Ипак ...  мислим да тај продукт може свакако дати велики допринос за напредак медицинских наука.

Slozio bih se sa tvojom konstatacijom - pazljivo cemo ga opservirati  ..... 

Pa jebi ga, jednom jedan rece da ste duhoviti ko mrtav magarac. Dajte nesto novo.Postaje dosadno kad se ponavljate.Tata kad je izdrkao u lopatu, ispario mu estrogen.
Zar vi stvarno ne shvatate da ste oterali ljude vasim primitivizmima?
Treba imati shlifa bre balvani. A tema je Vlada Srbije.

Pa mi smo iz Ministarstva zdravstva .. i zastite okoline ... pravimo neki projekat ....  hocemo da zadivimo svet 

Uzalud im pisete .... Џорџ Памфри: Резолуција о Сребреници анатема за све Србе
четвртак, 18. март 2010.

Српски посланици треба ускоро да разматрају Резолуцију о Сребреници. Које право имају председник Србије Борис Тадић, парламент Србије, САД и европски интелектуалци да прогласе Србе у БиХ за кривце за масакр над чак 8. 000 Муслимана, пита у аналитичком тексту Глобалрисрч. У тексту се наводи да "Тадићева резолуција" и апел интелектуалаца игноришу резултате истраге коју је обавио Документациони центар Републике Српске у септембру 2002. године након много година рада и истраживања. Србима се намеће нацистичка кривица. Памфри тврди да "постоје политичке снаге, посебно у земљама где се говори немачки језик, које се свете Србима, не само зато што су се супротставили њиховим освајањима кроз историју, и што су били на победничкој страни у оба светска рата, већ и због српске инцијативе и српског интереса да се уједине јужни Словени и створе Југославију, и то преко религијских линија".

Према његовој оцени, "Немачка је могла да се отараси стигме као бивша нацистичка земља само ако створи за светско јавно мњење једну нову групу која ће бити стигматизована горе од нациста". Очекује се да "српска кривица" замени "немачку кривицу", која датира још од Другог светског рата. Зато су Срби оптужени да су погубили 8.000 људи, а немачки политичари упоредили су то са Аушвицом, наводи се у тексту. Као доказ за своју тврдњу Памфри наводи да је у мају 1999. године немачки суд осудио помагача Гестапоа Алфонса Гуцфрида на десет година затвора због саучешништва у убиству 17.000 Јевреја, док је истог месеца немачки Врховни суд потврдио пресуду Николи Јоргићу од 13 година затвора за "геноцид" над 30 босанских муслимана?!

"Сребреница је била важна да би Србија била умешана у Дејтонске преговоре као заступник Републике Српске. Са оптужбом о масовним егзекуцијама у Сребреници и међународном потерницом за Караџићем и Младићем председник Слободан Милошевић је преговарао у њихово име", наводи се у тексту Џорџа Памфрија. Историја ће, наводи он, показати да ли је то била политичка грешка која је повезала судбину Срба у БиХ са Србијом. У сваком случају, то је помогло светском јавном мњењу да се ојача стратешка идеја о умешаности свих Срба у било које недело Србина појединца. Анализа Документационог центра РС повучена је из оптицаја под притиском тадашњег ОХР-а јер није потврђивала налазе САД, Хашког трибунала и ЕУ, наводи се у тексту. Под притиском Хашког трибунала и ЕУ председник Србије Борис Тадић припрема сада резолуцију у којој тражи од парламента да призна "кривицу" Србије за "масакр у Сребреници" током грађанског рата у БиХ и прогласи овај масакр за геноцид.

У анализи под насловом "Масакр у Сребреници: анализа историје и легенде" наводи се да су у апелу Тадићу и парламенту Србије интелектуалци из ЕУ, САД и Канаде позвали председника Србије и парламент да не усвајају ту резолуцију.

"Није на Србима у Србији да преузимају кривицу за дела које сами нису починили или да проглашавају Србе у Босни кривим", наводи Глобал рисрч коментаришући тај апел, уз оцену да "још нема доказа да су српске снаге, након заузимања Сребренице, масовно погубиле 8.000 Муслимана".

У апелу председнику Србије Борису Тадићу, који су потписали страни и српски интелектуалци, који ће ускоро бити објављен, захтева се да председник размотри поново стављање резолуције у парламентарну процедуру која ће "третирати масакр у Сребреници у јулу 1995. као карактеристичан догађај рата у БиХ, и то чинити језиком који се може интерпретирати као српско прихватање одговорности за геноцид".

"Међутим, апел интелектуалаца такође прави историјску грешку", оцењује Глобалрисрч и објашњава: "Све до данас сви који су тврдили да се догодила масовна егзекуција то нису доказали, па ипак апел неоправдано признаје да се масовна егзекуција догодила, па чак и траже, ако не и оправдавају, бар да релативизују важност онога што претпостављају да се десило". У Памфријевом тексту наводи се да постоји правни аспект блиско повезан и са "Тадићевом резолуцијом" и апелом интелектуалаца. Почетна ташка обе стране јесте потврђивање да се масакр заиста догодио. Али, ни Југославија ни Србија нису умешане у оно што се догодило у Сребреници. "Од самог почетка грађанских ратова који су разбили Југославију било је јасно да су ти ратови усмерени против Срба. У било којој фази распада Југославије локални Срби били су мета - зато што су Срби, без обзира да ли се то дешавало у Крајини у Хрватској, у БиХ или на Косову", пише Џорџ Памфри.

У тексту се истиче да за последњих 15 година Хашки трибунал стално покушава да припише масовну егзекуцију Србима "са мало или нимало успеха", па се с тим циљем врши притисак на Владу Србије да призна ратни злочин са којим Србија нема никакве везе. Зашто нема повика на овај историјски ревизионизам? Зашто влада Србије учествује у овоме, истиче у чланку Глобалрисерч. Хашки трибунал је целу репутацију изградио на тези да су Срби, није важно који - било у БиХ или Србији - починили геноцид у БиХ. Сребреница је њихов "доказ". Сада - када Трибуналу истиче мандат - они желе да оду "уз звуке труба", а та им је могућност сервирана на тацни када је ухапшен Радован Караџић. Током 15 година након дешавања у Сребреници Трибунал није успео да прикупи довољно доказа да поткрепи било геноцид било масовно погубљење 8.000 људи, па врши притисак на Србију да изађе званично са декларацијом "У замену за сарадњу Влада Србије "биће узета у разматрање" за евентуално чланство у ЕУ и НАТО." Али, има једна мала зачкољица: једном када се усвоји декларација она се не може повући, а небулозна обећања која су дата Београду управо су то - само обећања и ништа конкретно", закључује се у тексту у Глобал рисрчу.

Izzglasace bagra rezoluciju 2/ 3 ako treba .... 

Филип Вукајловић
НАУЧНО БУЋКАЛО ЗА СРБЕ

Све око узимања огромног кредита – наводно за науку у Србији – одвијало се филмском брзином.
Најпре је Влада одлучила да се узме кредит, наводно за инфраструктуру у науци, па се на сајту Министарства за науку и технологију  25. 02. 2010. појавила следећа објава:
‘‘Влада Србије усвојила Стратегију, два кључна Закона и финансијски споразум са Европском инвестиционом банком

Стратегија научног и технолошког развоја Републике Србије, којим се одређује правац развоја науке и дефинишу приоритетне научне области у периоду од 2010. до 2015. године, усвојена је на седници Влада одржаној 25.фебруара 2010. године. На истој седници усвојени су и предлози Закона о изменама и допунама Закона о научно-истраживачкој делатности (НИД) и Закона о иновационој делатности (ИНО).
Влада је усвојила и финансијски споразум са Европском инвестиционом банком за зајам у износу од 200 милиона евра, који ће бити уложен у научно-технолошки развој Србије инвестирањем у научну инфраструктуру.’‘
Одмах затим је процурила вест да се припрема свечано потписивање уговора о кредиту у САНУ, што је и учињено 4. марта 2010.

 Председник Србије, Борис Тадић је том приликом изјавио и следеће (Сајт РТС, неколико сати после потписивања уговора о кредиту у САНУ):
‘‘Смогли смо храбрости да преузмемо одговорност за инвестицију овакве врсте, за инвестицију у будућност. Верујем да ће она дати резултате у релативно кратком року, пре свега због тога што је усаглашена са националном Стратегијом научног развоја у наредних пет година, што је оваква инвестиција уграђена у стратешке планове развоја наше земље (где су ти планови, па још стратешко-државни? прим. Ф. В.) и она представља, још једном ћу рећи, посебно значајан моменат у изградњи наше свеукупне државне и друштвене инфраструктуре.’‘

Даље:
Обезбеђивање инвестиције од 200 милиона евра представља изузетан допринос развоју наше земље и говори о другачијој вредносној оријентацији државе Србије", рекао је Тадић на свечаности у Српској академији наука и уметности.
И:
"Свако инвестирање у инфраструктуру јесте корисно за генерације које долазе јер инфраструктуру нико не може однети, инфраструктура ће увек служити. Када земља преузме обавезе да инвестира у инфраструктуру, онда је то у складу са социјалним моралом.
Србија се суочавала са одливом најдаровитијих младих људи током деведесетих година и овај пројекат није само пројекат инвестирања у научнуинфраструктуру. Овај пројекат подразумева да се обезбеде материјални услови да најдаровитији студенти и ученици остану да раде у Србији."
Председник Тадић је истакао да је стратегија инвестирања у научно-технолошки развој доказ да Србија први пут у новијој историји има јасно дефинисанустратегију развоја која обухвата читаву деценију.
Такође, како је додао, ‘‘Србија инвестирањем у науку жели да охрабри и друге државе региона и да подстакне регионалну научну сарадњу.’‘

Све су ово акценти са тадашњег потписивања новог огромног кредита наводно за науку.
Пре било каквог полемисања, или образлагања ставова, ваља међутим у неколико редова изложити одређене, позајмљене мисли, релевантне за општа полазишта у напису који следи.
‘‘Могућност опстанка јединки једног друштва (и свих живих бића)  расте сразмерно њиховом складном прилагођавању како међусобно тако и према сопственој околини. Узајамна помоћ, правичност, морал – то су узастопне етапе које запажамо приликом проучавања света животиња и људи. Оне чине органску нужност која у самој себи садржи своје оправдање и потврђује се свиме што видимо у животињском свету… Осећања узајамне помоћи, правичности и морала дубоко су укорењена у човеку свом снагом нагона. Први од тих нагона – нагон Узајамне помоћи – јесте и најснажнији…’‘ (Сергеј Кара-Мурза, Манипулација свешћу, Никола Пашић, Београд 2008)

Покушаћу наиме да покажем да се штетна одлука за друштво не доноси због помањкања информација или несвесних грешака научника и њиховог циничног министра, већ очигледно због корупције. Тржиште је тржиште, па ако постоји потражња за циничним и поткупљивим експертима, постоји и понуда. Тужно је што је понуда код нас изгледа далеко изнад тражње.

Баш због правичности и моралности на које се и председник Тадић позива мислим да је дужност припадника еснафа научника упознатих са стањем у данашњој нашој науци и са свиме што се догађало у вези са доношењем Стратегије развоја науке у периоду 2010–2015. (у даљем тексту Стратегија) на огромном иностраном кредиту засноване, да овако брзоплету, у потребама и могућностима неутемељену и опасну одлуку по интересе Србије покушају да пониште. После развејавања пропагандне магле и осветљавања симулације бурне делатности непосредних извршилаца овог штетног подухвата, мислим да ће свима бити јасно шта се стварно хоће и како је наука само изговор за ново јађење народа.
Није ствар једног физичара да председника државе са толико саветника подучава о ‘‘инфраструктури’‘.  Нисам му ја крив што није неко пронашао боље образложење за големо задуживање Србије овим новим кредитом. Помогао бих му само да боље схвати неке, њему изгледа непознате, појединости о кредитима.

Пођимо од Тадићеве тврдње да је свако улагање у инфраструктуру у ‘’складу са социјалним моралом."
Постоји нажалост, не само у Тадића, склоност у Србији ка теоремама (то јест, ничим доказаним ‘‘истинама’‘), једна од којих је и да су сви кредити намењени за такозвану инфраструктуру оправдани и пожељни. Инфраструктура се при том недовољно јасно дефинише и веома широко схвата, поготово кад је за многе чланове овог друштва храна једина и основна битна ‘‘инфраструктура’‘. Јесте лепо имати свакојаку инфраструктуру – скупу слику, јахту или клавир – али то звучи као ругање онима који немају пара ни за огрев, или који од медијске и парламентарне буке не могу да чују ни себе како мисле, а камоли фине звуке клавира.

Да ово није претеривање, подсетио бих и читаоце и председника Тадића примером Националног центра за позитронску емисиону томографију (ПЕТ) отвореног недавно у Клиничком центру Србије (КЦС). Наиме, ПЕТ центар месецима углавном ради слабо или никако.
Да видимо шта се то десило са овим уникатним примерком важне медицинске ‘‘инфраструктуре’‘? Прича о овом Националном центру високе медицинске технологије текла је овако:
Национални ПЕТ центар за дијагностиковање и лечење малигних болести отворен је 22.10. 2009. у Институту за нуклеарну медицину Клиничког центра Србије у Београду. Свечаном отварању овог центра, где би требало да се примењују најсавременије дијагностичке методе за рано откривање рака, присуствовали су Борис Тадић, председник Србије, Томица Милосављевић, министар здравља, и други гости.
Председник Тадић је тада изразио задовољство због чињенице да Србија успева да улаже знатна средства у опремање дијагностичких центара. Он је тада истакао:
‘’Дијагностички центар треба да омогући успешну борбу против једне од најтежих болести с којима се данас човечанство суочава. Мора се тежити сталној модернизацији опреме у здравственим установама и усавршавању здравствених радника.’‘
Потом је министар здравља Милосављевић прецизирао да ће до краја године у ПЕТ центру бити прегледано десет пацијената недељно, нагласивши да је реч о првој фази рада.
‘‘У наредне три године Клинички центар Србије ће добити петоструко веће инвестиције од оних које су се у њега слиле претходних година’‘, рекао је тада Милосављевић и додао да је само опремање ПЕТ центра коштало око 5 (пет) милиона евра. Већи део финансиран је из буџета Републике, док је знатан допринос – донација од милион евра – стигао од Еуробанке ЕФГ.

На тадашњој свечаности истицано је да су ‘‘предности овог дијагностичког центра велике и састоје сеубржем успостављању прецизне дијагнозе и бољим резултатима лечења тешких болести, смањењу броја непотребно примењених хируршких и осталих терапијских процедура, као и велика поузданост ПЕТ налаза’‘. Додатно је подвучено да је ‘‘оснивање Националног ПЕТ центра део стратешког плана Министарства здравља Републике Србије за опремање здравствених установа најсавременијом дијагностичком опремом у оквиру програма Србија против рака‘’.

Крајем децембра 2009 – с обзиром да Центар још увек није био добио употребну дозволу, да нису разрађене и уходане одговарајуће процедуре, да грађани Београда и Србије који болују од тешких малигних оболења не могу да добију одговарајући третман, а да је изградња Центра прескупо плаћена – као одборник Скупштине града поставио сам неколико питања у вези са нерадом и превеликом ценом опремања центра, захтевајући да се размотри могућност кажњавања одговорних.

До дана данашњег нисам добио никакав одговор на прецизно постављена питања на која су надлежни били дужни да ми одговоре. За разлику од председника Тадића, ја наиме водим рачуна о ономе што започнем. Моји подаци казују да је ПЕТ центар почео нешто да ради тек крајем фебруара ове године, мада ни приближно у обиму који су председник Тадић и министар Милосављевић обећали при отварању Центра.

Подсетио бих и на недавно одустајање од градње првог српског циклотрона – по протеку више од двадесет година и четрдесетак милиона долара потрошених низашта, под руководством ‘‘научника’‘ у спрези са режимлијама из Министарства науке који су се само формално мењали (унковићи, лазићи, ивковићи, каназировићи, домазетовићи, белићи, весковићи, сзабоои …).
Је ли председник Тадић икад размишљао о томе ко у капитализму поседује инфраструктуру, те да свако њено коришћење наплаћује власник? У старим капиталистичким земљама најважније инфраструктурне ресурсе зато држе њихови држављани, и сопствена држава. Председник Тадић као да још живи у комунизму-интернационализму друге Југославије. Омиљене фразе о ‘‘инфраструктури’‘ као да прикривају немоћ и неспособност наших садашњих властодржаца да се ухвате у коштац не само са огромним проблемима државе, већ и гладнога народа.

Уз то, цинични и поткупљиви ‘‘експерти’‘ свесно лажно представљају кредитна задуживања државе називајући их страним инвестицијама. Они најгори то зову и ‘‘донацијама’‘. Даљу анализу бих стога наставио кратким описом опасности од узимања кредита. Текст који следи у курзиву углавном је парафраза прилика у Русији изнетих у књизи А. Паршева Зашто Русија није Америка, Москва 2001, преносних на наш случај. Наиме, узимање кредита је опасна заблуда нарочито захваљујући поменутим ‘‘експертима’‘ разних боја и слабог знања и културе.

Осврнимо се на иностране кредите. Код нас их у деведесет посто случајева наши ‘‘експерти’‘ користе као синоним за иностране инвестиције. Но, само злонамерни фалсификатори мешају иностране кредите и иностране инвестиције.
Јер, инвестиције у нашу економију су практично немогуће. Најбољи доказ за то је да их већ деценију чекамо и призивамо, а оне не долазе. Могућност добити од инвестирања у нашу економију је наиме много мања него у економије земаља са већим тржиштем и јефтинијом и образованијом радном снагом.

Кредите међутим ми можемо узимати, пошто добит повериоцу гарантује држава, свим својим добрима. Каква би, стога, требала бити кредитна политика наше државе?
Неспорно је да западне државе кредите воле да дају, иако то често чине као ‘‘услугу’‘. Банкари су одавно развили технологију давања кредита заснивану на следећој, једноставној шеми: неразвијеној земљи са поткупљивим политичарима се одобрава кредит и отварају такозване кредитне линије.
Кредит се затим узима и углавном олако потроши… Најчешће, после кратког времена највећи део тих средстава лежи на рачунима месних властодржаца у тим истим страним банкама-повериоцима. Фактички, корумпирана политичка елита овако добија могућност разигравања уносних комбинација, а банке ништа не губе. Што је покваренија, корумпиранија и неспособнија месна елита, то боље. Тако је крајем осамдесетих година прошлог века за овакво ‘‘обртање’‘ петнаест милијарди долара кроз Нигерију и повратак новца у ‘‘гнездо’‘ банака на Западу било довољно годину дана. Новци су нестали, дуг остао, камате отплаћују Нигеријци који се у моменту повлачења кредита нису ни родили.

Кад читамо нашу ‘‘озбиљну’‘ или жуту штампу, или гледамо разне српске ТВ канале, стиче се утисак да нема за нас пожељнијег исхода од добијања неког западног кредита. Особама у власти је распоређивање добијених кредитних пара толико важно да не дају да се о томе јавно расправља, таман посла покрене питање о основним елементима сваке кредитне политике: када се кредит узима и зашто, под којим условима, шта доноси на економском плану, када, колико и коме користи?

А кредит је дуг, и с економске тачке гледишта сврсисходан једино у крајње специфичним приликама, пошто га треба враћати уз камату и уз услове тим горе што је дужник слабији и сиромашнији. Специфичне прилике настају само када изузетно недостају специфични производи и када напорима сопствених радника, некадрим да произведу нужне робе, ваља прикључити рад радника других земаља. Овакве прилике настају само током припреме за рат, у њему и после њега. Кредит се може узимати и кад је нешто неодложно неопходно. У Србији се међутим кредити готово искључиво узимају ради решавања горућих проблема изазваних неспособношћу власти и прикривања њених катастрофалних промашаја.

Накратко, власти тиме подижу свој углед у очима јавности. Што је то по народ и државу погубно и што ће будући нараштаји политичара и радника крваво радити да исправе све њихове грешке њих се мало дотиче. Ми данас немамо ни сопствених банака преко којих би се повољни кредити одговорно користили. Свим будућим генерацијама Срба претиће пошаст кредита које су подигле ‘‘српске демократске власти’‘ између 2000. и 2010! Дизати кредите за попуњавање буџета је лудост, за науку још већа. Ко ће све те дугове, када и како враћати? Јер, већ садашње бреме спољних дугова Србије искључује сваку могућност социјално-економског напретка земље. Већ сада би требало у Устав унети члан којим би се властима на свим нивоима забранило узимање кредита, осим у случају проглашења непосредне ратне опасности и то само у циљу коришћења тих средстава за одбрану земље. Само такво задуживање има смисла, све друго будући злочин противу народа.

Размотримо, затим, неке важне аспекте најновијег кредитног безумља српских власти. Да не бих и себе убрајао у оне научнике који су ујдурму око доношења Ђелићеве Стратегије по дужности морали пратити а и даље ћуте, изнео бих следеће:
– Држава узајмљује огромна средства за једну непрофитабилну област, некадру  да било кад оствари добит потребну да се та позајмица врати;
– Они који су овај кредит узели немају појма о потребама и могућностима српских научника данас, нити су икакво озбиљно испитивање о томе спроводили;
– Све се ово ради у време светске рецесије, када сви штеде и воде рачуна да не вуку потезе који би додатно оптерећивали њихове ослабљене привреде. Наша је међутим безмало на умору.
Разуман посматрач може стога само да закључи да се овде ради о очигледном примеру друштвено-политичке неурачунљивости. У покушају да сазнам ко је одлучио да се оволики кредит подигне, дошао сам до податка да је то урађено у уском кругу у врху српске ‘‘демократске’‘ власти. Ово бисмо скоро слободно могли назвати ‘‘удруженим злочиначким подухватом’‘ малог броја људи, који ће тешко оштетити државу зарад сопствене, немале користи. Глупост главних актера, као други могући разлог за овакво ‘‘зло-чињење’‘, у овом случају је највероватније могуће искључити. Двојица (Тадић и Ђелић) који су потписивању уговора о кредиту присуствовали су несумњиви инспиратори и учесници оваквог ‘‘конспиративно-завереничког’‘ поступања док се министар Дијана Драгутиновић ту нашла сасвим случајно, мада би и она требало да размишља шта и зашто потписује (бар због својих потомака ако већ о нашим не размишља).

У међувремену Тадић говори о некој ‘‘државној Стратегији’‘, у земљи у којој се државна својина убрзано топи у, математички говорећи, празан скуп и у којој се не зна ни да ли ће се буџетским корисницима моћи исплатити плате кроз три месеца. Но, вратимо се Ђелићевој ‘‘научној Стратегији’‘ и марифетлуцима који су пратили њено доношење.

Наиме, Министарство за науку и технологију Републике Србије (у даљем тексту МНТ) је крајем лета 2009. обнародовало предлог Стратегије и дало је на јавну расправу. Иако је свима у српској науци јасно да је неопходно да се стање у науци Србије уреди у складу са достигнућима цивилизације у којој живимо, у Стратегији нема никаквих путоказа како науку Србије из садашњег незавидног стања упутити у неко јасно одређено и препознатљиво будуће и боље. Поготово ту нема оперативних детаља којим би се временски контролисала успешност преласка из садашњих у те пожељне, будуће прилике.
Предложена Стратегија пратила је трендове из САД и ЕУ што је на први поглед и прихватљиво и одбрањиво. Предлагачи су међутим пошли од претпоставке да се недавним безмало троструким повећањем броја радова наших  махом’‘ресавских’‘ ‘‘научних школа и центара’‘,објављених у међународним часописима сумњивог угледа, достигао и престигао научни ниво неких наших суседа. Бирократе у МНТ су у складу са већ прихваћеном традицијом: задужи се и потроши без размишљања ко ће новац да враћа, кренули да кредитима од 300 милиона евра реше све што они виде као проблем науке Србије.

Не знајући много о суштини научног рада министар Ђелић и његови чиновници (’‘прворазредни увек за сараднике бирају прворазредне, док другоразредни око себе окупљају трећеразредне’‘ – Пабло Пикасо)  су нам тада предложили Стратегију са ‘‘фокусирањем’‘ исклесану на основу њима омиљеног прилаза  ‘‘ја прво нађем, па онда тражим’‘ која:

– Ни у назнакама не садржи оперативне детаље и резултате до којих ће довести трошење до сада незапамћене количине новца;
– Не садржи принципе расподеле новца намењеног унапређењу науке;
– Не садржи јасне податке о томе које ће научно-истраживачке организације моћи конкурисати мимо планиране ‘‘велике рационализације’‘, који су то конкретни пројекти у ‘‘фокусу’‘, и, ко ће и како пристигле предлоге оцењивати?

Још је горе било то што се Стратегијом највећи део средстава усмеравао у ‘‘земљано-бетонске’‘ радове и изградњу станова а сасвим незнатан за основну научну опрему. Писци нису размишљали ни о примени европских механизама јавних конкурса и успостављања тржишта знања и идеја, нити о делотворном утрошку новца. Можда је то учињено да би грађевинари лакше применили свој познати ‘‘софтвер за задовољавање појединих државних наручилаца’‘.
Креаторима Стратегије је у току збрзане јавне расправе међутим било предочено да:
– Без меродавне оцене стања кадрова и опреме није могуће отклонити све недостатке простим давањем новца, који ће иначе одлазити одабранима истих политичких погледа. (То је крајем 2009, и пре доношења Стратегије потписавши и објавивши уговор о кредиту на преко 20 милиона евра, својим чином и потврдио директор Института за физику у Земуну);
– Да је улагање толиког новца у престарелу научну популацију Србије, слабог угледа и необичне полне структуре (у српској науци почињу да преовлађују жене за разлику од остатка света где су у изразитој мањини), тешка неодговорност;
– Да је финасирање науке, апсолутно и свугде непрофитне друштвене делатности, из огромног државног кредита, бесмислено;
– Да је мало младих истраживача а много њих пред пензијом, и да је огроман број оних  који су престали да се стручно усавршавају одмах после докторирања.
– Да су стручност и способност људи, чак у установама сматраним за најбоље у српској науци, углавном испод захтева струке, а нарочито испод захтева другде у свету.
– Да су експериментална истраживања недовољна и већином неконкурентна или застарела, те да радна атмосфера и радна дисциплина никад нису биле горе.
– Да  су томе знатно допринели тренутно важећи критеријуми оцењивања људи и пројеката које примењује МНТ, а који одвраћају истраживаче од предузимања било каквог већег ризика, неодвојивог од озбиљних научних истраживања.
– Креаторима Стратегије је скренута пажња да, чак и ако би се неким невероватним случајем и реализовали ти огромни кредити а паре савршено сврсисходно уложиле у најпотребнију научну опрему, у Србији нема довољно квалитетних кадрова који би је могли ваљано употребити. Указивано је и да такве кадрове није могуће створити у следећој декади. Предложено је, стога, да се прво установи хијерархија разумних циљева и ради на повећању броја квалификованих вођа пројеката који би те циљеве могли и да остваре.

Ништа од ових и других добронамерних предлога није прихваћено. Уместо тога добили смо Стратегију и још горе законске ‘‘критеријуме оцењивања’‘ којима ће се мерити положај и успех људи и на основу тога одређивати њихове плате у новом пројектном периоду. Ту је и кредит који ће неки трошити, а који ћемо враћати сви са каматом од најмање 4,5 посто. Ова има изгледа да буде још већа, док је питање да ли ћемо са свим осталим детаљима кредитног аранжмана – нарочито оним по нас неповољним – икада бити упознати.

Да бисмо бар донекле схватили колике су то паре – од којих 90 посто научника неће добити ни цента – ваља знати да када би се оне равномерно расподелиле на свих око 8.000 хиљада тренутно финансираних истраживача, сваки би добио по 25.000 евра. По потписаном кредитном аранжману, на сваки евро кредита Европске банке и Држава Србија је обавезна да уложи и један свој, што чини 50.000 евра по истраживачу! На први поглед, ово личи на добитак на лотоу за велики број људи! И то у Србији, где ниједна политичка гарнитура у последњих четрдесет година није марила да улаже новац у науку и научнике.

На овај кредит ваља гледати из једног другог угла: овде се наиме ради о новцу којим је могуће завршити четири велика моста, или добар део београдског метроа

Да резимирамо наше слутње:

Корист од овог огромног кредита ће бити кратка и мала, а штета дуготрајна и велика. Садашњи властодршци нам све више ускраћују било какву шансу да преживимо као народ и независна нација.

Погледајмо даље:
Чиме то наука Србије располаже на кадровском и инфраструктурном плану? Немамо ни на чињеницама засновану, разумну процену краткорочних и дугорочних потреба и могућности за следећих неколико година. Нема обрађених  података о старосној структури запослених нити пројекције прилива оних који ће желети да остану у науци и бити способни да у њој раде. Овом народу је доста ухљебљивања за науку неспособних, што је честа појава по нашим институтима.

Ни у назнакама нема темељно осмишљених циљева и програма које ваља развијати, а мало је даровитих и способних људи у пуној снази који би такве програме могли спроводити. Не треба нам, наиме, ни декларативних ‘‘програма’‘ преписаних из неких нама туђих стратегија.
Без оцене резултата досадашњих улагања у науку и извлачења поука за нова улагања – или њиховог одлагања за повољнија времена, када будемо имали јачу привреду и више добрих научника од којих се може очекивати и више вредних открића, као и без одговора на питање зашто нико није одговарао због десетина милиона евра проћерданих у последње две деценије, и без идеје ко ће сносити моралну и материјалну одговорност ако се и ова нова кредитна лудост заврши без икакве добробити за праву науку – Србији иначе преко потребну – без прецизних планова утрошка новца у конкретне научне програме, са подробним навођењем какви су нам све нови научни инструменти и методи неопходни, нема говора о некаквом ‘‘плану’‘, нити о било каквој ‘‘Стратегији’‘!

Разумни политичари и њихови научни саветници би на овом месту нагласак ставили на динамику испуњавања веома јасно одређеног програма улагања у капиталну научну опрему и проналажење и подржавање вођа пројеката који такав програм могу да остваре. Ако таквих у земљи нема, ваља прво њих ‘‘увести’‘ па тек онда опрему по њиховим спецификацијама. То је јефтиније него да нам неуки купују најскупље уређаје са којима после не знају шта ће. Недавни примери коришћења средстава Националног инвестиционог плана и поступци академика Зорана Поповића (кадра Г17+ ), који је себи скренуо део опреме у вредности 1,3 милиона евра, од које није у стању да искористи ни десет посто, не потврђују оправданост ових нових кредитних задужењима, наводно ‘‘за науку’‘.

Једноставно, морамо знати и ко преузима одговорност за ово садашње огромно задуживање народа? Како утврђивати испуњење целокупног програма, а како проверавати међукораке? У развијеним земљама искоришћење и амортизација научне опреме се помно прате. Но, о проблему примењене науке у Србији нико и не говори; примењена наука у данашњој Србији у озбиљно организованој форми и не постоји. А планира се, као, неко померање тежишта према примењеним наукама уз потпуно непознат број стварно примењених српских патената у производњи (који, с обзиром на садашњу деиндустријализацију, вероватно није већи од двоцифреног).

Досад, српска фундаментална и примењена наука нису могле да зараде никакав новац на тржишту. То јест, 99 посто српских научника у основним и примењеним истраживањима тим се питањем није бавило. Двестамилионски кредит у еврима, који ће кроз шест година почети да враћају српски порески обвезници, треба да искористе научници од којих ће бар трећина дотле стасати за пензију. Откуд то да се наши властодршци усред тешке економске кризе досете да их управо наука из свеколике невоље може извући? Пре ће бити да су пронашли још једну могућност да нас све задуже зарад наизглед оправданог циља, а паре ‘‘слупају’‘ на брзину. Јер да они верују у науку, у прихваћеној Стратегији би макар једном реченицом била поменута економска наука нашег министра Ђелића. А ни ње у том тексту нема. Насупрот томе, у научној стратегији развијених европских земаља, друштвено-економске науке су један од приоритета.

Заиста, зашто се и овде од Европе тако драстично разликујемо? Наиме, ако министар толико презире и сопствену науку да је и не помиње, немогуће да је цени остале или да очекује добробит од улагања у њих! Пре ће бити да Ђелић, као експонент страних банака у Србији, има задатак да ‘‘домороцима’‘ теслими што више кредитног ‘‘лаког кеша’‘. Да ли је при том узео и неки проценат за себе ми не знамо; претпоставимо да кредите диже само нама да учини, њему будући довољни слава и ‘‘харизма’‘ који уз то иду. Овим потезом, надмудрио је он и са ‘‘појила’‘ отерао свог ‘‘брата конкурента’‘ Динкића.Док се они надгорњавају у узимању кредита и разигравају своје комбинације, ми се сви убрзано суновраћујемо у банкрот и дужничко ропство.

Но, да видимо шта је ваљало радити пре подизања кредита и како би се понашали заиста разумни и одговорни народни представници. Развијене земље, на пример, у науку улажу од 1– 3 посто бруто друштвеног производа (БДП). Садашњи проценат издвајања за науку у Србији, међутим, јесте између 0,25 и 0,3 посто БДП. Научна инфраструктура – способни људи и солидна база експерименталних истраживања – је услов и за квалитетно образовање и свеколико друштвено напредовање. Али, за свако улагање се мора имати јасна представа о томе штасе и зашто ради, колико то кошта, када се и какви резултати могу очекивати, и ко одговара за свако веће улагање. Сиромашније земље би требало да буду још опрезније и строжије у контроли ових ‘‘шта, зашто, ко, колико и када’‘!
Наравно да о доброј научној опреми и солидним условима рада маштају сви који се науком озбиљно баве, а нарочито они који су јој посветили читав свој живот. Поверовао бих стога да сам пред крај свог радног века тако нешто дочекао и у мојој отаџбини, да су пре одлуке о великом кредитном задуживању министар Ђелић и његови сарадници предузели следеће:

1. Да су рационализацијом престали да финансирају бар 30 процената особа са универзитета и из института који се науком не баве или које је струка одавно превазишла – младих или старих природњака, лекара, економиста, машинаца, грађевинара и свих оних који једино знају да се умиле надлежнима.
2. Да су тачно одредили колико заиста има врхунских, колико добрих, и колико задовољавајућих научника које ваља финансирати, и од њих прикупили податке о расположивој опреми и потребама и плановима за набавку нове, па пажљиво сагледали оправданост и могућност задовољења тих жеља и потреба.
3. Да су тачно проценили шта српској науци по областима највише недостаје, и шта јој је неопходно за опстанак, па и успех, на најкомпетитивнијем од свих глобалних тржишта. Да су направили планове успоставе одговарајућих лабораторија, увођења нових метода и техника, и припреме вођа пројеката или ангажовања најбољих из иностранства.
4. Да су тачно утврдили са колико употребљивог истраживачког простора већ располажемо. Наиме, министар Ђелић је приликом своје недавне посете Винчи упозорен на постојање хиљада и хиљада квадратних метара слободног, квалитетног истраживачког простора. Нешто тога је потпуно ново док се нешто, са незнатним улагањима, брзо може довести до потребног нивоа. Предложено му је и да се неки институти из центра града пребаце у Винчу, а да новац добијен од продаје њихових атрактивних локација уложи у истраживачку опрему и обнову истраживачког простора.
5. МНТ и влада Србије су могли исказати своју политичку вољу и одлучност да подрже науку тиме што би сваке године из буџета повећавали издвајања за науку за 0,15 посто БДП – док не достигну бар 1 посто (наспрам садашњих око 0,25 процената). Тако би и најнеповерљивије убедили да власт сматра науку важном и да се узда у њену способност да повећа БДП. Овако све што МНТ чини личи на припрему за неку отимачину са прихватљивим оправдањем.
6. Најједноставније, најбрже и најделотворније би било, ипак, да се уложи у опремање неколико огледних, добро дефинисаних лабораторија из природно-техничких и медицинских наука, уз довођење врхунских вођа пројеката који би наше млађе истраживаче образовали и ‘‘занату’‘ учили. Ти и други слични врхунски кадрови би новим законским решењима били укључени и у рад са студентима на Универзитету, то будући једини начин да такве лабораторије живе и раде нормално, као у развијеном свету.

Оваквим, свима разумљивим и прихватљивим потезима, могло би се уштедети 30-40 процената садашњег буџета за науку и искоренити појава и умножавање научно безначајне производње. Ако бисмо овоме додали и предложених, новоиздвојених 0,15 посто БДП, имали бисмо око осамдесет милиона евра из сопствених средстава и без задуживања. То би чинило безмало још један целокупни буџет за смањени број научних радника у осмишљеној и контролисаној ‘‘научној производњи’‘. И са пола тога, овај нам кредит заправо не би био ни потребан. Али за то ваља имати министре који размишљају и имају бар зеру храбрости. Ваљда је и то један од разлога што мислећи и храбри људи у данашњој Србији не могу ни прићи одговорним положајима.

Уместо свега тога, међутим, и оглушивши се о савете и упозорења, по кратком поступку се усваја ‘‘грађевинско-кредитно-лото’‘ Стратегија (у даљем тексту ГКЛ Стратегија). Погледајмо зато неке најважније ставке ове Ђелићеве ГКЛ шеме, не бисмо ли проценили колико ће од тога што у наше име позајмљују он и његови у науку стварно и уложити.

Најконкретнији део ове, пре свега лакоумне Стратегије, налази се у 5. поглављу. Већ се у самом наслову овог поглавља узимање огромног кредита семантички покушава преименовати у ‘‘инвестицију с предусловима’‘. Знајући да толики новци никад у науку стићи неће, а свесни да им је и десети део те суме доста и да их мимоићи не може, творци овог предлога тврде: ‘‘Повећање и диверсификација извора финансирања као и инвестиције у инфраструктуру од 300 милиона евра су предуслов успеха предложене стратегије’‘.

Ту се од стране 58. до 62. излаже бит ове земљано-бетонске, грађевинско- подвижничке Стратегије. Све су то наиме првенствено грађевински подухвати (1000 станова за повратнике),гарнирани не мање скупим програмима наводног ‘‘развоја људских ресурса’‘ (откад су људи постали ‘‘ресурси’‘ а не субјекти живота и развоја? прим. Ф. В) са сложеним и дуготрајним умрежавањима, центрима за промоцију науке ‘’кроз партнерство са друштвом’‘ (и, откада се део друштва може ‘‘партнерски’‘ односити према целини? прим. Ф. В), оснивањима заједничких инвестиционих фондова ради финансирања пројеката… итд, и томе слично…

Заиста, какве су то силе покретале Ђелића да улаже велике паре у нове ‘‘кампусе’‘ (на енглеском латинизам campus значи целокупни простор неке високе школе; прим. Ф. В.) истраживачке станице у Петници и нови ‘‘кампус’‘ Математичке гимназије у Београду, који никад нису били под окриљем Министарства науке, а да ништа не предвиди за највећи и најуспешнији српски научни институт у Винчи?  Не улазећи у психолошко тумачење Ђелићевог страха од оних који знају колико он и његово министровање заиста вреде, и његове жеље да га уважавају, рецимо само да се из горњег примера јасно види колико је стварно улагање у капиталну опрему и довођење најбољих научника из света мало вероватно кад се овај кредит почне реализовати. Ђелићу су се Винча и винчанци наиме смучили кад су, пре годину дана, одлучно одбили да по његовом налогу дигну кредит за неке послове који су ван домена и његовог Министарства.

Оно што би највише требало да занима праве научнике, део који се односи на одржавање и набавку нове основне научне опреме за истраживања, ГКЛ Стратегија  помиње у три реда на 59. страни:
‘‘У оквиру набавке нове капиталне опреме за истраживања, поред генералног позива за предлагање опреме неопходне за истраживања, део средстава ће бити намењен опреми која је потребна за реализацију пројеката у приоритетним областима.’‘ (и из неписмености твораца ГКЛ Стратегије, несвесних да ‘‘опрема’‘ не може примати било каква ‘‘средства’‘ се нажалост види њихова памет и поштење; прим. Ф. В.)

Но ‘‘земљано-бетонске’‘ ставке ‘‘научне инфраструктуре’‘ се зато тачно помињу у милионима долара њима намењеним. Није Ђелић ‘‘необавештен’‘ па да садашњим српским научницима купује капиталну опрему. Поготово не онима који су последње две деценије предано радећи спречавали да се ватрица науке угаси у Србији. Нешто ће ипак дати партијским друговима из ‘‘земунског клана’‘, то јест ‘‘научног клана’‘ земунског Института за физику и његових лумена из Демократске странке и Г17+. Њима је намењено око тридесет милиона евра! Да толико пара одлази ‘‘земунском клану’‘ знало се нажалост и пре него се ‘‘Стратегија’‘ почела писати. Наиме, градиће се и неки ‘‘центри изврсности’‘ и ‘‘националне лабораторије’‘ за 30 милиона евра.

Насупрот томе, мало је вероватно да ће политички неопредељени научници, симпатизери опозиције још мање, имати и промилне шансе да нешто добију, па били и ‘‘нобеловци’‘.

Пошто српска јавност Стратегију углавном није ни прочитала издвајам њене ставке по тачкама, са планираним трошковима.
1. Поправка постојећих капацитета (око 70 милиона евра)
2. Развој људског капитала (око 33 милиона евра)
2.2. Истраживачка станица ‘‘Петница’‘
2.3. Кампус Математичке гимназије
2.4. Нови Центар за промоцију науке у Београду
3. Развој центара изврсности и академских истраживачких центара (око 60 милиона евра)
4. Развој инфраструктуре у домену технике и информационих и комуникационих технологија (од 50 до 80 милиона евра)
4.1. Кампус за факултете у домену ИКТ наука Универзитета у Београду
4.2. Инфраструктура за суперкомпјутинг иницијативу ‘‘Плави Дунав’‘
5. Стварање економије засноване на знању кроз изградњу научно-технолошких паркова у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу (око 30 милиона евра)
6. Базични инфраструктурни пројекти (око 80 милиона евра)
6.1 Стамбене зграде за истраживаче у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу
6.2. Инфраструктура за Министарство за науку и технолошки развој

Укупно 353 (три стотине педесет три) милиона евра. Поређења ради, за десет година влад

наставак.....

Укупно 353 (три стотине педесет три) милиона евра. Поређења ради, за десет година владавине ‘‘демократских’‘ власти за опрему је уложено, кажу, тридесет милиона евра, од тога у последње три године око 27 милиона евра из средстава Националног инвестиционог плана – а после продаје готово свега што је вредело у српској привреди.

Овде је тешко отети се утиску да је ова Ђелићева ГКЛ Стратегија сасвим неоригинална. Да он, у ствари, копира свој узор и старијег министарског колегу, магистра економских наука Динкића. И тај се у наше име задуживао, наше ресурсе поклањао и продавао, градио скијалишта и уређивао планине, инвестирао, стране банке субвенционисао каматама, Фијату помогао у кризи… Што је Динкић радио у економији, Ђелић покушава у свом мршавом, српском научном феуду. Између многих летова за Брисел и обратно, схватио је (или му је речено) да се једино великим кредитом могу исплатити напори које је уложио да Србију смести на Шенген листу.

Но ваљало би му да, пре него инвестира у ‘‘Центар за промоцију науке’‘ у Београду, провери колико су српску економију унапредили дугогодишњи Дикићеви напори у домену ‘‘промотивне економске дипломатије’‘. (Ово Ђелићево инвестирање у ‘‘Центар за промоцију науке’‘ веома се свидело ‘‘позицији’‘ у Скупштини Србије. Нарочито неке њене чланице нису криле своје одушевљење при очекивању сјајних резултата ових, за све нас, невиђено важних иницијатива.)

Пошто нико није могао спречити садашње властодршце да подигну од Европске инвестиционе банке још један енормни кредит у намери да га употребе као и досад, ваља рећи како ће се ствари с њиме вероватно одвијати, пошто ће га Скупштина Србије по свему судећи исто тако лако ратификовати као што га је Ђелић са Тадићем подигао.

И у случају овог кредита десиће се пирамидално узимање пара, али тако да ће степен отимања бити обрнута пирамида. Многи научници по институтима и на универзитетима, нарочито они с подножја пирамиде, жељно ишчекују свој део и не сањајући шта ће им с врха пирамиде стићи. Већина њих одиграће улогу наивчина, док ће расподела пара тећи у складу са ‘‘домино ефектом’‘ прања и отимања новца: прво ће га узимати ‘‘неопходни’‘ страни и домаћи консултанти и саветници, влада Србије и МНТ за ‘‘земљано-бетонске’‘ и друге ‘‘грађевинско-софтверске’‘ радове сличног типа (тако ће беочински Лафарж следећих година изгледа радити само за Министарство за науку), а затим ће се део новца – безмало безначајан у поређењу са укупним кредитом – давати партијским кадровима у науци и техници. Ова расподела ће се обављати према тренутном односу снага подобних кланова.
Важније од процене расподеле пара по људима – преко 25.000 евра по истраживачу – јесте да сагледамо шта би се то дало очекивати као ‘‘унапређење науке’‘ и као ‘‘корист по државу’‘?
Чак и ако се у модерну истраживачку опрему уложе знатна средства,од садашње престареле научне популације по институтима и факултетима, те младих који нису имали од кога да уче, у разумном се року не може очекивати неки значајан искорак. Ако се уз нову опрему не увезу одговарајући вође пројеката за појединачне научне дисциплине, она ће бити погрешно или само делимично употребљена или застарети нетакнута. Никаква контрола сврсисходног коришћења опреме није до сада вршена и још нема назнака да се о томе уопште и размишља.

И десет посто овог новца је стога превише, ако би се стварно уложило у капиталну научну опрему и одржавање постојеће у следећих пет година. То је много више од онога што је ико од нас могао и да сања пре неочекиване одлуке о подизању овог кредита. Већа улагања су наиме нерационална јер, пре свега, недостају квалификовани експериментатори. Многи се наиме експерименталним наукама баве само формално и пре чине ‘‘теоретичаре експеримента’‘. Да је вршена иоле смислена контрола досадашњих улагања у експерименталне науке, а нарочито њихових ‘‘производа’‘, то би било потпуно јасно. Ово тврдим познајући стање у експерименталним наукама на наводно најбољим установама Србије. Како је на оним мало лошијим, можете замислити.

Шта рећи о великим грађевинским подухватима у Земуну, КЦС, Петници и шире код толико слободног постојећег истраживачког простора ван функције? Ни пијани милионери се не понашају тако – наше власти, да!

Но, да се којим случајем и деси немогуће, да се све паре кредита сврсисходно уложе и српска наука знатно добије на квалитету и квантитету својих производа, Србија би мало користи од тога имала. Са садашњом разваљеном економијом и одсуством друштвене визије други делови друштва не би могли да синхронизовано и оптимално прихвате евентуална, мало вероватна ‘‘велика научна достигнућа’‘ – што је опет аргумент против узимања овог кредита. Јер природан, истински развој науке не иде без повратне спреге са друштвеним и индивидуалним растом – добро знано будући да: ‘‘Ред у раду на напретку национа свог прескакати не треба’‘ (Гроф Метерних Књазу Михајлу Обреновићу, Бездно Светлане Велмар-Јанковић).

Још једном зато ваља напоменути да је одлука о подизању овог кредита донета у уском кругу властодржаца блиском самом врху пирамиде власти. Ако се о оваквој одлуци не расправља у влади и њеном економском савету, ако о условима овог финансијски веома неповољног кредита нико ништа не сазна до дана када га у име државе потписује министар финасија српске владе, онда је очито да је врх власти изгубио компас и да нас је расап озбиљно обузео. Морам рећи и да још нисам чуо да је нека држава дигла кредит за науку.

При оваквом стању ствари, највероватније је да ће овим кредитом попуњавати већ сада очите, зјапеће буџетске рупе. Кроз многе грађевинске подухвате, с небројено ‘‘клизних скала’‘, кредит ће послужити да се одређена мањина страних и домаћих махера прописно ‘‘испоштује’‘ преко већ разрађених канала за прање пара ‘‘шишањем’‘ домородаца и ‘‘инсталирањем’‘ и спровођењем ‘‘перформанса’‘ са пуно скупе магле.
 
Зашто се, ипак, све ово и овако ради?

Цела ова ујдурма одвија се по најсавременијим методама манипулације свешћу, уз обилно коришћење сензација. Још једно овакво задуживање ником не би било интересантно да није ‘‘сензационалне’‘ намене кредита ‘‘за науку’‘. До сада је наиме и стоти део ове суме био значајан када је улаган у научну опрему. Даљим дробљењем информација, те непрестаним бомбардовањем јавности њиховим све мањим фрагментима, од ње се успешно скривају стварне намере актера и сви аспекти онога што се ради. Под окриљем сензације могуће је прећутати и све важне чињенице које публика не сме запазити, и обесхрабрити противнике предузете лудости (или подлости) који схватају шта бива.
Из ‘‘шрапнела’‘ којима нас бомбардују издвојићемо информацију РТС од 6. марта ове године, да је 20 милиона евра већ одвојено за изградњу станова научника-повратника из иностранства.
У предложеној Стратегији на 61. страни, у тачки 6.1 стоји:
‘‘У оквиру решавања проблема одлива мозгова и јачања људских ресурса наше научне заједнице, кључни пројекат је изградња стамбених зграда намењених истраживачима. Овај пројекат је већ започео и успешно су завршене две од седам стамбених јединица у Београду и неколико у Нишу и Новом Саду.’‘
И мада овај члан очигледно обухвата истраживаче и овде и у иностранству, Министарство се ипак одлучује да предност да повратницима.  Што се тиче српских научника у расејању и најбољих студената на факултетима природно-техничких наука овде и у иностранству, незнатне су шансе да ће они који су већ тамо и они који су наумили да у печалбу пођу, у значајнијем броју своју будућност икад тражити у науци Србије. Овде наиме има јако мало светски успешних група које се баве актуелним и носећим научним истраживањима вредним помена. Уз то, иако је такозвани ‘‘одлив мозгова’‘ у последње две деценије био превелики, нема одвише наших људи у дијаспори који су заиста велика имена у науци, и које би вредело довести да раде овде. Они најбољи, који су нам стварно преко потребни, се сигурно неће вратити. За њих се наиме морају осмислити посебни подстицаји, примамљивији од станова од 70 па чак и 100 квадратних метара.

Много је вероватније да ће у планираном масовном повратку доћи до природне антиселекције и да ће се овамо вратити неуспешни рођаци садашње политичке ‘‘елите’‘, који ће више причати о томе како је ‘‘тамо’‘ него што ће се својим послом бавити како се иначе ради на местима са којих су побегли. Најезда ‘‘леминга’‘, условљена овом последњом економском кризом,  увелико траје и многи су већ дошли. Непоштено је, заиста, према нашим младим истраживачима који су српску науку овде колико-толико одржавали, да немају бар исте услове као повратници. Зато би и њима требало довести учитеље од којих би нешто могли научити, па да сви равноправно (кроз пет година, на пример) и под јавним и познатим условима конкуришу за повољне, субвенционисане кредите за станове. Наиме, и површна провера власника дотираних станова на ексклузивним локацијама у Београду ће открити да ни 3 посто њих нису такву повољност и заслужили. Држава би требало да научницима који заслужују да имају сталан посао омогући приходе којима ће моћи станове да купују равноправно са свим другим грађанима, а сама да се мане ‘‘динкисаног’‘ улагања у грађевинске подухвате.
Ваља не заборавити да је и Божидар Ђелић један од првих ‘‘леминга’‘ (иначе ситних глодара који се повремено толико намноже да се у густим колонама запућују до прве обале и самоубилачки бацају у море) који су се изненада вратили пре десет година. ‘‘Корист’‘ коју је од њега држава имала мери се у ‘‘мега јединицама штете’‘. Зебем кад помислим да би се једног дана могао наћи на челу неке овдашње легије ‘‘глодара’‘ повратника. Од њих би, пре него се суноврате где им је и место, тешко и камен на камену остао.
 
Уместо закључка

Наши ‘‘леминзи’‘ по министарствима и њихови пропагандисти стварају у јавности фаму о великој мудрости наших вођа и о њиховим немерљивим заслугама за још једно успешно окончање за државу и народ одсудног подухвата. Тривијална је истина, међутим, да само будале распродају профитабилну државну или личну активу да би живели на кредит. Затрпавани гомилом безвредних информација и изложени сталној медијској буци, која нам не дозвољава да се саберемо и све поређамо по редовима величина, могли бисмо и помислити да се они труде да овог пута успешно поткупе научну елиту јер:
‘‘Припитомљавање врхунске научне елите у свим индустријским земљама представља важан задатак власти. Представницима те елите често припадну блага и почасти несразмерне њиховим функционалним обавезама као истраживача; њихова је улога – освештавање политике… Научниково одобравање таквих одлука има харизматично обележје мада, по правилу, научник који даје идеолошку изјаву нема најчешће појма о том питању јер се читавог живота бавио својом ужом струком.’‘ (Сергеј Кара-Мурза, Манипулација свешћу)

Али, наши властодршци научну ‘‘елиту’‘ своје земље уопште и не ‘‘зарезују’‘. Јер, чекање од десет година да би нека власт покушала да се са паметнијим делом свог народа посаветује предуго је да би се ико трезвен понадао у промену њене ћуди. Они који овај кредит нуде нашим ‘‘четовођама’‘ су им овога пута наметнули и маркетиншку припрему. Мора се признати да је она веома успешна, јер су и Скупштина и научнички ‘‘колектив’‘ прогутали целу ‘‘удицу с пловком’‘.

На крају, остаје нам само да размотримо зашто нам странци још дају кредите када их у новчаним апоенима вратити не можемо. Овде нам наиме наши ‘‘демократори’‘ и даље светске банкаре представљају као ‘‘Божић Бате’‘ мада их цео свет, због текућег економском хаоса у који су га гурнули, отворено сматра крвопијама. Можда ће нам да схватимо зашто нам ‘‘европски пријатељи’‘ дадоше овај кредит са каматом од најмање 4,5 посто помоћи чланак из Политике од 5. марта ове године, дан по потписивању дуга од 200 милиона евра – наводно за српску науку. (Напис је иначе посвећен кредитној кризи у Грчкој):

‘‘После вербалног рата између грчких и немачких медија, данас су из Берлина стигле нове поруке Грчкој: ‘Дајте нам Крф, даћемо вам паре!’ и даље: ‘Неколико острва, ако треба и Акропољ, могли би да заврше посао!’, пише немачки Билд преносећи изјаве чланова владајуђе коалиције. Јозеф Сларман, члан Хришћанско-демократске партије, каже да ‘они којима прети банкрот треба да распореде оно што имају да би исплатили своје кредиторе. Грчка има пуно некретнина, има бизнис, има ненасељена острва која би могла да прода како би смањила дуг.’‘

Подсетимо се и недавне наше историје и међусобних односа са ‘‘европским пријатељима’‘ ка којима хрли овај наш врли ‘‘демократски-на кредит’‘ режим. Оставимо по страни и нашег пријатеља Геншера, но не заборавимо да је већ његов старији колега, Хитлер, Београд замишљао као престоницу ‘‘Југоисточне Европе’‘. Режими у Немачкој се могу мењати али њени империјални интереси не. Они остају, уз минималне корекције и незнатна сенчења, условљена протоком времена.

Заиста, којим ћемо ми то острвима и историјском баштином враћати кредите ЕУ и Немачкој, кад они одлуче да је време? Ако отуђимо Аду Циганлију и Велико ратно острво, а Американци нам узму цело Дедиње са Топчидером и Кошутњаком као надокнаду за дугове које им је Лабус признао, бојим се да ни то неће бити довољно за отплату свих њихових а сада наших дугова. Стрепим да нам због наплате овде не умаршира НАТО у свом текућем походу на Русију. Страх ме је да ‘‘демократама’‘ то и не би тешко пало, само да им не дирају њихове ‘‘тековине’‘. Тада би вероватно њихови пријатељи а наши окупатори обновили постројења Радио Београда која су срушили 1999, и у новом аранжману свету пустили познату химну немачког војника Лили Марлен, први пут емитовану с таласа Радио Београда 1941.
Њих би зато да упозорим да се ‘‘шалом не шале’‘ па да Немце и друге натовце тада истрче да поздрављају, као што су их поздрављали Хрвати 1941. у Загребу – будући да ће нас Руси сигурно опет ослободити!
 
 
Др Филип Р. Вукајловић, рођен 1947. у Београду, је физичар, научни саветник Института ‘‘Винча’‘, који се у току своје четрдесетогодишње научне каријере бавио разним областима теоријске физике. Један је од пионира увођења у Србији области која се данас у свету назива ‘’computational physics‘’. Научни пројекти којим је последњих десет година руководио су, по квалитету радова који су у оквиру њих штампани, међу најуспешнијим у српској науци. Рецензент је најпрестижнијег часописа за физику Physical Review Letters  и  Physical Review од 1997. године.

Пренето са...

Ovde se debelo mesa Sud za ratne zlocine sa medjunarodnim sudom, a to su dva razlicita suda.
U medjunarodnom sudu, nam je problem sa izjasnjavanjem oko legalnosti samostalnog proglasenja Kosova.
Ako ne donesemo rezoluciju kako su oni formulisali ( a ne vidim zbog cega, kad su nas oslobodili krivice), onda saljemo poruku: mi ionako vama ne verujemo, ne uvazavamo, tako da mozete da kenjate sta hocete.
To je jedna teska dvolicnost srpskog politickog establishmenta, koja nece olako proci.

Te srpske price, dizi malo vise nogu, hajde malo s guza ne pale. Ili uvazavas sud ili ne.
Antidrzavni lobi u vidu dezertera i ratnih profitera je jos veoma jak.
Koristi se svaka prilika da se zemlja destabilizuje, balavljenjem o nekom patriotizmu. Sikter bre.



Za informaciju nato vec odavno marshira kroz Rusiju.
Oni kad na sbudu oslobodili, stavice opet Hrvate da vladaju nama, jer nas ionako smatraju retarde.

сиктер.....  
бре..........
               бре..........
                                              бре..........

"Tekom“ će biti prodat za više milijardi evra

Sonja Todorović    | 22. 03. 2010. - 00:02h | Komentara: 59
Sudeći po rečima premijera Mirka Cvetkovića, u ovoj godini otvorena je mogućnost raspisivanja tendera za prodaju „Telekom Srbija” i to tako da u državnom vlasništvu ipak ostane jedan deo. Mišljenje stručnjaka, međutim, podeljena su. I dok Dragor Hiber, član Upravnog odbora „Telekoma”, i Aleksandar Vlahović smatraju da je pravi trenutak za prodaju te kompanije, ekonomista Zoran Popov ne vidi razlog da se to sada uradi zbog ekonomske krize.


Tender za prodaju kompanije mora da bude transparentan i konkurentan, kako bi se što veći broj zainteresovanih javio
U „Telekomu”, ovu premijerovu najavu o promeni vlasništva, ne žele da komentarišu. Aleksandar Vlahović, nekadašnji ministar za privatizaciju za „Blic”, kaže da ako država želi da proda „Telekom” da je pravi trenutak za to.
- „Telekom” se sada nalazi u najboljem stanju. Poslovno i finansijski je na najvećem nivou, u odnosu na prethodnih osam godina. To je rezultat jedne pametne poslovne politike. Ukoliko postoji želja da se proda, onda je sada pravi trenutak. Ali, ako se očekuje njegovo širenje i razvoj, to se ne može bez novih investicija. S obzirom na kapital države, logično je da se uđe u prodaju - objašnjava Vlahović.

Pre nego što se krene u privatizaciju, Vlahović napominje da prvo treba da se ustanovi ko prodaje „Telekom”. Da li PTT Srbije, koja je vlasnik 80 odsto kompanije ili država. Na pitanje koliko vredi državno vlasništvo „Telekoma”, Vlahović kaže da je to teško reći, ali da se ono meri u milijardama evra. On ukazuje da tender za prodaju kompanije mora da bude transparentan i konkurentan, kako bi se što veći broj zainteresovanih javio. Prema njegovim saznanjima, interesovanje su pokazali „Dojče Telekom”, „Frans Telekom”, a odskoro i egipatski „Oraskom”.

Ukidanjem monopola na fiksnu telefoniju ove godine, kako je ukazao premijer, otvorena je suštinska mogućnost i potreba privatizacije „Telekoma”. Dragor Hiber, član Upravnog odbora, kaže za „Blic” da je vreme da država izađe iz telekomunikacionog sektora.

- Mislim da u jednoj konkurentnoj grani javno preduzeće na duži rok osuđeno na loše rezultate i gubitak vrednosti. Ciljevi i motivi poslovanja javnog preduzeća su drugačiji od ciljeva i motiva običnog privrednog društva. I to se na tržištu uvek odrazi. Sada su sve usluge u telekomunikaciji dostupne i vreme je da se razmišlja o tome da država izađe iz tog sektora - ističe Hiber.
Međutim, ima i drugih mišljenja, da sada nije dobro prodavati „Telekom”, već da treba sačekati.

- To preduzeće ne posluje sa gubitkom i ne vidim razloga da se sada prodaje. Država nije u takvim nevoljama da bi prodavala rentabilno preduzeće. Ako će se od novca koji se dobije od prodaje „Telekoma” finansirati blagi porast zarada i penzija, onda je to suludo. Država treba da sačeka sa prodajom bar četiri do pet godina, da se situacija na tržištu smiri i zemlja uđe u period prosperiteta - ističe ekonomista Zoran Popov i dodaje da je vrednost ove kompanije oko dve milijarde evra.


Premijerevo razmišljanje, nije dobro. Pokazalo se da privatni vlasnici, pogotovo ako su stranci, ne vode računa o razvoju firme, već jedino izvlače dobit. Boji  se da je na potezu definitivno uništenje srpske privrede i Srbije kao države.Privatizacija EPSA i telekoma će označiti karj srpske privrede. Sve što je privatno u Srbiji, je pišanje po prašini, na žalost.