---

Криминал у Српској академији наука и уметности

Корупција, фалсификати и похлепни старци

Када су пре петнаестак година наши бизнисмени куповали по Русији и Украјини титуле академика за себе и друге, у првом реду за Миру Марковић, наша интелектуална јавност се згражавала на који ниво су спале некада славне академије наука тих земаља - да крчме титуле као јагњетину на пању. Није се имало у виду да посрнуће земље у целини значи и посрнуће свих њених делова. Данас је у Србији слична, ако не и гора ситуација на том плану. О хаосу у Српској академији наука и уметности пише Таблоидов уредник Милан Гламочанин, некадашњи начелник у савезној полицији

Милан Гламочанин


У нашу некад престижну и славну Српску академију наука и уметности у коју се улазило с тешком муком, а да постану академици није успевало једном Црњанском, па дуго ни Тесли, може се данас ући за шаку новца, у њој се продају и купују функције и догађају мрачне и крупне криминалне радње.

И раније је у САНУ било мањих или већих малверзација, нарочито у време пријема нових чланова, али су то биле релативно мале користи које нису представљале ширу економску и друштвену штету.

Данас се може рећи да у згради САНУ делује озбиљна криминална група која се осмишљено бави разним криминалним радњама, почев од продаје места за дописне и редовне чланове, куповине функција у самој САНУ, па све до врло озбиљно осмишљених криминалних пројеката у које је увучена црногорска мафија на челу са Душком Кнежевићем и групом "Атлас".

На челу мафије у САНУ стоји Војислав Становчић, члан Председништва САНУ и секретар Одељења друштвених наука, који вешто и обилато користи похлепу и дубоку старост председника САНУ Николе Хајдина, који је уз то још и слаб према сину познатом по афери градње моста на Ади, који је грађане Београда коштао као три обична моста, а кога данас мало ко користи. Назови-Црногорац Војислав Становчић је увео земљака Душка Кнежевића у посед имовине САНУ, попут велелепне зграде у Кнез Михајловој преко пута Француског културног центра, а у току су реализације разних криминалних планова почев од рушења Института за књижевност САНУ и градње нове зграде на садашњем паркингу САНУ, у чему главну реч треба да води Хајдинов син чим постане академик, па све до отуђења атрактивних зграда које је држава тек вратила САНУ.

Војислав Становчић наплаћује десет хиљада евра само да би кандидат за дописног члана добио подршку његовог одељења и тако добио шансу да се о његовом пријему одлучује на Скупштини САНУ. Лобирање разуме се кошта посебно, и креће се од пет до десет хиљада евра. Да би неко постао од дописног члана САНУ академик, то јест редовни члан мора да плати Становчићу и његовој екипи од десет до двадесет хиљада евра. Сам Војислав Становчић је недавно купио титулу академика и место секретара Одељења друштвених наука тако што је искористио несрећу која је задесила академика Александра Фиру коме се шлогирала жена и који није имао новац да јој плаћа даноноћну медицинску негу.

Фира, који као и многи други чланови тог Одељења није двадесет две године хтео да гласа за Војислава Становчића зато што је овај својевремено ушао на превару у САНУ без иједне једине књиге већ само с потврдама да су му силне књиге у штампи које се после никада нису појавиле, на крају је био принуђен да Становчићу прода свој важан глас који је био језичак на ваги при гласању у овом малом Одељењу које броји свега осам чланова, (укључивши Тибора Варадија који је више у иностранству него у земљи и академика Љубомира Тадића који из здравствених разлога на скупове одељења долази врло ретко) и у коме има само четири редовна члана, тј. академика, док су остали дописни чланови.

Како је Фира био по звању и годинама на реду да после Михајла Ђурића постане секретар тог Одељења, Војислав Становчић му је понудио да сем пара за гласање у корист Становчићевог избора у звање академика, додатно плати Фири да му уступи и врло важно место секретара Одељења, чиме се постаје функционер САНУ, јер се тиме аутоматски постаје и члан Председништва САНУ, што омогућује честе контакте с најужим руководством, утицај на пословање и уопште на доношење свих важних одлука САНУ. Цена те трансакције је била 30.000 долара. Становчић је дао Фири прву траншу од десет хиљада долара, а када је Фира изненада умро Становчић се правио, а и даље прави луд, и не исплаћује Фириној породици остатак суме у висини од 20.000 долара, иако им је тај новац преко потребан како би тешко оболела и непокретна Фирина супруга имала потребне иностране лекове и пристојну негу.

То је разлог да се осветли лик и дело Војислава Становчића. Овај лукави и ноторни криминални лик, наоко сервилног понашања, рођен је 1930. у малом селу Убли на тромеђи Црне Горе, Херцеговине и приморског залеђа, па се представља како му кад то одговара. Већ само ово место, које је сада формално у Црној Гори је својом историјом, положајем и традицијом одредило карактер Војислава Становчића.

У питању је сеоце смештено у једној мрачној клисури на путу Херцег Нови - Никшић којој сунце само два сата дневно сија, које се формирало око једног овећег војног бункера поред пута који су као војну утврду користиле час турске, час млетачке а после и аустроугарске посаде. Сиромашни становници овог насеља су практично на разне начине опслуживали војнике у утврђењу и живели од тога. Нарочито су Турци били склони да користе жене из Убала као праље али и за друге своје потребе због чега је дошло до великог мешања крви па због тога прави Црногорци ни дан данас не желе да се ороде ни са ким из тог места.

Кад би сиромашни дечаци из Убала поодрасли да могу да буду служинчад спуштали би се у Котор где нису бирали посао, па је тако и Војислав Становчић у току Другог светског рата доспео у окупирани Котор, где се прикључио групи италијанских војника - ситних криминалаца који су малог али спретног Воју највише користили при пљачкама которских гробова, тако што би будаком разбили камену плочу, а потом би будућег академика и члана Председништва САНУ спуштали конопцем да поскида упокојеним которским бабама ланчиће, прстење и златне зубе. Војислав Становчић се толико зближио са том италијанском војничком бандом да су га они након пропасти Мусолинија бежећи пред партизанима повели са собом у Италију. Тамо је због ситног раста и мале физичке снаге завршио у избегличком логору као дечја мушка проститутка. Када су након рата враћане избеглице а са њима и још малолетни Војислав Становчић, УДБА је у тадашњем потпуно совјетском духу и педагошком маниру Макаренка, сматрала да се он ипак може преваспитати и постати користан члан друштва у чему се, како ће се видети, љуто преварила.

Да га Црногорци, бесни због скрнављења гробова не би убили, УДБА је Становчића уписала у гимназију у Загреб, где је био њен стипендиста и доушник. Након тога је завршио Вишу управно-полицијску школу, а потом, врло лако и још две године права при чему су се у духу тадашњих времена уплашени професори универзитета понижавали долазећи да предају и испитују у просторијама полиције. Да неко од "студената" падне разуме се није долазило у обзир.

Дугогодишњи посао Војислава Становчића у Савезној УДБИ било је праћење интелектуалаца. Зато је по службеној дужности постао члан редакција више научних часописа, преко везе магистрирао, а потом, иако полуписмен и докторирао.

Међутим, због крађе је одстрањен из Службе безбедности али је као још увек могуће користан убачен на тек тада формирани Факултет политичких наука где је био "око и ухо" ДБ. Да је Војиславу Становчићу то било мало показаће његов први студијски боравак у Великој Британији од 1960. до 1961. где су његова преамбициозна жена Мирјана, иначе Сплићанка и члан сатанистичке секте, и неке даме из породице Стамболић које су тада такође боравиле у Енглеској направиле план Становчићеве каријере.

У те сврхе Војислав Становчић је тада приступио енглеској обавештајној служби и отада је почео његов, не само брз међународни шпијунски, него и криминално финасијски успон. Крајем осамдесетих га преузимају Американци, везују га за Сороша и Карнеги фондацију па у кратком року током деведесетих, док цео народ гладује, овај пензионисани професор се нагло богати и купује четири скупе некретнине на Црногорском приморју - велелепну капетанску кућу у Перасту и велике станове у Херцег Новом и Котору, чија је укупна вредност тада била више милиона долара, а који сада вреде десет пута толико.

За верно дугогодишње служење Сорошу и предлагање бомбардовања Југославије, као и за друге антисрпске шпијунске активности добио је од њега на поклон велики стан у Бечу. Двојици синова је у иностранству одмах по пунолетству отворио фирме чији је само почетни капитал износио по пола милиона долара, а потом је једног сина наместио у америчку шпијунску финансијску службу за надзор токова новца у Европи чије је седиште у Швајцарској чиме је дошао у позицију да има важне привредне и финансијске информације и буде од велике користи нашој и страној економској мафији, па чак и да неке од њих уцењује.

У САНУ је ушао на дотад незамисливу дрску превару, и уз велику помоћ страних и домаћих обавештајних служби а без иједног написаног дела, приказујући своје предговоре туђим књигама као своје књиге и наводећи да су му силне књиге у штампи. Када се то открило, осрамоћени и разљућени чланови Одељења друштвених наука су преко двадесет година одбијали да га унапреде у звање академика. Радомир Лукић, од кога је Становчић на превару измамио потпис за реферат за улазак у САНУ док је Лукић био болестан, је чак покушавао да промени статут САНУ не би ли истерао Војислава Становчића пошто по Статуту кад неко уђе у САНУ није га могуће никад више искључити.

Тек када су многи од тих старих и обманутих академика помрли, а Фира и вероватно и неки други пристали да га унапреде за новац, Војислав Становчић је постао академик и такорећи у истом дану и функционер САНУ и одмах је кренуо с криминализацијом академије. По старом мафијашком и полицијском обрасцу одмах је кренуо да формира своју криминалну екипу. Пошто је врбовао Хајдина, и то у толикој мери да овај данас најављује дојучерашњу срамоту САНУ Војислава Становчића за свог наследника, направио је продор и међу друге чланове САНУ који су осетљиви на новац и привилегије.

У томе има драгоцену помоћ искусног мафијаша Будимира Лончара, управника послова САНУ и сувласника универзитета Унион који се у српском финансијском подземљу истакао тако што је као директор Дунав туриста продао грчком милионеру хотеле Метропол и Југославију и одмах после тога постао његов менаџер што је и данас. За њега су у кратком року његовог боравка у САНУ већ везане многе мутне радње попут покушаја продаје паркинга и зграда, ради чега је исти очигледно и доведен.

Да је карактер човекова судбина и да Војислав Становчић од младалачких пљачки гробова до данас није престајао с криминалом, сада заразивши тиме и низ других које је окупио око себе у САНУ, показује и његов ценовник за услуге као иниз бесрамних скарадности које чини од пријема нових чланова до арчења муком враћене имовине САНУ.

Ко плати може да уђе у Одељење друштвених наука и ако није из друштвених наука, а ко неће или нема да плати може да напише и томове књига па нема никакве шансе. Похлепа Војислава Становчића иде тако далеко да је за новац спреман да прими у Одељење друштвених наука чак и архитекте, а то објашњава и присутност музичара Димитрија Стефановића у овом одељењу коме је ваљда место у одељењу уметности. Тим путем ће нови чланови САНУ ускоро постати Становчићева земљакиња Драгана Радојичић, етнолог , која је пошто је дошла из Војине постојбине платила истом за лобирање само 15.000 евра, архитект Љиљана Благојевић која је, пошто је пропала два пута у свом матичном одељењу, платила целих 25.000 евра похлепном Становчићу и Вукашин Павловић који је иако Становчићев дугогодишњи сарадник у разним прљавим радњама на ФПН ипак морао да части Воју Становчића са скромних 10.000 евра. Они који нису имали паре или нису схватили колико и коме треба да дају су сви пропали без иједног добијеног гласа попут Јована Бабића, Бранислава Ђорђевића, Зорана Аврамовића, Слободана Вуковића, Мирка Грчића и Миломира Степића.

Подршку Одељења друштвених наука на чијем челу је Војислав Становчић нису добили ни Бојан Јовановић ни Милош Немањић, први зато што је као Нишлија тврд на пари понудио премало, а други због презимена будући да Становчић не воли ништа што га подсећа на српску историју. Становчић доводи искусног криминалца Вукашина Павловића као своје најјаче појачање и да му буде десна рука. Пошто је опљачкао ФПН и државну касу за милионе, времешни Павловић, који је управо закорачио у осму деценију те ће свакако његов долазак бити у духу одлуке САНУ о њеном подмлађивању, спрема се да под Војином палицом крене у крупан финансијски криминал под кровом САНУ чим постане њен члан. Да у томе има огромна искуства потврђују његови досијеи у Одељењу за привредни криминал МУП-а Вождовац и досије који је формиран након својевременог унутарпартијског насртаја Душана Петровића на главног градитеља Демократске странке Драгана Копчалића.

Овај полупрофесор-полуполитикант који је на Факултет политичких наука дошао из босанског синдиката, познат по томе што такорећи ниједно предавање није одржао већ су то место њега радили асистенти, прави је мајстор за дрпање пара о чему сведоче испражњени фондови и недовршена зграда његовог факултета политичких наука, где је вршио осам узастопних деканских и продеканских мандата старајући се о градњи на крајње криминалан начин.Такође је сарадник енглеске обавештајне службе и у том својству је председник Англо-српско друштва, а потпредседник те енглеске обавештајне филијале је , ко би други до Војислав Становчић.

Јасно је да улазак Вукашина Павловића не значи само криминализацију Академије већ и обавештајни продор страних служби које теже да десрбизују САНУ и ставе је под своју контролу на чему већ одавно здушно ради Становчић. Успео је чак и то што до сада ником није у историји Београдског универзитета, да захваљујући разним марифетлуцима буде у редовном радном односу све до седамдесете године живота при чему му је највише помогло то што је интимус Војислава Становчића и заменик председника Политичког савета Демократске странке где се убацио преко Драгољуба Мићуновића и са којим ће заједно отићи у политички отпад када Мићунова и Борисова струја изгуби партијске изборе у децембру.

Овај рођени криминалац против кога су у свим режимима спровођене истраге због финансијских малверзација је, иако јуловац кога је пред свој пад лично поставила Мира Марковић за декана, а на интервенцију Радоша Смиљковића, био пред хапшењем за привредни криминал на универзитету, које је избегао зато што се догодио 5. октобар, после кога Павловић прави политички лупинг и приступа као декан новој власти коју је такође после масно покрао узимајући паре од Министарства просвете за наводну доградњу и реконструкцију факултета.

Велик део тога новца се посредством Копчалићеве криминалне грађевинске фирме "Монтера" без правог тендера сливао у џепове Вукашина Павловића и неколицине његових најближих сарадника па је он ускоро изградио вилу на Вождовцу чија је цена при продаји 3.770 000 евра!

Како је кренуло чишћење могло би се десити да Вукашин Павловић буде ухапшен баш на дан пријема у САНУ што би њој свакако подигло углед. За сада Павловић трчкара око свих академика блиских Војиславу Становчићу, а нарочито око Димитрија Стефановића, генералног секретара САНУ, кога не само вода испод руке већ повремено и носи до паркинга на леђима кад Стефановић закука да га издају ноге, што лукавог и дебелог Стефановића веома забавља па о томе са смехом прича пред члановима свог хора у Панчеву.

Хајдин веома подржава Становчићеву идеју о доласку Вукашина Павловића у САНУ како би се он са својим криминалним грађевинарским искуством спојио са Хајдиновим сином, кога ни Ђилас није могао да среди при пљачки моста на Ади. Спој та два "стручњака" за грађевинске малверзације довешће без сумње једног дана и полицију на врата САНУ. Да је врхунски хохпшаплер који попут свога учитеља Становчића не преза ни од чега Вукашин Павловић је показао и тиме што је у намери да се кандидује за САНУ тобоже штампао књиге на енглеском језику у иностранству иако су оне заправо штампане у Београду у режији па чак и о трошку Чигоје као противуслугу за отворену скриптарницу на ФПН.

Да би до краја импресионирао чланове САНУ Вукашин Павловић је себи обезбедио и Октобарску награду Београда 2011. за "нов и оригиналан допринос науци", иако је цела та књига коју сад он уз виски дели академицима како би гласали за њега уствари ништа друго до из делова састављен крпеж његових ранијих радова. Да не помињемо да је он био председник жирија пре тога по партијском налогу ДС. Велике пљачке и малверзације Вукашин Павловић је заједно са Војиславом Становчићем направио и у "Службеном гласнику". "Гласник" му је купио џип и исплатио на стотине хиљада евра.

У сваком случају је видно да политиколози Војислав Становчић и Вукашин Павловић баш умеју да приштеде од своје плате и да се баш и разумеју у економију, али ону шпијунско-криминалну. А да би показао да је главни економски, макар и криминални стручњак у САНУ, Војислав Становчић је обилато допринео да се укине одлука САНУ о оснивању Института економских наука САНУ. Иако би то било поздрављено у очима јавности и осиромашеног друштва које се пита зашто баца месечно милионе на САНУ (у којој многи, углавном на везу упали чланови не раде ништа већ само поврх својих пензија примају дебеле додатке и од преко хиљаду евра месечно, што нема нигде у свету будући да и у најбогатијим земљама чланови академија плаћају своје чланство у академијама и немају никакве апанаже), Хајдин, Становчић и Лончар су уз помоћ разних калкуланата и млакоња зауставили оснивање тог Института који би итекако значио помоћ држави Србији у овим претешким економским временима. Како и не би кад они имају свој криминални концепт економије и економисања по принципу дај-дам, арчећи народну и државну имовину као да им је бабовина, тргујући успут звањима и титулама академика које ће због тога ускоро постати исто тако безвредне како су постале у Русији и другим земљама које су настале од бившег СССР-а.

Захваљући својим удбашко-шпијунским умећима Војислав Становчић је не само склон фалсификатима већ је и врло вешт у томе, што непрекидно исказује фалсификујући записнике и друге документе САНУ како би прикрио своје прљаве радње. Најновији фалсификат је починио тако што је тобоже прибавио потпис академика Љубомира Тадића, оца бившег председника Бориса Тадића, за реферат за избор Косте Чавошког у академика. Тиме је привремено пацификовао бунтовног али наивног Чавошког да му не прави проблеме док он не заврши послове око избора. Љубомир Тадић, који иначе не може очима да види Чавошког због његових сталних напада на Бориса, је то сазнао и иако је једва покретан дошао је лично на састанак САНУ где је гласао против Косте Чавошког који због тога сада иде на Скупштину САНУ без подршке Одељења. Становчић је пак Тадићу као земљаку објаснио да је Чавошки био тај који је фалсификовао потпис, иако овај то свакако не би никад учинио па у Академији сада Становчићева екипа говори о Кости Чавошком као фалсификатору!

Када црв уђе у јабуку он је поквари. Ако је судити по језивом црву Војиславу Становчићу, морално трулом Николи Хајдину, и екипи коју они намеравају да уведу у САНУ све заједно с Хајдиновим сином, познатим грађевинским мешетаром и окорелим привредним криминалцем Вукашином Павловићем, у САНУ ће ускоро све врвети од црва, а од јабуке ће остати само љуска, а можда чак ни то.
----------------------
Текст:
http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=270&cl=24
Слика:
http://www.ilustrovana.com