Nema to veze sa grckim scenariom. Ima veze sa punjenjem budzeta. Nemas nikakve privredne aktivnosti, niko nista ne radi, pola nacije zivi od sise i jednostavno covek prejudicira, kad je video da je sve po starom: sada prodaja telekoma da bi imali pape.
Nis je vec pojeden. Ovde je u pitanju bez perspektiva, ne zbog vlasti, nego zbog strvinarske rulje koju neces naterati da radi ni topovima.

Bem ti sliku .... 

" alt="" border="0" />

Ovaj je naso prozor u Evropu 

Evo prodaju Telkom. Vise nemaju nista znacajno da prodaju, posto su rekli da elektroprivradu nece prodavati. Posle toga mora kolaps da nastupi, jer nema vise EU sise, kredite neverujem da ce vise davati, i ovako smo prezaduzeni, da izvozimo nemamo sta, proizvodnja sva zamrla/ E jedino sto se spremaju da opljackaju gradjane legalizacijom, ako uspeju, sto cisto sumnjam, jer su im apetiti preveliki.

Evropejci poceli da razmisljaju .... 

Sa levicom i kamufliranom levicom smo sve dalje od Evrope.

  ..Tagedija . 

Председник планира привредну посету да би ишао на СП у фудбалу
Тадић и друштво дриблају по Африци
Уторак - 23.03.2010
Државна делегација коју ће да предводи председник Борис Тадић планира привредну посету земљама подсахарске Африке, како би имали алиби за гледање уживо Светског првенства у фудбалу!

Председник Србије прекјуче је потврдио да ће бодрити „орлове“ у Африци, али и додао да ће пре тога обићи подсахарске земље како би урадио нешто за привреду Србије. Колико би сарадња са најсиромашнијим земљама света могла да допринесе српској привреди говори податак да је Србија 2007. на цео афрички континент извезла робу у вредности 54 милиона долара.
Економиста Горан Николић каже да не види простор за унапређење привредне сарадње са подсахарским земљама.
- Ми никада нисмо ни имали значајну размену са подсахарским земљама. Изузетак је Ангола где имамо концесију на нафту. Остало су све минорне вредности како извоза, тако и увоза из тих земаља. Можда би могле нешто да постигну грађевинске фирме. С обзиром на то да ни досад нисмо имали развијену привредну сарадњу, сваки помак са нуле би могао да се тумачи као унапређење, али реално нема ту ‚леба. Углавном смо сарађивали са земљама северне Африке - каже Николић.

Србија из неких подсахарских земаља увози тропско воће, али и поврће које успева код нас. Из Етиопије смо увозили црни лук и пасуљ, док се парадајзом снабдевамо из Танзаније, а кромпир и паприку добијамо из Уганде. Из ове земље, у коју ће ускоро да отпутују српски мировњаци, стизао нам је сладолед. Из земље дијаманата Сијера Леонеа стизале су дечје бојанке. Острвска, али такође подсахарска земља Мадагаскар нас је „задужила“ топлим джемперима и пуловерима. Из Нигера нам стижу апарати за анализу гаса и дима, а чађ увозимо из Јужноафричке Републике.
Прошле године Србија је имала највећу размену са Екваторијалном Гвинејом у коју је извезла робе у вредности око девет милиона долара. За њом следи Боцвана, од које смо зарадили 8,7 милиона долара. Извоз у Гану вредео је 478.000 долара, увоз 18 милиона.

 
Извоз Србије у земље подсахарске Африке:

- гуме за аутобусе и камионе
- оловни акумулатори за клипне моторе
- дигитална монолитна интегрисана кола
- машине за агломерацију тестере, комбајни и трактори

 
Увозни артикли

Обала Слоноваче
- туњевина, кокосов орах, ананас, маслац, каучук
Етиопија
- црни лук, пасуљ
Танзанија
- парадајз
Уганда
- кромпир, паприка, сладолед
Сијера Леоне
- бојанке
Мадагаскар
- джемпери и пуловери
Нигер
- апарати за анализу гаса и дима
Јужноафричка Република
- чађ
Гана
- какао, маслац, уље
Кенија
- букети сеченог цвећа
Гвинеја
- конопци, битумен, асфалт

Џемпери са Мадагаскара,лук и пасуљ из етиопије.

Чујем да се СНС и СРС у Краљеву удружили са независним посланицима и смијенили скупштину
града,а уз њих и Илићеви.Није лоше за почетак.
Није Краљево баш толико мало.
Свака част људи да је памет јача од препуцавања око Војислава.

Podizanjem tražnje protiv krize

O proceni da će ekonomski rast ove godine biti veći od očekivanog, a potom automatskom rastu plata i penzija, uprkos obećanju koje je dato MMF-u da će se taj novac čuvati za "crne dane", Dinkić je rekao da je sa MMF-om dogovoreno da u maju ponovo bude razmotrena ta mogućnost, da se plate povećaju u septembru.

"Tačno je da se tu razlikujem od svojih kolega, ali ubeđen sam da moramo da upumpamo pare u domaći sektor, ali bez kupovne moći nema veće proizvodnje i tako je i nastala kriza", smatra Dinkić.

"Kroz lagano podizanje tražnje i bije se bitka u celom svetu, ali pitanje je osećaja kada je pravi momenat za to".

Analitičari ne shvataju da plate realno padaju, a da su nominalno zamrznute, i ti koji me kritikuju tražili su solidarni porez, ili povećanje PDV-a. Hrvati su to uradili, ali su imali manji prihod u budžetu od Srbije. Ako ljudima umereno povećate plate, biće više para u budžetu, kaže Dinkić.

Što se tiče najava da je ovo poslednja godina privatizacije, i sudbine "Galenike", Dinkić je rekao da je strategija modifikovana, da se ide na opciju privatizacije samo u slučaju ozbiljnih poslova.

"U tom slučaju bismo raspisali tender, ne moramo da prenosimo većinski paket, ali samo ako imamo nekoga ko će joj mnogostruko povećati vrednost biće privatizacije, nikako po svaku cenu".

O zatvaranju radnih mesta i neotvaranju novih, Dinkić kaže da je tačno da se poslovi teško nalaze i da je to prioritetno pitanje, ali da je privlačenje novih investitora jedino rešenje tog problema. "Ima pozitivnih pomaka, ali treba nam mnogo više investicija i pokušaćemo kao i sa Fijatom, da takvih primera ima još i više, jer to je proces koji traje".

Subvencionisani krediti dobra opcija za građane

O subvencionisanim kreditima za građane koje bi Vlada trebalo da odobri u petak, i o pesimističkim tvrdnjama u vezi sa tim koje kažu da za to nema pokrića, Dinkić kaže da mu je i sam Jelašić pomogao u toj odluci i da se često zloupotrebljavaju njegove izjave, jer je apsolutno to podržavao.

"Ovi krediti su dobri, jer će ljudi jeftino da ih dobiju, i da je to zaista izdržljivo za građane, a pošto je sve u dinarima, rate su fiksne i ako bude variranja kursa. U grejs periodu prve godine rata je niska, pa želimo da omogućimo građanima da to i iskoriste".

"To je pomoć u podizanju standarda", kaže Dinkić, i dodaje da to nisu jedine mere koje će pokrenuti ekonomju, ali da se moraju efikasno sprovesti. Često ima skepticizma, ali neka vreme pokaže".

Na pitanje da li je iluzija da samo povećanjem potrošnje Srbija može da izađe iz krize, a da se ne povećava izvoz, ministar ekonomije ocenio je da u pitanju "operacija koja usmerava ekonomiju na izvoz", ali da ne treba čekati, jer je u pitanju paket u pravom pravcu, čak je kopija američkog pre sto godina, tzv. Kejnzijanskog.

"Kriza je počela kao bankarska u svetu, živelo se na kreditima, i kad su oni pali, pala je tražnja, a onda nemamo ni gde da izvezemo robu. Sada imamo problem deflacije, a ne inflacije, a to nikada nismo imali", ocenio je Dinkić.

Цео текст

   Zašto ''pro-evropske'' stranke u Srbiji prećutkuju pismo Vilija Vimera Gerhardu Šrederu?

Pre više od godinu dana (8.2.2007.), NIN je objavio, u prevodu Nikole Živkovića, pismo Vilija Vimera, tadašnjeg potpredsednika Parlamentarne skupštine OEBS, upućeno 2. maja 2000. tadašnjem nemačkom kancelaru
Gerhardu Šrederu. U tom pismu, ustvari izveštaju sa jedne međunarodne konferencije na veoma visokom nivou, jasno je kao dan izloženo zašto Amerikanci smatraju da treba ''što je moguće brže izvrši međunarodno
priznanje nezavisne države Kosovo '', zašto je bombardovana SRJ i, napokon, zašto Srbija nikad ne može da postane član EU.
Saopšteno je,naime, da će Srbija biti ''trajno isključena iz evropskog razvoja'', ''verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD'' na njenom tlu.

Pitanje koje se odmah nameće je sledeće: ako su čelnici stranaka sadašnje vladajuće koalicije u Srbiji znali za sadržaj ovog pisma – a morali su s njim biti upoznati bar od NIN-ovog objavljivanja, tj. pre nešto više od godinu dana – zašto su nastavili da zamajavaju srpsku javnost sa pričama o ''evro-integracijama''? Zašto bar nisu srpsku
javnost upoznali sa realnim, možda nesavladivim teškoćama koje stoje na ''evropskom putu'' Srbije?

(Pritom je čudno što ni sadašnja skupštinska opozicija, sa možda jednim ili dva pojedinačna izuzetka, nije iskoristila priliku i ''probila uši'' javnosti navodima iz ovog dokumenta koji im je, kao deklarisanim
''evroskepticima'', došao kao dar sa neba.)

Ko god misli da naša diplomatija, sa ovim dokumentom u rukama, nije mogla ništa da uradi, vara se. Mogli smo, još mnogo ranije, da 1) direktno suočimo EU čelnike s njim i da pitamo da li EU i dalje stoji na
tim stanovištima, čak i posle uklanjanja Slobodana Miloševića sa vlasti u Srbiji; 2) u odsustvu negativnog ili jasnog odgovora na prethodno pitanje, mogli smo mnogo ranije da objavimo da smatramo da se Srbiji ne
nudi jasna i izvesna ''evropska perspektiva'' i da se na vreme okrenemo alternativama, naravno, objavljujući u isto vreme stav da nikada nećemo priznati kosovsku nezavisnost.

Može se pretpostaviti da je u našem državnom vrhu bilo i onih koji su gajili nadu da se politika ''trajnog isključivanja Srbije iz evropskog pravnog poretka'' može promeniti, tj. da će, ipak nekako, ''Evropa naći
svoj glas'' i smognuti snage da se odupre pritiscima SAD. Možda je za takva nadanja bilo i osnova – iako EU do dan danas nikada, uprkos retorici, nije ponudila Srbiji ''jasnu evropsku perspektivu'', već je
neprekidno Srbiji ispostavljala uslove koji se ne mogu dokazivo ispuniti, što opet potvrđuje ključni zaključak Vilija Vimera o ''trajnom isključivanju Srbije''. Bilo kako bilo, nakon objave ''kosovske
nezavisnosti'', ćutanje o ovom dokumentu i njegovo skrivanje od šire javnosti u Srbiji potpuno je neshvatljivo. Jer, ako se dokument pažljivo pročita, ''kosovska nezavisnost'' nikako ne znači i kraj srpskih iskušenja i kraj konflikata na ovom tlu. Jer, na primer, da parafraziarmo, ima još naroda, čije pravo na samoopredeljenje nadilazi svaku drugu odredbu međunarodnog prava.

Kopajući po linkovima koje je Nikola Živković u NIN-u priložio, može se videti da su pomenutoj konferenciji prisustvovala i tri lica iz Srbije: Milan Pajević, u svojstvu spoljnopolitičkog savetnika stranke G-17+,
Aleksandar Fatić, predsednik Centra za menadžment u Beogradu, i Bratislav Grubačić, direktor i glavni i odgovorni urednik beogradskog VIP Presa. I ovde se otvara bitno pitanje: zašto niko od njih nije
upoznao javnost Srbije sa tokom konferencije i njenim, za Srbiju, sudbinskim zaključcima? Da li se njihovo prećutkivanje može tumačiti i kao njihova saglasnost ili saučešće, što bi, u tom slučaju, bio akt ravan veleizdaji? Da li je, pak, u pitanju bila briga za očuvanje sopstvenih, ugodnih pozicija u evroatlantskoj meki fondova i dnevnica – što se opet svodi na isto? Ili su i oni, poput Vimera, napisali izveštaje koji su gurnuti na medijsku marginu? Dužni su da nam daju zadovoljavajući odgovor ili smo slobodni da donosimo sopstvene zaključke.

Posebno je zanimljiv g. Pajević, funkcioner stranke koja je činila bitan deo svih vlada od 2000. godine pa do danas, i koja se možda i najglasnije ističe u povicima da ''Evropa nema alternativu''. Dakle, ako
je visoki zvaničnik ove stranke imao uvid u zaključke pomenute konferencije, zašto se njegova stranka već 8 godina pravi kao da oni ne postoje? I na kojim osnovama stranka G-17+ i dalje insistira na politici
''evro-integracija'', uprkos činjenici da je jedan od najviših evropskih zvaničnika jasno naznačio da za Srbiju nikakva ''evropska perspektiva'' ne postoji? Ili možda G-17+ ima argumente koji bi tu tvrdnju opovrgli?
Ako ih ima, dužna je da ih predstavi. A ako nema, i sama je saučesnik u izdaji zemlje.

Ovo, međutim, ni na koji način ne amnestira ni Demokratsku stranku, čiji su čelnici sigurno imali uvid u Vimerovo pismo unazad bar godinu dana – mada je teško zamislivo, ako ne i optužujuće po njihovu sposobnost da
vode državu, da za njega nisu znali i pre, pogotovu imajući u vidu jake nemačke veze koje je Zoran Đinđić gajio. Kako, dakle, imajući u vidu sadržaj Vimerovog pisma, može Demokratska starnka da srpskom biračkom
telu (i dalje) obećava ''evropsku perspektivu''? Postoje samo dva odgovora: ili je po sredi neverovatna neobaveštenost i nesposobnost, ili su čelnici te stranke plaćeni lobisti određenih međunarodnih krugova, kojima je cilj da se Srbija što duže drži u zavisnosti od EU, dok joj se otima parče po parče teritorije i kupuju resursi – da se ''Vlasi ne bi slučajno dosetili'' i možda čak okrenuli svoj pogled i svoje snage u
nekom drugom pravcu (na primer, ka Istoku). Da je to daleko od nemogućeg potvrđuje nam i istorijsko iskustvo sa početka 20. veka, kada je jedan deo srpske političke vrhuške svesno i namerno (za razne vrste nadoknadi) vezivao Srbiju veštačkom zavisnošću za Austro-Ugarsku – sve dok carinski rat nije pokazao da čak i moćna imperija na zapadu ipak ''ima alternativu'', i da Srbija može veoma dobro da posluje i sa drugima.

Šta reći za Demokratsku stranku Srbije? Zašto Vimerovo pismo nije, bar pre godinu dana, upotrebila kao adut u svojoj skepsi prema namerama EU?
Zašto nije iskoristila svoj pristup medijima da obavesti srpsko biračko telo o ozbiljnim, možda nesavladivim preprekama ka članstvu Srbije u EU koje Vimer razotkriva i, možda, pokrenula javnu debatu na tu temu, od
koje je mogla da ima samo stranačku korist? Zar to ne bi bio jak argument za približavanje Rusiji, ili bar otvaranje ka ostatku velikog sveta koji se ne nalazi na Zapadu? Zar to ne bi bio adut u bilo kojim
pregovorima sa EU, način da se mnogo ranije stvari isteraju na čistac?

Ako su se, pak, gajile nade, tokom kosovskih pregovora, da se nešto kod EU može ipak promeniti u pogledu na Srbiju, zar nije bar sad krajnje vreme da se ova stvar iznese na čistinu, i to ne putem bilo kakvih
referenduma već sa jasnim, poštenim saopštavanjem naciji da nas – u nedostatku dokaza koji govore suprotno – EU uopšte i neće, i da je izbor ''za ili protiv ulaska u EU'' zapravo lažan i nepostojeći?

Na kraju, šta LDP kaže na sadržaj Vimerovog pisma? Da li Evropa i dalje ''nema alternativu''? S obzirom da je deo imidža ove stranke njen ''beskompromisni realizam'', da li je za Srbiju, u svetlu ne samo
Vimerovog pisma već i svih dešavanja u proteklih 8 godina, koja su više nego potvrdila autentičnost njegovog izveštavanja i tumačenja, i dalje ''realno'' da se upinje ka ''evro-integracijama'' ako je očigledno da
američki-dominirana EU Srbiju jednostavno neće ?

Mora se reći i to da je, u proteklih 8 godina, EU Srbiju stavila u vrlo nezgodan položaj uslovljavanjem ''daljih integracija'' hapšenjem haških optuženika, najviše zato što nije dokazivo da se svi oni mogu čak i
locirati, a kamoli uhapsiti. Međutim, u kontekstu Vimerovog pisma, lako se dolazi do zaključka da je postavljanje ''nemogućeg'' uslova Srbiji vrlo lako mogla biti svesna i namerna politika EU, kako bi se Srbija što
uspešnije anestezirala i što kasnije shvatila da se, zapravo, nalazi ''izvan evropskog razvoja'', poput žabe koja se kuva na tihoj vatri.
Odgovornost celokupnog dosovskog poretka od 2000. do danas leži u sledećem: 1) ako su znali da se uslovi EU ne mogu ispuniti, zašto naciju nisu na vreme obavestili? 2) ako su smatrali da se uslovi EU ipak mogu
ispuniti – zašto ih onda nisu ispunili? 3) ako, pak, nisu mogli da ih ispune (strah od pobune u MUP-u, Vojsci, službama, itd.), zašto bar nisu pošteno to saopštili i narodu i EU? Ili je dati ostavku veća tragedija
od propasti zemlje?

U intervjuu datom ''Večernjim novostima'' 6 dana pre smrti, Zoran Đinđić je, između ostalog, rekao da mu se činilo da je načelo ''slaba Srbija – jaka Jugoslavija'' sada zamenjeno načelom ''slaba Srbija – jak Balkan''.
To se upravo i poklapa sa evro-atlantskom vizijom ovog dela Evrope, onako kako to prenosi Vili Vimer. Za Đinđića to nije bilo prihvatljivo.
Da li je to prihvatljivo za sve njegove ''naslednike''? Da li misle da treba da se s tom sudbinom mirimo, i da i dalje nastavimo ''politiku (večne) čekaonice'', gde se, izgleda, jedino čeka neki nedefinisani evropski Godo, dok nam mnogi drugi vozovi prolaze?
Ili svi već jednom treba da se suočimo s realnošću koja se na ovim prostorima ponavlja već vekovima: da je svakom zavojevaču ovog dela Evrope odgovarala slaba – ili čak bolje nikakva – Srbija, i da se u današnja vremena ništa nije promenilo. I da realno pogledamo šta nam je činiti i koji su nam pravci zbilja otvoreni?

Ima li i jedne političke grupacije koja je spremna da otvori ovo pitanje bez uvijanja, da otvoreno obavesti naciju da, prema svim raspoloživim dokazima, nikakva ''evropska perspektiva'' ne postoji? Ili je napokon
došlo vreme da se napravi nešto novo? Jer život stvarno više ne može da čeka, pogotovu ne u virtuelnim čekaonicama, sa virtuelnim granicama, virtuelnom vojskom, virtuelnim političkim debatama.

7.3.2008.

Aleksandar Pavic

Да ли се нешта промјенило за пуне двије године?