Да ли они представљају хрватску десницу пошто користе њихово писмо ?

četvrtak, 03. sep 2009, 08:22 -> 14:39
Jelašić: Oktobar ključni mesec za Srbiju

Oktobar će biti ključan za ekonomiju Srbije jer će se zemlja, ukoliko ne ispuni mere koje očekuje MMF, suočiti sa negativnim posledicama, ocenio guverner Radovan Jelašić.

Radovan Jelašić, guverner Narodne banke, ocenio je da će oktobar biti ključan za ekonomiju Srbije, jer će se vlasti naći na ozbiljnom testu, ili će biti sprovedene reforme obećane Međunarodnom monetarnom fondu ili će šansa biti prokockana.
Radovan Jelašić u Jutarnjem dnevniku RTS-a
Bajec: Neophodna reforma celog javnog sektora

I član Ekonomskog saveta premijera Srbije Jurij Bajec rekao je da Vlada Srbije mora da do sledećeg dolaska Misije MMF-a pripremi okvirni plan reformi javnog sektora, a da u okviru budžeta za 2010. godinu definiše konkretan program mera za početak realizacije te reforme.

Bajec je u izjavi Tanjugu istakao da je reč o reformi čitavog javnog sektora, odnosno 440.000 zaposlenih - od javne uprave, preko obrazovanja, zdravstva, vojske, policije, sudstva, koja će se realizovati u srednjoročnom vremenskom periodu.

"To su elementi na osnovu kojih će se već u prvoj godini pokušati naći dovoljno ušteda da bi se obezbedilo smanjivanje fiskalnog deficita cele Srbije, ne samo budžeta Republike, već i budžeta lokalnih samouprava, Vojvodine, a posebno će se razmatrati reforme vezane za javna preduzeća", objasnio je Bajec.

"Vlada će pokušati sve da uradi, da se sve bukvalno kreše na rashodima", naglasio je Jelašić i dodao da ako se ne uspe na drugim stranama, da će morati da dođe do povećanja prihoda i povećanja PDV-a", rekao je Jelašić u Jutarnjem dnevniku RTS-a.

Guverner je istakao da je, na osnovu onoga što su predstavnici vlade rekli, potpuno sigurno da se dodatna ušteda, koja se mora postići do 2010. godine, može ostvariti na osnovu novih zakona i propisa i smanjenjem zaposlenih jer je alternativa povećanje prihoda kroz PDV koje očito nije u igri.

Jelašić dodaje da će Vlada Srbije učiniti sve da smanji rashode i zato u narednih nekoliko nedelja treba sve pripremiti da bi predstavnike MMF-a ubedili da smo spremni da to sprovedemo i pređemo sa reči na dela.

"Ubeđen sam da ćemo ozbiljno iskoristiti tih šest nedelja, do ponovnog dolaska predstavnika MMF-a u Beograd", istakao je Jelašić.

Guverner je ocenio da se realno može očekivati rast privrede od 1,5 odsto i da to "nije optimistički već realni scenario".

Prema njegovim rečima, privredne aktivnosti su stabilizovane i neće dalje pasti.

Jelašić je istakao i da su urađeni testovi za 16 poslovnih banaka, koji su dokazali da su banke solventne i bezbedne za sve građane.

Čak i u slučaju "crnog scenarija", ukoliko bude dodatno opao bruto domaći proizvod i povećana nenaplativost kredita, te banke bi bile u mogućnosti da ispune predviđeni procenat adekvatnosti kapitala, rekao je Jelašić.

Guverner je precizirao da je u junu i julu zabeleženo 250 miliona evra nove štednje u bankama, da je u avgustu ona porasla za još 50 do 60 miliona, a da je samo od 1. septembra štednja povećana za sedam miliona evra i da su banke stabilne.

Prema njegovim rečima, bilo bi dobro da još veći broj građana vrati u banke novac koji je iz njih povukao, što bi doprinelo povećanju kredita i stabilnijim radnim mestima.


jedno je sigurno nema nam spasa 

Premijer ne zna šta priča, jesen će u Srbiji biti veoma vruća
06.09.2009.
Predstavnici sindikata burno reagovali na izjavu Mirka Cvetkovića da narednih meseci ne očekuje socijalni bunt

premijer_ne_zna_ta_pria.jpg Premijer Mirko Cvetković uveren je da "Srbija neće doživeti "vruću" štrajkačku jesen, izliv socijalnog gneva na ulicama i dublje ekonomsko poniranje", pa sa velikim optimizmom govori o izlasku iz sveobuhvatne krize, reformi javnog sektora i poboljšanju životnog standarda za sve. Potpuno suprotno, radnici boljitak ne očekuju preko noći i smatraju da premijer nije obavešten o tome da partije na vlasti nisu "dogovorile mir" sa baš svim sindikalnim organizacijama.

"Mirko Cvetković je morao to da kaže jer se dogovorio sa Ujedinjenim granskim sindikatima i Savezom samostalnih sindikata Srbije da štrajkova ne bude. Taj čovek nema pojma o tome o čemu priča. Kad noge klecaju, mora valjda da se govori tako. Jesen će u Srbiji biti veoma vruća", kaže za "Borbu" Zoran Bulatović predsednik Udruženja tekstilnih radnika iz Novog Pazara.

Političke partije koje čine Vladu dale su sve od sebe da se u prethodnom periodu povežu sa sindikalnim prvacima kako bi osigurali eventualnu mirnu socijalnu jesen, ali nezadovoljstvo je prekipelo i prazna obećanja ih neće zaustaviti.

"Organizovaćemo štrajkove i proteste i mimo sindikalnih organizacija koje su sklopile dogovor sa Mlađanom Dinkićem i Mirkom Cvetkovićem. Već počinjemo da se organizujemo, prvi sastanak sindikalnih organizacija koje su uspele da se otrgnu uticaju političara zakazan je za 11. septembar u Novom Sadu. Na tom sastanku ćemo se dogovoriti za dalje akcije, a moguće je da ćemo izaći i na ulice", dodaje Bulatović.

Branislav Čanak, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost", kaže da je veoma zanimljiva čvrsta uverenost premijera da će jesen biti mirna i pita se kako je tako uveren da je radnicima sve potaman. On Cvetkovića opominje da je kontrola sindikata ilegalna.

"Po Ustavu sindikati moraju da budu slobodni, a ne kontrolisani. Otkud premijer Cvetković zna da smo mi zadovoljni paketom socijalnih mera Vlade, otkud zna da bi nas to zadovoljilo. Da se bar video sa nekim od nas pa da zna, međutim, nas nije kontaktirao, ali se možda sastajao sa ovim 'žutim", naglasio je Čanak.

Da premijer Cvetković "mnogo sedi u kabinetu dok ga najbliži saradnici očigledno pogrešno informišu da ga ne bi previše uznemirili" smatra i Ranka Savić predsednica Asocijacije samostalnih i nezavisnih sindikata Srbije.

"Ne očekuje nas samo dramatična i vruća štrajkačka jesen, takav će biti sasvim sigurno i prvi deo 2010. godine. Ovih dana, samo naša asocijacija, vrlo ozbilno pripremaju štrajkove u 13 preduzeća čiji su radnici naši članovi. Već za nekoliko dana na ulice će izaći radnici Jumka iz Vranja, a štrajkovaće i Hidrotehnika- Hidroenergetika, IMT i drugi", kaže Savićeva.

Ništa neće sprečiti radnike da štrajkuju ispred zgrade Vlade, sigurna je Ranka Savić.

"Baš da vidim ko će da nam zabrani da protestujemo ispred Vlade. Nema te sile koja će nas sprečiti.Ukoliko policija izađe na ulice kako bi ugušila proteste radnika doći će do sukoba. Vlada mora konačno da počne da se bavi suštinoim problema i da ih rešava pre nego što radnici izađu na ulice", kaže ona za "Borbu". Savićeva je sigurna da je štrajk dobro rešenje kada radnici ne mogu da reše problem razgovarajući sa državom. "Do sada je štrajk bio dobro rešenje u 90 odsto slučajeva. Nije mi jasno zbog čega Vlada ne može da razgovara sa nama dok ne izađemo na ulice. Kada se to dogodi, pojavljuje se "spasilac" Rasim Ljajić koji je uvek "pun razumevanja". Rasim i Orbović se uvek lepo sporazumeju. Desetak minuta se govori o problemu, a nakon toga 25 o formiranju nove socijaldemokratske radničke partije", kaže Savićeva. Na pitanje da li je čuo da se u okviru SSSS osniva Socijaldemokratska radnička partija, Branislav Čanak kaže da sa tim nije upoznat. "U redovima SSSS ima dosta radikala, ako bi pokušali tako nešto, ovi bi ih pojeli za doručak. Međutim, možda će to biti cirkusantska partija, koja će da ima ulogu u pred ili postizbornim dilovima", naveo je Čanak.


Protesti na Trgu republike i Ušću

Nezadovoljni radnici ubuduće neće moći da štrajkuju ispred Vlade ili sedišta ministarstava, a svakako ne na prugama, graničnim prelazima ili autoputu. Vlada Srbije je, paketom mera, usvojenim krajem avgusta, predvidela i da se protesti ubuduće organizuju tamo gde radnici nikoga neće ugrožavati. Tom uredbom, svaka lokalna samouprava određivaće gde će moći da se organizuju skupovi. U Beogradu sigurno više neće biti masovnih okupljanja ispred Vlade u Nemanjinoj ulici. Ministrastvo unutrašnjih poslova Srbije dobilo je zadatak da se postara o tome gde će radnici izražavati nezadovoljstvo. Zakon o okupljanju građana jasno određuje da štrajkovi nisu dozvoljeni na mestima gde se ugrožava bezbednost ljudi i imovina i gde se ometa saobraćaj. Svaka opština u svojoj odluci predviđa gde se mogu organizovati protesti, a u Beogradu su to Trg Republike, ili Ušće.
Orbović: Radikalizacija štrajkova zbog nerazumevanja države

Dosadašnji štrajkovi nisu bili hirovi radnika, već su izazvani neradom poslodavaca i nepoštovanjem zakona, kaže za "Borbu" Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije. "Postavljaju se pitanja da li se poštuju zakoni, isplaćuju zarade i doprinosi radnicima, da li se poštuju kupoprodajni ugovori. Protesti radnika povezani su sa funkcionisanjem države. Ukoliko Vlada Srbije donosi mere koje su protiv interesa radnika, protesti će biti kao i uvek organizovani ispred zgrade Vlade u Nemanjinoj ulici", rekao je Orbović. Na pitanje "Borbe" da li je upoznat sa najavom Vlade da će protesti ispred te zgrade biti uskoro zabranjeni, Orbović je rekao da to Savez neće prihvatiti ni po kojoj ceni. "Ukoliko bude socijalnih dijaloga, pregovora i dogovora sa vlašću, štrajkova neće biti, odnosno biće minimalizovani. Međutim, ako ne bude bilo razumevanja Vlade kada je reč o pravima radnika, protesti će svakako biti organizovani. Priča se da će se zaposleni iz zgrade u Nemanjinoj ulici preseliti u Palatu federacije, ako do toga dođe i mi ćemo se preseliti tamo", naglasio je Orbović.

On je podsetio da su dosadašnji protesti organizovani zbog nerazumevanja sa Ministarstvom ekonomije, odnosno zbog problema oko privatizacije, zbog čega se radnici i odlučivali na taj korak. "Za sada nema najavljenih štrajkova za septembar. Ne najavljuju se protesti toliko unapred, već samo pet do 10 dana pre okupljanja, jer ovo nisu politički, već socijalni protesti. Sledeći korak je šta će se dešavati sa javnim sektorom, odnosno ko će i na koji način biti otpušten", naglasio je Orbović. Na pitanje "Borbe" da li štrajkovi dovode do ispunjenja zahteva radnika, Orbović kaže da su protesti održani 29. aprila ove godine imali efekta, jer su radnicima isplaćeni doprinosi i zaostale zarade.

On je dodao da zbog nerazumevanja države, nažalost, može doći i do radikalizacije štrajkova. Orbović je podsetio na nedavne proteste radnika iz Rače, fabrike Partizan, građevinara, i naglasio da su zaposleni u firmi Niteks posle upornog protesta u trajanju od devet meseci ostvarili svoje ciljeve.

Ускоро више пензионера него радника
9. септембар 2009. | 16:24 -> 17:44 | Извор: Б92
Београд -- Уколико се настави тренд отпуштања радника, Србија би ускоро могла да има више пензионера него запослених, процењују стручњаци.

Запослени већ сада не могу да зараде довољно да би подмирили потребе Фонда за исплату пензија, те држава ПИО фонд дотира са чак 40 одсто потребног новца. На неодрживост таквог система упозорава и светска банка, која, као и ММФ, препоручује реформу пензионог система.

Један запослени још ради за мање од једног пензионера.

Према подацима интернет портала “Економија”, у Србији сада има 1.600.000 пензионера и 1.850.000 запослених.

ПИО фонд већ сада не може да обезбеди довољно новца за исплату свих пензија, јер приходи од доприноса запосленог становништва нису довољни.

Један од аутора актуелног пензионог система, економиста Зоран Попов, гостујући у вестима Б92 упозорио је да би, по броју, пензионери запослене могли да претекну већ на пролеће.
    
Б92 Инфо Вести Економија
Ускоро више пензионера него радника
9. септембар 2009. | 16:24 -> 17:44 | Извор: Б92
Београд -- Уколико се настави тренд отпуштања радника, Србија би ускоро могла да има више пензионера него запослених, процењују стручњаци.

Запослени већ сада не могу да зараде довољно да би подмирили потребе Фонда за исплату пензија, те држава ПИО фонд дотира са чак 40 одсто потребног новца. На неодрживост таквог система упозорава и светска банка, која, као и ММФ, препоручује реформу пензионог система.


Један запослени још ради за мање од једног пензионера.

Према подацима интернет портала “Економија”, у Србији сада има 1.600.000 пензионера и 1.850.000 запослених.

ПИО фонд већ сада не може да обезбеди довољно новца за исплату свих пензија, јер приходи од доприноса запосленог становништва нису довољни.

Један од аутора актуелног пензионог система, економиста Зоран Попов, гостујући у вестима Б92 упозорио је да би, по броју, пензионери запослене могли да претекну већ на пролеће.



"Реформа пензионог система може се извршити преиспитивањем политике бенефицираног радног стажа, ригорознијим регулисањем одласка у инвалидску пензију и померањем старосне границе", каже економиста Зоран Попов.

"Има још неколико ствари где је могуће нешто урадити, али су све оне на дужи рок. Једна је старосна граница за одлазак у пензију која је оправдана тиме да људи све дуже живе, па ако је то тачно онда треба и дуже да раде", наводи он.

"У складу са тим, низ земаља је донео решење о подизању старосне границе, али то се све спроводи на период од 10 до 30 година” , каже Попов.

Можете погледати снимак гостовања Зорана Попова у вестима ТВ Б92.

Попут Светске банке и ММФ-а, и домаћи економисти реформу пензионог система виде као једино решење.

Неки од предлога су да се преиспита политика бенефицираног радног стажа, да се ригорозније регулише одлазак у инвалидску пензију, као и да се помери старосна граница.

Реформа пензионог система актуализована је при посети ММФ-а, који је од Владе Србије тражио да до следеће посете у октобру осмисли како ће смањити трошкове за пензије, које су тренутно највећи буџетски издатак државе.

Надлежни у Влади су за сада изашли само са идејама, а конкретан план реформе пензионог у виду закона најављује се тек за почетак идуће године.

Ako bi se smanjio broj penzionera tako sto bi se ukinule invalidske penzije, dali bi se smanjio broj nezaposlenih. Svi pricaju da ima puno penzionera, a niko ne kaze da ima mnogo nezaposlenih, a sve vise otpustanja i sve vise ljudi ne prima plate. Vlada treba da se bavi zaposljavanjem radno sposobnih ,a ne da smanjuje broj penzionera. Sta ce da bude kada coveka sa ugradjenim bajpasom proglase za radno sposobnog, ukinu mu penziju? Moze odmah da mu rezervisu mesto na groblju.

Mogao bi konglomerat B92 da pocne da zaposljava i obrazuje nejac u Srbiji .. po njima imamo skoro dva miliona nepismenih, dakle oni osnovnu skolu ne racunaju .. ko nema privatni menadzment ili p.d. studije u inostranstvu taj je dzak, trica, nepismen i ne zasluzuje da se igde zaposli.. a da ne pricamo o "5 godina radnog iskustva" sto izbijaju oci u svakom oglasu za posao.

Мртви радници и "тефлонизовани" министар
   
Слободан Антонић   
петак, 11. септембар 2009.

Две несреће у две суседне балканске земље имале су сасвим различите политичке последице.

У Македонији се утопило петнаесторо туриста. Кривац је био "људски фактор". Брод, којим су пловили по Охридском језеру, био је стар и на њему је било знатно више путника (74) него што је брод смео да их прими (45). Због тога је ухапшен капетан брода. Македонски министар саобраћаја, Миле Јанакијевски, поднео је оставку "из моралних разлога"[1].

Друга несрећа догодила се у Србији. У Ужицу је седморо радника војне фабрике "Први партизан" страдало од експлозије. И овде је кривац био "људски фактор". У фабрици се, према саопштењу полиције, нису поштовале "мере заштите на раду" и "упутства о манипулисању барутом"[2]. Због тога је ухапшено петоро одговорних из ове војне фабрике. Али, министар војске, Драган Шутановац, није поднео оставку.

Македонски министар је отишао иако брод који је потонуо није био у државном власништву, већ само, као јавно превозно средство, предмет државне регулативе и контроле. Српски министар, пак, није отишао, иако је фабрика у којој се експлозија десила у потпуности државна својина, а држава њоме у потпуности управља. Штавише, не само да министар није поднео оставку. Ни једно јавно гласило у Србији није му до сада ту оставку ни тражило. Зашто?

На први поглед могло би се помислити да је министар Шутановац мање моралан од свог македонског колеге или да српско јавно мнење има слабији осећај за морал од македонске јавности. Међутим, реч је о томе да је министар Шутановац један од најмоћнијих политичара у Србији, сразмерно далеко моћнији од министра Јанакијевског у Македонији, и да осећај за реалност српских новинара (а и самог министра) једноставно каже да због овакве "ситнице" Шутановац сигурно не мора да оде.

Шутановац, наиме, није обичан министар, већ други човек Демократске странке и један од најомиљенијих овдашњих политичара међу представницима транснационалних структура. То је двострука моћ. Његов велики утицај у странци, по многим проценама, није изведен из Тадићеве личне благонаклоности, већ је последица самосталног положаја на кадровској лествици ДС који долази од добре интересне спрегнутости са читавом мрежом нижих страначких функционера. У том смислу, Шутановац је, унутар странке, вођ "тихе опозиције" партијских кадрова Тадићу и главни противник Председникове склоности да на најважнија места у власти распоређује људе из личног окружења.

Са друге стране, Шутановчево место овдашњег фаворита код представника најмоћније земље света учинак је његове чврсте "евроатлантске опредељености" и велике кооперативности коју показује у односу на НАТО структуре. Његова лојалност евроатлантским структурама далеко је већа него Тадићева (који није сасвим дигао руке од Косова, не бежи од сарадње са Русима и не хрли у НАТО), а посебно је Шутановчева лојалност упадљива у односу на читаву "патриотску струју" у ДС, чији је медијски најизложенији представник Вук Јеремић. Због тога, Шутановац важи као лидер НАТО фракције унутар Демократске странке и главна персонална резерва Тадићу, уколико овај претера са самосталношћу и "национализмом" у односу на глобалну политику Империје.

Стварна политичка моћ Шутановца најбоље се видела у својевременом сукобу са Здравком Поношем, начелником Генералштаба војске Србије. Понош је јавно оптужио Шутановца да је најодговорнији што се новац из буџета намењен војсци троши нерационално, да је због тога доведена у питање борбена спремност војске, да је на то неколико пута лично скретао пажњу министру Шутановцу на колегијуму, али без икаквог одјека, укратко, да у Шутановчевом министарству владају "некомпетенција, неодговорност, неспособност, ароганција..." (Политика, 24. децембар 2008)[3]. Тадић је у том тренутку лако могао да смени Шутановца, или да елегантно затражи оставку обојице, и тако се ослободи свог министра одбране као незгодног страначког играча и потенцијалног конкурента за највише место у власти. Међутим, Тадић је сменио само Поноша, док је Шутановац остао на свом месту. Тиме је послата снажна симболичка порука целокупној страначкој структури колико је Шутановац јак и колико је он самосталан политички фактор. Тиме му је само још више учвршћен утицај и положај у партији.

Новинари, који нису ни поставили питање одговорности Шутановца за несрећу у Ужицу, очигледно да сматрају да тако јак политички играч тешко да може бити уздрман овим догађајем. Уосталом, Шутановац је био предмет много озбиљнијих напада медија, него што би могла да буде ова оптужба која иде линијом чисто "командне одговорности". Нарочито дневник Курир није штедео моћног министра. Шутановац је оптуживан за разне злоупотребе у процесу приватизације војних зграда и земљишта (19. септембар 2008)[4], за опструкцију једних и протекцију других домаћих произвођача оружја (10. март 2009)[5], а нарочити публицитет овај лист је дао изјави пензионисаног генерала и народног посланика из редова СНС, Божидара Делића, да је Шутановац главни носилац "корупције и криминала" у бројним пословима војних набавки и трговине оружјем, као и да постоје јасни писани докази за тако нешто (28. децембар 2008)[6].

Курир је, уопште, оптуживао Шутановца да се у тим пословима поприлично обогатио, а као сведочанство томе објављивао је слике министра са скупоценим сатовима на руци. "На фотографијама се може видети да министар војни има `картије роудстар`, који кошта око пет хиљада евра, `картије родстар златни` од око 10.000 евра, `шопард хронограф` око 4.500 евра и сат марке `брижет - голд роуз`, који тешко може да се нађе за мање од 15.000 евра. (...) На рукама Шутановца често се може видети и сат марке `френк милер - репетишн турбион`, који има астрономску вредност од неколико десетина хиљада евра" (20. септембар 2008)[7].

Иако је главна мета напада Курира међу српским министрима био Млађан Динкић, овај лист је тврдио да је и Шутановац међу оним политичарима који су решили да Куриру дођу главе. Ова "двојица `моћних`", писао је Курир, "у сарадњи с `финансијском мафијом`, која се обогатила приликом сумњивих приватизација, беспоштедним притисцима на државне органе, а пре свега учесталим посетама финансијске полиције нашој кући, покушавају да нас угуше и ућуткају" (27. март 2009)[8]. У том смислу, доношење злогласног Закона о информисању није било само у функцији стављања челника Г17 и ЛДП под заштиту од таблоида, већ је требало и да под заштитно звоно трајно склони неке "проблематичне" челнике Демократске странке, међу којима посебно место заузима Драган Шутановац.

Моћ коју Шутановац има већ је, и пре него што је донесен Закон о информисању, довела до својеврсне "тефлонизације" овог политичара. Реч је о феномену да се, због својеврсног медијског и културног штита који стварају евроатлантске структуре око својих локалних протежеа, ни једна оптужба, ма колико озбиљна била, не може "залепити" за поједине политичаре, да би они сносили законске или политичке консеквенце. Тако ће, након доношења овог закона, неки политичари, попут Шутановца, бити двоструко обезбеђени. Њих ће од одговорности пред домаћом јавности штитити цензура коју носи закон, али и моћне структуре које контролишу медије и питања која велика јавна гласила уопште покрећу.

Зато данас, међу тим питањима, и нема оног које се тиче одговорности министра Шутановца за експлозију у Ужицу. Новине ће доносити потресне приче о страдалим радницама и њиховој уплаканој деци, о томе да их војна фабрика годинама није примала у стални радни однос (већ су биле ангажоване преко омладинске задруге), о немару и одсуству контроле и дисциплине због којих су још једном страдали недужни радници... [9]. Али, ни једне новине се неће запитати - зашто је, после несреће, на лице места изашао само министар полиције, док је министар војни арогантно остао у свом кабинету и јавности се обратио бирократским саопштењем? Како је могуће да у војној фабрици постоји толики нехат и недисциплина, и да је само крајњим ангажовањем ватрогасаца избегнута несрећа великих размера? И, коначно, како је могуће да је министру војном важнија приватизација и трговина оружјем, него елементарна заштита радника у војним фабрикама и безбедност цивилног окружења?

Ова и нека друга питања поставила би свака слободна јавност, у свакој демократској земљи. Ова и друга питања поставила би свака опозиција која држи до себе, у сваком систему који је иоле парламентаран. Била би отворена расправа у скупштини, била би поднета интерпелација о овом случају, о свему би новине нашироко писале, гласало би се о одговору владе... Али, све то би било могуће у земљи у којој крупни капитал и стране структуре не контролишу и политичаре и медије, у којој се не доносе антидемократски закони, а репресивним мерама не гуши оно мало слободне јавности која је још преостала. Таква земља, нажалост, очигледно да није Србија. Зато Шутановца још дуго нико неће смети да такне. И зато ће његови сатови још дуго, дуго, по министарским кабинетима, на дипломатским пријемима и на пословним ручковима, демонстрирати моћ и неодговорност једне све богатије и све издвојеније касте и једне све арогантније и све погубније политике.

Кинеска четврт, или српско геополитичко клатно
   
Ђорђе Вукадиновић   
уторак, 01. септембар 2009.

Када сам пре две недеље писао текст „Црвени и црни“ знао сам да ће он изазвати различите коментаре и реакције са обе стране фронта у необјављеном српском грађанском рату који траје ево већ скоро тричетврт века и успешно одолева како зубу времена тако и повременим покушајима помирења. Знао сам да ћу дарнути у осиње гнездо вишедеценијске мржње и да ће се провести као бос по трњу свако ко се усуди да се, са претензијом на објективност и неутралност, умеша између зараћених страна, дубоко ушанчених у своје црно-беле истине, и њима припадајуће митове и фрустрације. 

Тек понеки су приметили да поента мог текста није била да утврђујем „коначну историјску истину“ о партизанском или равногорском покрету (постоје стручне институције и људи који би тиме требало да се баве), нити да нивелишем несумњиве разлике које постоје међу њима (мада остајем при тврдњи да су оба покрета била у основи антифашистичка, слободарска и про-југословенска), већ само да укажем на нека, најблаже речено, комична и обострана претеривања у навијачким приказима четничко-партизанског сукоба, као и да, што је још важније, критички прозборим о њиховим, углавном недостојним, савременим политичким наследницима који, уз ретке изузетке, углавном ни морално ни политички не добацују ни до колена својих контроверзних идеолошких предака.

Околности су данас, разуме се, различите. Али је суштина нашег проблема остала иста – мали, дезоријентисан народ на великој геополитичкој ветрометини.

Последња, безмало тријумфална посета председника Тадића Кини добар је повод да се још једном размотри тај наш геополитички положај и перспектива. Пре свега, пада у очи упадљиво одсуство озбиљнијих домаћих коментара, тако да испада да су Би-Би-Си и Стратфор посветили више аналитичке пажње новој етапи у српско-кинеским односима него наши домаћи медијски и политички чиниоци.   

Заиста је необично и „знаковито“ да се међу онима који су у свакој охрабрујућој или макар полупохвалној изјави Хавијера Солане или Оли Рена били спремни да виде „историјски помак“ и „цивилизацијски прогрес“, није нашао нико да макар са сличним ентузијазмом поздрави склопљени Споразум о стратешком партнерству са моћном и све моћнијом Кином, споразум какав Пекинг, наводно, има још само са САД, Русијом, Бразилом и Јужноафричком Републиком и Европском унијом као целином. Једино је Соња Лихт поштено и помало збуњено констатовала како „изгледа да смо због нечега потребни Кини“.

Локални евро-фанатици, уверени да постоји само једна страна света, били су запрепаштени. Па овде годинама из тих кругова слушамо једну те исту мелодију, као отужни контрапункт својевременим претеривањима о „Србима, народу најстаријем“ и Србији као „колевци цивилизације“ и геополитичком – „пупку света“. Већ безмало читаву деценију слушамо и читамо да смо најгори, маргинални и безначајни, неспособни да се старамо сами о себи, немоћни да реформишемо управу, да се изборимо са криминалом и корупцијом и да би за све било најбоље да нас неко стави под међународни протекторат. Кад оно – за мање од два месеца – Тадић у Кини, Медведев у Београду. Пре тога, Бајден у Београду. Па Тадић у Паризу и Каиру. Па Јеремић у Анкари и Триполију…

Као да се и сама власт мало уплашила сопственог спољнополитичког успеха и цене која би можда за то могла бити плаћена на другој страни, тако да су последњих дана председник Тадић и министар Јеремић кренули да убеђују и себе и јавност како није у питању никакав спољнополитички заокрет или „шизофренија“ већ само „ослањање на четири равноправна спољнополитичка стуба“ (Брисел-Вашингтон-Москва-Пекинг), при чему је онај бриселски стуб ипак без конкуренције и мало „равноправнији“ од осталих. 

Збиља, толико се већ накупило тих стубова (поред наведеног квартета, ту су и несврстани, па Турска, па регионална сарадња...) да прети реална опасност да се наша агилна дипломатија у њима мало загуби и заигра, да побркамо приоритете и да ови велики и моћни стубови, који међусобно често функционишу као рогови у врећи, почну да нас наизменично ударају по глави.

Другим речима, свиђало се то некоме или не, ова спољнополитичка постигнућа нипошто нису за потцењивање, али са њима треба бити максимално опрезан, пажљиво баратати и нипошто их не инструментализовати као пуки жетон ради, на пример, побољшања наших позиција у преговорима са ЕУ. Те позиције ће, разуме се, бити побољшане већ самом чињеницом да смо (ако смо!?) показали да имамо и друге опције (Москва, Пекинг, несврстани) и да смо спремни да их озбиљно размотримо. Али било би страшно глупо, опасно и контрапродуктивно уколико бисмо евидентан напредак на свим овим странама одбацили или ставили у службу само једног и јединог циља. 

Рекао сам и поновићу: не верујем превише у „европску будућност Србије“ и мислим да наше чланство у ЕУ много више зависи од компексне игре геополитичких вектора у троуглу Вашингтон-Москва-Брисел, него од нашег ентузијазма и (не)испуњења ових или оних услова. Хоћу рећи, будемо ли им потребни и будемо ли им важни – примиће нас и овакве какви смо, са све корупцијом и без Ратка Младића. Баш као што су, из геополитичких разлога, а на „пријатељску сугестију“ Вашингтона, примили Румунију и Бугарску. И обрнуто, уколико се геополитичке коцкице не склопе, неће вредети ни ако им, уз Младића, гратис изручимо и Вука Јеремића лично.

Дакле, уколико те наше „европске будућности“ уопште буде, биће је не упркос, него управо захваљујући оваквим и сличним политичко-дипломатским маневрима. А и ако је стицајем околности не буде, овакви спољнополитички потези и офанзиве на различите стране света, а у складу са сопственим националним интересима, омогућиће нам опстанак и пристојну геополитичку алтернативу.   

Разуме се, уколико у међувремену, на унутрашњем плану, успемо да се ослободимо и оне јалове, суицидне мржње и поларизације о којој је било речи на почетку овог текста.

 

ЦРВЕНИ И ЦРНИ
Иако себе махом виде као политичке и духовне наследнике или четника или партизана, постпетооктобарске српске власти, а још више владајућа српска идеологија, највише личе управо на ону недићевску

У Србији последњих месеци као да поново, с обновљеним жаром, букти грађански рат између четника и партизана. У почетку нисам схватао колико је то озбиљно и опасно. Нисам веровао да је и данас могуће са толико страсти бити старе битке, које су, узгред речено, биле увелико проблематичне и национално штетне и у време када су изворно вођене. Преварио сам се.

Комунистима није било довољно то што су победили, него су по сваку цену – делом и ради вештачке симетрије са усташама у Хрватској – настојали да пораженим противницима налепе и етикету „колаборанта” и „издајника”. И од те визуре не одустају ни данас, без обзира на прошло време и историјску евиденцију. А сада им ови узвраћају истом мером – да су, заправо, партизани били национални издајници, узурпатори и зликовци који су, између осталог, у јесен 1944. без кривице и без суда побили малтене пола Београда, а пре свега онај његов финији, елитнији и господскији део. Нису у праву ни једни ни други. Али и једни и други из замршеног историјског клупка и метежа 1941–1944. могу напабирчити доста аргумената за покриће својих теза и оптужби на рачун оне друге стране.

Нити је партизански покрет био само херојска епопеја „по шумама и горама наше земље поносне”, нити су четници били само задригли и замазани гибаничари, који базде на ракију и представљају ходајућу опасност за локалне јагањце и снаше. Послератна историографија, а још више наша комунистичка маскултура са својим поједностављивањима и карикатуралном фигуром „четника”, по свему судећи, добрано се огрешила о истину, равногорски покрет и, нарочито, личност генерала Михајловића. Али не значи да ће та неправда бити исправљена ако се сада улоге само замене, а о партизанима почне да се говори („црвена чума”, „шумци”, „банда”) језиком из окупаторских прогласа и журнала.

А у стварности, била су то два доминантно српска слободарска покрета. Оба антифашистичка и, умало да се заборави – оба пројугословенска. Јер то што се у кафанским расправама и тучама назива „четници” и „партизани” биле су, заправо, „Народноослободилачка војска ЈУГОСЛАВИЈЕ” и „ЈУГОСЛОВЕНСКА војска у отаџбини”. Иако су се против Немаца званично борили, и једни и други су се од Немаца углавном склањали (четници вероватно мало више), спорадично су са њима шуровали и углавном једни другима радили о глави кад год би им се за то указала прилика.

Парадокс је своје врсте, над којим се треба и те како замислити, што је у оно време то био сукоб две несумњиво родољубиве и патриотске опције. А њихови данашњи и даље љуто завађени потомци су више-мање на линији онога што би, посматрано из визуре њихових идеолошких и физичких очева, махом било квалификовано као „капитулантство”, „колаборација” и „издаја”.

Биолошки и идеолошки потомци некадашњих партизана, данас углавном концентрисани око ЛДП-а, ЛСВ-а и дела ДС-а, у свом надовезивању на идеолошку прошлост акценат стављају на један увелико испрани и денацификовани „антифашизам”, а мало или нимало на „народноослободилачке” и слободарске аспекте партизанског покрета. Баш као што и, с друге стране, наводни идеолошки потомци некадашњих четника (СПО, део ДС-а и ДСС-а, поједини „десни” интелектуалци и удружења) данас потенцирају „антикомунизам” и „атлантизам”, а мало или нимало се надовезују на слободарску и „комитску” традицију Драже Михајловића или Војводе Вука.

Наши су историјски лончићи, бојим се, потпуно и готово безнадежно побркани. Као мали, али веома илустративан пример те конфузије могла би послужити недавна свечана академија поводом десет година од НАТО бомбардовања у организацији ДСС-а, у оквиру које је изведен одломак из представе „Генерал Милан Недић”, чији лајтмотив („не може се с прутићем на вола”) делује као преписан из неког ЛДП саопштења. Дакле, десет година агресије на Србију и покушај отпора против најмоћније војне силе коју је свет видео српске патриотске снаге обележавају уметнички снажним и потресним монологом остарелог генерала-колаборанта који критикује „луде, луде Србе” што су се усудили да устану против надмоћног непријатеља!?

Генерал не штеди ни Тита ни Дражу. Уосталом, из угла Милана Недића и његових савремених заступника и четници и партизани били су у опасној заблуди и, заправо, функционализовани у служби туђих интереса и стране силе – једни Британије, а други СССР-а. И да се не лажемо, има у томе доста истине. Али је истина, такође, да су и историја и морал и национално памћење ипак били на супротној страни од Недићевог „реализма”.

Иако себе махом виде као политичке и духовне наследнике или четника или партизана, постпетооктобарске српске власти, а још више владајућа српска идеологија, највише личе управо на ону недићевску. И зато је својеврстан цинизам што му баш они, сада, скидају слику и избацују име са списка председника српских влада. Није изабран демократски? Био је наметнут споља? Србија је била окупирана и раскомадана? Није одлучивао о најважнијим питањима и није контролисао територију којом је номинално владао? Да, и? Па по тим критеријумима списак српских премијера био би десеткован, а зид у Влади Србије са портретима њених првих људи остао би готово сабласно празан.

Нажалост, трагична фигура Милана Недића наша је политичка реалност. Ваља се само надати да неће бити и наша будућност – и много, много радити да то не (п)остане.

Ђорђе Вукадиновић
[објављено: 18/08/2009]




Đoka ,previđa dve stvari: 1.hteo bi da bude neutralan, a na strani je Četnika i 2. Nedić je bio tipičan izdajnik i kolaboracionista. Đorđe, Đorđe , samokritika ti nije jača strana.