Naredni meseci ključni su za opstanak Republike Srpske i severni Kosmet, kaže za NT Obrad Kesić, analitičar TSM Global iz Vašingtona, i poručuje:
Srbiji ne veruju ni Rusi ni Amerikanci
Marija Kordić
Ne može se reći da su se, od dolaska Baraka Obame na čelo američke administracije, odnosi između Srbije i Amerike popravili, ali postoji mali pomak koji daje nadu da ti odnosi mogu da se poboljšaju - kaže u intervjuu za NT Obrad Kesić, analitičar agencije TSM Global u Vašingtonu.

Nažalost, dodaje Kesić, to poboljšanje ne znači da će Srbija imati bolju poziciju u ostvarenju sopstvenih interesa. Taj mali pomak ka pozitivnijim odnosima između Amerike i Srbije gradi se na politici uslovljavanja koja i dalje predstavlja najvažniji faktor u američkoj spoljnoj politici prema Srbiji. Osim toga, i ovaj pomak je ostvaren na osnovu značajnih ustupaka vlade u Beogradu na uštrb srpskih interesa.

Koje je ustupke napravila vlada u Beogradu?

- Najvažniji ustupci vlade u Beogradu su oko Kosova. Od omogućavanja postavljenja Euleksa, pa do najnovijih obećanja da će Srbija prestati da insistira da se Euleks i UN pridržavaju sporazuma „o šest tačaka“ koji je postignut između Srbije i generalnog sekretara Ban Ki Muna. Postoje i drugi potezi, poput zajedničkog pritiska Beograda i Vašingtona na premijera Milorada Dodika i na RS, a uz to bih dodao i ohrabrujuće reči nekoliko članova Vlade koji najavljuju spremnost da uvedu Srbiju u NATO. Sve to pokazuje tok događaja koji u velikoj meri ide u pravcu američkih očekivanja. Nažalost, i ovo malo poboljšanje u odnosima je vrlo plitko i ograničeno na jednostrano zadovoljstvo američkih činovnika koji se bave Srbijom i Balkanom.

Kako Vi gledate na sve čvršće vezivanje Srbije za Rusiju?

- Za Srbiju je najbolje da ima najbolje moguće odnose i sa Rusijom, i sa EU i sa SAD. Ti odnosi moraju da se izgrađuju na osnovu zajedničkih interesa, ali nužno je da Srbija prvo jasno definiše sopstvene nacionalne interese. Trenutno, a rekao bih i u poslednjih devet godina, ovo definisanje srpskih nacionalnih interesa nije se ostvarilo, i zbog toga postoji generalna konfuzija, što je i najveća prepreka za izgradnju korektnih i boljih odnosa sa drugima. Mislim da Rusi već odavno vrlo malo veruju Srbima, a još manje očekuju od njih. Ne samo zbog percepcije da su vlasti u Beogradu više naklonjene Americi, nego i zbog toga što imaju osećaj da oni nemaju jasne stavove, prvo i prvenstveno vezano za sopstvene interese, poput Kosova.

Mislite da je logika Moskve „zašto bi Rusija zastupala srpske interese ako Srbija sama od njih odustaje“?

- Rusi su svesni i vide da Srbija u suštini vodi neiskrenu borbu za Kosmet. Postoji retorika koja se non-stop koristi, koja obećava odlučnu i žestoku borbu za Kosovo, a s druge strane imamo seriju poteza Srbije koji, u suštini, ojačavaju nezavisnost Kosova. Najbolji primer je zahtev vlasti u Beogradu upućen Rusiji da ne blokira izveštaj generalnog sekretara UN preko kojeg je otvoren put uspostavljanja Euleksa. Rusi su to videli kao dokaz da je Srbija neiskrena u svojoj borbi za Kosovo i ne veruju da bi mogla da bude iskrenija i u politici i u odnosu prema Rusiji.

Može li to prividno vezivanje za Rusiju da nas košta pogoršanja odnosa sa SAD?

- Pošto ne verujem da se Srbija stvarno približava Rusiji, ne verujem ni da bi to moglo ozbiljno da ugrozi odnose sa SAD. Da je iskrenija u želji da ima dobre i jake odnose i sa Moskvom i sa Vašingtonom, možda bi tu i bilo prostora da Srbija iskoristi odnose sa Rusijom da bi ojačala svoje pozicije sa Amerikom. Ali, situacija je sada takva da SAD ne strahuju previše da će Srbija naglo da se približi Rusiji koja, istovremeno, ne veruje u iskrenost srpskih odnosa sa njom, tako da, u suštini, Beograd ovakvim ponašanjem slabi odnose i sa Rusijom i sa Amerikom. Čini mi se da neki ljudi u Beogradu misle da su pametniji i sposobniji od Rusa i Amerikanaca i da mogu da ih izmanipulišu za sopstveni interes i marketing.

Kako će izgledati dalji razvoj događaja na Kosmetu ako je vlada u Beogradu zaista u praksi odustala od borbe?

- Naredna godina je mnogo važna iz više razloga. Očekujemo presudu Međunarodnog suda pravde, ali najvažnije pitanje ove godine biće severno Kosovo i Mitrovica. Zbog toga što je u toku akcija Amerike, Euleksa i lokalnih albanskih institucija da se severni deo u potpunosti asimilira u „nezavisnu državu“ Kosovo. U Americi postoji uverenje da je Srbija prihvatila ovu „realnost“ asimilacije i da, čak, pomaže u ostvarivanju nekih ciljeva vezano za ovaj proces. Tako se, na primer, u Vašingtonu mnogo govori o tome da je Srbija odstupila od zahteva da se sprovodi sporazum o šest tačaka, da se to vidi po tome da je carina Kosova već postavljena i da granice prema Srbiji u potpunosti kontrolišu vlasti u Prištini. Uz to, zvanični Vašington je u istoj meri zadovoljan imenovanjem novih sudija od strane Vlade Srbije, koje su već prihvatile saradnju sa institucijama iz Prištine. To može da bude prikazano kao korak prema ukidanju paralelnih institucija, pogotovu u pravosuđu.

Koliko su realne prognoze da ćemo u međuvremenu ući u EU?

- Najave raznih ličnosti u Beogradu i u Briselu da bi taj proces mogao da se završi u narednih pet godina, jednostavno su nerealne. U Srbiji postoji lažna debata o Evropskoj uniji. Predstava da u Srbiji postoji neki ozbiljan antievropski blok, nije tačna. To je kreacija političkog marketinga da bi se zastrašili glasači i na taj način ojačala pozicija takozvanih proevropskih snaga u Srbiji. Sve glavne političke stranke podržavaju ulazak u EU, samo se razlikuju po tome koliko je to pitanje od prioriteta. Oni koji bi što pre, i po svaku cenu, ušli u EU, previše gledaju utopijski na Uniju kao na lek za sve srpske bolesti, a oni koji bi usporili ili uslovljavali ulazak, previše potcenjuju članstvo u EU. I jedni i drugi su neiskreni u svom opredeljenju prema „evropskim vrednostima“ i cinično gledaju prema EU isključivo u materijalnom kontekstu - da bi članstvo značilo više para.

Da li je moguće da Srbija ostane jedina zemlja na Balkanu koja ne bi bila član NATO?

- Ne vidim zašto bi to uopšte bilo problem? Pogotovo kad bi Srbija izgradila sopstvenu strategiju nacionalne bezbednosti i vojnu doktrinu. Postoje i druge „bele fleke“ u Evropi - Švajcarska ili Austrija - i one nisu u ništa lošijoj poziciji zbog toga što nisu članice NATO. Gotovo dvadeset godina tvrdim da nijedna zemlja Balkana nema ni sposobnosti ni ekonomsku moć da postane članica NATO. Prema istraživanju poljskog ministarstva odbrane, članstvo u NATO je ovu zemlju koštalo između milijardu i milijardu i po dolara. Čak i kad bi Srbija imala ove pare, bolje bi bile iskorišćene kao investicije u infrastrukturu i projekte koje bi stvorili nova radna mesta. Moram da priznam i da ne razumem one u Srbiji koji stalno govore da ne bi nikad više, i ni pod kakvim okolnostima, koristili vojsku, a istovremeno su spremni da šalju vojnike u Avganistan. Ne bi da ratuju za Kosovo, ali bi da ratuju da odbrane Belgiju od nekog mogućeg neprijetelja.

Nije li to, ipak, opasna pozicija, jer NATO se sve više širi? 

- NATO kao institucija ima velike probleme da opravdava sopstvenu egzistenciju: kroz istoriju je postojao i gradio se na osnovi američkih interesa i kapitala. U poslednjih deset godina, Amerika pokazuje sve veće nezadovoljstvo NATO-om i već postoji opredeljenje u Americi da moraju da grade novu vojnu strukturu koja bi bila efikasnija i sposobnija od NATO-a. Drugim rečima, vrlo je lako zamisliti da u skoroj budućnosti ili više neće biti NATO-a, ili će alijansa tako radikalno da se izmeni da više uopšte neće biti bitno pitanje ko je član, a ko nije.

U tom kontekstu, šta znači izgradnja srpsko-ruske baze - „centra za brze i humanitarne intervencije“ - i kako je u Americi odjeknula ova vest?

- Izjava predsednika Medvedeva oko izgradnje ovog centra privukla je veliku pažnju u SAD, ali to je trajalo vrlo kratko i na kraju je iznesen zaključak u medijama da je ova inicijativa neostvarljiva.

Koliko ruski projekat „Južni tok“ može da bude značajan za srpsku spoljnopolitičku poziciju, imajući u vidu da taj gasovod remeti američke planove za „Nabuko“?

- „Južni tok“ je mnogo značajniji projekat od ove baze. On je najveći izazov američkoj strategiji kad je reč o pitanju energetike i bezbednosti na prostoru Evrope. Amerikanci su od pada Berlinskog zida imali viziju u kojoj oni postaju jedina supersila i na ovaj način garantuju sopstvene, bezbednosne, energetske i ekonomske interese. Cela strategija posle završetka hladnog rata, zasnivala se na uverenju da će Rusija biti veoma slaba i nestabilna i da će Amerika uživati prednost u svakom pogledu u Evropi i u regijama na granici Rusije. Ove regije su ključ i za uspostavljanje garancija za očuvanje slobodnog pristupa izvorima energetike za Ameriku i njene saveznike. Rusija pod Putinom, koja je mnogo jača i koja je izgradila jedan nivo samouverenosti kao svetska sila, poremetila je ovu američku strategiju.

Šta, po Vašem mišljenju, Amerika zapravo želi od Bosne?

- Teško je proceniti, pogotovu kad se uzme u obzir da sadašnja američka administracija, zbog velikih globalnih izazova i ekonomske krize, nema mogućnost da se bavi pitanjima na periferiji američkih nacionalnih interesa, poput Balkana. Generalno postoji inercija u američkoj spoljnoj politici, koja se u slučaju Bosne svodi na uverenje da su muslimani najveće žrtve, a Srbi najveći dželati, i da Dejtonski sporazum nije uspeo da izgradi funkcionalnu i stabilnu državu. U Americi postoji uverenje da bi funkcionalnija država mogla biti jedino centralizovanija država. Zbog ovog uverenja, američka politika je, u poslednjih godinu dana, kroz seriju sastanaka u Butmiru pokušavala da isforsira ustavne promene koje bi vodile u pravcu centralizacije vlasti u Bosni.

U čemu je suština sukoba između Incka i Dodika?

- Incko želi da očuva instituciju visokog predstavnika kao najmoćniju instituciju u BiH, gde bi on i njegovi sponzori u Vašingtonu, ali i pojedinci u evropskim zemljama, odlučivali o svemu. Jednostavno, on želi da se vrati ono vreme kad je Pedi Ešdaun kroz nasilje i nametanje odlučivao o svemu. Zbog takvog nedemokratskog i nelegalnog ponašanja visokih predstavnika, Bosna je pretvorena u poslednju autokratsku državu u Evropi, u kojoj su se kršila osnovna ljudska i građanska prava i u kojoj su zakoni i druge državne odluke donošeni nasilnički i arogantno.

Incko tvrdi da je u pitanju „evropska budućnost BiH“?

- U suštini, najveća prepreka za ulazak BiH u EU, i za dugoročnu političku stabilnost, jesu visoki predstavnik i njegova kancelarija. Nemoguće je rešiti bilo kakav problem kad visoki predstavnik i njegovi sponzori non-stop ruše lokalne demokratske institucije i ignorišu volju birača BiH. Sada bošnjački političari i većina bošnjačke javnosti ne prihvataju RS i priželjkuju njeno ukidanje. Istovremeno, visoki predstavnik i drugi stranci, pogotovo Amerikanci, i dalje im daju nadu da je to moguće postići ako je situacija u BiH dovoljno nestabilna i opasna. Jasno je onda da Bošnjaci nemaju nimalo motivacije da postignu dogovor kroz kompromis i dijalog sa Srbima i Hrvatima. Zašto bi razgovarali i pregovarali kad postoji šansa da postignu maksimalističke ciljeve ako bi ubedili strance da samo radikalan potez sa njihove strane može da spreči novi rat?

Može li to da se desi, da dođe do ukidanja RS?

- Sadašnja konfrontacija između premijera Dodika i Incka predstavlja ključni momenat ne samo za RS, nego i za BiH. Ja se nadam da će svi u BiH, kad se vidi da je visoki predstavnik irelevantan i nemoćan da dalje nameće rešenja, shvatiti da im je jedina šansa za bolju budućnost u direktnim međusobnim pregovorima i dogovorima.

Kako objašnjavate nedavnu izjavu predsednika Tadića da će čuvati integritet Bosne?

- Izjave predsednika Tadića su korektne i ne bi trebalo da se previše analiziraju u kontekstu sukoba Incka i Dodika. Jednostavno, Srbija mora da potvrđuje svoj stav kad je reč o teritorijalnom suverenitetu i integritetu BiH, pogotovo što traži da se to poštuje kad je u pitanju Kosmet. Izjava predsednika Tadića nije problematična, ali mislim da postoje problemi u odnosu Srbije prema RS.

Koji problemi?

- Niko ne očekuje da Srbija ugrožava sopstvene interese zbog RS, ali ne bi trebalo da radi nešto što otežava poziciju RS i njenih lidera. Nažalost, mislim da u poslednje vreme Srbija to radi. Aktivno pomaže onima koji pritiskaju i ucenjuju RS i nepotrebno komplikuje poziciju RS. Isto tako, inicijativa o rezoluciji o Srebrenici se radi na način koji direktno otežava poziciju RS. Argument koji se stalno koristi da bi se diskvalifikovala RS oko svih pitanja, od Dejtona do visokog predstavnika, jeste moralni - da je ona „genocidna tvorevina“, pa zbog toga ne može da ostvari status koji joj garantuje Dejtonski sporazum. Zločin u Srebrenici je temelj ovog argumenta, i odvajanje žrtava Srebrenice u posebnoj rezoluciji parlamenta Srbije, ojačaće moralni argument koji koriste protivnici RS.

 

Mesić kao Tompson

Šta Hrvatska hoće da postigne zaoštravanjem odnosa sa Srbijom?

- Nisam siguran da Hrvatska stvarno želi da zaoštri odnose sa Srbijom. Gotovo sve probleme izazvao je odlazeći predsednik Stjepan Mesić. Poseta Kosovu i Metohiji, izjave protiv Dodika i RS i pretnja da bi poslao vojsku u BiH kad bi se RS kroz referendum otcepila, predstavljaju njegovo lično uverenje da je stabilnost na Balkanu garantovana samo na osnovu slabe i nesigurne Srbije. To nije originalna Mesićeva misao, već jedno antisrpsko uverenje koje može da se nađe i u Beogradu i koje glasi da mir na Balkanu može samo dugoročno da se izgradi preko Srbije koja ne predstavlja opasnost drugima i koja je prihvatila da je kriva za sve što se desilo devedesetih godina.

- Najviše bih voleo da ignorišemo Mesića i njegove provokacije, ali nažalost, zbog slabosti i podeljenosti stranaka, on će i dalje imati veliki značaj i uticaj na političke prilike i stavove u Hrvatskoj.

- Zabrinjava me ćutanje Brisela i Vašingtona na Mesićeve izjave, pogotovo vezano za slanje hrvatske vojske u Bosnu. Ta njihova tišina u velikoj meri afirmiše Mesića i njegove stavove i pokazuje njihovu licemernost prema Srbiji. Da li bi isto tako ćutali da je neko iz Srbije rekao da bi srpska vojska trebalo da uđe u Bosnu ako neko preti ukidanjem RS?

Kome se Mesić „preporučuje“ serijom poteza koji su, na kraju njegovog mandata, upereni protiv Srba i Srbije?

- Ne znam da li gospodin Mesić ima neke lične ambicije, ali definitivno ima ozbiljan kompleks i frustracije koje pokazuju da ne postoji velika razlika između toga kako on vidi Srbiju i Srbe, i kako je vide Branimir Glavaš ili Marko Perković Tompson. On je pokazao svoje pravo lice, to nije ona maska koju je izgradio o tolerantnom i demokratskom čoveku, nego lice čoveka koji gaji u sebi ozbiljan šovinizam.

 

Hilari nema vremena

Kako se na ministra Jeremića sada gleda u Vašingtonu i koliko njegov lični stav i odnosi sa Hilari Klinton oblikuju odnose dve zemlje?

- Nerealno je govoriti o ozbiljnim odnosima i komunikacijama između ministra Jeremića i sekretarke Klinton. Ni gospođa Klinton niti bilo ko drugi na najvišem nivou američke administracije nemaju vremena ni mogućnosti da se previše bave Balkanom i Srbijom. Tako da ministar Jeremić može da ima vrlo ograničen pristup gospođi Klinton. I kad dobije mogućnost za neki bliži susret, to je uvek u kontekstu američkih interesa, odnosno, o tome šta konkretno Srbija nudi.

Преузето са...

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: GAZELA KAO METAFORA ILI KAKO SU SE SVA BORISOVA JAJA NAŠLA U JEDOJ KORPI

Boris Tadić danas samo bira između nekoliko loših scenarija svoje vladavine budući da elementarne činjenice kazuju da se u zemlji kojoj preti rušenje najprometnijeg mosta ne može voditi nikakva smislena državna politika


Jedino smisleno strateško planiranje srpske države danas počiva na sledećoj kalkulaciji: valjda se Gazela neće srušiti; ako se ipak sruši, valjda će to biti u gluvoj noći i valjda na mostu neće biti automobila i putnika; a ako se i sruši, pa i ako to bude u vreme gradske špice, valjda neće pasti na glavu nekom Romu, jer tek bi to bio politički problem. Strateško planiranje tog Roma ispod mosta izgleda ovako: valjda će se Gazela srušiti; ako se sruši, valjda će se on zateći ispod nje; ako se sruši i on tada bude ispod nje, valjda će nekako preživeti. A ako se saberu sva ta valjda, možda će bela braća iz Evrope naterati Đilasa da mu dodeli stan.

Ima li razlike u strateškom planiranju srpske države i Roma ispod mosta. Ima: Rom nije sasvim bez šansi. Tim pre što njegovu strategiju čine samo tri valjda i jedno možda, što je mnogo manje faktora neizvesnosti nego u slučaju Srbije. Dakle, činjenica da više od dva miliona žitelja glavnog grada živi na mostu koji svakog dana može da se sruši čini neumesnom gomilu drugih pitanja koja nam se danas čine tako važnim. Na primer, da li je moguće voditi ikakvu državnu politiku u zemlji u kojoj nikoga ne bi iznenadilo ako bi se sam od sebe srušio najprometniji most? Ima li smisla ozbiljno postaviti pitanje da li Boris Tadić danas ima šansi da se odupre pojačanim pritiscima spolja, svestan da se nalazi na čelu evropskog Haitija, što će reći najranjivije zemlje u ovom delu sveta.

Zaboravite. Tamo gde može da se sruši most preko koga se iz Istočne Evrope prelazi u Centralnu, i gde taj nesrećni most nije stvar slučajnosti i zle sreće, već jednog duboko ukorenjenog zlog sistema, koji su baštinile sve srpske vlade u poslednjoj deceniji, tamo je državna politika samo spisak lepih želja bez ikakvih mehanizama da budu ostvarene, tamo predsednici svoje mandate počinju velikim planovima i idejama, a završavaju ih ili kao tipovi koje nosi matica ili kao tvrdoglavi „populisti“, kako ih nazivaju Ameri, prepuni nacionalnog ponosa i bez ijedne poluge moći da tu ideju distribuiraju na funkcionerski stepen ispod sebe, akamoli dublje.

Eto odgovora na pitanje kako su se to početkom 2010. sva jaja Borisa Tadića našla u istoj korpi iako je vlast pre godinu i po preuzeo nošen idejom da jedino to neće i da svoju spoljnu politiku artikuliše na četiri strateška stuba. Umesto toga, on se danas trkom primiče istoj onoj poziciji u kojoj su se našli njegovi prethodnici – Zoran Đinđić s početka 2003. i Voja Koštunica s početka 2008 – ljudi svesni užasnog pritiska pod kojim su se našli i bez ijedne poluge osim sopstvene volje da se tom užasnom pritisku odupru.

Hajde da još jednom vidimo šta se to od Borisa sa Zapada zahteva u ovoj godini: jedan, da likvidira ili bar pomogne likvidaciju srpskih institucija na Severu Kosova; dva, da oslabi otpor Mileta Dodika u Republici Srpskoj ustavnim promenama koje će veći deo vlasti iz Banjaluke preneti u Sarajevo; tri, da isključivo sopstvenim popuštanjima popravi odnose u regionu u kome bar četiri zemlje manifestuju otvoreno neprijateljstvo prema Srbiji; četiri, da nastavi ekonomske reforme koje provode domaći neoliberali, gde najbolji delovi srpskog privrednog tkiva, sa sve tržištem, pripadaju strancima i sloju njihovih domaćih prijatelja, dok se stanovništvo pauperizuje i dok zemlja postaje večiti klijent stranih kredita i pomoći; peto, da uhvati Ratka Mladića, o čijem su kretanju bar dve od tih zemalja koja ga danas besomučno pritiskaju svih ovih godina znale više od njega.

Koliko je taj pritisak postao neskriven i povezan sa javnim poniženjem, svedoči to da se on javno ne izražava preko stranih emisara i ambasada, već kroz samu Borisovu infrastrukturu. Hajde da ne pominjem svaki put Pajtića i njegovo formiranje evropske Vojvodine, da vidimo šta se događa oko rezolucije o Srebrenici. Dok Tadić i njegov tim danima mozgaju kako da naprave rezoluciju u kojoj će zadovoljiti i zahteve sa Zapada i na pitanju Srebrenice veoma senzibilnu domaću javnost – a tu se ne radi samo o šačici nacionalista – državni sekretar u Ministarstvu za ljudska prava Marko Karadžić ga preko B92 opominje: ako u rezoluciji ne misli da kaže da je u Srebrenici učinjen genocid, bolje da je i ne donosi. E sad, da Srbija nije zemlja u kojoj se sve gazele osim one na Savi nisu već srušile, hijerarhijska pravila bi nalagala da ovaj činovnik veoma pazi šta govori, posebno zato što govori o stvarima o kojima glavni šef još nije rekao poslednju reč. Ne, on je rekao svoje, uveren da je u Srbiji manji rizik dezavuisati predsednika države nego ambasadu koja aplaudira tvom tv-nastupu.

Karadžić je samo primer koji ilustruje Tadićevu bednu poziciju. Naravno, mogao bih još satima da nabrajam vladine funkconere koji nameravaju da se istaknu ove godine, uvereni da svojom pojavom nadmašuju Borisove političke kapacitete i perspektive. Rekao bih da su u tome potpuno u pravu: njegova perspektiva trajaće onoliko koliko bude mogao da prati te zahteve. Onog trenutka kada to više ne bude mogao, moraće da se povuče i ustupi mesto jednom od ne tako malo kandidata za svoje mesto.

Za sada Boris prati igru: tri meseca uoči presude MSP, potezi koje povlači na Kosovu najviše liče na puzajuću predaju pokrajine; zbog njegovih poteza u bosanskoj priči, odnosi sa Dodikom, najblaže rečeno, opterećeni su velikim nepoverenjem; stvari u regionu obeležene su odricanjem Srbije od vitalnih nacionalnih interesa; srpska ekonomija odvija se između neumerenih obećanja ministara i potpunog ekonomskog sloma, koji je moguće izbeći samo prodajom jednog od dva preostala velika primerka porodične srebrenine kada su vremena za prodaju daleko od dobrih. Naravno, Tadić u sve to nije ušao bez koncepta: popuštanja na Kosovu trebalo je da budu deo političke igre kojom bi se ono na velika vrata vratilo u diplomatsku sferu, dok su Bosna i region bili deo su priče kojom će Srbija pokazati svoju konstruktivnost pred Evropskom unijom i činjenicu da se glavne regionalne stvari ne mogu oposliti bez nje.

A onda mu je napukao most, ako razumete o čemu govorim. Naravno, kriza koja je duboko probola Srbiju, bila je važan taktički faktor SAD i vodećih zemalja EU prema Srbiji. To će reći da nije stvar koincidencije što se odatle regionalni projekat, koji se odvija na račun Srbije, ima završiti u godini kada Beogradu ekonomska kriza preti potpunim slomom, kada vlada samo pokušava da sustigne događaje koje joj nameće realni život i kada su mogućnosti za manevar toliko sužene da čak i odugovlačenje svega toga i prenošenje u bolja vremena predstavlja nedostižan projekat. Rečju, kriza, za koju je Tadićev ekonimski guru Mlađan Dinkić pre manje od godinu i po tvrdio da će Srbiju ostaviti netaknutom, postala je argument za ubrzanje političkog sloma. 

Ako je Tadić u jednom trenutku mogao da poveruje kako će njegovo popuštanje proizvoditi ustupke u sedištu EU, pa i ako su se ti ustupci počeki događati, on danas nema nikakve garancije da će, ako procese koji se od njega zahtevaju dovede do kraja, ući u društvo EU, gde bi pred građanima mogao da te ustupke opravda. To će reći da se ono što što on mora da uradi ima dogoditi odmah, dok će se ono što treba da dobije – o uklasku u EU je reč – dogoditi za desetak godina, budući da ulazak Srbije u EU 2014. ne veruju ni oni koji o tome govore u medijima. Naravno, sada je pitanje kako će Boris da preživi tu vremensku rupu koja se pojavljuje između onoga što bi trebalo da uradi i onoga što bi trebalo da dobije. Nikako. Nije predviđeno da preživi. Šta će onda da uradi?

Danas se u Srbiji ponovo mnogo govori o izdaji, ali rekao bih da se jedina izdaja provedena do kraja događa između Borisa i njegove stranke, odnosno vlade. Jer stvarnost u Srbiji koju je proizvela ta vlada i događaji na koje je propustila da reaguje - gde se Gazela pretvara samo u jedan simbolički špic u kome se seku sve stvari - izdanog Tadića onemogućuju da artikuiliše bilo kakvu politiku, makar onu u kojoj bi mogao svoje ustupke da dovede do kraja i da ih žestoko naplati. Elem, Tadića su izdali njegovi, sada je na njemu da izda sve drugo. Hoće li se to dogoditi?

Naravno, više ne postoji realan scenario u kome Tadić može da izađe kao pobednik. Ako nastavi da radi ono što Zapad od njega očekuje, njegov rejting će se sasvim urušiti i dobitke od tih stvari, ako ih uopšte bude, neće uživati on, već oni koji dođu posle njega, budući da sam u ovim okolnostima nema načina da premosti tu vremensku rupu. Ako je želeo da taj interregnum premosti dovršavajući krupne državne reforme, njih neće biti u okolnostima kada kriza postavlja pitanja pukog preživljavanja i privrede i građana. Ako kaže – ne više, i mene ste prevarili - srušiće mu se Gazela na glavu.

To znači da se već danas kristališe kako se Tadićeva vladavina može završiti samo na nekoliko neveselih načina. Jedan je da njegov politički život bude položen na oltaru krize i svih ovih ustupaka, koje će dovršiti jer, ako poliitka podrazumeva nekakvo kretanje, to je jedini put koji je za njega danas široko otvoren. Drugi je da kaže „ne“ i pokuša da zadrži vlast, svestan da, ako to uradi, može da očekuje samo udarce i po sebi i po svojoj ranjivoj zemlji, gde neće znati hoće li ga jače udarati prijatelji, neprijatelji ili onaj most koji se nakrivio. Treći je da kaže „ne“ i sve te udarce izbegne povlačeći se, svestan da je njegov politički i moralni habitus ipak iznad one trivijalne fraze o poštovanju realnosti, odnosa snaga i ničega više što bi politiku moralo da čini. Četvrto je samo u domenu teorije: da svoju slabašnu šansu potraži u činjenici kako je svoju političku strategiju planirao u jednom svetu i kako mu je došlo da je provodi u sasvim drugačijem. A to će reći da napravi tako radikalan zaokret menjajući baš sve – od svoje vlade do svoje stranke - posle čega će biti optužen - sa preterivanjima, kako je i red - da se pretvara u srpskog Čaveza i da u tim okolnostima pokuša da preživi zajedno sa Srbijom. Pa makar mu se onaj most srušio na glavu bez nade da će mu Đilas posle toga dodeliti stan.

Пренето са...

Увећан спољни дуг Србије

Крајем новембра спољни дуг Србије достигао 33,26 милијарди долара. Држава протекле године појачала своје задуживање, под притиском светске економске кризе, која је довела до пада привредних активности и одлива капитала.

Спољни дуг Србије достигао је крајем новембра 33,26 милијарди долара, што је за 2,7 одсто више него месец дана раније, а чак за 8,3 осто више у односу на крај 2008. године, изјавио је директор Института за тржишна истаживања "ИЗИТ" Милоје Кањевац.
dolari1-teh-teh.jpg

Кањевац је истакао да се у односу на крај 2000. године спољни дуг Србије увећао чак 3,2 пута, јер је тада био 10,83 милијарди долара.

Према његовим речима, протеклих година се углавном, више задуживао приватни сектор, који је повећао дуг са 2,03 милијарде долара у 2000. години, на 23 милијарде долара, али је крајем 2008. године примат у динамици преузела држава. Приватни дуг је 2000. године учествовао у укупном дугу са 18,8 одсто, а у 2008. години са 70,7 одсто.

Удео приватног сектора у укупном дугу прошле године у новембру, пао је на 69,2 одсто, док је удео државе износио 30,8 одсто.

Укупан дуг јавног сектора порастао је са 8,8 милијарди долара у 2000. години на 10,26 милијарди долара у новембру 2009. и био је за 14 одсто виши него крајем 2008. године.

Пад привредних активности и одлив капитала

Кањевац је навео да је држава протекле године појачала своје задуживање, под притиском светске економске кризе, која је довела до пада привредних активности и одлива капитала.

Напоменуо је да би без стенд бај аранжмана са Међународним Монетарним Фондом, Србија доживела финансијски и привредни колапс.

Кањевац сматра да ће спољни дуг наставити да расте, пре свега, под утицајем државе.

Према његовим речима, уколико већи део свих узетих кредита буде ангажован у инфраструктурне пројекте и реструктурирање перспективних предузећа, у наредним годинама моћи ће да се очекује већи прилив инвестиција у производне секторе.

"У противном ће цена изласка из кризе бити знатно већа и за привреду и за становништво", упозорио је Кањевац.

 

Европске реформе и народ у Србији
Љубиша Спасојевић
среда, 03. фебруар 2010.
Оно што домаћи, а европски реформатори раде (у) Србији, као и последице тога, превазилази најбујнију машту. Једна од многобројних спроведених је и реформа судства, где евро-ударници изграђујући пут који нема алтернативу тако ударају да трава не расте, али расте понос твораца реформе што су државу на тај начин приближили Европи. Како изгледа тај пут без алтернативе, поплочан европским намерама и који следствено томе води у ... Европу, нека послужи следећи, пример који није изузетак, већ правило.

Истинито.

Тужилац који је радио у месту А сада ради у месту Б. Због раздаљине на путу свакодневно проводи два сата у одласку и два сата у повратку на и са посла. Његово ефективно радно време је у најбољем случају шест сати.

Ефикасно.

Због укидања општинских судова, остали упосленици, такозвано административно особље, такође путује из њихових пребивалишта у ново судско седиште. Поред скраћеног радног времена које та путовања проузрокују, потребно је исплатити и путне трошкове. Због раздаљине коју прелазе ти путни трошкови су често једнаки плати коју примају, или су већи од ње. Новца за исплату путних трошкова нема, тако да је реформа судства произвела нову врсту службеника.

Самофинансирајуће.

Али, ово је све само увод, јер реформа доживљава свој пуни процват када се закаже рочиште. Исти проблем удаљености сада чека и странке у спору, као и сведоке који су добили судски позив. Због трошкова који настају доласком у суд, који ће им након изрицања пресуде бити плаћени, и имајући у виду брзину доношења пресуде, позвани се лишавају омиљене забаве, па не долазе на заказане претресе. Решење су нашли у чекању, док суд не наложи привођење. Полиција их потом о државном трошку, по налогу суда приводи, што значи и довози до суда. Ова довитљивост даје наду да житељи земље чуда могу да нађу решење за сваку ситуацију, да јој се прилагоде и самим тим преживе сваку невољу.

Утешно.

Када саставимо ове поменуте елементе – путовања судског особља, време које се губи, новац који се троши (јер иако се путни трошкови сада не исплаћују, то ће морати да се уради), одлагање и поновно заказивање рочишта због недоласка странака и/или сведока, њихово привођење и транспорт (и то кошта), добија се комплетна слика ефикасности судства коју је реформа донела. У поменутом суду, због недоласка позваних, у јануару није одржано ниједно рочиште.

Успешно.

Иако на први поглед изгледа да је реформа судства кренула антиреформским путем, решење ипак постоји. Оно се састоји у оснивању комисије која ће пратити успех реформе. Комисија би се састајала пет–шест пута дневно, а за свако заседање чланови комисије би добијали дневнице. Свакако, у судству и министарству правде има самопрегорних кадрова којима неће тешко пасти да поднесу и ту жртву, тим пре што у таквом раду имају прилично искуства.

Исплативо.

xe,xe .... 

Жарко Јанковић ОД ДЕДИЈЕРА ДО ТАДИЋА
Датум: 05.02.2010


                                           ОД  ДЕДИЈЕРА  ДО ТАДИЋА




Одговор  се  намеће  сам  по  себи  када  се  види  ко  су  политички  и  идеолошки  ''оци''  данашњих  евроатлантиста  из  ''круга  двојке''. Већина  њих  стоји  на  идеолошко-пропагандној  матрици  Коминтерне  и  титоистичких  комуниста, а  која  се  лепо  уклапала  у  англоамеричке, германске  и  турске  интересе  на  Балкану. По  овој  наказној  идеологији, Срби  су  главни  фактор  нестабилности  на  Балкану, представници  руског  утицаја, агресивни  и  геноцидни  тлачитељи  свих  других  народа. Сва  политика  коју  су  спроводили  заговорници  ове  идеологије  заснивала  се  на  ''пацификовању''    Србије, комадању  њених  историјских  и  етничких  области  и  стварању  лажних  псеудонација, језика  и  државоликих  творевина, које  би  потом  листом  биле  антисрпски  оријентисане. Србија  је  по  њима, прихватљива  једино  у  предкумановским  границама, ако  не  и  мања, изолована  и  са  непријатељским  окружењем. Као  таква  била  би  ништавни  протекторат  под  надзором  или  окупацијом, којој  се  вечито  намеће  комплекс  колективних  злочина  и  понижавајући  услови  који  само  за  њу  важе. Брозови  комунисти  су  ту  политику  спроводили  под  паролом  ''слаба  Србија, јака  Југославија'', а  данашњи  заговорници  евроатлантске  Србије  истичу  начело  ''слаба  Србија, јака  ЕУ  која  нема  алтернативу''.

     Данашњи  заговорници  резолуције  о  Сребреници  у  америчкој  верзији  као  да  су  изашли  испод  шињела  Владимира  Дедијера  и  Антуна  Милетића  и  њихове  књиге  ''Геноцид  над  муслиманима''. Када  се  ова  књига  чита, имате  утисак  као  да  је  штампана  у  издању  Фонда  за  хуманитарно  право  и  да  се  тиче  погледа  из  ''друге  Србије''  на  грађански  рат  90-тих  година, а  не  Другог  светског  рата. У  својој  књизи  Владимир  Дедијер  и  Антун  Милетић  држе  се  добро  познатог  става  ''другосрбијанаца''  да  се  национална  и  људска  права  најбоље  бране  ако  се  свако  прво  суочи  са  својим  злочинима. Пошто  се  књига  бави  злочинима  који  су  почињени  над  муслиманима  у  Другом  светском  рату  од  стране  Срба  и  то  припадника  четничког  покрета, може  се  закључити  да    аутори  себе  доживљавају  као  припаднике  српског  народа, иако  се  то  тешко  може  очекивати  од  индоктринираних  титоистичких  комуниста. Чим  се  врши  овакав  приступ  злочинима, нарочито  ратним  и  злочинима  геноцида, добија  се  искривљена  и  политизована  слика. Као  последица  оваквих  ставова  настаје  и  историја  у  кривом  огледалу, како  је  то  једном  приликом  рекла  др  Милица  Радојичић. За  сваки  злочин, а  нарочито  за  ратне  злочине  и  злочине  геноцида, од  суштинске  је  важности  мотив  злочина, а  не  политизација  и  накнадно  извлачење  из  контекста  догађаја  под  видом  ''политичке  коректности'', који  имају  за  циљ  да  се  нечији  злочини  прећуте  или  умање, а  нечији  преувеличају  и  окарактеришу  као  геноцид, како  би  под  политичким  паролама  ''братства  и  јединства''  и  ''ЕУ  нема  алтернативу''  џелати  и  жртве  заменили  места. Чињенице  и  аргументи  су  неумољиви. И  у  Другом  светском  рату  и  у  овом  последњем  из  90-тих  година  први  злочин  који  је  извршен  је  злочин  против  мира. Он  се  у  Другом  светском  рату  десио  нападом  нацистичке  Немачке  и  њених  савезника  на  Југославију, бруталном  агресијом, окупацијом  и  комадањем  земље. Рат  почетком  90-тих  година  изазвале  су  сепаратистичке  републике  уз  директну  подршку  њихових  западних  ментора. Рат  је  изазван  актима  насилне  и  једностране  сецесије  и  одузимањем  права  конститутивног  народа  Србима  у  Хрватској  и  БиХ, нападима, протеривањем, отпуштањем  и  убиствима  Срба, као  и  нападима  на  званичну  војску  ЈНА. У  Другом  светском  рату  на  територији  тзв. НДХ  Срби  су  били  изложени  геноцидном  уништењу  од  стране  хрватских  и  муслиманских  усташа, што  се  види  по  размерама  злочина  и  броју  убијених  на  зверски  и  монструозан  начин  по  јамама  и  концентрационим  логорима. Мотив  за  ове  злочине  усташа  био  је  у  њиховој  геноцидној  мржњи  према  свему  што  је  српско  и  православно. Овде  је  јасно  да  и  по  сразмерама  злочина  (само  у  Јасеновцу  је  убијено  преко  750000  Срба, Јевреја  и  Рома), као  и  по  мотиву, злочини  хрватских  и  муслиманских  усташа  спадају  у  ратне  злочине  геноцида  у  Другом  светском  рату. Исто  тако, јасно  је  да  је  сама  НДХ  била  устројена  на  геноцидној  усташко-правашкој  идеологији. Постојање  државне  идеологије, и  њено  спровођење  од  стране  највиших  државних  органа, која  заговара  потпуно  или  делимично  на  одређеном  простору  уништавање, протеривање  и  затирање  припадника  одређене  нације, вере  или  расе, представља  неопходан  услов  да  би  се  почињени  злочини  могли  окарактерисати  као  злочин  геноцида. Није  спорно  да  су  поједини  припадници  четничког  покрета  извршили  одређене  злочине  над  хрватским  и  муслиманским  цивилима  током  Другог  светског  рата  и  да  ниједан  злочин  ничим  не  може  бити  оправдан, а  да  његови  починиоци  морају  да  одговарају, без  обзира  на  мотиве  којим  су  се  руководили. Оно  што  је  свима  јасно, па  су  чак  и  Дедијер  и  Антун  Милетић  тога  морали  били  свесни, јесте  чињеница  да  је  у  случају  злочина  почињених  над  муслиманима  и  Хрватима  основни  мотив  била  освета  и  одмазда  због  усташких  злочина  који  су  овим  претходили, што  сам  злочин  и  његове  починиоце  не  може  да  оправда, али  је  исто  тако  јасно  да  ни  по  сразмери, ни  по  мотиву, ни  по  питању  било  какве  политике, овде  не  може  бити  речи  о  геноциду  над  муслиманима, па  ипак  они  су  тако  насловили  књигу. И  поред  свег  труда, Антун  Милетић  користећи  углавном  комунистичку  и  документацију  из  НДХ, долази  до  цифре  од  око  30000  убијених  муслиманских  и  хрватских  цивила  од  стране  припадника  четничког  покрета  током  Другог  светског  рата. Накнадним  истраживањима  утврђено  је  да  је  ова  цифра  премашила  број  стварних  цивилних  жртава  на  муслиманској  и  хрватској  страни, међутим  и  ако  је  тачна  то  није  доказ  геноцида, ни  по  обиму  ни  по  намери, већ  овде  може  бити  речи  само  о  ратном  злочину.  Знајући  то, Дедијер  и  Антун  Милетић  траже, како  би  то  данас  Хашки  трибунал  рекао, виновнике  ''удруженог  злочиначког  подухвата'' . Зато  Дедијер  прибегава  следећим  ''чињеницама''  које, по  њему, доказују  ''геноцидност''  четничког  покрета. Прва  се  тиче  става  да  су  у  Централном  националном  комитету  и  међу  главним  идеолозима  Равногорског  покрета  били  припадници  предратног  Српског  културног  клуба, чији  је  оснивач  био  Слободан  Јовановић. Пошто  је  сам  Слободан  Јовановић  једно  време  био  председник  емигрантске  владе  у  Лондону  чији  је  министар  војни  био  Дража  Михаиловић, а  сам  Јовановић  у  одсуству  осуђен  од  стране  комунистичких  власти  током  процеса  Дражи  Михаиловићу, то  Дедијер  на  основу  само  њему  знане  комунистичке  дедукције  извлачи  закључак  да  је  четнички  покрет  заговарао  геноцид  над  Хрватима  и  муслиманима. Као  још  један  ''доказ''  оваквим  небулозама  Дедијер  пише  да  је  Стеван  Мољевић, председник  ЦНК  Равногорског  покрета  и  члан  Српског  културног  клуба  у  свом  делу  ''Хомогена  Србија''  заговарао  идеју  Велике  Србије  која  би  била  етнички  очишћена, јер  би  Хрвати  били  пресељени  у  Хрватску, а  муслимани  и  Албанци  у  Албанију  или  Турску. Стеван  Мољевић  се  у  свом  делу  које  Дедијер  цитира  залагао  за  размену  и  пресељење  становништва, која  је  по  међународном  праву  дозвољена, тако  што  би  Хрвати  отишли  у  Хрватску, а  Срби  се  населили  у  Србији, док  би  Албанци  прешли  у  Албанију, а  муслимани  који  то  желе  преселили  би  се  у  Албанију  или  Турску. Пошто  Србија  о  којој  пише  Стеван  Мољевић  обухвата  све  историјске  српске  земље  и  области, за  Дедијера  је  то  ''кључни  доказ''  о  ''геноцидној''  намери  стварања  Велике  Србије, у  складу  са  идеологијом  Коминтерне  којој  Дедијер  припада. Следећи  ''доказ''  о  наводној  геноцидности  четничког  покрета, Дедијер  и  Антун  Милетић  тумаче  у  складу  са  комунистичком  политиком  изједначавања  четника  са  фашистима  и  нацистима, па  тако  тврде  да  је  Дража  Михаиловић  прихватио  Хитлерове  методе  о  геноциду  изложене  у  ''Мајн  Кмпфу''. Како  би  поткрепили  ову  ничим  утемељену  будалаштину, иду  даље  са  тврдњом  да  су  се  припадници  покрета  Драже  Михаиловића  угледали  не  само  на  нацистичку  Немачку, већ  и  на  англосаксонску  праксу  стварања  етнички  чистих  територија, као  што  је  пример  са  протеривањем  и  уништавањем  Индијанаца  у  Северној  Америци. Да  је  и  од  Дедијера  и  Антуна  Милетића, превише  је. Њих  двојицу  је  баш  брига  за  било  какве  доказе, већ  лепе  етикете  које  им  се  свиде. Какве  везе  има  Српски  културни  клуб  и  покрет  Драже  Михаиловића  са  Хитлеровом  књигом  и  уништавањем  Индијанаца ? Оваква  Дедијерова  лупетања  најбоље  сведоче  ко  су  идеолошки  ''узори''  данашњим  питомцима  ''друге  Србије''  и  на  кога  се  угледају  настављачи  његовог  ''лика  и  дела''  у  виду  Биљане  Ковачевић-Вучо, Наташе  Кандић, Соње  Бисерко  и  сл. У  својој  антисрпској  реторици  Дедијер  и  Антун  Милетић  иду  и  даље  у  историју, па  тако  понављају  тезе  Димитрија  Туцовића  да  је  српска  војска  ''окупирала''  Косово  и  Метохију  у  Балканском  рату  и  ''отела''  га  од  Албанаца. Иако  је  сваком  нормалном  јасно  да  је  српска  војска  ослободила  Космет  после  петовековне  турске  окупације  од  турске  војске, Дедијер  понавља  ове  Туцовићеве  ставове, који  су  данас  тако  драги  Жарку  Кораћу  и  ЛДП-у. Дедијер  наставља  и  нема  намеру  да  се  заустави. Тако  је  по  њему  и  предкумановска  Србија  ''велика'', јер  су  српске  власти  после  Берлинског  конгреса  иселиле  албански  живаљ  са  југа  Србије  и  из  Топлице, при  том  не  наводећи  чињеницу  да  су  Турци  од  краја  18. и  почетком  19. века  насељавали  Арбанасе  и  муслимански  живаљ  свесном  политиком  све  до  Ниша, а  други  правац  насељавања  је  била  долина  Ибра  и  Лима  у  Рашкој, како  би  се  устаничка  Србија  одсекла  од  Старе  и  Јужне  Србије  и  од  Црне  Горе. Исту  су  политику  насељавања  турске  власти  спроводиле  и  на  левој  обали  Дрине, како  би  одвојили  Босну  од  Србије.  Ако  би  неко  ишао  довољно  далеко  држећи  се  Дедијерових  ''аргумената'', испада  да  смо  преузимањем  градова  у  Србији  у  време  кнеза  Михаила  и  самим  подизањем  Првог  и  Другог  српског  устанка  починили  неки  ''геноцид''  над  муслиманским  и  турским  живљем. Другим  речима, криви  смо  што  смо  живи  и  што  уопште  постојимо.

     Неопходно  је  осудити  све  злочине, а  сваки  злочин  конкретизовати, процесуирати   и  јасно  утврдити  починиоце  и  њихов  мотив. Међутим, актуелној  владајућој  коалицији  то  није  циљ, већ  им  је  циљ  задовољавање  интереса  њихових  западних  ментора. Српском  народу  се  свесно  намеће  омча  око  врата  у  виду  колективне  одговорности, како  би  се  на  нама  и  у  будућности  примењивало  оно  што  над  никим  другим  неће. Одговорност  за  такву  политику  лажи, обмана  и  националне  деструкције  у  Србији  сносе  заговорници  евроатлантске  Србије  у  лику  актуелног  режима  и  дела  опозиције. Они  својом  политиком  и  данас  сведоче  да  су  два  највећа  зла  која  су  задесила  српски  народ  постојање  конвертита  и  национални  мазохизам  кроз  наметање  комплекса  ниже  цивилизацијске  и  културолошке  вредности. Уколико  мислимо  да  преживимо  као  народ, мораћемо  да  решимо  ове  проблеме  и  да  повратимо  национално  и  људско  самопоштовање  и  достојанство.





Жарко  Јанковић, Нови  Сад

kao neko kome se gadi ama svaki od trutova koji svakog dana sede u Skupstini i jedu govna,i dobijaju pare za to,i kao neko ko bi izasao na izbore samo da bi pocepao glasacki listic,voleo bih kada bi se ovde opet otvorila jedna od onih sada vec-tradicionalnih tema "Za koga biste glasali danas",da vidim koliko jos ljudi ne bi izaslo na izobre,ili bi izaslo da izrazi nekakav protest protiv SVIH stranaka i trutova,i na vlasti i u opoziciji.

bas me zivo zanima.ja verujem da sve vise Srba danas vise ne zna za koga bi glasala,cak ni po sistemu "ko je manje zlo",posto je to vec postalo nemoguce odrediti. 

Крајње је време да се формира једна озбиљна политичка партија која ће имати јасан стратешки национални програм. Ако се дозволи овим опортунистима да и даље смењују једни друге и да вођени ускопартијским и личним  опортунизмом чине којекакве перверзне коалиције нема нам спаса.

ma...
prvo treba skroz ocistiti zemlju od trutova i lopova,skroz,pa tek onda ramisljati o daljnjem.
ja stojim iza onoga sto sam vec rekao,a to je da u Srbiji postoji gomila ljudi koji mogu i zele da urade nesto za nju,ali,zbog trutova i lopova,nemaju priliku za to.kao i iza toga da bi troje obicnih ljudi sa visokim obrazovanjem bilo koje struke bolje vodilo ovu zemlju nego 300+ trutova koji po ceo dan sede u Skupstini koje nisu ni dostojni,i dobijaju pare da drkaju kurac i jedu govna.a onda mora i narod napokon da utuvi u glavu da se vlast ne treba birati na osnovu stranackih aktivnosti,lepote,harizme,ovog ili onog ordena,ovog ili onog obecanja,ove ili one lepe reci,itd,itd...nego na osnovu obrazovanja,iskustva,odanosti i sposobnosti.

ali,jbg,brate,to razumemo ti,ja i jos par desetina hiljada ljudi u ovoj zemlji.ostali i dalje zive slepo i podrzavaju iste trutove koji ih muzu,ili se drugi nadaju nekim drugim,misleci da ce oni biti bolji,dok zemlja i dalje propada.
slicno ovom sto ja sada pisem,pisao je i Arcibald Rajs,veliki ljubitelj,ali i kriticar Srba i srpskog naroda,i to jos pre 100 godina!ako se za 100 godina nista nije promenilo,sumnjam da ce i sada...
i pre nego sto sam uopste i saznao za ovu knjigu,ja sam sam mislio i mogao da pisem isto ovo sto je i on(zato sam se toliko i odusevio njom kad sam je procitao i video da ima neko ko primecuje iste detalje koje i ja),ali,da ne trosim reci uzalud,reci cu ukratko-prosto,nasim politicarima je mozak takav da ne mogu da zive,rade,razmisljaju posteno i casno,i da ne mogu da se odlepe od fotelje,a narodu takav da ne ume da razlikuje lopovcinu i lazova od sposobnog obrazovanog coveka.u stvari,zato vecina obrazovanih ljudi i nece u politiku.znaju kakvi ih cekaju.nego samo najgori olos ide tamo.

Pred izbore, cemo otvoriti temu: kako bojkotovati, kako ne dati nijednoj vlasti legitimnost.
Vreme je za to. Dokle god ne promene izborni sistem, sa strogom institucijom opoziva sa svakog mesta koje nosi politicku aktivnot.Stroga transparentnost licnosti, direktan izbor, hocu da znam za koga glasam. Izjava pred izbore: ko je sta je. upitnik i svaka laz po automatizmu donosi definitivno iskljucenje iz politickog zivota zemlje.

Kamo srece kada bi to moglo da se ostvari. Ja sam prvi za bojkot izborsa, ali sta vredi kada jedna mala grupica izadje i sebe proglasi za vecinu.