vojska se (pored Crkve) posle 5. oktobra našla na udaru NVO i nekih političara, jer je uživala značajno poverenje građana i bila doživljena kao „jedan od stubova bivšeg režima“. Vojska je oslabljena tako što je dozvoljeno civilno služenje vojnog roka. To je dovelo do toga da sve manji broj regruta hoće da služi vojsku pod oružjem. Kampanju za civilno služenje vojnog roka su vodile razne NVO pod parolom prigovora savesti. Na taj način su se mladi destimulisali da služe vojni rok u kasarnama, što je u velikoj meri ponizilo vojsku kao instituciju i kao tradiciju.

Mediji su često ponavljali da se naša vojska reformiše i da su te reforme ozbiljne i sa nekim strateškim planom, ali kada se zagrebe dublje vidi se da su one samo kozmetičke i da prave reforme koja, modernizuje i jača efikasnost vojske, nema. Reforma bi postojala kada bi se procesu smanjenja naših oružanih snaga paraleno pristupilo i jačanju njene vojne moći. Sa druge strane pitanje je da li je nama uopšte potrebno smanjenje vojnog sastva ako se ima u vidu položaj naše zemlje i stepen njene bezbednosne ugorženosti. Tako su tokom „reformi“ naše specijalne snage, ponos naše armije, koje su do famoznih reformi bile objedinjene u korpus specijalnih snaga, svedene na brigadu, a brigade koje su činile korpus su svedene na bataljone. Koliko je to smisleno kada se rešava status Kosmeta, drugo je pitanje.

Za razumevanje u kakvom je stanju ili kavom će stanju biti naša vojska otvoreno govori načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš : „ U mnogo čemu smo se opredelili za britanski model, pa tako i za sistem obuke. Zato što je istorija i praksa novijeg doba pokazala da britanska vojska ima kvalitetan sistem obuke. Isto smo se opredelili da formirmo tenkovski bataljon po britanskom modelu gde bataljon ima 53 tenka”.  General Delić je rekao da su se britanske specijalne jedinice - SAS, koje su upale na Kosmet pre početka NATO agresije, povukle kada su im pripadnici 72. specijalne brigade krenuli u susret.  No uopšte nije bitno da li su SAS-ovci  povukli ili ne, već to da smo mi imali solidnu vojsku, sa sjajnim pojedinim jedinicama.

Ovo što mi radimo je sasvim neracionalno i neadekvatno u smislu odgovora na naše bezbednosne potrebe. Neozbiljno je da Srbija kao kontinentalna zemlja u reformi oružanih snaga koristi iskustva jedne ostrvske države i to zemlje koja je bila pomorska imperija. Neko bi mogao pomisliti da bismo mi, pošto sledimo britanski model male profi vojske, trebali i da formiramo mornaricu ili pak da razvijamo sopstvene nuklearne snage? No šalu na stranu moramo postaviti pitanje zašto koristimo model Britanije kada su u pitanju oklopne jedinice, kad je poznato da su one mnogo manje zastupljene u ostrvskim zemljama, jer ne predstavljaju značajan rod vojske u ostvskim vojskama. Kroz naše ministarstvo odbrane je prodefilovalo dosta britanskih oficira, a neke smo im i „poklonili“, pa ni ne čudi što se kod nas primenjuje njihov model.

General Ponoš je dalje u intervjuu istakao : „Mi i dalje crtamo naše ratne karte tako da su naše snage crvene, a protivničke plave. Sav zapadni svet to crta obrnuto.”  Da li je važno kako se obeležavaju naše i protivničke snage na ratnim kartama? Naravno da ne. Nisu bitne boje već da su ratne karte valjane i da se mogu upotrebiti u slučaju da su potrebne. Čini se da ove i slične priče služe da se naša javnost pripremi na dovršavanja „transformacije“ vojske koja naravno dosta košta, kao uostalom i celokupno prilagođavanje NATO standardima. Niko nam nije saopštio koliko košta celokupno prilagođavanje naše vojske na zapadne standarde i šta mi zapravo dobijamo ili gubimo na području bezbednosti.

Dalje General Ponoš kaže: „Postoji nešto što bi se moglo nazvati – evropski standard ili evropski trend, koji podrazumeva da se vojska dimenzioniše na 0,2 do 0,4 posto populacije, a ne kao što se pominje, jedan posto. Naravno, mi za razliku od većine evropskih zemalja imamo realne bezbednosne probleme i o tome moramo da vodimo računa.”  Veličina stajaće vojske je određena sa dva faktora. Ti faktori su stepen pretnje po nacionalni suverenitet i teritorijalni integritet i veličina mobilizacijskog potencijala. Što su pretnje po nacionalni suverenitet i teritorijalni integritet neke zemlje veće, njena stajaća vojska treba da bude veća, kako bi se zemlja lakše odbranila. Drugi faktor je značajniji. Što je mobilizacijski potencijal manji, vojska treba da bude veća, to jest ako je broj onih koji bi se odazvali na mobilizacijski poziv mali, onda stajaća vojska treba da bude velika i obrnuto. Srbija je „samosvesno“ radila na smanjenju mobilizacijskog potencijala uvođenjem civilnog služenja vojnog roka, jer su vojnici koji služe civilno potpuno nekorisni u slučaju ratne opasnosti.

Dalje se u istom intervju načelnika Generalštaba kaže: „Znači u svakom slučaju govorimo o cifri koja uključujući aktivnu rezervu, u miru prelazi 30.000. Strategijskim pregledom je predviđeno da je ratna vojska do tri puta veća od mirnodopske.”  Veličina ratne vojske treba da bude određena samo faktorom potrebe odbrane zemlje, a ne formulama i procentima. General Ponoš u intervjuu još kaže: „Smanjenje vojske je jedan od aspekata reforme koji se podrazumeva, ali nije jedini i ključni. Smanjenje vojnih efektiva je evropski trend od kraja hladnog rata. Mi smo krenuli tim putem sa ozbiljnim zakašnjenjem, kao i u ostalom i reformom u celini. Priroda bezbednosnih problema sa kojima se današnja Evropa suočava je takva da se oni ne rešavaju na državnoj granici i dominantnom masovnom upotrebom vojske. Uglavnom u savremenom svetu oni koji pokušavaju da isključivo vojskom rešavaju svoje bezbednosne probleme na granici, mogu se okarakterisati kao režimi koji imaju neracionalnu spoljnu politiku, a mi više nismo u tome.”  Da li je logično smanjivati brojno stanje vojske kada nam preti otimanje 15% državne teritorije i kada seo očekuje ugrožavanje bezbednosti od albanskih i islamističkih ekstremista (slučaj „vehabije na kampovanju“ je indikativan). Naravno da mi moramo uvek nastojati da svoje probleme rešavamo na miran način, ali je uvek potrebno imati ozbiljne vojne snage da bi nas shvatali ozbiljno. Jedna zemlja vredi toliko koliko je spremna i sposobna da uradi na polju svoje bezbednosti. Da Srbija ima ozbiljniju vojnu silu, ona bi bila više respektovana i bolje bi stajala u pregovorima oko Kosova.

Jedna zemlja je ozbiljna ukoliko je sposobna da odbrani svoj integritet, bilo diplomatijom bilo oružanom silom, ali ako ona tvrdi da će zemlju braniti samo diplomatijom, a unapred se odrekne mogućnosti da će u bilo kom slučaju upotrebiti silu, zarad svoje odbrane i bezbednosti, onda ona javno kaže da je nesposobna da se brani i da je unapred kapitulirala na polju bezbednosnih rizika i izazova. Isto tako, ona ovim stavom da „mir nema alternativu“, zapravo priziva na agresiju sve one koji joj ne žele dobro, jer im saopštava da se neće braniti. Potencijalni agresori ili teroristi su gotovo sigurni da neće imati ozbiljne gubitke i da će naša zemlja vrlo brzo popustiti pred njihovim zahtevima, jer mi „ne želimo rat“. Izjave naših političara, ministra odbrane i generala su toliko „miroljubive“ da to postaje kontraproduktivno.

SRBIJA I SINGAPUR

Da bi razumeli kako se kod nas vodi pogrešna bezbednosna politika pokazuje nam i primer Singapura. Singapur je zemlja koja je bogatija od nas, situirana je u mirnom i prosperitetnom delu Azije, i ima 4,2 miliona stanovnika. To je mala država koja raspolaže respektabilnom vojnom silom. On ima 950 000 vojnih obveznika, među kojima je 20 000 profesionalnih i 60 000 regrutovanih vojnika sa dvogodišnjim rokom, kao i oko 350 000 ljudi u rezervi, sa 40 dana vežbi svake godine.  E, sad se neko može pitati zašto maleni Singapur ima tako veliku vojnu silu u odnosu na svoju veličinu. Odgovor je vrlo jednostavan. Mir se najbolje čuva stalnom spremnošću za rat.

Kada je Srbija postala samostalna država, postavilo se pitanje razvoja njenih oružanih snaga. Iako su svi očekivali da njene oružane snage dobiju ime koje su imale i kada je Srbija bila samostalna, to se ipak nije desilo. Ovo je bitno da se kaže, jer su naše oružane snage nedavno dobile uniforme. „Petokraka zvezda, simbol pod kojim je naša vojska odvedena u svoj jedini i najveći poraz, putuje u prošlost, a zameniće je rozeta za oficire i romboidi za podoficire. Tako je izveden simbolički raskid sa jednom ideologijom i vremenom i uspostavljen kontinuitet sa tradicijama iz vremena kraljevina - Srbije i Jugoslavije.” Zanimljiva je jedna stvar. Naime, plasira se podatak da je JNA izgubila rat što nije tačno. Političari su taj rat izgubili za zelenim stolom, a i vojska Kraljevine Jugoslavije se raspala prilikom napada sila Osovina na Kraljevinu Jugoslaviju, pa ona nije primer koji treba da sledimo.