Vlada donela odluku o prodaji „Telekoma“ :: Politicki ~ Geopoliticki forum

MIŠA ĐURKOVIĆ: PRODAJA TELEKOMA JE MERA OKUPACIJE SRBIJE

Za sve nas je važno da jasno pokažemo da se sve to radi bez našeg legitimiteta, da mi to znamo i da znamo da će sve to trajati dotle dok se političari više plaše Zapada nego nas koji bi trebalo za njih da glasamo

Aktuelni vic iz Beograda: „Pitali Borisa zašto prodaje Telekom, a on kaže: Moram, u protivnom ubiće me ili, još gore, dovešće Tomu na vlast da ga on proda“.

U ovoj crnohumornoj vinjeti, nažalost, krije se izgleda i dosta istine. Mogli bi da ukratko preletimo bar poneki od mnoštva zanimljivih momenata koji se vezuju za priču o Telekomu.

Krenimo od ubistva. Ko god od nas danas s pravom psuje mučenog Tadića i sve ostale političke lidere, trebalo bi ponekad iz čisto hrišćanskih pobuda da se seti kako svaki od njih prilikom bilo kog rizičnog poteza pred očima ima lik pokojnog Zorana Đinđića. To da su ovog ubili Cema, Zveki i drugari veruje valjda još samo Miloš Vasić. A i on zato što mora. Za nas ostale daleko je presudnija činjenica da su Labus, Aca Vlahović i ostali zaslužni reformatori Amerima poklonili Sartid u roku od 24 časa nakon ubistva čoveka koji se tome protivio, koji je hteo da pitanje Kosova rešava direktno sa Albancima i koji je počeo da se raspituje koliko su Rusi stvarno ozbiljni. Telekom je, verujte mi, još krupnija stvar nego Sartid.

Dalje. Nesrećni Boris je u poslednje dve godine uradio gomilu gluposti, ali dva najveća navlačenja jesu potpuna predaja medijskog prostora strancima (pre svega direktno omogućavanje uspona Ringijerovog „Blica“ i onog đubreta zvanog „Alo“, a najviše poklanjanje NIN-a istoj kući) i pravljenje i održavanje Srpske napredne stranke. O čemu se radi. Na prvo su ga navukli savetnici i ekipa oko njega koja ga je stalno ložila kako su Ringijerova izdanja njihov najverniji medijski sadrug. A onda mu se desilo da gotovo sva medijska pakovanja protiv nejga u poslednjih par meseci upravo idu iz te kuće. Navedimo samo najradikalnije pakovanje afere sa nesrećnom Zoricom Tomić.

U istu kategoriju spada i pravljenje SNS. Ambasador Manter je prvi koji je skapirao da će Zapad mnogo lakše kontrolisati Srbiju ako konačno ovdašnjim vladarima izbije iz ruke argument SRS. Dosta im je bilo više da slušaju da, ako ne pomognu tog i tog demokratu ili mirotvorca, dolazi strašilo u vidu radikala. Pod firmom jačanja konsenzusa za demokratiju i Evropu, Tadić i njegova družina su morali da otvore svoj medijski prostor i da na sve druge načine pomognu Tomi i Vučiću da naprave novu firmu. Ko se s ovim ne slaže i percipira celu SNS priču ozbiljno neka se seti da njihovih dvadesetak poslanika u parlalmentu po prvi put u istoriji novog parlamentarizma predstavljaju stranku koja nije učestvovala na izborima i koja tu opstaje samo zahvaljujući volji vladajuće većine, odnosno zapadnih ambsadora i tajkuna koje ona mora da sluša (pogledajte, na primer, šta su Toma i Vučić onomad pričali kad im je Sloba napravio sličnu stvar sa Glamočaninom).

Tako je Boris zapravo stvorio dva ključna frankenštajna koji ga danas odlučujuće ugrožavaju. Na to je došla i cela priča o nezadovoljnom Šariću i drugarima koji bi navodno, slično Surčincima onomad, takođe želeli da roknu nekog političara. Slučajno, najviše u tom pravcu piše upravo Ringijerovi listovi (mada je, ruku na srce, najdirektnije to predstavio Žarković u svom niskotiražnom biltenu „Vreme“). Posledica cele pažljivo izatkane mreže je da se predsednik ove države stalno baca u sve veći strah, psihički destabiluzuje i plaši da može da izgubi i vlast. Za nezajažljivo žuto preduzeće to znači smak sveta i ogroman pritisak da se daje još i više od onoga što nude Toma i Vučić. Tako se pravi atmosfera u kojoj Boris više i ne pita i čak ne pokazuje ni preventivno femkanje. Daje se odmah i sve. Može Srebrenica, može Euleks, može sever Kosmeta i, naravno, može i Telekom, može JAT Turcima...

Ako neko misli da je to možda cena koja mora da se plati Nemcima da bi nas pripustili u EU, odgovor je ne. Pitajte Tadića. Lično Merkelova im je rekla da zaborave na EU. Onomad je čak i mučeni Boris po povratku iz Brisela izgovorio čarobnu formulu o „enlargement fatigue“. Uzgred, ima nas koji o tome javno pričamo već pet godina. Dakle naši „zapadni prijatelji“ su u situaciji da ovde uzimaju na veresiju, za džaba. Čak više ništa i ne obećavaju. A i što bi.

Prodaja Telekoma je inače samoubistvena pre svega za naše partije. Dobro obavešteni znaju da je Telekom za svaku vlast najbolji resurs za krpljenje socijalnih rupa, za brze investicije i, pre svega, za finansiranje stranaka. Stranci su provalili da je ukidanje partijama mogućnosti da se finansiraju preko javnih preduzeća najbolji instrument da im ukinu bilo kakvu autonomiju u vođenju nacionalne politike. Otud u poslednjih šest meseci i oni i njihovi plaćenički think-thankovi ne zatvarju usta o potrebi hitnog restrukturiranja javnih preduzeća. DS predajom Telekoma ukida i sopstveni izvor finansiranja i važan resurs za vođenje državne politike, pa i za sopsveno finasiranje!

Možda najgori segment ove operacije prodaje jeste mučni pokušaj vlasti da iznađe neke argumente kojima bi uverila javnost da je crno belo. Sjajna ekipa stručnjaka na čelu sa bivšom ministarkom Aleksandrom Smiljanić te rektorom beogradskog univerziteta i dekanom ETF podigla je glas i školski nacrtala zašto Telekom ne sme da se proda. (pametni ljudi kažu da je bezbednosni segment operacije dovoljan da se čitava priča stavi ad acta). Novost u ovoj inicijativi, koju je okupaciona medijska mreža ponovo sramno prećutala, jeste da je po prvi put ustala jedna struka, i to veoma jaka.

Protiv takvih istinskih stručnjaka vlast je isturila onog tajkunskog službenika, koji je, slučajno, i predsednik vlade Srbije, da izrekne glupost godine po kojoj su Francuska, Nemačka ili Norveška komunističke zemlje. Još tužnije je prošao Boško Mijatović, predstavanik onih poznatih liberatarijanaca iz CLDS koje finansiraju razna ministarstva, državne agencije i Sorosev fond (a inače su većinom zaposleni na državnom univerzitetu), kada ga je u ponedeljnoj „Politici“ satrao Daća Cvetićanin otprilike tvrdeći: Ma, i ti znaš da ovo ne valja ništa, ali svi znamo zbog čega to moraš da braniš.

Sve u svemu, kad se oko nečega slože prezaduženi tajkuni (kojima treba taj novac za državne garancije za njihove nove kredite) i Zapad (kome treba dodatno urušavanje svih institucionalnih sistema u Srbiji i preuzimanje najvažnije bezbednosne mreže, telekomunikacione), jasno je da to mučeni Boris mora da uradi iz svih gore nabrojanih argumenata, od kojih višestruki strah nije najmanje bitan. Za sve nas je važno da jasno pokažemo da se sve to radi bez našeg legitimiteta, da mi to znamo i da znamo da će sve to trajati dotle dok se političari više plaše Zapada nego nas koji bi trebalo za njih da glasamo. A to se zove okupacija.

Пренето са...