Хехехе. Пресушиле америчке дуде. Од банкрота Воластрита, кинези све више инвестирају у америчке државне обвезнице. Мали жути ускоро власници највећих америчких брендова попут Кока Коле, Морган Стенлија, Мотороле, Визе. Куцкају американци у кинеске тастатуре и користе кинеску Пи-Си опрему. Маме данас плаше своју децу речима ''Ако не будеш добар, доћи ће они мали жути по тебе''. Свако америчко домаћинство ''жућама'' дужно 20.000 долара. Лепо је говорио Пахорин. Оде Калифорнија у Азију, Аљаска наравно назад у империју. Оде ујка Сему главче на трупче. Код мог деде на селу су говорили кад крава престане давати млека - правац у кланицу




Јбг, оде нашој влади један стуб у ПМ. Како ћемо на три ноге

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Kad-drugi-imaju-pare.sr.html

Si ti neki rod sa Slobom? I njega su obavestavali da evropa samo sto nije pala, onda ga napiju ko stoku (voleo viski), pa ujutro pita: jel zaratila jeuropa?
Onda oni: nije jos al sace, evo duda ovde da brstimo ko koga mrzi i ko ce kome prstak da udari.
Amerika i Kina su samo zdrava konkurencija. Sacuvaj Boze da preovlada Kina. Radices svako jutro gimnastiku ispred zgrade, a na poslu svaki sef moze da te odalami. Porasti malo decko. Nisu oni na regres i topli obrok napravili ovo sto su napravili. Ceo svet propada a oni u ekspanziji.
A od donacija ces moci samo po gubici da dobijes. Sve manje zuba, sve teze klopas.

Пропало брате. Нема више ни за Труманови јајца

Ma trumanova jajca su nista. Bilo ono 340 milijradi dolara, vise nego za Nemacku sa mo da se blokirajuu Rusi.
To je Svetozar Vukmanovic Tempo i priznao i napisao i obrazlozio gde su se denule.
Americke pare, za komunizam sa ljudskim oblikom.Briso partizan od 65-e, sa medom bulju.
Peta sila sine.Do 65-e nije imao pojma da se borio.
Eeeeee onda doso papa i Soros i pokrali sve po samoposlugama.
Ode sve u qrac, ostala samo nada kuratog rusa na tenku.
I dosao konacno. Kaze davaj nis, davaj hemijsku industiju, davaj azotaru, davaj Odzake, davak Metanol iz kikinde.

Idu mecke, jedna druga: pa dje je tenk? Kaze komsomolski milioner: chudo tehnike. Ide u rikverc.Da zbuni dusmane.

Ма незна Темпо ништа. Ни Голог Отока се не сећа. Спаринговао Вујину, овај га рокао све у тинтару. Обезнанио осенилио, био му дошо чика Паркинс у госте. Не зна ни рођеног брата да је продао.

To je moguce. Pocelo je sa Breginim albumom kad je pevao na: Pljuni pa zapjevaj moja Jugoslavio.
Samo sto je to rekao dok je jos mogao da bude razumljiv.

Сменити Душка Вујошевића, хитно!
Аутор: Слободан Рељић , Објављено: 13. 02. 2010.
Штампај | Пошаљи на е-пошту

Душко Вујошевић, овај тзв. кошаркашки геније, биће њима најбољи доказ да су европске вредности лаки „опијум за народ”. Јер, кад једна Барселона не зна за пораз нигде у Европи, а изгуби у Србији, јасно је какве ће закључке из тога извући српски националисти. Таман смо упокојили Милошевића, кад ето ти Вујошевића!

Не, ово не сме проћи! Ако Србија дозволи да јој један кошаркашки тренер ово ради, онда јој дефинитивно нема спаса. Време је да се отворено и јасно каже: Доста је било! И, пошто је ово правна држава, нека људи из „Партизана” учине оно што од њих очекује једна јасно проевропски оријентисана земља, без алтернативе! Отерајте тог смутљивца, Вујошевића!

Знамо, наравно, да то неће ићи тек тако. Већ видимо како оне навијачке хорде дижу главу, пропињу се на предње прсте и постављају питање натопљено мржњом и њиховом рушилачком претњом: А зашто?! Зашто кад човек има резултат? Већ видимо како томе подлежу медији који нису способни да изађу из сенке заводљивих патриотских опсена. Зашто, узбуниће се и ти паћеници који помно бележе сваку Вујошевићеву реч, као да је изабран за патријарха. Зашто, питаће и део опозиционо настројених грађана и поражених снага, које користе сваку прилику да подмукло кажу НЕ Европи, НАТО и свим великим вредностима западне цивилизације.

А зашто и не би дигли главу? Душко Вујошевић, овај тзв. кошаркашки геније, биће њима најбољи доказ да су европске вредности лаки „опијум за народ”. Јер, кад једна Барселона не зна за пораз нигде у Европи, а изгуби у Србији, јасно је какве ће закључке из тога извући српски националисти. Таман смо упокојили Милошевића, кад ето ти Вујошевића!

Шта нама значе ове Вујошевићеве победе?! Само невоље. Узмимо, рецимо, министра иностраних послова Шпаније Мигела Анхел Моратиноса. Добро, он је дипломата, неће ништа рећи, а можете мислити шта му је у глави и срцу. Председава тамо у ЕУ, обећао је да ће да нам среди разне ствари, а ми – нож у леђа. Мислиће како смо лицемеран народ: овамо му дајемо орден, а кад треба да будемо фер према пријатељској Шпанији, ми ударимо као по највећим непријатељима. А од „лицемеран” до „геноцидан” мала је раздаљина.

Или, како ће нас гледати Грци? Наводно им је „Партизан” продао најбоље од своје екипе. Људи су поштено платили, кад овај дође и победи их у Атини. Види се да је то подвала. То је та стара црта нашег менталитета: хоћемо и јаре и паре. Е, па тога у Европи нема. А ми показујемо да не само да се тога нисмо ослободили, него превару славимо као победу.

Наиван је онај ко не види да је ово тежак удар на највише вредности капитализма: тржиште и начело компетитивности. Као хоћемо у капитализам, али опет на свој начин. Тачно је, ова екипа „Партизана”, комплетно са масерима и клупом, на светском тржишту не вреди колико онај фини момак из Барселоне с брадицом - Наваро. Е, сад кад неко добровољно друштво које нађе себи неког Вујошевића удари на то, онда се морају имати на уму последице. Криза је, и у томе је то сада много осетљивије. Сад смо се ми Срби нашли да показујемо да тржиште није свемоћно. Наводно, нешто је и у пркосу и инату, па кад ти запнеш као суманут то може бити јаче од милијарди евра. Никад нећемо превазићи ту погану страну нашег менталитета. Шта се ми петљамо у то. Треба да почистимо испред својих врата и башта. Наши европски пријатељи би то знали да цене. Овако, кад једна „Барселона” побеђује свуда по Европи ми доведемо хулигане на трибине (зар нисмо до јуче јасно говорили ко су ти момци и где им је место), отворено им поручимо да су ту да направе „пакао у Београду” том пристојном свету, а њих те хорде збуњују, па не могу да покажу колико стварно знају; да би на крају и наш национални сервис, који се представља да је као за „европску Србију”, наместио камермана тако да се и озбиљне интернационалне судије збуне и прогласе победу „Партизана”. А то нам је била последња шанса да се извучемо из самоубилачке ситуације у коју смо, јурећи као звери, упали. Али, не.

Читава Србија је и у тој ситуацији могла да види како се понео Вујошевић. Уместо да, у складу с фер-плејом, помогне да се дође до истине, он је доказивао како је лопта „изашла из цилиндра”. А да не говоримо како он нефер понашањем директно угрожава посао свом колеги Чавију Пасквалу, тренеру „Барселоне”, кога његови послодавци сутра могу отпустити што је изгубио утакмицу у српској дивљини. Да ли је то солидаран однос према колеги? Да ли је једна победа вредна патње поштеног младог човека, чија је каријера так почела? Или можда сузе његове мајке? Тиме је Вујошевић све рекао о себи. А овамо се представља као неко ко позитивно утиче на развој младих личности које кроз спорт желе да се испуне.

Ниједна нормална и европски оријентисана средина не би дозволила да је овакви људи као Вујошевић вуку за нос. Сетите се, тај човек је тренирао „Будућност” у Подгорици, али не задуго. Неће Црна Гора, која крупним корацима граби ка ЕУ и НАТО, такве гафове. И сви их цене. И поштују. А нас?

Најгора од свих подвала је кад се говори како тај човек има пуну кућу књига, па чак и играчима даје да читају. Ма, баш би било занимљиво видети шта им даје. Вероватно књиге којима се отворено подстиче наш ничим основан понос, који нас је сваки пут одвео на странпутицу или тако нешто. Сигурно им не даје ништа о неопходностима процеса денацификације, о суочавањима с злочинима или неке лепе књиге у којима се демократија не прља повременим занемарљивим скретањима. То би било образовање играча. Оплемењивање њихове невине душе. И онда они никад не би подлегли тој хајкачкој атмосфери у којој се, на препознатљив начин, дижу и спуштају руке и навија без осећаја да то може да омете противника да пружи најбоље од себе.

Знамо да ће сад неки смутљивци рећи, али и у Европи се тако навија. Они су били, видели, итд. Али, пустимо ми Европу. Ми морамо нешто урадити на себи, због себе. А кад достигнемо тај ниво, наш глас, па ако је и губитнички, уважаваће се. Сви ће рећи, они Срби су се коначно променили. Сад губе, али фер. А то је за земљу која жели да се прикључи породици цивилизованих народа најважније. Добици долазе после, кад се скинемо до гола, тј. након катарзе коју од нас сви очекују и на свим плановима.

Дођу ту у Београд да играју кошарку, а Вујошевић их инструментализује у тим својим опасним играма, а да они тога нису ни свесни. Знамо и ми да сви воле да побеђују у спорту. Али, добар тренер се не спушта на тај најнижи ниво. Лако је тако бити популаран, подилазећи и играчима и навијачима. Врхунски стратег гледа мало даље. Мора имати интерес земље на уму. Јер, признаћете, то стварно није фер да се од осредње екипе прави темпирана бомба за праве шампионе и поштене професионалце. Потпуно неевропски, па ако хоћете и антиевропски приступ.

Замислите кад би се наше „за европску Србију” власти понашале тако! Да сад запну и кажу: ми ћемо сами да се саберемо и одузмемо и да се бескомпромисно боримо за своју ствар. Да не верују људима из Европске да их наш успех интересује колико и нас саме, ако не и више. А Вујошевић то ради наочиглед свих. Има нечег дубоко болесног у самој идеји да се Србија понаша као да може да побеђује у Европи. Зна се докле је то нас довело.

Ми се искрено надамо да има здравих снага у том „Партизану”, које ће бити способне да свој тим изведу на „наш европски пут”. Ми знамо да победе нису за нас, и зато ћемо и даље наше проблеме решавати „искључиво дипломатским и политичким средствима”. Нама наша победа није императив. И никакав „пакао на трибинама” и подршка навијача. Па, нису ли наши највиши челници рекли да утакмице на нашим стадионима и дворанама треба да буду такве да долазе читаве породице: бака, дека, тата, мама, бата, сека и куца и маца. (Миша нико није спомињао.) И, ако хоћемо да Србија до 2014. године уђе у Европску унију, онда хитно морамо да обуставимо стављање клипова у точкове наших главних пријатеља. Јер, ко ће се највише обрадовати оваквом Вујошевићевом понашању? Јелко Кацин и сви наши непријатељи. Јасно.


(Фонд Слободан Јовановић, 11. фебруар 2010.)

Nema danas u svetu sansi da se izvlacis za sopstveni perchin. Moras saradjivati. Saradjivati a ne krasti.

Баш као што се види на примјеру "твога" Сартид-а.

fenomenalno   

usput da pohvalim gradske vlasti u Beogradu za akciju čišćenja snega gde svaki dobrovoljac može da zaradi dnevnicu 2000 BRUTO,nemoj posle da neko kaže,da nema