Рајевац: Цео свет је сада уз Гану
nedjelja, 27 jun 2010 23:02 И.Ђ. / Блиц онлине


Српски фудбалски стручњак Милован Рајевац, који је довео репрезентацију Гане до четвртфинала Мондијала, истакао је после синоћње победе над Сједињеним Америчким Државама од 2:1 да је Гана сигурно после ове утакмице придобила наклоност читавог света.

"Цео свет гледа ове утакмице. Ово је ипак Светско првенство и сви воле добар фудбал. Због тога верујем да Гана има подршку целе планете. Мој тим је показао да има неопходну концентрацију у важним тренуцима и да је компактан. Немају додатних притиска и добро је што је тако", рекао је Рајевац.

Вара се Рајевац. Има много оних ''што би да живе као'' ''сав остали (западни) свет''.

Njemu je Gana ceo svet.

Орлови прерано лете         
Пише: Александар Павић      

Фудбал вероватно јесте „најважнија споредна ствар на свету". Шта је најважнија? Полазећи од претпоставке да љубав није „ствар“, могло би се рећи да је најважнија ствар у животу једне нације ипак, како су многи древни мислиоци и сматрали, политика. Дакле, ако смо у најважнијој ствари на свету „препустили терен“ најгорим мећу нама, скоро је неминовно да ће се то одразити и на најважнију споредну ствар. На фудбалском терену смо очигледно даровити, али никад довољно конкретни да ту даровитост претворимо у конкретан учинак. Не исказујемо са на политичком терену, не исказујемо се ни на фудбалском. Недостатак иницијативе у једном огледа се и на другом. Зато често делујемо превише дефанзивно на терену, и зато нас то колективно излуђује, јер знамо да тако не треба да буде – само никако да се у довољно великом броју сетимо да тако не треба да буде ни у свакодневном националном животу.

Више него и један спорт данас, фудбал је огледало стања духа – и света и појединачних нација.. Зато и јесте толико привлачан, зато и изазива толико јаке емоције које, као што је био случај између Ел Салвадора и Хондураса 1969, могу чак довести и до рата. Више од било ког другог спорта садашњице, фудбал покреће и одражава стање колективног несвесног.

Имајући то у виду, може се с правом поставити следеће питање: с којим правом данашња Србија треба да очекује да јој фудбалери дају више од онога што је заслужила? Срби као политички народ су тренутно даље од орлова него било кад у својој повести. Зашто би нам онда било дато да, посредством успеха фудбалера, и ми колективно себе сматрамо „орловима“, да умислимо како „високо летимо“ када се ваљамо у сопственом блату, када добровољно колективно пузимо? Шта то зихерашка, улагивачка, поткупљена и окупирана Србија има са поносним орлом? У томе што се декларативно бави „светим“ Косовом? У свом недостојном клечању и „извињавању“ за оно што никад није починила? У „једностраним“ уступцима које непрестано даје у корист опште штете а благодети шриземних политичких и економских профитера? Могу ли орлови бити достојан симбол за лешинаре и њихов оболели плен?

Да се разумемо – фудбалски „орлови“ су Србији дали много, много више него што она у овом тренутку заслужује. Пласирали су име Србије на највеће светско такмичење – у тренутку када се политичка Србија не такмичи ни у чему осим у што бржем тоњењу ка дну, када се Србија одрекла себе и свог идентитета да би била по вољи другима, „боговима“ у људском обличју који јој непрестано испоручују нове, понижавајуће услове и отворено примењују двоструке стандарде према њој, када одговоре за своју будућност тражи искључиво споља уместо изнутра. Ако прихватамо хашку „правду“ – како да нам се не деси и судијска неправда на терену?

Фудбалски репрезентативци су се пласирали, али даље нису могли. Не зато што су неспособни, или зато што нису хтели. Не, далеко од тога: ово су репрезентација и селектор с којима би свака земља могла да се поноси. Једноставно, могло се видети на Мундијалу да су на сцену ступиле више силе. Необјашњиви пенали Кузмановића и Видића, несвесно склањање Видића испред шута који је завршио у мрежи као други гол Аустралије, пропуштене гол-прилике Жигића и Красића, без којих нас у Јужној Африци не би ни било, као што не би било ни победе над Немцима... По чему се, на крају, суштински разликује безразложно збуњивање пред аустралијским притиском на почетку другог полувремена од нашег колективног узмицања пред свакаквим притисцима опадајућег Запада?

Без обзира на све наведено, фудбалери су бесумње силно хтели – али није им се дало. Подсвест је учинила своје. Као што рекоше јужно-афрички новинари који су прослављали нашу победу над Немачком као да је њихова, у одговору на питање једног британског новинара зашто се радују: „зато што је излгедало да ови све чине како би изгубили.“ Дакле, јасно је да су фудбалери део српске нације, која их је произвела, чије их је такмичарско окружење и усмерило да постану оно што јесу –  где год сад играли и колико год зарађивали. А, у овом тренутку, нација није достојна таквог радовања, таквог поистовећивања са великом победом на терену где се игра „више од игре“, такве награде за колективно несвесно. Немамо право да се осећамо добро, самозадовољно, на начин који то може да пружи успех фудбалске  репрезентације. Толико тога више можемо као држава и народ, а ништа од тога не чинимо, већ смо „теренску иницијативу“ препустили далеко горим од нас. Када то променимо, скоро као чудо, доћи ће и фудбалски успех који сви прижељкујемо и за који сви подсвесно знамо да је могућ и да смо за њега кадри. Јер свако дубоко зна своје способности – а ми их имамо – и као народ и као фудбалери. И када збацимо оне који нас убеђују да смо најгори, да смо инфериорни и да треба да прихватамо перманентна туторства заснована на примитивном обрасцу „штапа и шаргарепе“, када престанемо да се мирно крстимо док трпељиво подносимо некрсте на врху – успех на терену неће изостати, чак и са евентуално слабијим саставом од заиста сјајног с којим данас располажемо. То су неки духовни закони који се једноставно не могу изиграти.

Главу горе орлови! Нација тек треба до тог назива да израсте. Полетели сте пре времена, упркос снажној гравитационој противтежи земаљске, уземљене и приземљене Србије. Како ће тек бити када она то више не буде.

www. vidovdan. org

У финалу СП-а минута шутње за Сребреницу

Прије неколико дана писали смо о петицији и захтијеву посланика у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, Адема Хускића упућеном предсједнику ФИФА-е Јосепху Блаттеру да се минутом шутње прије почетка финалне утакмице Свјетског првенства ода почаст жртвама геноцида у Сребреници.
Челни људи свјетског ногомета након петиције коју су на интернету потписивали бројни становници БиХ као и људи широм свијета, одлучили су донијети одлуку да судионици финала овогодишњег Свјетског првенства нетом прије почетка утакмице, минутом шутње одају почаст за преко 8000 жртвава које су смртно страдале 11. јула 1995. у највећем масакру након другог свијетског рата.

Оваква одлука ФИФА-е је за сваку похвалу како би се комплетан свјетски аудиториј присјетио стравичног злочина почињеног прије тачно 15 година над цивилним становништвом у Сребреници.

Трагедије као у Сребреници многима нажалост нису биле опомена па у бројним дијеловима свијета и данас букти рат, свакога дана неко нови изгуби живот само из разлога јер је друге боје коже, вјере или националности.

Потез ФИФА-е барем ће на минуту бити опомена цијелом свијету да нам се Срребреница више никад не понови.

Извор - спортин
*********************

Филџанци би на сваки начин да промовишу своју Филџан државу, макар и преко мртвих.
 
Европејци, да ли и даље мислите да спорт нема везе са политиком ?

Strašno mešanje politike i pritisak na Srbiju.

И нека ми неко каже да не покушавају сваким атомом своје снаге да се посеру на Србију!

PREDSEDNIK FSS I SELEKTOR TREBA DA IZAĐU IZ PAT POZICIJE

KARADŽIĆ I ANTIĆ MORAJU ZA STO


POSLE eliminacije sa Mundijala posle prvog kruga i dva različita viđenja tog i takvog uspeha, predsednik FS Srbije Tomislav Karadžić i selektor nacionalnog tima Radomir Antić za dobrobit fudbala moraju što pre da izađu iz trenutne pat pozicije!

Predsednik Karadžić je bio jasan i glasan da je eliminacija iz Afrike posle takmičenja po grupama neuspeh jer je Savez bukvalno sve učinio da selekcija ima najbolje moguće pripreme za Mundijal. Zna se dobro koliko za male saveze poput srpskog znači uopšte učešće na SP, ali i učešće u osmini finala, u četvrtfinalu, a da ne govorimo o povoljnim okolnostima žreba koji je mogao da nam donese i polufinale. Svaka naredna runda znači i koji milion dolara više od FIFA, ali daleko više od eventualnog generalnog sponzora koga Savez još nije pronašao, a uzdao se da će ga Antić i „orlovi“ dobrim rezultatom, a ne samo dobrom igrom, dovesti.

Rekao je Karadžić i da će posle neuspeha selektoru morati da smanji primanja. Pošto u zemlji Srbiji ljudi slabo pamte, pre sedam meseci vodio se veliki medijski rat oko novog ugovora selektora, od i dalje zvanično nepotvrđenih 100.000 evra neto mesečno ili 1,2 miliona evra godišnje. I tada i sada, u zemlji Srbiji i budžetu FSS od osam miliona evra godišnje, bez fudbalske infrastrukture i sa milion problema, ta plata je enormna! Možda Antić zaslužuje znanjem i kvalitetom više, ali ne u FSS, koji to ne može da izdrži. Opet ponavljamo, manja plata - veća premija za plasman na EP je realnost u Srbiji, a možda je baš na tu varijantu mislio Karadžić kad je govorio o smanjenju plate selektoru.

I zato, bez obzira na spekulacije da je Antić dobio pare unapred, na tvrdnje da je postignut uspeh, odnosno neuspeh u Africi, najodgovorniji ljudi moraju da snose odgovornost, bez uobičajenih izgovora. Karadžić i Antić moraju da sednu za sto, da izađu iz pat pozicije i da pripreme nove kvalifikacije za EP. Ako ne mogu do rešenja, neka se raziđu... (S. ILIJOSKI)

А?